Klub brbljivica - Crne laži.pdf

CRNE LAŽI

CRNE LAŽI

1

PREDGOVOR

D

ugo iščekivana knjiga iznenađenja je napokon tu. Ako se sjećate ovo je trebao biti novogodišnji poklon curama od mene (ako ste zaboravili -

bolje po mene), ali uslijed ekonomske krize u svijetu - knjiga kasni; kao što je stari dobri običaj u našem okruženju gde uvek pratimo svetske trendove. Ako se pitate kako se ta kriza odražava na nas nisam ni ja sigurna, ali ona je danas kriva za sve pa i za ovoliko kašnjenje. E sad bih ja trebala reći

poneku

knjizi

ali

riječ

o

iskreno

nemam pojma, nisam je ni ja čitala, to je ujedno i za mene iznenađenje tako da očekujem vaše komentare. Cure moje uživajte u knjizi, a ja koristim priliku da uputim veliko hvala Robel, Eurii, Lyli i Hajdi koje su nesebično uletile. Veliko i najveće hvala Grofici jer je žrtvovala dragocjeno vrijeme u ovim kriznim trenucima i odradila usklađivanje, obradu i sličice .

2

Puno pozz od Šefice :D

3

PROLOG Posmatrala sam Mollyin stan, gradski dom, narandžaste boje uređen u mediteranskom stilu sa žardinjerama ružičastih hibiskusa okačenim na prozore. Njegov džip je bio parkiran, isprskana blatom kutija Američke muževnosti u moru stranih automobila. Prošlo je dvadeset i dva minuta od kako je ušao, sa rukama u džepovima farmerica, pognute glave, koračao je ne razmišljajući kao da je istim putem prošao stotinu puta. Kuckala sam noktima po menjaču. Zatvorila sam na kratko oči, uživajući u povetarcu. Imala sam zakazanu masažu za sat vremena, tako da se ova situacija morala rešiti što pre ili ću zakasniti na sudar s Robertinim rukama. Pokret, u gornjem desnom stanu. Njen. Vrata su se otvorila, Leejeva glava se brzo kretala po hodniku, nečija plava odmah iza njega, povukavši ga snažno za majicu, divlje mlatarajući rukama. Mogu da zamislim koje reči izgovara. Lee, nemoj ići. Lee nije tako kako misliš! Pitam se je li izustila reč ljubav, je li njihov odnos toliko napredovao. Nestao je na stepenicama. Nagnula sam se napred, poželevši da imam nešto da popijem, nešto da otvorim i uživam dok posmatram plodove mog teškoga rada. Ovo je moralo upaliti; ovo se moralo dogoditi. Ona ga nije mogla imati; on je bio moj. Glava mu se pojavljivala je između automobila, i lice mu je postajalo vidljivo dok je prilazio svom džipu. Mirnih, oštrih crta, izgled koji nikada ranije nisam videla na njegovom licu, ali sam ga dobro znala. Nepokolebljivost. Odlučnost. Sisnula sam šake od uzbuđenja, posmatrajući dok se njeno lice pojavljivalo u vidokrugu, zamrljana maskarom i velikih očiju, usne su joj se brzo kretale, ogromne grudi su joj se teško podizale dok mu je dovikivala nešto i hvatala ga za ramena. Htela sam da spustim prozor, samo malo, dovoljono da čujem šta pričaju, taman toliko da uživam u ovom trenutku još malo. Tako je. Okreni se lepotice i udalji se od ovog čoveka. On ti više neće dodirivati lice. Neće više voditi ljubav s tobom. On je moj. Ja ću uzeti tvoje mesto. Posmatrala sam kako ulazi u auto lupajući vratima dovoljno jako da je odskočila. I onda,

4

sa škripom guma – najbolji zvuk na svetu, bolji nego u mojim fantazijama – zvuk konačnosti ju je

ostavio da stoji sama na praznom parking mestu, dok joj je crna maskara ostavljala tragove na obrazima, vrisnula je dovoljno glasno da zvuk probije kroz moje zatamljene prozore. Pobeda je moja. Osmehnula sam se, dajući samoj sebi petaka i pokrećući svoj Mercedes. Isparkiravši se, krenula sam ka jugu. Možda nakon masaže svratim do kancelarije svog dečka. Odnesem mu sendvič. Proslavim svoju pobedu s drugim muškarcem u svom životu. Napred. Osuđujte me. Vi nemate pojma šta moja ljubav sa sobom nosi. Ja volim dvojicu muškaraca. Jebem dvojicu muškaraca. Ako mislite da ste već čuli ovu priču, varate se. Ovo je ljubavna priča, ali ne ona koju je lako čitati.

