Mala Velika Srbija-Feljton Novosti

Crni rov za "Crnu ruku" Autor: Ĉedomir Antić | 22. decembar 2009.

Svaka drţava na Balkanu imala svoju veliku viziju. Crnorukci navukli gnev dinastije, vlade i oficira

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

Objavljujemo najzanimljivije delove iz knjige poznatog mladog istoriĉara Ĉedomira Antića "Ĉetrnaesti vojvoda i devet baba", u kojoj nudi obilje novih detalja iz naše prošlosti. SREDINOM juna 1917. godine, pred zoru, u jednoj dolini u blizini Soluna, ĉeta vojnika pripremala je gubilište. Tamo je trebalo da budu streljani uĉesnici navodnog ostrovskog atentata na srpskog vladara, regenta Aleksandra. U iskopanoj jami, o tri pobodena stuba bili su vezane voĊe zloglasne tajne oficirske organizacije "Ujedinjenje ili smrt", poznatije kao "Crna ruka": pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i major Ljubomir Vulović. Treći osuĊenik bio je navodni atentator Rade Malobabić. Od 1903. godine stotinu oficira koji su uĉestvovali u svrgavanju i ubistvu poslednjeg Obrenovića uticali su

na srpsku politiku i ugroţavali mladu parlamentarnu demokratiju. Oficiri koji su 1911. osnovali "Ujedinjenje ili smrt", bili su, poput svojih kolega u Grĉkoj i Bugarskoj, krajnji nacionalisti, zagovornici rušenja Osmanskog carstva i Austrougarske. Majski prevrat iz 1903, kada je svrgnuta dinastija Obrenovića, pratile su prve meĊunarodne sankcije protiv Srbije. "Crna ruka" je kasnije bila umešana u povlaĉenje Petra I, sarajevski atentat, nameravala je da svrgne grĉkog kralja Konstantina i ubije bugarskog cara Ferdinanda. U vreme kada je srpska vlada u progonstvu, u udaljenom Solunu, razmatrala mogućnost separatnog mira s Centralnim silama, "Crna ruka" ujedinila je protiv sebe dinastiju, vladu i veći deo srpskog oficirskog kora. Posle dogaĊaja u Ostrovu krajem 1916, oni su pohapšeni, usledio je dugotrajni Solunski proces, i naposletku, trojica osuĊenika odvedena su na pogubljenje. U poslednjim trenucima, kada je streljaĉki stroj već uperio puške prema njima, Apis i Vulović su uzviknuli: "Ţivela Velika Srbija! Ţivela Jugoslavija!" Devetnaesti vek bio je doba stvaranja nacionalnih drţava. Ideje slobode, jednakosti i bratstva poĉivale su na konstruisanoj narodnoj zajednici, koja je od tog vremena poznata kao nacija. Nasuprot boţanskog prava starih apsolutistiĉkih carevina, stajala je ideja slobode u okvirima jedne tek probuĊene nacije. Opšta prosveta, liberalizam u ekonomiji i demokratske ustanove potiĉu iz tog vremena. Periklova misao prema kojoj "sva dobra dolaze u grad (drţavu)" u DţIDţ veku mogla je biti zamenjena tvrdnjom da "opšte dobro zavisi od nacije i njene drţave". U nastojanju da se oslobode starog poretka ili istupe iz velikih carstava, nacionalne revolucije ujedinjavale su iza sebe ĉitav jedan narod. U vreme kada je u svetu postojalo dvadesetak nezavisnih drţava, nacionalni pokreti teţili su da stvore drţave dovoljno velike, moćne i bogate da se odrţe i opstanu. Otkrivajući prošlost svog naroda, pokolenja su sa setom i oduševljenošću za nove podvige iznosila primere nekadašnje slave. Što su doba nezavisnosti i veliĉine bila kratkotrajnija, to je pozivanje na njih bilo ĉešće i upornije. Ukoliko istorija nije poznavala takva razdoblja, valjalo ih je izmaštati. Velika Britanija dobila je svoj naziv još 1801. godine. Tokom DţIDţ i DţDţ veka postojali su pokreti za veliko britansko carstvo i ĉak britanska verzija nacionalsocijalistiĉkog pokreta, koji se borio za "veću Britaniju". Već 1791. godine, voĊe Francuske revolucije zatraţile su uspostavu velike i jedinstvene francuske republike s "prirodnim granicama" na planinskim masivima Alpa i Pirineja, obalama Sredozemlja, Atlantskog okeana, Severnog mora i Rajne. Moderna Nemaĉka stvorena je posle decenija nastojanja da u granicama Velikonemaĉkog rajha, koje su prevazilazile srednjovekovno Sveto Rimsko carstvo nemaĉke narodnosti, ujedini sve Nemce. Velikoruski projekat ostvarivan je tokom DţVIII i DţIDţ veka. Protiv ruskih nastojanja da podeli Osmansko carstvo i prisajedini Carigrad 1853. poveden je prvi opšti evropski rat, poznatiji kao Krimski. I dok je jedan od najznaĉajnijih podsticaja razvoja Sjedinjenih Drţava, prema Berdu, bilo pionirsko širenje granica na zapad, u Latinskoj Americi panhispanske ideje nisu napuštale oslobodioce, od Bolivara i njegove Velike Kolumbije, do Ĉe Gevare i Kastra. Ĉak i u Africi postoje dva mita o velikim drţavama: Carstvo Mali i Velika Somalija. Na Balkanu nema nijedne drţave koja nije imala paralelni, ĉesto skriveni identitet - svoju "veliku verziju". U DţIDţ veku Bugarska je teţila ujedinjenju bugarskih zemalja u granicama iz doba Prvog i Drugog bugarskog carstva. Iako je zvaniĉni cilj bilo uspostavljanje Bugarske onakve kakvu je u San Stefanu marta 1878. predvidela ruska diplomatija, za vreme Prvog svetskog rata bugarska vlada ţelela je da izaĊe na tri mora (Crno, Egejsko i Jadransko), a okupirala je i 59 odsto teritorije Kraljevine Srbije. Grĉka "Velika ideja", kako su je definisali voĊe ove prve nezavisne balkanske drţave, predviĊala je stvaranje Velike Helade na dva kontinenta i pet mora. TALAS SEOBA TOKOM DţVII i DţVIII veka srpske zemlje prošle su kroz poslednji, veliki talas seoba. Mase naroda iz srednjovekovnih srpskih zemalja: današnje juţne Srbije, s Kosova i iz Makedonije preselile su se u habzburško carstvo. Kao posledica ovih migracija, u srpskoj autonomnoj, i kasnije nezavisnoj drţavi, ţivela je jedva ĉetvrtina i kasnije trećina balkanskih Srba. Slavna prošlost na kojoj je poĉivao legitimitet stvaranja velikih drţava nije, dakle, mogla mnogo da pomogne tvorcima srpskog nacionalnog programa.

Jezik briše sve granice Autor: Ĉedomir Antić | 23. decembar 2009.

Štokavci od Šare i Timoka do Papuka i reke Raše. Okupacija Bosne zatvorila vrata Srbiji prema zapadu

Vuk Karadţić Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

Objavljujemo najzanimljivije delove iz knjige poznatog mladog istoriĉara Ĉedomira Antića "Ĉetrnaesti vojvoda i devet baba", u kojoj nudi obilje novih detalja iz naše prošlosti. ***** POSLE samo ĉetiri godine trajanja Prvog srpskog ustanka, profesor Velike škole u Beogradu i austrijski privrţenik Ivan Jugović saĉinio je plan u kom je predvideo stvaranje ujedinjene srpske drţave. Jugovićev projekat predviĊao je formiranje drţave koja bi objedinila ustaniĉku Srbiju s Hercegovinom, Crnom Gorom i Bosnom. Pored teţnje za osloboĊenjem Srbije, ĉije su granice narodne uspomene širile od Save i Dunava do Prizrena i Skoplja, veliki znaĉaj za Srbiju tokom prvih decenija 19. veka imalo je i prisajedinjenje Bosne. Voţd KaraĊorĊe je ĉak na svom peĉatu imao i grb koji je simbolizovao ovu istorijsku oblast. Posle Drugog srpskog ustanka i postepenog uspostavljanja autonomije, zamisao o stvaranju velike drţave slabi, ali nikada ne napušta srpske vlasti. Verovatno prelomni trenutak u stvaranju pojma "Velika Srbija" kakav danas poznajemo, uĉinjen je jednom jeziĉkom reformom: kodifikovanjem narodnog jezika od Vuka Karadţića i širenjem prosvete na narodnom jeziku. Vuk Karadţić smatrao je Srbima sve stanovnike zapadnog Balkana koji govore štokavskim dijalektom. U tom mišljenju nije bio usamljen, delili su ga Jernej Kopitar i Šafarik. Karta štokavskog nareĉja će kasnije, s

malim izuzecima, biti i mapa Velike Srbije. Njene istoĉne granice bile su na Šari i Timoku, a zapadne na Papuku, Maloj kapeli i na obali istarske reke Raše. Ipak, osnova Karadţićeve politike bio je jeziĉki sporazum izmeĊu Srba i Hrvata, koji je i postignut 1850. godine. Protivnici ideja stvaranja velike srpske drţave u 19. veku bila su velika carstva koja su se otimala o prevlast nad Balkanom. Ideja stvaranja velike drţave je u sluĉaju tvoraca srpske politike po pravilu podrazumevala ujedinjenje osmanskih hrišćana, Srba i Bugara ili Srba i svih ostalih Juţnih Slovena. Uporedo s Ilirskim pokretom u Hrvatskoj, u Crnoj Gori je Petar II Petrović Njegoš prvi put pomenuo ime zajedniĉke drţave Juţnih Slovena - Jugoslavije. Godine 1844. srpski ministar unutrašnjih dela i kasnije premijer Ilija Garašanin dobio je tekst programa osloboĊenja srpskog naroda i stvaranja velike srpske drţave, koji je napisao František Zah. Do danas meĊu istoriĉarima traje rasprava o tome koliki je bio Garašaninov uticaj na ovaj tekst, poznat kao Naĉertanije. Garašanin je pedesetih i naroĉito šezdesetih godina 19. veka sprovodio politiku koja je za cilj imala osloboĊenje Srba iz Osmanskog carstva. SprovoĊena birokratski, pomoću posebnih agenata koje je poslao širom Balkana i u sporazumu s Rumunijom, Grĉkom i Crnom Gorom, oliĉena u pokušajima stvaranja balkanskog saveza, Garašaninova politika nije imala uspeha. Njen cilj bilo je stvaranje zajedniĉke srpskobugarske drţave. U prvo vreme to obnovljeno carstvo protezalo bi se od zapadnih granica Bosne do Crnog mora, a tek kasnije, posle raspada Austrije, njemu bi bili prisajedinjeni srpski krajevi u juţnoj Ugarskoj, Hrvatska, Slavonija i Dalmacija. Na putu nezavisnosti Garašanin i njegovi prijatelji smatrali su da bi Srbija mogla biti ustrojena kao vicekraljevina pod suverenitetom Osmanskog carstva, po uzoru na Egipat. Marinovićev projekat i Fonblank-Garašaninov plan iz 1853. reĉito govore o realnim dometima Garašaninove politike. Ipak, Garašaninovo Naĉertanije bilo je nezvaniĉan program, poznat malobrojnim srpskim politiĉarima. Široj javnosti postalo je poznato tek poĉetkom 20. veka, kada je za njega doznala Austrougarska i poĉela da ga upotrebljava u propagandi protiv Srbije. Srbija nije imala snage da iskoristi vreme stvaranja ujedinjene Italije i Nemaĉke šezdesetih i sedamdesetih godina DţIDţ veka, i da, iskoristivši krizu u Austriji i Osmanskom carstvu, zapoĉne oslobodilaĉki rat i ostvari nacionalno ujedinjenje. Poĉetkom sedamdesetih godina odigrala su se tri vaţna dogaĊaja koji će znaĉajno usporiti proces nacionalnog osloboĊenja srpskog naroda. Uz pomoć ruske diplomatije, 1870. godine, reforme u osmanskim oblastima naseljenim Bugarima krunisane su obnovom bugarske nacionalne crkve posle više od ĉetiri stoleća. Bugarski egzarh ne samo da je ukljuĉivao istorijsku oblast Makedonije već je imao pretenzije da se proširi na Kosovo i, ĉak, na Bosnu. Pri tom, u Srbiji je 1868. izvršen atentat na kneza Mihaila. Namesništvo i, kasnije, mladi knez Milan nisu imali dovoljno moći i bogatstva da nastave borbu za stvaranje velike srpske drţave. Kada je 1876. godine poĉela Velika istoĉna kriza, Austrougarska i Rusija sporazumele su se u Rajštatu o podeli interesnih sfera na Balkanu. Podela, prema kojoj je istoĉni deo Balkana, zajedno s budućom bugarskom drţavom, trebalo da doĊe pod ruski, a zapadni, ukljuĉujući Srbiju, pod austrougarski uticaj, zapeĉatila je sudbinu Srbije sve do stvaranja Balkanskog saveza, 1912. godine. Austrougarska okupacija Bosne, koja je usledila 1878, zatvorila je Srbiji mogućnost širenja prema zapadu. U narednih trideset i pet godina srpska oslobodilaĉka politika usmerila se prema jugu. Širenje prema Kosovu i Makedoniji i sukob zbog podele teritorija s Bugarskom i Grĉkom, postaće najznaĉajnije, naizgled nerešivo, pitanje tokom narednih decenija. MANJINA NA KOSOVU NA Kosovu su posle 1878. Srbi postali manjina, a u Makedoniji su posle opseţne propagandne i prosvetne akcije ĉinili tek trećinu stanovništva. U Bosni, Hercegovini, delovima Hrvatske, Dalmacije i u juţnoj Ugarskoj srpski narod je ĉinio većinu, ali njegova istorijska prava na ove oblasti ili nisu postojala, ili nisu bila snaţna.

Jugoslavija ili ništa Autor: Ĉedomir Antić | 24. decembar 2009

Srbija nije imala jasan nacionalni program. Radikali hteli drţavu po ugledu na Nema?ku. Cilj izlazak na more i granica sa Gr?kom

Naslovna strana ĉetniĉke "Velike Srbije" Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

EKONOMSKI razlozi bili su veoma znaĉajni za formiranje ideje o “Velikoj Srbiji” i Jugoslaviji. Beograd, prestonica Srbije, ĉije je oslobaĊanje trajalo pune šezdeset i tri godine (od 1804. do 1867), nalazio se na samoj granici s Austrougarskom, na dometu neprijateljske artiljerije, ograniĉen zlovoljom suseda. Krajem 19. veka, u vreme kada je privredna sloboda zavisila od snage i veliĉine drţave i njenog pristupa otvorenom moru, Srbija i Švajcarska bile su jedine dve evropske drţave koje nisu izlazile na obalu mora. Garašanin je tvrdio da će se Srbija, ukoliko ostane u poloţaju u kom se nalazila sredinom 19. veka, kao u nekom kotlu postepeno skuvati prikleštena izmeĊu moćnih i neprijateljski nastrojenih velikih sila. Dolaskom radikala na vlast, posle 1903. godine, obnovljeni su napori na stvaranju balkanskog saveza i ujedinjenja Jugoslovena. Radikali, ranije zagovornici zajedniĉke drţave s Bugarskom, koji su u vreme Srpskobugarskog rata iz 1885. sakupljali dobrovoljce protiv reţima kralja Milana, teško su napuštali zamisao o stvaranju velike juţnoslovenske drţave od Alpa do Crnog mora. Tek nemogućnost da se postigne sporazum s Bugarskom i Drugi balkanski rat, u kom je sudbina vardarske Makedonije rešena u korist Srbije, okrenuli su ih u potpunosti ka Zapadu. Radikali su smatrali da bi Jugosloveni mogli da stvore veliku jedinstvenu drţavu po ugledu na Nemaĉku i Italiju. Duţnost Srbije trebalo je da bude da izvrši ulogu Pijemonta ili Pruske. Tvorci srpske spoljne politike verovali su u narodno jedinstvo i neminovnost stapanja "tri plemena" - Srba, Hrvata i Slovenaca - u jednu naciju. Alternativa stvaranju Jugoslavije nije uzimana ozbiljno u obzir. “Velika Srbija” i Jugoslavija,

za tvorce srpske politike, ali i za evropske diplomate, bile su isto, baš kao što su Velika Pruska i Drugo nemaĉko carstvo bili razliĉiti samo u semantiĉkom pogledu. Uoĉi balkanskih ratova Srbija je kao svoje ciljeve na jugu istakla osloboĊenje Kosova i Vardarske doline. Ekonomski, ovi ciljevi mogu se svesti na izlazak na Jadransko more i uspostavu zajedniĉke granice s Grĉkom. Ipak, do izbijanja Prvog svetskog rata Srbija nije saĉinila jasan nacionalni program. Samo neki spoljnopolitiĉki potezi ukazivali su na pripremu Srbije za ujedinjenje jugoslovenskih zemalja. Tako je 1914. godine, samo godinu dana pošto su Srbija i Crna Gora dobile zajedniĉku granicu, zapoĉeo proces ujedinjenja dve drţave. Poĉetkom 1914. dovršeni su i pregovori o konkordatu izmeĊu Vatikana i Kraljevine Srbije. Zanimljivo, pregovore je vodio austrougarski drţavljanin, katolik Lujo Bakotić. Poĉetkom Prvog svetskog rata, Niškom deklaracijom iz decembra 1914. Skupština Srbije odredila je i, što je bilo neuobiĉajeno, objavila, drţavne ratne ciljeve. Kraljevina Srbija, kojoj su 1913. prisajedinjeni Kosovo i Makedonija, trebalo je da se ujedini sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Austrougarske. Granice nove drţave precizno je odredio poznati geograf i antropolog Jovan Cvijić. Okvirno, one su od reke Mureša u Banatu išle na severozapad do Baje, a odatle Dravom do Klagenfurta i Soĉe. Do 1918. godine, pod pritiscima da ustupi deo Makedonije Bugarskoj, srpska vlada je odbijala svaki sporazum kojim bi Austrougarska bila saĉuvana, jugoslovensko pitanje zatvoreno, a stvorena “Velika Srbija”. U septembru 1915. godine, uoĉi Austronemaĉke ofanzive na Srbiju i stupanja Bugarske u rat, saveznici su za ustupke Srbije bili spremni da joj obećaju stvaranje “Velike Srbije”: drţave kojoj bi bili prisajedinjeni Baĉka, Slavonija, Bosna, Hercegovina, Dalmacija do Splita i primorje do Konavala i od Ulcinja do Lješa. Naposletku, Srbiji je u izgled stavljeno i ujedinjenje s tako u potpunosti teritorijalno okruţenom Crnom Gorom. Srpska vlada je uporno odbijala bilo kakvo rešenje osim ujedinjenja svih Jugoslovena. Jedina nedoumica, koja je postala oĉigledna tek u drugoj polovini rata, bilo je pitanje unutrašnjeg ureĊenja buduće drţave. Posle izlaska Rusije iz rata, Srbija je izgubila moćnu zaštitnicu. Odatle spremnost njene vlade da popusti zahtevima emigrantskog Jugoslovenskog odbora. Krfskom deklaracijom iz 1917. dogovoreno je da ujedinjena jugoslovenska drţava bude monarhija pod dinastijom KaraĊorĊevića, ali da tradicionalne oblasti zadrţe izvesni stepen autonomije. Ipak, 1918, u vreme talasa komunistiĉkih revolucija širom istoĉne Evrope i potpunog kolapsa drţavne vlasti u jugoslovenskim zemljama Austrougarske, oko Nemaĉke i Sovjetskog Saveza stvoren je pojas unitarnih drţava. Pored velikih sila, i zvaniĉna Srbija bila je i dalje naklonjena centralistiĉkom ureĊenju buduće drţave. Ako je “Velika Srbija” ikada bila blizu ostvarenja, bilo je to krajem novembra 1918. godine. U oĉekivanju ujedinjenja, Velika skupština Vojvodine i Velika narodna skupština Kraljevine Crne Gore proglasile su neposredno ujedinjenje s Kraljevinom Srbijom. I narodna veća širom Bosne i Hercegovine najavila su samostalno prisajedinjenje. Ipak, zvaniĉna Srbija nije ohrabrivala ovakve odluke. AMPUTACIJA DRŢAVE NEPOTVRĐENA anegdota govori da je jedan od zagovornika centralistiĉkog ureĊenja i prvi ĉovek Samostalne demokratske stranke Svetozar Pribiĉević, u razgovoru s kraljem Aleksandrom 1928. godine, spreĉio amputaciju delova Hrvatske (pribliţno na liniji Karlobag-Karlovac-Ogulin-Sisak-Virovitica), argumentom koji je do danas postao kredo politike Srbije: "Veliĉanstvo", navodno je rekao, "vi biste bili prvi vladar koji pokušava da smanji, umesto da gleda da poveća svoju drţavu!"

Taoci svojih zabluda Autor: Ĉedomir Antić | 25. decembar 2009.

Od Srbije ostao samo srpski narod. Granice odre?ene suprotno istoriji i razumu. Uslovljena svaka odluka Beograda

Josip Broz govori na posleratnoj paradi Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

SRBIJA je posle velikih gubitaka i štete u ratovima prestala da postoji kao politiĉki entitet. Ostao je samo srpski narod, nedovoljno politiĉki integrisan, koji je ĉinio jedva 40 odsto stanovništva nove drţave i bio njen jedini bezuslovni zatoĉnik i zatoĉenik. Kada je u avgustu 1939. sporazumom Cvetković-Maĉek stvorena Banovina Hrvatska, u kojoj su ujedinjene sve oblasti u Kraljevini u kojima su većinski ţiveli Hrvati, otvoreno je i pitanje stvaranja jedinstvene srpske federalne jedinice. Do izbijanja Drugog svetskog rata to nije uĉinjeno, a vladajući srpski politiĉari prihvatili su da većinski srpske oblasti severne Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Posavine i zapadnog Srema pripadnu Hrvatskoj. Pobedom komunista granice su odreĊene nedemokratski, ĉesto suprotno istoriji i zdravom razumu. U Srbiji, ipak, za razliku od drugih, nije postojao organizovan politiĉki pokret koji bi traţio reviziju ovih granica. Stanje se promenilo poĉetkom osamdesetih godina. Razlozi su bili mnogobrojni. Jedan od najznaĉajnijih bilo je pitanje evolucije jugoslovenskog federalizma. Posle obraĉuna s Rankovićem, Jugoslavija je pošla putem konfederalizacije. Ustav iz februara 1974. godine ne samo da je pretvorio republike u suverene drţave, već je i Republiku Srbiju lišio drţavnosti. Naime, za razliku od drugih republika, ona je imala dve autonomne pokrajine, koje su i same bile konstitutivni ĉinioci federacije. Kao takve, one su imale toliki uticaj na središnje vlasti u Srbiji da ove bez njihovog pristanka nisu mogle da funkcionišu, dok same nisu imale ovlašćenja nad svojim pokrajinama.

Periodiĉni nemiri i progon srpskog stanovništva u SAP Kosovo doveli su do rasta nezadovoljstva i eksplozije istinskog nacionalizma u Srbiji. Cilj voĐstva jugoslovenskih komunista postao je posle 1986. izjednaĉavanje Srbije sa ostalim republikama. Posle trijumfa Slobodana Miloševića u septembru 1987, ideju jednakosti zamenila je misao o prevlasti. U voĊstvu srpskih komunista sazrela je ideja da poslednjem garantu politiĉkog jedinstva zemlje - Savezu komunista Jugoslavije, bude nametnut neprikosnoveni voĊa, novi Broz. Pošto je uspeo da zbaci rukovodstva u Vojvodini, na Kosovu, u Crnoj Gori, i za sebe pridobije armijski vrh, Milošević je oĉekivao da stekne većinu i u partiji. Ideja Velike Srbije bila je zauvek mrtva iz tri razloga. Tokom sedamdesetogodišnjeg postojanja jugoslovenskih drţava došlo je do velikih pomeranja srpskog stanovništva ka teritoriji današnje Srbije i prema Beogradu. Posle genocida, kolonizacije u Vojvodinu i novih ekonomskih seoba, Srbi u Hrvatskoj pali su do 1981. na polovinu udela u stanovništvu koje su ĉinili 1912. godine. Pri tom je polovina preostalog srpskog stanovništva u ovoj republici ţivela u velikim gradovima Hrvatske kao manjinsko stanovništvo. U Bosni su krajem šezdesetih godina prošlog veka Srbi prestali da budu najveća nacionalna zajednica. U Republici Srbiji 1991. ţivelo je 75 odsto balkanskih Srba. Drugi razlog bio je u vezi s velikim silama. Baš kao što su 1918. u istoĉnoj Evropi nastajale samo unitarne drţave, tako su se sedamdeset godina kasnije sve federativne drţave raspale. S dobrovoljnim raspadom Sovjetskog Saveza, koji nije pratila promena granica sovjetskih republika, takva mogućnost zatvorena je i na Balkanu. TreĆi razlog je kulturološke prirode. Vukova reforma privukla je srpskoj ideji, koju je oliĉavala mala i siromašna autonomna Srbija, veliki broj pripadnika drugih naroda. Zamisao da su svi štokavci Srbi nije bila samo velikosrpska fantazija. Od Matije Bana i Mede Pucića, do Pere Budmanija i Nike Bartulovića, stotine intelektualaca i politiĉara bili su privrţeni srpskoj drţavnoj ideji, iako nisu bili pravoslavci. Smatra se da je više od ĉetiri stotine pripadnika dubrovaĉkog patricijata tokom 20. veka za sebe tvrdilo da su Srbi katolici. Umesto da okupi štokavce, srpstvo je tokom jugoslovenskog eksperimenta izgubilo ijekavce. Izuzetak su ĉinili Srbi u Bosni, koji su tokom devedesetih godina ţeleli da njihove zemlje budu prisajedinjene Srbiji, ali je i tom prilikom tadašnji predsednik Republike Srpske, Radovan Karadţić, izdao dekret kojim je odreĊeno da zvaniĉno nareĉje u Republici Srpskoj bude ekavica. Tako je zatvoren pun krug. Jedan istorijski proces bio je završen. Ideja Velike Srbije ostala je neostvarena. SVETINJE I GROBNICE SKORO sve opozicione stranke u poĉetku su tvrdile kako je stvaranje jedinstvene srpske drţave alternativa Jugoslaviji. Srpski pokret obnove zalagao se za stvaranje drţave ĉije su granice na jugu svetinje (na Kosovu i u Makedoniji), a na zapadu masovne grobnice (Jasenovac i Jadovno). Demokratska stranka predlagala je u svom programu još 1997. "ujedinjenje srpskih zemalja". Pošto se srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini protivio otcepljenju ovih republika, za trenutak se ĉinilo da je sa stvaranjem Srpske Krajine i Srpske stvorena velika srpska drţava (od Vranja do Petrinje i od Vukovara do Bara).