5

POGLAVLJE 1 Moj je život oduvek bio isplaniran. Mislim da su i moji roditelji, pre moga začeća, seli i isplanirali ga. Usadili u mene stalan podsetnik i režim ponašanja. Bila sam bogato dete, od mene se očekivalo da ne radim ništa a da radim sve. Prosek 4.0 je bio obavezan iako nikada neću morati da tražim posao. Ivy Liga1 je bila obavezna, ali samo zato što bih tamo mogla pronaći muža. Nisam smela da imam višak kilograma, to bi bila sramota, ali nisam smela ni pokazivati figuru, jer bi to bilo neukusno. Plan je bio jednostavan. Imati diplomu vrednu poštovanja dok se oblikujem u savršenu suprugu. Brzo se udati. Podržavati supruga dok se bavim drugim svojim zanimacijama, kao što su humanitarni rad i vođenje domaćinstva. Nikada mi se nije sviđao taj plan. Sabotirala sam ga na svaki mogući pasivno agresivni način. Naučila sam od malih nogu da sakrijem izdaju iza umiljatog osmeha i nevine fasade. U očima svojih roditelja, fino sam se ponašala. Uzbudljivo. Pretvarajući se u ženu kakvu je njihova DNK zasluživala. U stvarnosti, čekala sam svojih pet minuta, polako postavljajući sve na svoje mesto i čekajući dan koji je bio bitan: svoj dvadeset i peti rođendan.

8 godina ranije

Dvadeset i pet svećica. Bilo je smešno što sam uopšte i imala rođendansku tortu; taj je običaj trebao prestati u tinejdžerskim godinama. Ipak, eto je, nošena vitkim rukama moje majke. Majka, savršena slika moje budućnosti, ako moja budućnost uključuje botoks i filere, napućene usne i prečupane obrve. Nasmejala sam se zato što se to očekivalo. Pustila sam je da otpeva pesmu dok je glas mog oca jenjavao nakon nekoliko prvih reči jer mu je pažnju odvukla zvonjava

1

6

Ivy liga je konferencija sportskih timova sa osam privatniih institucija višeg obrazovanja sa severnoistoka Sjedinjenih Država i obično se koristi kada se misli na tih osam škola kao grupu. Ovoj grupi pripadaju Brown University, Columbia University, Cornell University, Dartmouth College, Harvard University, the University of Pennsylvania, Princeton University i Yale University. Termin Ivy Liga se odnosi na akademsku nadmoćnost, odabir pri prijemu, i socijalnu elitu.

telefona. Nasmejala sam se za sliku i ugasila nekoliko svećica, namerno zaobilazeći tri, majčine oči su zaiskrile, a osmjeh joj je ostao zamrznut. Isekla je tortu, miris Chanela 5 razlivao se preko stola dok mi je posluživala namanje moguće parče, iz sredine, daleko od dekadencije poslednjeg parčeta. Zatim smo jeli, nas troje raštrkani za stolom za dvanaestoro ljudi, jedino se mogla čuti škripa srebrnine o kineski porcelan. Otac je prvi ustao, ostavljajući svoj tanjir, i poljubio me u glavu. - Srećan rođendan, mila. Zatim smo ostale majka i ja, i ispitivanje je otpočelo. -

Viđaš li se s nekim? - spustila je viljušku. Odgurnula je jedva načeto parče torte i

zurila u moje. -

Ne. - Nasmejala sam se kako sam i naučena. Uvek se smeši. Osmesi sakrivaju

osećanja. -

Zašto ne? Imaš dvadeset i pet godina. Ostalo ti je još samo nekoliko dobrih godina.

-

Srećna sam, majko. Naći ću nekoga uskoro.

-

Mislim da trebaš porazmisliti o Jeffu Rochsteru. Zabavljala si s njim gotovo dve

godine. - Četiri meseca. Četiri meseca smo rasteglili na dve godine, udovoljavajući mojim roditeljima i čuvajući njegov gay životni stil kao tajnu. -

Čula sam da se viđa s nekim. I među nama zaista nije bilo hemije. - Uzela sam još

jedan zalogaj torte, uživajući u njenom zgroženom pogledu. -

Hemija nije bitna. On je iz dobre porodice – obezbediće te.

Moj fond će me zbrinuti. Nije mi trebala veza bez hemije, zatvorska kazna koja bi naslikala osmeh na moje ludilo i dovela me do ranog stadijuma depresije i korišćenja lekova. Ali nisam htela da pominjem fond. Ne kada sam bila na sat vremena od okončavanja ove žurke i puta pravo u banku. -

Janice Wilkins mi je rekla da te je videla kako radiš u gradu. Molim te, reci mi da

to nije istina.