Kruna sija iz naroda Autor: Ĉedomir Antić | 26. decembar 2009.

Voţd, knjaz, potom i kralj, prvi seljaci drţave. Riznica kneza Miloša bogatija od drţavne. Josipu Brozu falila samo kruna na glavi

Kralj Petar KaraĊorĊević Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

SRBIJA i Crna Gora bile su tokom 19. veka jedine balkanske drţave s vladarima iz narodnih dinastija. Na prestolima Rumunije, Bugarske i Grĉke smenjivali su se kraljevi iz raznih evropskih vladarskih porodica. Ĉak je i na tek uspostavljeni tron Kneţevine Albanije, 1913. godine došao princ Vilhelm Vid. Dok su na ĉelo balkanskih monarhija dolazili pripadnici drevne evropske aristokratije, koja se diĉila stvarnim ili konstruisanim lozama poteklim od Karolinga ili ĉak Merovinga, u Srbiji je 1804. na tron stupio jedan obiĉan ĉovek. U miru domaćin, seljak i trgovac, u opasnim vremenima hajduk, u ratovima vojnik frajkor, ĐorĊe Petrović - KaraĊorĊe. I to nije sve. Srbija je poslednja evropska drţava u kojoj je tokom skoro ĉitavog veka trajao sukob dve dinastije zbog prestola. Taj dugotrajni graĊanski rat zapoĉeo je kada je 1817. godine po nareĊenju Miloša Obrenovića ubijen KaraĊorĊe, a završen je skoro osamdeset i šest godina docnije Majskim prevratom, kada su kao ţrtve oficirske zavere pali kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović. Monarhija je u Srbiji bila prva stalna drţavna ustanova potekla iz naroda, definisana vojnim potrebama ustaniĉkog ratovanja. Voţd, knjaz i kasnije kralj, moţda nisu bili prvi graĊani drţave, ali su u poĉetku bili njeni prvi seljaci. Narod im je poznavao pretke, diĉio se srodstvom i kumstvom s njima, susedstvom s njihovim domaćinstvima, ili makar udaljenim njivama i šumama. U društvu ĉije je plemstvo izumrlo još u srednjem veku, srpski vladari nisu se posebno izdvajali ni po bogatstvu. KaraĊorĊe je tokom prvih godina ustanka finansijski zavisio od bogatijih starešina, dok su kraljevi Milan Obrenović i Petar KaraĊorĊević bili u neprekidnim finansijskim neprilikama. Prvi zahvaljujući malom nasleĊu i velikom rasipništvu, a drugi zbog cene koju parlamentarna demokratija uvek nameće monarsima. Knez Miloš se zahvaljujući velikoj vlasti koju je od 1815. do 1830. godine sabrao u svojim rukama obogatio toliko da je postao najbogatiji stanovnik svoje drţave. U duši seoski trgovac, dete odraslo uz starijeg polubrata ĉije je prezime kasnije s ponosom poneo, Miloš se, koristeći se drţavnim monopolima zajedno sa svojim poslovnim ortacima, izuzetno obogatio. Kada je 1839. abdicirao, u njegovoj kasi je pronaĊeno 355 dukata više nego u drţavnoj! Kada se posle dve decenije egzila vratio u zemlju, sedamdesetogodišnji Miloš je poslednje mesece ţivota proveo proterujući uzurpatore sa svojih prostranih imanja. To veliko bogatstvo nestalo je već u sledećoj generaciji. Knez Mihailo, u Evropi stasali prosvećeni apsolutista, melanholiĉni usamljenik nadahnut rodoljubljem, trošio je ovo bogatstvo za drţavne potrebe. Njegov vanbraĉni sin Velimir posvetio je veći deo nasleĊa dobrotvornom radu i zaduţbini koja ga je nadţivela. Novac je izvor svakakvih kontroverzi. Ipak, pojedina poglavlja naše povesti daju monarhiji veliku prednost

nad republikom. Veliki prosvetitelji, istoriĉari, matematiĉari... predavali su budućim srpskim suverenima razne predmete. Sa ĉetrnaest godina, kralj Aleksandar Obrenović polagao je, pored vojnih predmeta, istorije, celokupnog gradiva za gimnazijski razred njegovog uzrasta, i predmete vezane za pravnu struku. Iako su rodonaĉelnici srpskih dinastija bili nepismeni, njihovi naslednici sluţili su se, pored srpskog, još makar francuskim i nemaĉkim jezikom. U jugoslovenskim drţavama nasledna monarhija stekla je loš glas. Kraljevina SHS poĉivala je na monarhu koga su drugi narodi sve više poistovećivali sa srpskom politiĉkom prevlašću. Uspostavljanje republike 1945. godine nije promenilo monarhijski karakter jugoslovenske drţave. Više nije bila reĉ o tradicionalnoj naslednoj monarhiji. Ipak, vlast Josipa Broza Tita, nastala na temeljima staljinistiĉke diktature i kulta liĉnosti bez presedana u prošlosti, bila je nekrunisana monarhija. Jedna od parola u vreme izbora bez opozicije, odrţanih 1945, glasila je: „Nećemo kralja, hoćemo Tita narod se pita.“ Broz je bio jedinstvena pojava u istoriji 20. veka. Jedini šef evropske drţave koji se na vlasti odrţao od ĉetrdesetih do osamdesetih godina. Simbol revolucije, voĊa jedinog istoĉnoevropskog reţima koji je uspeo da se odupre Staljinu, on je istovremeno bio na ĉelu drţave, partije i oruţanih snaga. Tito je naposletku proglašen za doţivotnog predsednika. Pokolenja Jugoslovena su se zaklinjala da neće skrenuti s njegovog puta, pioniri su do 1989. godine davali „ĉasnu Titovu pionirsku reĉ“, sirene su do 1990. obeleţavale minut u kom je 4. maja 1980. godine umro. Jednom politiĉkom optuţeniku je tokom osamdesetih godina ĉak reĉeno da je Josip Broz i dalje prvi ĉovek Jugoslavije, koji je, istina, odsutan. Demokratija je poĉetkom devedesetih godina u Srbiju došla kao evropska moda. Tokom ove decenije izbori su bili tek pokriće kontinuiteta preĊašnjeg reţima. O tome da je realsocijalistiĉki i tek uspostavljeni višestranaĉki sistem imao snaţne monarhistiĉke elemente svedoĉi jedna zanimljiva ĉinjenica: Miloševićev reţim je ostajao na vlasti i kad nije imao parlamentarnu većinu, ali se, i pored jasne poslaniĉke većine, smesta raspao kada je 2000. godine Milošević izgubio predsedniĉke izbore. PARE POJEDENE BRITANSKI konzul optuţivao je u svojim izveštajima kneza Aleksandra KaraĊorĊevića da je posle šesnaest godina vladavine uspeo da raznim zloupotrebama prikupi basnoslovnu sumu u vrednosti od oko 160.000 funti. Posle odlaska u progonstvo, KaraĊorĊevići su na svojim imanjima u Vlaškoj i Ugarskoj ipak ţiveli priliĉno skromno. Do 1903. godine skoro da su ostali bez imovine. Deo novca knez Petar (budući kralj) potrošio je pomaţući ustanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, gde je pod laţnim imenom ratovao kao dobrovoljac.

Neće Srbin u vojnike Autor: Ĉedomir Antić | 27. decembar 2009.

Li?no voţd i silom morao da skuplja vojsku po selima. Samo u Drugom balkanskom ratu ispunjeni ciljevi. Mali narod porazio dve mo?ne imperije

Srpska vojska ulazi u Beograd Nastavci 1. 2. 3.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa

4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

PRE desetak godina, uvaţena profesorka istorije srednjeg veka Jovanka Kalić pokušavala je da dokaţe kako Srbi po tradiciji nisu ratniĉki narod. Razumljivo, zbog iskustava iz dvadesetog veka, ali i ukorenjenih tradicija, pozivanja na istoriju nisu delovala uverljivo. Naposletku, profesorka je iznela lako branjiv argument. Pozvala se na analize reĉnika srpskog jezika, prema kojima je jedan od njegovih najrazvijenijih leksiĉkih segmenata bio upravo onaj vezan za zemljoradnju i stoĉarstvo. Za razliku od pastoralnog srpskog, maĊarski jezik pokazao se kao bogata riznica najrazliĉitijih termina vezanih za oruţje, borbu i rat. Sliĉno je bilo i s ratnim tekovinama. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, ugledni knjiţevnik Dobrica Ćosić definisao je istorijsku sudbinu našeg naroda fatalistiĉkom tvrdnjom prema kojoj "Srbi pobeĊuju u ratu, a gube u miru". Osnovna statistika našeg ratovanja od 1804. do 1945. godine, meĊutim, nije govorila u prilog tezi o pobedniĉkim tradicijama. Naime, od devet ratova što su ih Srbija i Jugoslavija vodile tokom petnaest decenija, tri su se završila porazom (Prvi srpski ustanak, 1804-13, Prvi srpskoturski rat, 1876. i Srpskobugarski rat, 1885), jedan je prekinut sporazumno (Drugi srpski ustanak, 1815), dok su ostalih pet smatrani pobedama (Drugi srpskoturski rat, 1877-78, Prvi i Drugi balkanski rat, 1912-13, Prvi i Drugi svetski rat). Ipak, samo se za Drugi balkanski rat moţe reći da je završen potpunim ispunjenjem ratnih ciljeva i na opšte zadovoljstvo. Do današnjeg dana je samo jedan, sporazumno završeni Drugi srpski ustanak, moguće smatrati trajnim trijumfom. Svetski ratovi doveli su do nepodnošljivih ţrtava, dok su pobedniĉku drţavu usmerili u pravcu koji pre rata niko nije predviĊao. Ratovi voĊeni od 1912. do 1918. godine doneli su Srbiji oreol muĉeništva i pobede. Retki su primeri u istoriji da jedan mali narod i njegova drţava tokom šest godina poraze dve moćne imperije i susednu drţavu, koja je smatrana vojno snaţnijom. Ipak, pobede u balkanskim i svetskom ratu došle su kao posledica zanimljivog sticaja okolnosti. Doba najvećih ratnih kredita u istoriji Srbije, uzleta vojske posle Majskog prevrata, parlamentarne vladavine i velikog nacionalnog oduševljenja, poklopilo se sa sukobom velikih sila, porazom Osmanskog carstva u Tripolitanskom ratu, krizom u Austrougarskoj i izolacijom Bugarske. Srpska vojska 1912. godine nije bila baš na ceni meĊu obaveštenim strancima. Pukovnik Lajons, britanski vojni ataše u Beogradu i Sofiji, pisao je uoĉi Prvog balkanskog rata o slaboj obuĉenosti i opremi srpske vojske. Izveštavajući o oficirskom koru, zakljuĉio je ciniĉno da su se srpski oficiri tokom nekoliko decenija mogli pohvaliti samo porazima u ratovima (iz 1876. i 1885) i ubistvom svoga kralja 1903. godine. Takvo mišljenje raspršeno je ratnim pobedama srpske vojske u Kumanovu, Podujevu, na Ceru, Kolubari, Kajmakĉalanu... I dok većina graĊana poznaje naše vojne tradicije pre svega na osnovu velikih uspomena na 1912. i 1914. godinu, ĉinjenica je da srpski narod nije uvek bio oduševljen vojskom kao ustanovom. Ĉak i pesma "Rado ide Srbin u vojnike" nije ispevana u slobodnoj Srbiji već, zaĉudo, upravo u Habzburškoj monarhiji. Tamo su na prostoru današnje Vojvodine i u oblasti Vojne krajine srpski graniĉari i šajkaši branili habzburške careve, tradicionalne jemce svojih verskih i socijalnih povlastica. Tokom 19. veka Srbija je tek nešto manje od dve decenije imala pravu, moderno ustrojenu stajaću vojsku. U Prvom srpskom ustanku (1804-13) svi

sposobni muškarci bili su deo ustaniĉke vojske. Srbija je bila neka vrsta vojnog logora. Koliko je ta armija seljaka buntovnika bila pouzdana najbolje svedoĉi ĉinjenica da je mobilizacije ĉesto morao da sprovodi liĉno voţd KaraĊorĊe. Dešavalo se da zatre ĉitavo selo, nespremno da pošalje vojnike na Turke. KaraĊorĊevi biografi ĉesto su sa ĉuĊenjem navodili razdaljine koje je neumorni narodni predvoditelj prelazio pešice ili na konju kako bi odrţao frontove, pobedio osmanske vojske ili poterao sunarodnike u rat. GLAVA ŠEĆERA IMANJA visokih policijskih ĉinovnika po Srbiji seljaci su obraĊivali kulukom, kao nekada svojim agama i jerlijama. S vremenom su prihodi policijskih ĉinovnika ograniĉeni na platu. Naravno, pored "hleba", bilo je tu i "vode"... Poznata pripovetka o glavi šećera ne samo da je bila istinita već je o njoj sredinom 19. veka zvaniĉno obaveštena i najviša administrativna vlast Kneţevine Srbije - Drţavni savet.

Ceo narod pod oružjem Autor: Ĉedomir Antić | 28. decembar 2009

Francuskibotani?ar izlio prve topove za srpsku vojsku. Manjak oficira nadoknadili dobrovoljci iz Rusije. Seljaci iz rovova pucali u vazduh kao da su na svadbi

Srbi kopaju rovove na frontu Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme   

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC

 

Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

POSLE poraza iz 1813. i Drugog srpskog ustanka, autonomna kneţevina imala je malobrojnu regularnu vojsku. Srbija je neko vreme bila podeljena na vojna serdarstva, ali je ta mala uniformisana armija bila beznaĉajna u odnosu na mnogobrojni naoruţani narod na koji je vlast raĉunala u sluĉaju rata. U Srbiji je, naroĉito od pedesetih godina 19. veka, stvaran istinski kult artiljerije. Prva znaĉajnija industrija u zemlji bila je topolivnica u Kragujevcu. Radi njenog organizovanja doputovao je francuski inţenjer Lubri, koji je pod laţnim identitetom botaniĉara izlio prve topove za srpsku vojsku. Vreme je pokazalo da artiljerija nije jedini preduslov za pobedu u ratu. Kada su pred Krimski rat (1853-1856) u evropskoj štampi licitirali broj vojnika koji bi Srbija mogla da izvede na bojno polje, retko ko je pomišljao da bi mala kneţevina mogla da mobiliše manje od sto hiljada ljudi. Prema nekim procenama, izgledalo je da bi u predstojećem ratu Velika Britanija, najveća i najmoćnija drţava ondašnjeg sveta, i Srbija, mogle da uĉestvuju s pribliţnim brojem vojnika. Jedan britanski novinar, koji se na drţavni praznik Sv. Andriju Prvozvanog našao u Beogradu, sa ĉuĊenjem je pisao da je obuĉena i uniformisana srpska vojska malobrojna, kao i da ima nesrazmerno malo oficira. Oficiri su trĉali s poĉetka na kraj parade kako bi predvodili nove jedinice koje su prolazile ispred kneza Aleksandra i stranih konzula. Tokom naredne decenije knez Mihailo je izvršio reformu vojske. Uspostavljena je naoruţana narodna vojska. Novom organizacijom stvorena je vojna sila za koju se verovalo da će biti dostojna protivnica osmanskoj vojsci. Ipak, kada je 1876. ta vojska konaĉno pošla u rat, pokazali su se njeni veliki nedostaci. Nije bilo dovoljno oficira koji bi je vodili, tako da su ruski dobrovoljci u jednom trenutku ĉinili ĉak dve trećine oficirskog kora. Ţivojin Mišić, budući vojvoda, opisao je u svojim uspomenama strah srpskih vojnika da siĊu u rovove. Mobilisane seljake rovovi su podsećali na grobove. TakoĊe, kad bi ih jednom uveli u rov, bilo ih je vrlo teško primorati da stave puške na grudobrane i nišane ka neprijateljima. Kao da su na svadbi ili vašaru, radije su iz dubine rova pucali nasumice, u vazduh, uplašeni da bi na grudobranu mogao da ih snaĊe neprijateljski kuršum. Zato je jedna od najznaĉajnijih reformi koje su sprovedene posle ratova i sticanja nezavisnosti bilo uspostavljanje stajaće vojske. Prvi put posle skoro ĉitavog stoleća jedna vlast, i to srpska, poĉela je da oduzima oruţje od naroda. Zbog toga je 1883. godine izbio i poslednji oruţani narodni bunt u istoriji Srbije - Timoĉka buna. Organizovana je vojska koju su ĉinila tri poziva. Generacije regruta odlazile su u garnizone na dugotrajnu obuku. Darovitim Ċacima iz svih slojeva društva prvi put je omogućeno da stupe u visoke vojne škole. Neki od njih su upućeni na strane akademije. Pored ekonomskog i tehnološkog, ovako ustrojena vojska donela je i nesumnjiv civilizacijski napredak. Regruti i pitomci su u vojsci imali jedinstvenu priliku da se upoznaju s modernim standardima stanovanja i ishrane. Veliki broj redova je opismenjen u vojsci. Isidora Sekulić je o novoj generaciji srpskih oficira pisala kako ih je bilo moguće prepoznati po tome što se redovno kupaju i umeju da plešu. I pored slabog ugleda koji su pred poĉetak balkanskih ratova uţivali u inostranstvu, srpski oficiri posedovali su visoka znanja, i to ne samo struĉna. Tako je ostalo zabeleţeno da osmanske trupe iz opsednutog Jedrena 1913. godine svoje parlamentarce nisu poslale bugarskoj vojsci, ĉijoj je drţavi stara osmanska prestonica trebalo da pripadne, već srpskim trupama koje su pomagale opsadu. Prva komunikacija izmeĊu turskih izaslanika i srpskog oficira voĊena je na francuskom jeziku. Ipak, srpske pobede u 20. veku bilo bi moguće staviti pod sumnju ne samo zbog vizije i politiĉkog umeća domaćih drţavnika. Megalomanska uverenja da pred nesalomivom voljom moraju pasti sve vojne, ekonomske i civilizacijske prepreke imala su visoku cenu. Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla sa svega 44 odsto ukupnog broja predratnog muškog stanovništva, a njena ionako slabo razvijena industrija vraćena je za 190 industrijskih godina u prošlost! Istorija koja je usledila samo je potvrdila već tradicionalnu kobnost ratnih tekovina. Zato nije ni ĉudo što je Ćosićevu fatalistiĉku izjavu krajem devedesetih godina prestigla još teţa ocena jednog njegovog neistomišljenika. Profesor romanistike i vitez Legije ĉasti, Slobodan Vitanović, tvrdio je krajem devedesetih godina 20. veka kako Srbi nisu dobili nijedan rat posle pobede nad Bugarima kod Velbuţda iz 1330. godine. ŠUME PUNE HAJDUKA Sve do kraja 19. veka u Srbiji je po šumama bilo hajduka. Savremenici, poĉev od Vuka Karadţića, nastojali su da naprave jasnu razliku izmeĊu hajduka koji su ratovali protiv Turaka i kasnije uĉestvovali u ustancima i razbojnika koji su u manjem ili većem broju krstarili neprohodnim šumama Kneţevine i kasnije Kraljevine Srbije.

Otimanje svete zemlje Autor: Ĉedomir Antić | 29. decembar 2009.

Narod se iz juţne pokrajine neprestano selio. Podela Kosmeta za Miloševi?a zna?ila izdaju

Miloš Obilić (ulje Aleksandra Dobrića) Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

KADA su osamdesetih godina 20. veka redakcije jednog jugoslovenskog omladinskog ĉasopisa razmatrale pitanje rešenja statusa Kosova, autori posebnog izdanja pisali su, izmeĊu ostalog, i o mogućnosti podele pokrajine. Sadrţaj zajedniĉkih analiza predstavili su preko nekih veza Slobodanu Miloševiću, politiĉaru ĉija je karijera u partiji i drţavi u to vreme bila u usponu. Kaţu da je budući prvi ĉovek Srbije na spomen podele odmahnuo rukom uz opasku da bi svako onaj ko bi se odrekao makar i jedne kosovske opštine bio smatran za izdajnika sliĉnog Vuku Brankoviću. Dakle, srpska javnost je krajem osamdesetih godina, posle skoro decenije krize jugoslovenske federacije, bila nespremna za bilo kakav znaĉajniji kompromis u vezi s Kosovom. U istoriji su postojali, istina retki, primeri da se jedna drţava dobrovoljno odrekne dela svoje teritorije, meĊutim, svaki takav argument bio je

u srpskoj javnosti uglavnom doĉekivan tvrdnjom da je Kosovo za srpski narod "sveta zemlja". Razvoj ideje o Kosovu i Metohiji kao svetoj zemlji vrlo je sloţen i predstavlja jednu od osobenosti moderne srpske istorije. Naime, Kosovo i Metohija u ovim granicama postoje samo 48 godina! Prva granica oblasti, ona prema Kneţevini Albaniji, odreĊena je posle dugotrajnog pregovaranja i arbitraţe 1913. i 1914, u vreme kada Kosovo i Metohiju niko nije pominjao kao posebnu oblast. Kad je reĉ o nedeljivosti oblasti današnjeg Kosova, tadašnja srpska drţava nije baš imala stav istovetan današnjem. Pored toga što su srpske trupe pomagale crnogorskoj vojsci prilikom opsade Skadra, Srbija je od svoje teritorije kao kompenzaciju maloj jadranskoj kraljevini pridruţila oblast Đakovice. Crna Gora, koja je, i pored svog tada nesumnjivo srpskog etniĉkog karaktera, u to vreme ipak bila nezavisna drţava ĉija je politika ĉesto bila vrlo razliĉita od politike Srbije, prisajedinila je posle Prvog balkanskog rata ĉitavu oblast Metohije, ukljuĉujući i Peć, sedište nekadašnje srpske patrijaršije i oblast manastira Visoki Deĉani. Kaţu da je jedan crnogorski zvaniĉnik u to vreme u razgovoru izjavio: "Đakovica će nas sahraniti..." Mislio je, oĉigledno, na nemirno stanovništvo ove etniĉki dominantno arbanaške varoši, koje je bilo ĉetiri puta brojnije od graĊanstva prestonice Cetinja. Đakovica je nakon prisajedinjenja postala najveći grad Crne Gore! Kosovo je tek posle Drugog svetskog rata dobilo svoje granice. Do tada, oblast je bila u administrativnim granicama Zetske banovine (jedne od devet, kasnije osam banovina Kraljevine Jugoslavije), odnosno u sastavu italijanske Velike Albanije. Autonomna Kosovskometohijska oblast je isprva osnovana bez krajeva severno od reke Ibar (Ibarskog Kolašina) u svojim granicama. Tokom prvih deset godina autonomnom oblašću upravljano je posredstvom vojne uprave, a kasnije je savezni policijski aparat sprovodio politiku koja nije ostavljala mesta za nekakvu autonomiju, naroĉito ne za modele kakvi su postojali u zemljama realnog socijalizma, koji su podrazumevali mnoge odlike drţavnosti. Ipak, i takva autonomija pruţala je osnove za kasnije uspostavljenu drţavnost Kosova. Tako je 1961. donesena odluka da oblast Ibarskog Kolašina (današnje opštine Severna Mitrovica, Zveĉan, Zubin Potok i Leposavić) bude prikljuĉena Kosovu. Razlozi su bili "ekonomski" - "drugovima s Kosova bilo je potrebno drvo" iz bogatih šuma ovog kraja. U politiĈkom pogledu oblast je prolazila kroz nekoliko promena. Od 1945. do ustavnih promena iz 1963. naziv joj je bio Autonomna oblast Kosmet, kasnije je preimenovana u Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija, da bi s ustavnim promenama iz 1974. i sticanjem poloţaja subjekta federacije dobila naziv Socijalistiĉka Autonomna Pokrajina Kosovo. Sve ove protivreĉnosti nameću pitanje šta suštinski ĉini Kosovo i Metohiju u današnjem teritorijalnom obimu svetim zemljama srpskog naroda? Zaista, Kosovo je bilo zavetna zemlja pokreta za nacionalno osloboĊenje i ujedinjenje srpskog naroda tokom ĉitavog 19. veka. Srpski narod se iz oblasti neprestano selio, naroĉito pošto je Srbija 1878. godine dobila nezavisnost. Proterivanje i povlaĉenje turskog i arbanaškog stanovništva iz novoosloboĊenih krajeva doveli su do novog progona Srba u pograniĉnim oblastima Osmanskog carstva. Do ratova iz 1912. samo s današnjeg Kosova u Kraljevinu Srbiju preselilo se oko 100.000 ljudi. Moţda je upravo ta moralna obaveza prema sabraći koja su progonjena svakako više i okrutnije nego u bilo kom drugom kraju Osmanskog carstva ili Habzburške monarhije i dovela do toga da oblast Stare Srbije (kasnije Kosova) dobije poseban poloţaj u srpskoj nacionalnoj svesti. Ipak, dok se jedinicama srpske vojske 1912. ĉinilo da oslobaĊaju srpski Sion, obiĉan narod je posle ukljuĉivanja u srpsku i jugoslovensku drţavu praktiĉno zaboravio Kosovo i Metohiju. I pored povremenih narodnih izliva solidarnosti, kao što je bio onaj kada su graĊani Kruševca spreĉili rušenje spomenika Kosovskim junacima, ili narodni pokret krajem osamdesetih godina radi zaštite lokalnih Srba, slika Kosova dobila je kasnije u kolektivnoj svesti znatno drugaĉiji karakter. VAZDA ROVITO U vreme Kraljevine Jugoslavije ĉak trećina ţandarmerijskih snaga sluţila je u oblastima Kosova i Makedonije. Ipak, u drţavi je prioritet stavljan na sloţene i teške odnose izmeĊu Hrvata i centralnih vlasti. Posle Drugog svetskog rata na Kosovu je stvaran sistem koji je, i pored lošeg odnosa prema lokalnim Srbima, sve do 1974. godine odgovarao većini pripadnika svih zajednica pokrajine.

Vožd voleo da nazdravi Autor: Ĉedomir Antić | 30. decembar 2009.