7

Nasmejala sam se. Imam diplomu iz sociologije. Nije nenormalno što mi je palo na pamet da je koristim. Bavim se konsaltingom za medicinsku firmu. Nadzornik sam za neka istraživanja koja sprovodi FDA2 . -

Molim te, nemoj. Posao izaziva stres, od toga ćeš prevremeno ostariti. A ti imaš

-

Samo nekoliko dobrih godina. - Završila sam njenu rečenicu, laganog glasa. Uzela

još—

sam još jedan zalogaj torte. Ogrebala sam svaku trunku preliva sa tanjira i stavila sebi u usta. U potpunosti uživajući u ukusu. Ubijajući delić majčine duše. -

Toliko smo se trudili da imaš dobar život.

-

I imam ga. Uradili ste odličan posao, i ja sam veoma srećna.

-

A šta je s Ned Wimbleom? Čula sam da su on i Avon prekinuli.

Spustila sam viljušku, stisnula ruke pod stolom, i nasmejala se. Napustila sam roditeljsku kuću nekoliko sati kasnije, sa napunjenim prtljažnikom poklonima. Pulover od kašmira. Safirne naušnice od mog oca. JD Robb broširanu knjigu od Becky, služavke koja je verovatno znala više o meni nego oba moja roditelja zajedno. Ona je čistila moje bljuvotine u kupatilu kada moja pijana tinejdžerska guzica nije bila u stanju da pregura noć. Ona je bacala kondome, boce votke kao i hormnske pilule. Tešila me kada mi je bilo 15 godina dok sam prvi put preživljavala slomljeno srce, zahvaljujući Mitch Brokeretchu – koji nije zaslužio moju nevinost, kao ni moje suze. Moj pravi poklon nije bio u gepeku. Bio je u datumu, papirologiji koja je napisana pre mog prvog rođendana. Dvanaest miliona dolara, čekalo me je na zajedničkom računu koji sam iz daleka gledala duže od decenije. Sa današnjim datumom i jednim potpisom biću oslobođena od roditelja, njihovih očekivanja i zahteva koji su držali ovaj novac van mog domašaja u poslednjih

2

8

Uprava za hranu i lekove je agencija Ministarstva za zdravstvene i ljudske usluge SAD, jednog od federalnih izvršnih ministarstava SAD, koja je odgovorna za zaštitu i promovisanje javnog zdravlja putem regulisanja i nadgledanja bezbednosti hrane, duvanskih proizvoda, prehrambenih suplemenata, propisivanih i na-slobodno farmaceutskih lekova (medikacija), vakcina, biofarmaceutskih proizvoda, krvne transfuzije, medicinskih uređaja, uređaja koji emituju elektromagnetsku radijaciju (ERED), veterinarskih proizvoda, i kozmetike.

dvadeset godina. Dovezla sam se do advokatske kancelarije, i, trideset minuta kasnije, bila slobodna žena. Dopustila sam sebi osmejak – pravi - dok sam izlazila iz Jackson & Scottsdalea. Dopustila sam sebi osmeh od uha do uha kada sam posetila banku i novac prebacila na račun sa mojim imenom. Potom, sloboda. Bila je tako prokleto dobra. Spustila sam krov svog kabrioleta i vrisnula u vetar. Veče sam provela sa jednim od lakeja moje zgrade – dvadesetjednogodišnji klinac koji se jedva pet puta uspeo nabiti, ali je doneo dobru travu i smejao se mojim šalama. Poprilično jadan početak mog novog života.

9

POGLAVLJE 2

3 godine ranije

Provela sam prve dve decenije planirajući, čekajući trenutak kada ću moći napustiti ovaj način življenja. Odbaciti pulover i fino panašanje i krenuti u život. Plesati na mesečini. Pušiti cigaru. Voziti motor i zaljubiti se u neki razlog koji nema veze sa društvenim statusom. Imala sam romantične ideje o čekanju na sto u restoranu, stopiranju po Americi, ljubljenju nepoznatog momka, o tome kako izgleda osetiti uzbuđenje zbog nepoznatih mogućnosti. Mrzela sam svaki centimetar svog okruženja i žudela za bekstvom. Htela sam da napustim večernje zabave, čvrsto utemeljenu oholost drugih, i njihove podignute osuđivačke obrve. Htela sam imati svoje filmske