Rakijom i vinom Kara?or?e popravljao atmosferu. Na trpezi ?evap, sarma i pile?a salata. Za krsnu slavu najmanje deset dukata

Stragari - Porodiĉna pekara Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

SRBIJA je meĊu obaveštenim strancima tokom 19. veka bila na glasu kao "raj za siromašnog ĉoveka". Poput oblasti zapadnih granica u nastajućim Sjedinjenim Drţavama, i Srbiju je u to vreme postepeno naseljavalo novo stanovništvo. U srpskom sluĉaju doseljenici su stizali iz svih krajeva Balkana, a pre svega s dinarskih masiva, Rodopa, Vardara i Kosova. Došljaci su krĉili nepregledne šume koje su se protezale od Niša do prilaza Beogradu. Još krajem 19. veka iz Crne Gore svake godine u vreme poljskih radova u Srbiju je prelazilo i po dvadeset hiljada ljudi, kako bi se radeći prehranili. Ipak, siromaštvo i zaostalost teško su opterećivali ovo nastajuće društvo. Iako su bili sitiji od proseĉnih Evropljana, i njegove stanovnike muĉila je nemaština. Kada je u zimu 1853. jedan britanski novinar putovao istoĉnom Srbijom, zabeleţio je utiske s veĉere u jednoj krĉmi na prvom prenoćištu od Beograda. U dimom ispunjenoj kući od blata namernike posedale po patosu posluţili su paprikašem od usoljene ribe i pasuljem. Britanski putnici su tom prilikom odabrali da potroše svoje zalihe lionske kobasice. Slavski ruĉak bio je svojevrsni dokaz te teške socijalne napetosti koja je vladala u srpskom društvu. Domaćin bi se zaduţivao i po deset dukata kako bi spremio slavu. Sela koja su slavila svetitelje u vreme kada nije post podmićivala su ponekad sreske vlasti da proglase zarazu i spasu ih od juriša gostiju iz sela u kojima slave u vreme posta. Poseta i obed nisu u Srbiji poĉinjali pre nego što gosti i ukućani ne budu

posluţeni vodom, rakijom i slatkim. Kao predjelo najĉešće su sluţeni sir, luk, paprika i hleb. Naravno, uz sve to bila je neizbeţna i rakija. Srbija 19. veka, sa izuzetkom smederevskog i ţupskog kraja, nije bila toliko poznata po vinu koliko po rakiji. Ipak, pošto su, sa izuzetkom šljivovice, rakije bile skupe, krĉmari su vrlo ĉesto samo razblaţivali špiritus vodom. Glavno jelo bili su orijentalni i srednjoevropski specijaliteti, kao što su pilav, pileći paprikaš, razne supe i ĉorbe. Meso je sluţeno kuvano, a posebno je bilo cenjeno peĉenje. Profesor mladog kralja Aleksandra, Alber Male, opisao je u svom dnevniku veĉeru kojom ga je u svom letnjikovcu izvan Beograda ugostio profesor uporedne anatomije na beogradskoj Velikoj školi. Iako je bio pozvan na "peĉeno jagnje", Male je zabeleţio da su domaćini pored "ćevapa" (raţnjeva na kojima su bili komadi jagnjećeg mesa posuti paprikom - mešavinom crvenog bibera, luka i soli), posluţili keĉigu u majonezu, "punjeni kiseli kupus" (sarmu) i pileću salatu. Male je bio zadivljen. Poznati francuski patriota, autor najizdavanijeg udţbenika istorije, koga bi redovno dirnulo kada bi neko lepo govorio o Alzasu i Lorenu, nije mogao da odoli a da se ne poveri svom dnevniku: "Ah! Na ćevap se pretplaćujem dvaput dnevno. Pored njega je bledo i ono najveštije što priprema francuska kuhinja." Male nije mogao da tako nešto kaţe za srpsko vino. Po ukusu je nalikovalo vinima iz juţne Francuske, ali je bilo toliko slatko da je Maleu bilo teško da se na njega navikne. Od osamdesetih godina 19. veka turistiĉki vodiĉi poĉinju da se detaljno bave Srbijom. PutovoĊe u izdanju Bedekera i Majera preporuĉivali su putnicima iz Nemaĉke i Austrougarske pet hotela u Beogradu: Grand (do kraja pedesetih godina 20. veka nalazio se na mestu današnjeg Filozofskog fakulteta), Pariz, Imperijal, Srpska kruna i novoizgraĊeni Bristol. U drugom gradu po veliĉini, Nišu, predstavljali su ĉak tri hotela: Evropa, Orijent i Ruski car. Pored naglašavanja ĉinjenice da Srbi jedu veoma zaĉinjenu hranu, istaknuta je informacija prema kojoj su najĉešće jelo bili jagnje i prase peĉeni na raţnju. Vina su opisana kao jaka, a posebno je preporuĉeno negotinsko. Autori Majerovog vodiĉa su ĉak tvrdili da je narod u Srbiji "u piću vrlo umeren". Drugo izdanje Bedekerovog vodiĉa za 1914. godinu, poslednje pred Prvi svetski rat, preporuĉivalo je posetiocima Srbije kakve obroke da poruĉuju. Za "prepodnevnu uţinu" predlagani su ćevapĉići, prţene kobasice i ćulabastije. Za ruĉak je predstavljan izbor izmeĊu sarme, paprikaša od pilećeg ili nekog drugog mesa i Ċuveĉ. Osim ovih jela, isticane su i pite od mesa, sira i zelja. Povest o alkoholnim pićima i odnosu ţitelja Srbije devetnaestog veka prema njima mnogo je sloţenija. Vino i rakija smatrani su delom ishrane. Voţd KaraĊorĊe je, saglasni su njegovi biografi, ĉesto i rado pio. U to teško vreme savremenici su ga samo pod dejstvom alkohola mogli videti veselog. Posebno je bio vezan za rakiju. KRALJ VOLEO PIVO ZA kneza Miloša jedan savremenik je pisao da je mnogo pio, ali se nije opijao. Kralj Aleksandar Obrenović posebno je voleo da uz veĉeru pije pivo. I srpska vojska, za koju su poznavaoci govorili da je krajem 19. veka spadala u bolje hranjene evropske armije, dobijala je redovna sledovanja vina. Dešavalo se da lekari predloţe da umesto slabog vina, koje su ko zna odakle dopremali sumnjivi liferanti, vojsci bude deljeno sledovanje rakije.

Kratko slavlje u Draču Autor: Ĉedomir Antić | 02. januar 2010.

Velika luka bez otpora pripala je Kraljevini Srbiji. Velike sile planirale da Srbija dobije koridor ka moru

Srpske snage u Medovskom zalivu 1913. godine Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

SREDINOM novembra 1912. jedan eskadron srpske konjice ukasao je u plićak Jadranskog mora. Najvaţniji cilj Balkanskog rata bio je ostvaren. Kraljevina Srbija dobila je teritorijalni izlaz na otvoreno more. Posle ĉitavog veka samostalnog drţavnog postojanja, ugroţena od Habsburškog i pod senkom Osmanskog carstva, Srbija je konaĉno došla u posed jedne morske luke. Posle pobeda srpske vojske u Kumanovu i kod Bitolja, ishod rata bio je odluĉen. Ipak, srpska vojska je tek trebalo da zaposedne jadransko primorje. Vlada u Beogradu nije raĉunala s tako brzom ratnom pobedom. Zato je uoĉi rata pregovarala s arbanaškim glavarima na Kosovu. PoĈetkom novembra, nadomak Prokletija, formirana su dva odreda srpske vojske. Oko šesnaest hiljada vojnika Drinskoalbanskog i Šumadijskoalbanskog odreda upućeno je preko planina. Istoriĉar Milić J. Milićević uporedio je ovu epopeju, koja je trajala punih mesec dana, s velikim i slavnim prelascima Alpa, od Hanibala do Napoleona. Srpska vojska je putovala do Draĉa ĉitavih mesec dana, prelazeći dnevno u proseku desetak kilometara. Usput je nailazila na nezainteresovanost lokalnog stanovništva i aktivnost austrougarskih agenata. Ozbiljnija bitka s ostacima osmanskih snaga odigrala se tek prilikom opsade Lješa. Samo jedan dan pošto je 28. novembra 1912. Ismailj Kemal Vlora uz podršku Austrougarske u Valoni proglasio nezavisnu Albaniju, srpske prethodnice ušle su u Draĉ. Velika luka došla je bez otpora pod vlast Kraljevine Srbije.

Dopisnik "Dejli telegrafa" bio je jedini novinar koji je prisustvovao ovom dogaĊaju. Gradski uglednici su dva dana ispred grada ĉekali na dolazak srpske vojske. Kada je napokon jedan eskadron iznemoglih konjanika stigao, odjeknuli su usklici u slavu Srbije. Novu vlast je posebno srdaĉno doĉekao draĉki pravoslavni episkop Jakov. U vreme kada je došla u posed Draĉa, Srbija ga je u stvari diplomatski već bila izgubila. Velike sile su još samo razmatrale da li treba da dobije uzani koridor ka moru u oblasti Svetog Jovana Medovskog ili da jadranska ţeleznica, kada jednom bude izgraĊena, ostane pod meĊunarodnom kontrolom i otvorena za Srbiju. Ipak, Kraljevina Srbija se ponašala, kako je to slikovito napisao profesor Dimitrije ĐorĊević, "kao da će u Albaniji vekovati". U Draĉu je osnovan okrug, a u Tirani, Elbasanu i Lješu srezovi. U Orošiju, središtu katoliĉkih Mirdita, i u oblasti DukaĊin takoĊe je uspostavljena uprava. U Draĉ je ubrzo doputovao prvi naĉelnik okruga - Ivan Ivanić. Njegova supruga Delfa, jedna od utemeljiteljki Kola srpskih sestara, vodila je bolnicu u Draĉu. Kasnije je zaraţena tifusom, koji je jedva uspela da preboli. Na ĉelo draĉke opštine doveden je uglednik iz stare draĉke porodice Đurašković. Srpska vlast u Albaniji poĉela je vremenom da se suoĉava s velikim teškoćama. Mir stanovništva morao je da bude izdašno plaćan. Delovanje austrougarskih agenata i begova odanih sultanu ĉinilo je ionako loše puteve nesigurnim. Tokom nekoliko dana uništene su usamljene stanice, koje su branili malobrojni srpski vojnici. Odmazda je bila oštra, ali štetna po sliku Srbije. Londonski "Tajms" pisao je na osnovu glasina o spaljivanju ĉitavih sela, a u Austrougarskoj su štampane novine ("Albanische Korrespondenz"), koje su srpsku vojsku optuţivale za masakre više hiljada Arbanasa i muslimana u Sandţaku, Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji. MeĊutim, kasnije objavljen izveštaj meĊunarodne komisije o uzrocima i voĊenju balkanskih ratova Karnegijeve fondacije za mir uglavnom nije potvrdio ove optuţbe. Ĉitava literatura objavljena u to vreme, izmeĊu ostalog i iz pera najznaĉajnijih srpskih politiĉara, govorila je u prilog tezi da narod Albanije nije u stanju da stvori i u miru vodi svoju drţavu. VeĆ u aprilu 1913. postalo je izvesno da je kraj "albanske operacije" blizu. Pod pritiskom flote velikih sila srpska vojska je napustila jadransko primorje. U Albaniji je, meĊutim, ostala još dva meseca, a u nju se vraćala skoro svake godine tokom ĉitave sledeće decenije. Povlaĉenje srpske vojske iz Albanije imalo je znaĉajne posledice. U to vreme nešto više od ĉetvrtine stanovništva severne Albanije bilo je slovenskog porekla. U nastojanju da stvore ekonomski nezavisnu Srbiju, ĉiji bi brodovi u svoju zemlju preko srpske luke, kako je ironiĉno primetio britanski poslanik Pedţet, "donosili blaga Indije", tvorci srpske politike su zaboravili na slovensko stanovništvo. Zaboravili su i srpsku vojsku: prvi prelazak 16.000 vojnika preko Albanije nije bio predviĊen ratnim planom. Na marš smrti, koji je trajao mesec dana, vojnici su poslati sa po dva hleba! Do naŠeg vremena Srbi iz Albanije su skoro u potpunosti asimilovani ili su se iselili. Pre nego što se srpska vojska povukla, jedan odbor ţena iz Draĉa poslao je telegrame ruskoj carici i engleskoj kraljici, moleći da ovaj grad ostane u sastavu Kraljevine Srbije. Odbor je pisao u ime 524 ţene Draĉa - većine njegovih stanovnica. OPSADA SKADRA SKADAR je, posle pada Soluna, Janjine i Jedrena, ostao poslednje osmansko uporište u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Crnogorska vojska ga je opsedala uz pomoć srpskih trupa. Iako su naposletku pod pritiskom velikih sila srpske jedinice napustile opsadu, njihova komandna i tehniĉka pomoć kljuĉno su doprinele crnogorskoj pobedi. Prilikom opsade Skadra, prvi put u istoriji dejstvovala je srpska ratna avijacija. Ratni pilot s dozvolom broj 1 u srpskoj avijaciji, narednik Mihajlo Petrović, poginuo je 7. marta 1913. na borbenom zadatku, postavši tako i prva ţrtva u ratnom vazduhoplovstvu naše zemlje.

Građani dve države Autor: Ĉedomir Antić | 03. januar 2010

Jovan Cviji? je verovao da je oko 90 odsto stanovnika Srbije u oblastima izme?u Morave i Drine, dakle u samom središtu moderne srpske drţave, vodilo poreklo iz Crne Gore, Stare Hercegovine (današnja severna i zapadna Crna Gora), Hercegovine i Bosne

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

PREMA nekim procenama, danas u Srbiji ţivi veći broj graĊana roĊenih u Crnoj Gori nego što ova republika ima stanovnika. Jovan Cvijić je verovao da je oko 90 odsto stanovnika Srbije u oblastima izmeĊu Morave i Drine, dakle u samom središtu moderne srpske drţave, vodilo poreklo iz Crne Gore, Stare Hercegovine (današnja severna i zapadna Crna Gora), Hercegovine i Bosne. Tome treba dodati ĉinjenicu da je Crna Gora u današnjim granicama uspostavljena tek 1945. godine. Pre samo sto pedeset godina Crna Gora je zauzimala svega nešto više od trećine današnje teritorije, i to uglavnom planinskih oblasti cetinjske i delova nekoliko susednih opština. Ĉesto pomišljam da je pogled crnogorskih intelektualaca prema pradavnoj drţavici Duklji, suštinski pokušaj da sva kasnija istorija bude relativizovana i obesmišljena. Kada je sredinom 10. veka vizantijski car istoriĉar Konstantin 7. Porfirogenit pisao svoje spise o narodima i o upravljanju carstvom, na Balkanu su pored Vizantijske imperije postojale bugarska, srpska i hrvatska drţava. Car je detaljno pisao o Srbima i Hrvatima, nabrajajući njihove zemlje i ţupe koje su ih ĉinile. Duklja je zajedno s Travunijom, Zahumljem, Raškom, Bosnom i Paganijom, i pored svih nedoreĉenosti, u ovom spisu svrstana u okvire srpske drţave. S vremenom su razliĉite oblasti preuzimale voĊstvo nad srpskim zemljama. Tokom 11. veka predvodništvo je stekla Zeta (ranije Duklja), ali je od poĉetka 12. veka prvenstvo pripalo Raškoj. Dinastija koja je zavladala Raškom, a iz koje je potekao Stefan Nemanja, takoĊe je poreklom iz Zete. Zato je Nemanjin otac i prebegao u svoju postojbinu u vreme feudalne anarhije u Raškoj, pa se rodonaĉelnik najveće srpske dinastije rodio u Ribnici pored Podgorice. Još u 19. veku verovalo se da je Katunska nahija (stara Crna

Gora) bila tek Ararat srpske slobode. Zato je Njegoš i pisao: "Što se ne hće u lance svezati, to se zbjeţa u ove planine..." Nacionalni romantizam samo je uĉvrstio ova osećanja. Danas mogu delovati samo kao potpune besmislice teze pojedinih "novoromantiĉara" u Crnoj Gori koji za Njegoševo veliko srpstvo okrivljuju uticaj njegovog vaspitaĉa Sime Milutinovića Sarajlije. Poslednji crnogorski novovekovni vladar, knjaz (od 1910. kralj) Nikola, obećavao je da će se posle osloboĊenja Srpstva odreći prestola ukoliko mu bude odreĊena visoka renta i darovan dvorac negde u Provansi. Pogibija kneza Mihaila i uspostava siromašnog i maloletnog kneza Milana na tronu, koji je ruska diplomatija, navodno, planirala da preda upravo knjazu Nikoli, doveli su do novog zahlaĊenja odnosa. Nezavisnost, koju su dve drţave dobile (13. jula 1878) smatrana je praznim dobitkom. Ipak, podela je njome samo uĉvršćena, iako je u to vreme malo ko bio spreman da to prizna. Zaklinjanja na vernost i jedinstvo bila su ĉesta i dramatiĉna. Kada je 1896. knjaz Nikola posetio Beograd, prilikom vidovdanske liturgije u Sabornoj crkvi, on i kralj Aleksandar Obrenović drţali su se za ruke. Slobodan Jovanović zabeleţio je i da je crnogorski vladar plakao. Koliko su veze izmeĊu Srbije i Crne Gore bile snaţne i liĉne svedoĉi ĉinjenica da je Obrenoviće i Petroviće vezivalo kumstvo, dok se osamdesetih godina 19. veka glava pretendujuće dinastije KaraĊorĊevića, knez Petar (budući kralj), oţenio Zorkom, kćerkom knjaza Nikole. Ipak, po povratku KaraĊorĊevića na presto, odnosi izmeĊu dve drţave postali su vrlo loši. Pregovore o savezu smenjivale su afere - bombaška i kolašinska - kada su protivnici knjaza Nikole u dosluhu s Beogradom, navodno, nastojali da ga svrgnu. Istovremeno kada je i Crna Gora, poslednja na Balkanu, postala ustavna drţava, izbori su pokazali ne samo da narodna većina nije zadovoljna autokratskom vladavinom knjaza Nikole već i da je privrţena ujedinjenju sa Srbijom. Pobedniĉka Narodna stranka ţelela je da Narodnu skupštinu preimenuje u "srpsku narodnu skupštinu". Posle pobedniĉkih ratova iz 1912-1913, dve drţave su prvi put dobile zajedniĉku granicu. Srbija je iz svojih ratnih tekovina znaĉajno uvećala crnogorske teritorijalne dobitke, a crnogorska vojska je poslala jednu jedinicu u Makedoniju kako bi pomogla srpski ratni napor protiv Bugarske. Odluĉnost narodne većine da se Crna Gora neposredno i bezuslovno ujedini s Kraljevinom Srbijom, iskazana na Podgoriĉkoj skupštini novembra 1918. godine, ipak je bila izraţena u nesigurno i nedemokratsko ratno vreme. Otpor ujedinjenju pruţen je uglavnom u staroj Crnoj Gori, pretvorivši se u kratkotrajni graĊanski rat bjelaša (pristalica ujedinjenja) i zelenaša (lojalnih kralju Nikoli). I pored ĉinjenice da sve do 1945. u Crnoj Gori niko nije osporavao njeno srpstvo, izmeĊu dva rata nastao je prvi pokret za otcepljenje. Nezadovoljstvo je bilo opšte, tako da su komunisti na prvim izborima novembra 1920. dobili najveći broj glasova u ovoj zemlji, tradicionalno naklonjenoj Rusiji. Upravo će komunistiĉki pokret sprovesti stvaranje crnogorske nacije. Posle 1945. svi slovenski stanovnici Crne Gore postali su Crnogorci, a škola i drţava uskoro su ih većinom uverile da izmeĊu Srba i Crnogoraca postoje nepremostive razlike. ĐILAS DEMANTOVAN OD 1945. do 2000. narodno jedinstvo je zamenjeno drţavnim. Tako je Milovan Đilas, jedan od kreatora moderne crnogorske nacije, tvrdio da nema toga ko bi mogao odvojiti Crnu Goru od Srbije. Propadanje Srbije tokom devedesetih godina 20. veka uĉinilo je kraj i ovom jedinstvu, ĉiji su poslednji talac ostale politiĉke elite u Srbiji.

Gosti - ponesite krevet Autor: Ĉedomir Antić | 04. januar 2010.

?udna poruka jednog Engleza putnicima u Srbiju. Knez sa porodicom u košulji koju su satkale gole babe. Prvi šef saniteta u Srbiji bio kafedţija

Bolniĉka kola 1876. godine Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

ZAMISLITE zemlju u kojoj na dva i po miliona stanovnika doĊe svega dve stotine lekara. I dok je jedan lekar morao da brine o zdravlju dvanaest hiljada potencijalnih pacijenata, bolesnici su mogli da naĊu leka u tridesetak okruţnih bolnica. Dakle, na svaku bolnicu bilo je upućeno u proseku osamdeset i pet hiljada stanovnika. Dodajmo ovoj statistici i ĉinjenicu da u pomenutoj zemlji sve do razdoblja koje je usledilo nakon Prvog svetskog rata nije radio medicinski fakultet. Budući lekari morali su da odu u Beĉ ili da pohaĊaju neki drugi evropski univerzitet. Vlada bi jedva doĉekala da se vrate sa studija, pa bi zatim bili rasporeĊeni u jedan od okruga, poput ĉinovnika ili oficira. Eto, savremeno srpsko zdravstvo ipak nije tako loše. Samo treba naći dobar primer za poreĊenje. Opisane prilike bile su stvarnost Srbije krajem 19. veka. Zato ne ĉudi ĉinjenica da je prvi šef saniteta u ustaniĉkoj Srbiji bio kafedţija. Svest o zdravlju stanovnika Srbije s poĉetka XX veka bila je, upravo iz pomenutih razloga, velikim delom oslonjena na sujeverje i magiju. Taj svet koji je spavao u neprovetrenim i vlaţnim sobama, retko se presvlaĉio i još reĊe kupao, jeo istom kašikom i ritualno prilikom susreta ljubio sve bez razlike, sujeverno se ovlaš rukovao i sa strepnjom mirisao sopstveni znoj u prisustvu bolesnika. Od sujeverja se teško odvikavala i narodna elita. Tako je prilikom jedne od poslednjih epidemija burbonske kuge (ĉume), 1837, drţava nastojala da se sa pošašću suoĉi sa ozbiljnošću i organizovanošću moderne

drţave. Ipak, knez Miloš i pored toga nije ţeleo da rizikuje: ĉlanovi vladarske porodice, tri stotine momaka i sam vladar provukli su se kroz košulju koju je tokom noći, u skladu s drevnim sujeverjem i magijskim obredima, satkalo devet golih baba. Nije ni ĉudo što je u to vreme narod bolesti još uvek klasifikovao po mestu bola - recimo, zubobolja, stomakobolja, grudobolja, glavobolja. Poslednjih decenija 19. veka u Smederevskom i Valjevskom okrugu radio je jedan predan i ĉovekoljubiv lekar - dr Lazar M. Dimitrijević. On je verovao da u osnovi lošeg zdravstvenog stanja naroda koji je leĉio leţe slabe higijenske navike i zaostalost. S brigom je pisao pretpostavljenima o blatnim kućama bez prozora, u kojima na prostoru skuĉenijem od jednog stoĉnog vagona ţive ĉitave porodiĉne zadruge. Pisao je o pregrejanim sobama, svetiljkama koje su se dimile i raskvašenoj obući koja je, sušeći se na pećima, smradnim isparenjima ispunjavala sobe. Zato su deca imala ĉaĊave nozdrve. Zabrinut, dr Dimitrijević je primetio: "Da nije našem narodu leta, za koje vreme ţiveći na ĉistom vazduhu, pluća izventiliraju i ceo organizam osveţe - našeg bi seljaka za nekoliko godina nestalo." Orijentalno zaljubljen u toplotu, proseĉan Srbin bio je nemaran u odevanju. Nešto zbog sirotinje, a malo i zbog nehata, ista odeća je nošena sve dok se ne pocepa. Umesto da obuĉe noćnu haljinu, spavaćicu ili pidţamu, narod bi se pre nego što legne na prostirku koja bi ga delila od utabane zemlje, samo razdrljio. Pišući o ĉarima putovanja kroz Srbiju tokom zime, britanski putnik je sredinom 19. veka zabeleţio da onaj ko ţeli da spava na krevetu, treba da ga ponese sa sobom na put. Tek je manjina seljaka zimu doĉekivala sa ĉakširama i gunjem. Većinom su zimovali u tankim pantalonama - gaćama, i nekakvim koporanima. Donji veš nije bio poznat na srpskom selu. Upravo zato su lekari s brigom uoĉavali da zbog stalnog nazeba proseĉan seljak poĉne da hroniĉno kašlje već kada navrši ĉetrdeset godina. U zemlji "hleboţdera", ĉiji se narod i pre stotinu godina diĉio kako moţe da prehrani još i milione stanovnika drugih zemalja i ishrana je predstavljala problem. Nastojeći da se priseti hiljada svojih pacijenata, doktor Dimitrijević je tvrdio da skoro polovina dece u Srbiji umre pre nego što navrši dvadesetu godinu ţivota. Prisećao se kako je upoznao samo jednog ĉoveka ĉija su sva deca preţivela prvu mladost. Ţednim bolesnicima ukućani su iz nekih razloga zabranjivali da piju vodu. Ako bi srećne okolnosti uĉinile da se s deĉijom bolešću poklopi sezona lubenica, dobila bi koliko poţele bostana, što bi vrlo ĉesto dovelo do toga da još pokvare i stomak. Doktor Dimitrijević je verovao da su mnogi bolesnici u Srbiji usled nepokolebljive brige i nege najbliţih jednostavno "skapali od ţeĊi". Kad se uzme u obzir kakva je bila voda u Srbiji, ponašanje roditelja i ukućana i nije za veliku osudu. Na bunarima i oko neozidanih izvora okupljala se stoka. ZARAZA IZ VODE NAROD kao da nije razumeo vezu izmeĊu zaraze i prljave vode. Upravo zbog toga je, na opšte ĉuĊenje, jedna od duţnosti lekara bila da zatrpavaju bunare i izvore. Ţeljan da ipak ukaţe i na neke prednosti ţivota u Srbiji, doktor Dimitrijević je verovao da zbog nepostojanja dugaĉkih i zakreĉenih vodovoda ovdašnja deca, za razliku od malih Beĉlija, nisu bolovala od rahitisa.