živeli su srećno do kraja života završetke. Gde bi moja porodica provodila dane jedući za okruglim stolom. Htela sam da posetim život u svetu u kom bi majke grlile svoje kćeri kada se ozlede ili ih teše nakon što prvi sastanci i nisu bili najbolji. Moj san je imao noge, potpuno razvijene fantazije, moja budućnost je bila jednako stvarna kao i prošlost. Na dan mog dvadeset i petog rođendana, sam se prvi put osetila slobodnom. Ispunjena nadom i mogućnostima. Prvi dan ostatka mog života. Ipak, pet godina kasnije, i dalje sam bila zaglavljena. Imala sam nekoliko ludih noći. Pojebala sam nekoliko stranaca sa nažuljanim rukama. Posetila sam 7-Eleven3 i pojela hot dog. Bila sam u Tijuani dovoljno dugo da znam da se više nikada ne želim vratiti. Zatim... poput ptice selice, doletela sam u ovaj život. Nastanila sam se a da to nisam ni shvatila. Pet godina posle još uvek sam bila okružena ljudima iz moje mladosti. Prijatelji koji mi to nisu. Zabave na kojima su se svi smešili a niko se nije zabavljao. Gde je život bio stalno takmičenje, i kraljica mature je još uvek bila kučka koju niko nije voleo ali oko koje su se svi okupljali kao larve na meso. Trebalo mi je da pobegnem od ovog života, trebalo mi je da nađem nešto drugačije, trebalo mi je da napravim sopstveni put, ali bilo je teško pobeći od jedinog sveta koji sam poznavala.

10

3

Lanac dragstora sa lokacijama širom Sjedinjenih Američkih Država i Kanade

Muškarac se pojavio na ulaznim vratima iza mene, sa vozačkom kapom u rukama i susreo se s mojim pogledom u ogledalu. - Biću ispred, kad god budete spremni da krenete na događaj, gospođo Fairmont. -

Hvala Vam. Brzo ću doći.

On je klimnuo, okrećući se da ode, moje oči se okrenuše ka ogledalu. Smeđe oči lagano naglašene bojom svetle čokolade. Dovoljno šminke da sakrije mane, ali ne više. Otmeno, ne otrcano. Majka me je dobro naučila. Zurila sam u odraz svojih očiju i pokušavala da pronađem osobu u njima. Ogledalo je prikazivalo ženu kakva sam odgojena da budem. Dizajnerska haljina je bila suptilna a ipak sofisticirana. Uglancana spoljašnjost, od glave do pete. Zurila sam u svoju ljušturu i pitala se zašto je ne mogu odbaciti. Večeras je humanitarna gala za organizaciju koja je bliska mom srcu. Važan događaj koji se nije smeo propustiti. Možda bih sutra mogla da okrenem novi list. Ponovo pokušati da napustim gnezdo i živeti istinski srećnim životom. Stavila sam sloj providnog sjaja preko ruža na usnama i izbegavala svoje oči u ogledalu.

11

-

Brant Sharp.

-

Layana Fairmont.

-

Sviđa mi se tvoja frizura.

-

Ja nisam prostitutka.

Usne mu se nisu promenile, ali su mu oči otoplile. - Mogu ti progledati kroz prste. Pet reči našeg razgovora pretvorilo se u dva sata humanitarne gale. Neromantično. Krivila sam alkohol za to, dve čaše vina sam već popila, moja samomržnja je lagano bila umirena merlotom. Prihvatila sam ruku koju mi je pružio, čvrsto je tresući dok sam ga posmatrala, prepoznavajući njegovo ime čim ga je izustio iz svojih predivnih usta. Uhodim – na zanemarljivom nivou - ga otkako sam se uključila u rad Homless Youth of America4. Brant Sharp. Genijalac. Milijarder. Filantrop. Izgledao je bolje nego što sam ga zamišljala, sličica iz novina jedva ga je ocrtavala. Ovaj čovek zaslužuje naslovnu stranu GQ5-a. Ali njegova žestina, to je ono što me je iznenadilo. Gledao je u mene kao da sam problem, i pretraživao je po mojoj duši tražeći rešenje. Takođe se činilo da je neobično zadovoljan mojom kosom, pogled mu je malo malo skretao s mojih očiju i završavao na njoj. To mogu zanemariti. Nasmejala sam kao odgovor, izgleda da mu se zvuk mog smeha dopada, usne su mu se malo zakrivile. Nije to bio osmeh, ali je blizu. Za mene, koja sam naviknuta da je osmeh maska za emocije, to je bila osvežavajuća promena. -

Zadovoljstvo mi je upoznati Vas. Velika sam obožavateljka Vašeg rada za HYA. –

Homless Youth of America je bila jedini ostatak majčinoga bolnog odgoja – dobrotvorna ustanova u koju me je ubacila u mladim godinama, ali mi je prirasla srcu.