Front protiv kolere Autor: Ĉedomir Antić | 05. januar 2010

Zaraza stigla u Srbiju iz Pešte i Hamburga. Roditelji protiv pelcovanja zdrave dece. Od tifusa u Srbiji bolovalo milion ljudi

Vojna bolnica u Nišu Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

OD zaraznih bolesti nisu bili pošteĊeni ni daleko bogatiji i prema zapadnim standardima ţivota daleko otvoreniji BeograĊani. Kolera, koja je krajem 19. veka harala u Hamburgu i Pešti, pretila je i srpskoj prestonici. Koliko je pitanje snabdevanja vodom oĉima savremenika bilo viĊeno kao vaţno svedoĉi i ĉinjenica da je jedan od inţenjera koji je s Makiša sproveo vodovod koji je delom i danas u upotrebi, obezbedivši tako BeograĊane od mogućnosti zaraze, uzeo za krsnu slavu dan kada je odatle potekla voda ka Beogradu. Ipak, u Beogradu je i u najĉistijim kućama bilo moguće naići na bolesne od difterije. Savremenici su ukazivali na to da je u blizini najbolje i najluksuznije kuće u Kraljevini - kraljevskog dvora (danas sedište gradonaĉelnika Beograda), na mestu Bataldţamije, gde se danas nalazi Dom Narodne skupštine, neĉišćeno presovano goveĊe "Ċubre" stajalo punih pola stoleća. Doktor Dimitrijević zabeleţio je da je upravo tu, u susedstvu srpskih kraljeva, jednom roditelju tokom samo nedelju dana od difterije umrlo ĉetvoro dece. Drţava nije imala novca da izleĉi, obuĉe ili na brzu ruku prosveti narod. Ipak, jedna od mera koja je sprovoĊena bilo je vakcinisanje dece. U svetu u kom ni bolesni nisu bili leĉeni, roditeljima je trebalo s mukom objasniti da je neophodno "pelcovati" zdravu decu. Vakcine napravljene od goveĊih ţlezda, koje su do Srbije transportovane bez friţidera u najtoplije doba godine, nisu bile naroĉito kvalitetne. Dimitrijeviću je tako javljeno da su vakcine kojima je pelcovao više od stotinu dece neispravne. Nesrećni lekar je zabeleţio kako je nedelju dana posle ove vesti "bio ubijen, (i) od brige nije mogao da spava". Sumnjao je da su konkurenti proizvoĊaĉa namerno poslali otrovnu vakcinu, i kad je konaĉno sve prošlo dobro, s ogorĉenjem je pisao nadleţnima da što pre poĉnu proizvodnju ovih preparata u Srbiji. GraĐaninu Srbije bilo je tokom 19. veka teško ĉak i da se rodi. Britanski konzul je sredinom stoleća pisao da se broj stanovnika u drţavi smanjuje zbog uĉestalih namernih prekida trudnoće. Doktor Lazar Dimitrijević zabeleţio je s brigom da je 1892. u Valjevskom okrugu broj umrlih nadmašio broj novoroĊenih. Doktor Lazar Dimitrijević nije doţiveo teško vreme ratova. Upravo onda kad je pokušavao da prosveti svoj narod i posveti vlasti njegovom dobru, od teške bolesti umrla je njegova kćerka mezimica. Nedugo potom on je izvršio samoubistvo. Milan Đ. Milićević uvrstio ga je u Pomenik znamenitih ljudi srpskog naroda. Vojna bolnica u Nišu osnovana je 1878, u vreme kada su ĉetiri juţna okruga ušla u sastav Kneţevine Srbije. Ova ustanova nastavila je tradiciju ranijih osmanskih vojnih bolnica. Ona je verovatno vojna bolnica

s najduţom neprekidnom istorijom u Srbiji. Njen osnivaĉ bio je slavni dr Vladan ĐorĊević. Osnovana kako bi bili izleĉeni ranjeni srpski, ali i zarobljeni turski vojnici, Vojna bolnica u Nišu, ili Moravska stalna vojna bolnica, bila je tokom decenija centar medicine i modernizacije koji je prevazilazio granice Srbije. Krajem 19. veka Vojna bolnica u Nišu dobila je dve nove ustanove: hirurgiju i Pasterov zavod. Zamisao dugogodišnjeg upravnika bolnice, pukovnika dr Mihaila - Mika Markovića, bila je redovno slanje drţavnih pitomaca na studije medicine u inostranstvo, a posledica je veliki napredak medicine u Srbiji. Tu je poĉeo da radi i prvi rendgen u Srbiji. Marković je u "Uspomenama" zabeleţio kako mu je ţelja bila da svi u Evropi, "pa i naši najveći neprijatelji" priznaju "da Srbija ni u ĉemu ne zaostaje iza civilizovanog Zapada". U zavodu je godišnje leĉeno izmeĊu 250 i 300 pacijenata, a smrtnost je bila 0,24 procenta - na nivou uzora, Pasterovog zavoda u Parizu. Upravnici bolnice bili su listom školovani u inostranstvu. U bolnici su radili i stranci - kao recimo dr Janko Senkijević, sinovac slavnog pisca Henrika Senkijevića, koji je posle duge sluţbe u srpskoj vojsci primio pravoslavlje. Prvi svetski rat doneo je bolnici veliki zadatak i neodoljivo iskušenje. U bolniĉkom kompleksu, koji je tada brojao ĉak dvadeset i šest zidanih i drvenih objekata, radilo je 37 lekara i 256 bolniĉara i vojnika. U bolnici su bile angaţovane sanitetske i humanitarne misije iz Rusije i Francuske. Poĉetkom 1915. izbila je epidemija tifusa, od koje je prema nekim procenama u Srbiji bolovalo više od milion ljudi. Niš je bio središte meĊunarodnih napora da zaraza bude suzbijena. U bolnici su 1. marta 1915. radile ĉak 1.064 osobe, ali je meseĉna smrtnost dosegla broj od 495. MeĐu lekarima umrlim od tifusa bilo je dobrovoljaca iz Velike Britanije, Švajcarske, Rusije, Belgije, Grĉke, i ĉak iz britanskog protektorata Egipta. U maju 1915. lekari su u krugu bolnice podigli skromni ali u istoriji jedinstven spomenik pomrlim tifusarima - prvi spomenik u istoriji koji su lekari podigli pacijentima. OTAC JUSTIN JEDAN od vojnika koji su radili u bolnici, Blagoje Popović iz Vranja, u Skadru je odluĉio da primi monaški zavet. Iz Albanije je otputovao u Veliku Britaniju, zatim u Rusiju i Grĉku, gde je pohaĊao škole. S vremenom će ovaj ĉovek, otac Justin, postati jedan od najvećih teologa i filozofa pravoslavlja, ĉiji je uticaj na modernu Srpsku pravoslavnu crkvu i njenu sudbinu bio nemerljiv.

Haračem kupio sultana Autor: Ĉedomir Antić | 07. januar 2010.

Ministri u Skupštini iznosili samo istinu. Pobuna naroda u Beogradu zbog korupcije

Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje

9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

POSTOJALI su nepravedni vladari i njihovi pohlepni ĉinovnici i u ranijim epohama. Ipak, dokle god su bili moćni, oni su, bez obzira na nepopularnost, mogli legalno da zadovolje svoju pohlepu. U srednjovekovnim drţavama postojala je tako praksa kupovine ĉinovniĉkih i porezniĉkih mesta. Vladalac bi tada odredio kolike prihode oĉekuje, a sve što bi kupac poloţaja uspeo da izvuĉe preko te sume predstavljalo je njegovu platu. Srbija nije doţivela onaj postojani i veliki razvoj drţave kroz koji je Francuska prošla u vreme „drţavnog razloga“, a Habzburška monarhija u razdoblju prosvećenog apsolutizma u 17. i 18. veku. Uspomene na srednjovekovnu slavu bile su blede, idealizovane i u stihu, a saznanja o drugim zemljama najĉešće su se svodila na iskustva s habzburškim pograniĉnim sluţbenicima i osmanskim vlastima. Sve do poslednjih decenija 19. veka na osmanskoj Porti je neizostavan deo svakog posla bio i „peškeš„ (poklon - mito) za velikodostojnika s kojim se pregovaralo. Obnovljena Srbija bila je tokom Prvog srpskog ustanka veliko ratište. Srbija - Slobodija (kako su je ĉesto nazivali balkanski hrišćani) bila je zemlja slobodnih i jednakih. Ipak, u toj zemlji siromašnih, smesta je nastao jedan sloj starešina - vojnih komandanata, koji je rukovodio snabdevanjem zemlje, trgovinom, drţao skele na Dunavu i Savi i dobijao veći deo ratnog plena. Iako su u Srbiji rano uvedeni zakoni, ti ljudi pod oruţjem nisu imali kome da se pokore, osim, moţda, teškoj ruci voţda KaraĊorĊa. Drugi ĉovek Srbije, uticajni Mladen Milovanović, i njegov drug u unosnim poslovima, Miloje Petrović, toliko su bili samovlasni i ogrezli u korupciju da se u tek osloboĊenom Beogradu narod pobunio. Miloje Petrović, kome je zbog poslovnih veza bila poverena i komanda na frontu prema Nišu, znaĉajno je skrivio kobni srpski poraz na Ĉegru iz 1809. godine, upamćen po tragiĉnom junaštvu Stevana SinĊelića i njegovih Resavaca. Kasnije je Petrović pobegao iz Srbije, a kad je vraćen, nareĊeno je njegovo pogubljenje. U vreme prve vladavine kneza Miloša (1815-1839) nastavljen je proces bogaćenja ljudi koji su bili bliski vlastima. Zanimljivo je napomenuti da je u ovom razdoblju korupcija posluţila srpskom vladaru za sticanje novih prava za mladu srpsku kneţevinu. Tako je od Porte doslovno kupio dobar deo povlastica koje su Srbiji darovane hatišerifima iz 1830. i 1833. godine. Knez Miloš je savršenom špekulacijom uspeo da raniji dug prema Srbiji, koji Carigrad nije priznavao, pretvori u mito sultanu. Lukavi srpski knez je haraĉ (ukupan porez koji su poreski obveznici iz Srbije plaćali Porti) procenio tako što je prikazao najniţi broj stanovnika Srbije - iz vremena terora koji je usledio posle 1813. godine. Drţava i njen vladar su tako prisvojili godišnja poreska davanja skoro tri stotine hiljada obveznika! Kad se posle svrgavanja kneza Aleksandra KaraĊorĊevića knez Miloš 1859. vratio u Srbiju, proveo je tu poslednju godinu ţivota i vlasti zauzet preotimanjem silnih imanja koja su mu bila oduzeta. Knez Aleksandar KaraĊorĊević stupio je na presto 1842, voljom velikih sila i uz pomoć ustavobranitelja. Nesiguran u svoj poloţaj, pošto porodici KaraĊorĊević nije bila priznata naslednost, sećajući se teških i oskudnih prognaniĉkih godina, knez Aleksandar je nastojao da se na vlasti obogati. Krajem ĉetrdesetih godina malobrojnu srpsku politiĉku javnost potresla je Tripkovićeva afera, u vezi sa zloupotrebom okruţnog naĉelnika koji je sa knezom bio u rodbinskim vezama. Pošto je drugi KaraĊorĊević zbaĉen, dopisnik londonskog „Tajmsa“ iz Beĉa kao razlog za zbacivanje srpskog vladara naveo je korupciju. Nekoliko godina ranije, britanski generalni konzul u Beogradu procenio je kako je srpski vladar zahvaljujući svom poloţaju uspeo da stekne basnoslovnih 180.000 funti. Kraljica Viktorija imala je krajem stoleća, kada je funta znatno manje vredela, na raspolaganju za privatne svrhe po 60.000 funti godišnje, dok se njeno bogatstvo, koje se smatralo basnoslovnim, procenjivalo na 5.000.000 funti. Treba pomenuti da je

dinastija Hanover bila na vlasti gotovo dva stoleća, dok je knez Aleksandar svoje i u izvesnoj meri porodiĉno bogatstvo poĉeo da stiĉe tek posle stupanja na presto 1842. godine. ĈinovniĈku oligarhiju zamenio je prosvećeni apsolutizam kneza Mihaila. Slobodan Jovanović zapisao je da su do sedamdesetih godina 19. veka ĉinovnici bili odani vladarima, dok su sa uspostavljanjem višestranaĉkog parlamentarizma postali lojalni vladama. Veliki istoriĉar je ĉak tvrdio da su do tog vremena ministri smatrali nepriliĉnim da u izveštajima skupštini iznesu neku neistinu. Pojava stranaka zaustavila je taj put iz orijentalne despotije u drugu preţivelu, ovog puta zapadnoevropsku ustanovu - prosvećeni apsolutizam. Siromašni knez Milan i stranaĉke vlade tokom osamdesetih godina doveli su do uspostavljanja višestranaĉkog sistema. MeĊutim, taj „svetionik slobode“ trebalo je izgraditi na malom prostoru „srpskog klizišta“. OBESIO BRATA IZ istorije srpskog ustanka ostala je upamćena epizoda kada je, zbog optuţbi za nasilje i nepravdu prema stanovnicima Topole, KaraĊorĊe svojeruĉno obesio svog brata Marinka. Kako to obiĉno biva, decenijama je taj ĉin opisivan na razliĉite naĉine: kao kainovski greh ili deo jezivog nasleĊa.

Vojniku dečji opanak Autor: Ĉedomir Antić | 08. januar 2010

Polovina obu?e dopremljene srpskoj vojsci nije bila za upotrebu. U brašno za vojsku liferanti sipali i pesak

Kralj Milan Obrenović Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

ŢELEZNIĈKA afera bila je verovatno najveći korupcionaški skandal koji je pogodio novovekovnu Srbiju. Danas ĉesto ĉujemo o tome kako je u Srbiji postojao veliki otpor izgradnji pruge. Kao argumente, kritiĉari srpskog naroda ĉesto navode primitivnost stanovništva i otpor jednog zatvorenog istoĉnjaĉkog društva modernizaciji. Ne pominju pri tom da su sve do sedamdesetih godina 19. veka Osmansko carstvo i Austrija nastojali ili da izbegnu podizanje pruge kroz Srbiju, ili da je uslovima izgradnje politiĉki i privredno potĉine. Srpske vlasti su sve do pedesetih godina pokušavale da svojim sredstvima izgrade prugu od Beograda do Niša, i dalje na jug i istok. MeĊutim, tek je meĊunarodna obaveza "prelomila" zvaniĉan Beograd da uĊe u kredit i izgradi prugu, ali i Portu, da mu dozvoli da novoizgraĊenu liniju spoji sa osmanskim ţeleznicama. U pregovorima sa Austrougarskom, Srbija je morala da popušta, pa je uĉinila nezamislivu ţrtvu za 19. vek i predala deo drţavnog suvereniteta na svojoj teritoriji, od granice na Savi do ţelezniĉke stanice u Beogradu. Kad je došlo vreme da se traţi kreditor za izgradnju pruge, pobedila je Generalna unija, kreditno društvo iz Pariza. Posle svega dve godine Generalna unija je bankrotirala, a Srbija se našla pred ekonomskom propašću. Spasle su je svojom intervencijom velike sile. Ipak, savremenici su bili uvereni da je nesolidna Generalna unija uspela da dobije posao tek pošto je korumpirala sam vrh srpske drţave: kneza Milana, kneţevog ujaka pukovnika Katardţija i voĊstvo naprednjaĉke vlade. Premijer Milan Piroćanac postao je ĉak poslovno "vezan" za kreditore izgradnje pruge kroz Srbiju, pa je u to vreme poĉeo da gradi velelepnu kuću u Beogradu. Ţelezniĉka afera i dogaĊaji u vezi s propašću Generalne unije, poznati i kao Bontuova afera, postali su tako teško nasleĊe srpske politike. Srbija je bila jedna od retkih drţava onog vremena u ĉijoj je opštoj korumpiranosti gotovo otvoreno uĉestvovao i njen vladar liĉno. Tako se kralj Milan, u stalnim teškoćama zbog jaza koji je postojao izmeĊu njegovog skromnog imanja i velikih prohteva i ţelja, naposletku, pošto je abdicirao, u sporazumu s ruskom diplomatijom, ĉak u jednom trenutku, u zamenu za pozamašnu svotu novca, odrekao srpskog drţavljanstva. I kao što je tokom osamdesetih godina prethodnog veka ĉitava Srbija bila posvećena velikom naporu izgradnje ţelezniĉke pruge, tako je i sada, tokom decenije koja je prethodila ratovima od 1912. do 1918. godine, srpska privreda plaćala ubrzano naoruţavanje zemlje. U neposrednoj opasnosti od velikog rata koji je ugroţavao politiĉku nezavisnost Srbije i slobodu srpskog naroda, drţava je u Francuskoj uzela velike ratne kredite, koji su dosegli basnoslovnih 400.000.000 franaka. Naoruţavanje i opremanje posloviĉno slabo naoruţane i oskudno odevene srpske vojske postalo je predmet raznih zloupotreba. Topovska, peskarska i opanĉarska afera zato su oĉekivano podigle na noge parlamentarnu opoziciju i uzburkale srpsku javnost. Pomenimo poslednje dve afere. Pojavivši se u toku rata u kom je nestala jedna trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, one bi i u mirnim vremenima mogle biti ocenjene kao monstruozne. Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila slobodu i demokratiju, polovina ili ĉak dve trećine opanaka koje je srpski liferant dopremio vojsci bilo je neupotrebljivo. Bilo je tu kartonskih i deĉjih opanaka, a većina nije mogla da izdrţi više od jedne sedmice marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, Milan i Vlada Ilić. Pokrenuta od opozicije u novembru 1914. godine, ova afera je odlagana i zataškavana, da bi posle rata bila zaboravljena, pošto je tokom povlaĉenja preko Albanije "izgubljena dokumentacija". Druga afera takoĊe je izbila na samom poĉetku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja ţita za vojsku jedan od velikih mlinara iz Niša, Konstantin Popović, inaĉe inţenjer i rezervni oficir srpske vojske, mešao samleveno brašno s nekvalitetnim brašnom i, ĉak, s peskom. Otkriveno je da je brašno koje je slao vojsci bilo tako lošeg kvaliteta da je njegovo grumenje bilo potrebno razbijati ĉekićima. Popović je osuĊen na ĉetiri godine zatvora, ali je zbog ratnog stanja upućen u jedinicu. Posle rata suĊenje je obnovljeno, ali kakvog ĉuda, i ovom prilikom su sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama. Sa stvaranjem jugoslovenske drţave broj korupcionaških skandala se umnoţio. Nestankom parlamentarizma i, naroĉito, uspostavljanjem komunistiĉkog reţima, povest o korupciji postala je uopštena i sveprisutna. Uprkos pokušajima da primenom ratnog partizanskog morala bude iskorenjena korupcija, posle Drugog svetskog rata je upravo komunistiĉka vrhuška zapoĉela novi krug opšteg kvarenja društva. Nije više bilo demokratskog parlamenta, niti slobodnih novina da ta nedela otkriju, a kao i u ranijim periodima, nije postojala ni pravna drţava koja bi ih kaznila.

CARINSKI RAT POĈETKOM 20. veka u Srbiji je uspostavljen za to vreme uzoran parlamentarizam. Ipak, te godine prošle su u velikim spoljnopolitiĉkim napetostima. Tokom šest godina Srbija je trpela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a u vreme Aneksione krize (1908-1909) drţava se našla na ivici rata s moćnim severnim susedom.

Izbori po meri vlasti Autor: Ĉedomir Antić | 09. januar 2010

Vojska doušnika razmeštena od lidera opozicije do kafana. Milioni groša policijama trojice namesnika

Milivoj Petrović Blaznavac Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Crni rov za "Crnu ruku" Jezik briše sve granice Jugoslavija ili ništa Taoci svojih zabluda Kruna sija iz naroda Neće Srbin u vojnike Ceo narod pod oruţjem Otimanje svete zemlje Voţd voleo da nazdravi Kratko slavlje u Draĉu GraĊani dve drţave Gosti - ponesite krevet Front protiv kolere Haraĉem kupio sultana Vojniku deĉji opanak Izbori po meri vlasti

Srodne teme     

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

TOKOM najvećeg dela 19. veka Srbija je bila drţava u kojoj se politiĉki ţivot odvijao na veoma uskoj pozornici nekoliko varoši i izmeĊu malog broja politiĉara. Do 1914. godine u Beogradu je ţivelo jedva nešto više od 110.000 stanovnika. O tome koliko je srpska

prestonica bila mala svedoĉi ĉinjenica da je Subotica u to vreme imala ĉak 107.000 ţitelja. Politiĉki ţivot bio je ograniĉen siromaštvom i slabim obrazovanjem stanovništva. Sredinom 19. veka u Srbiji je štampano svega 2.000 primeraka dva lista. U takvim uslovima u politici je, pored dvora, nekoliko viĊenih porodica koje su davale najviše drţavne ĉinovnike i oficire i malobrojne varoške inteligencije, uĉestvovalo nešto bogatijih trgovaca i otresitijih seoskih gazda. Sve u svemu, nekoliko stotina ljudi. Politiĉki ţivot sve do osamdesetih godina 19. veka nije bio u potpunosti slobodan. Vlasti su nameštale izbore, opoziciona omladina je zastrašivala biraĉe na izbornim mestima, tiraţi novina su plenjeni, a neposlušni ĉinovnici premeštani u “srpski Sibir” - Ivanjicu. Kada je 1868. kao ţrtva atentata pao knez Mihailo Obrenović, u Srbiji je uz pomoć vojske uspostavljeno Drugo namesništvo. Nestabilno, suprotstavljeno velikim silama, okupljeno oko ĉetrnaestogodišnjeg kneza Milana, namesništvo je od poĉetka sprovodilo reforme ĉvrstom rukom. VoĊe namesniĉkog reţima - prvi srpski general Milivoj Petrović - Blaznavac, Jovan Ristić i ministar unutrašnjih dela Radivoj Milojković bili su ljudi školovani u inostranstvu, nadahnuti idejama evropskog liberalizma. Ipak, suoĉeni s protivljenjem velikih sila, dinastiĉkom, konzervativnom, narodnjaĉkom i ĉak liberalskom opozicijom, oni su tokom ĉetiri godine trajanja svog reţima mnogo vremena i novca posvetili policijskim pitanjima. Svuda, od domova prvaka opozicije i stranih poslanstava, do kafana, bila je razmeštena vojska njihovih konfidenata i doušnika. I dok su milioni groša odlazili trima policijama koje su bile u sluţbi Blaznavca, Ristića i Milojkovića, vlastodršci su sabirali ĉitave arhive dostava. U Fondu Jovana Ristića saĉuvano je više od 1.400 raznih dostava. Hajdelberški doktor Radivoj Milojković je kao prvi policajac Kneţevine Srbije pokazivao cinizam zbog kog je u nepredvidljivoj srpskoj javnosti stekao ĉak i izvesnu popularnost. Ĉuvena je anegdota kada je jedan opozicionar iz unutrašnjosti prijavljen zbog navodnog sna koji je prepriĉavao. Nesrećni ĉovek je navodno sanjao da su tri vola prošla kroz širom otvorene dvorske kapije. U policiji je propisno izbatinan, nakon ĉega se spakovao i otputovao u Beograd, gde se poţalio samom ministru. Milojković ga je saslušao s mnogo paţnje i razumevanja, zatraţio izveštaj od policije u njegovom srezu, a onda opozicionaru potpuno ozbiljno rekao: “Ama, ĉoveĉe, naĉelnik ne zna ništa za tvoje batine. Mora biti, ti si to samo snivao.” Jedan od doušnika koji je krajem šezdesetih godina poĉeo da radi za namesnika Jovana Ristića bio je Toma Pavlović - Rus. Gotovo iz dana u dan Pavlović je u Ristićevu kancelariju slao pisma. Za ovu zanimljivu liĉnost razumevanje su imali ĉak i prireĊivaĉi sabranih dela Svetozara Markovića. I posle više od jednog stoleća, imali su nekakvih obzira prema ovom ĉoveku. Tvrdili su da je bio “konzervativac naprednih opredeljenja”. Toma Pavlović nije smatrao beznaĉajnim ni da u jednoj dostavi navede kako je izvesni ĉinovnik ministarstva finansija nazvao Radivoja Milojkovića “janiĉarbašom”. Prijavio je izvesnog Smederevca zato što je u razgovoru s jednim karaĊorĊevcem optuţio ministra da je odluĉio da zbog naklonosti prema prognanoj dinastiji zatre ĉitav Smederevski okrug. Umesto ruskom caru, preneo je Ristiću zahvalnost izvesnog Aksentija Mijatovića, zbog pomoći koju je ruska diplomatija pruţila Aleksandru KaraĊorĊeviću, pošto je osloboĊen iz peštanskog zatvora. Iako je Drugo namesništvo zvaniĉno bilo privrţeno liberalnom politiĉkom programu, mrţnja izmeĊu namesniĉkih i svetoandrejskih liberala bila je velika. Vremena se ĉesto menjaju brţe nego ljudi. Ubrzo pošto je postao punoletan, knez Milan je na vlast doveo konzervativce. Ristić je za vreme srpsko-turskih ratova (1876-78) ponovo došao na vlast, ali je 1880. godine srpski vladar konaĉno okrenuo leĊa liberalima. Toma Pavlović promenio je tada poslodavca. I upravo je Pavlović prenosio pisma koja su kneţević Petar i Jovan Ristić razmenili pre nego što su se 1881. godine tajno sastali u Marijenbadu. Godinu kasnije upravo je Pavlović putovao u Panĉevo i Temišvar, gde se liĉno sretao s voĊama karaĊorĊevske opozicije i samim prognanim knezom Aleksandrom. Ipak, Pavlović je u to vreme radio za ruski konzulat, kralja Milana i Jovana Ristića! PISMO KNEŢEVIĆA DOUŠNIĈKA mreţa Jovana Ristića bila je toliko jaka da se na njegovom radnom stolu poĉetkom septembra našlo ĉak i pismo koje je kneţević Petar (budući kralj Petar I KaraĊorĊević) iz Visbadena poslao u Beĉ prvaku karaĊorĊevske opozicije Dragiši Stanojeviću. Zanimljivo je da su doušnici samo nekoliko dana nakon što je napisano, uspeli da doĊu do ovog pisma koje je u potpunosti otkrivalo veze i kontakte pretendujuće dinastije. NARUDŢBENICA KNjIGA "Ĉetrnaesti vojvoda i devet baba" moţe da se naruĉi na telefone 011/2621-204 i 065/6783-323 ili na mejl [email protected] Kraj