Mladi Beskućnici Amerike http://www.gq-magazine.co.uk/

5

12

4

Bilo kakav znak osmeha je ispario. - Ne bih to nazvao poslom. Moja kancelarija ispisuje čekove. Ništa više se ne radi. -

Sredstva znače mnogo. - Prošle godine sam lično donirala pola miliona dolara,

šest posto godišnjih donacija. Njegov ček je pokrio devedeset i dva posto. Dovoljno da ga proglase počasnim predsednikom odbora, iako se on nikada nije pojavio ni u prostorijama a ni na sastancima. Mi smo čuli, diskutujući slobodno tokom ispijanja kafe i jedenja bajatih krofni, glasine koje su okruživale našeg predsedavajućeg. Beth Horton, majka, britkog jezika, sedmoro dece čije je lice bilo vazda turobno, osim kada bi prepričavala trač, spomenula je eskort dame. -

Bilo ih je na stotine. - Poverila je to na prošlogodišnjem sastanku odbora, dok je

nabijala krofnu posutu šećerom u usta a ja je pažljivo posmatrala, zainteresovana izgledima da se zagrcne dok sam bila u sred diskusije o Sharpovom seksualnom životu. -Brat mog vozača je vratar u njegovom stanu u gradu i rekao mu je da mu se devojke pojavljuju u svako doba. Predivne djevojke, ali očito prostitutke. On nikada ne ode s njima i one ostaju samo po nekoliko sati. Klimnula sam, napola joj vjerujući. To bi objasnilo zašto nikada nije fotografisan sa ženom. Izgledalo je da čovek ne izlazi sa ženama, činjenica koja je izluđivala sve žene San Francisca i povremeno bi potpirivala glasine o homoseksualnosti. Glasine nikad nisu išle predaleko... previše žena koje su srele čoveka, radile za njega, bi ih zaustavile. Sviđala mi se ideja o prostitutkama, o čoveku koji ispusti sve najgore od sebe na ženama noći u privatnosti svog doma. Fondacije su značile mnogo. On nije odgovorio na komentar, i ostao je da visi među nama. Uzela sam gutljaj šampanjca. - Iznenađena sam da Vas vidim ovde. -

Zašto? – Laserska preciznost ovog čoveka je bila uznemirujuća. Kada bi te gledao,

nije bilo neodlučnosti, nije bilo sumnje da bi te saslušao i tvoje reči obradio precizno. Pokušla sam se opustiti, pritisak za inteligentnim odgovorom bio je visok, znanje koje sam posedovala u ovom trenutku sjaja jeste težak koncept. Nikada nisam bila jedna od žena koja je inteligenciju smatrala seksi odlikom, četiri godine druženja sa Standfordskim štreberima bi izlečilo svaku ženu od tog pogrešnog shvatanja. Ali ovaj čovek... možda nije do njegove inteligencije. Možda je to bila kombinacija te inteligencije sa samopouzdanjem i intrigantnošću, pomešanih sa razarajućim

13

izgledom u čaši martinija.

Slegunula sam ramenima. Otpila sam još jedan gutljaj tečne hrabrosti. Poželela sam nešto jače od šampanjca. Primetila sam da se približio, imala sam neobičan poriv da se nagnem ka njemu i da ga onjušim. Ispitati situaciju stavljajući ruke na revere njegovog smokinga i povući ga. Bi li održao kontakt očima? Bi li se odmaknuo? Ili bi me odvukao negde i pojebao do ludila? Moje nepromišljeno samopuzdanje se raspršilo u prisustvu ovog čoveka. Progutala sam knedlu. Pokušala sam se koncetrisati na razgovor. - Nikada niste došli u kampus. Ili prisustvovali sastanku odbora. Pretpostavila sam da ćete propustiti i ovo veče. -

Thomas Yand je na listi gostiju. Nadam se da ću pričati sa njim. Izbegavao je moje

-

Ahhh... - Približila sam mu se. Stišala sam glas. - Dakle ovo je zaseda.

-

To je plan. Saučesnik bi mi pomogao. – Razigrano je podigao obrve i svaki deo

pozive.

tela mi je bio u punoj pripravnosti. Da, definitivno nije gay. Jasno mi je zašto ga zaposlenice brane. Provela sam dve minute pored njega i celo mi se telo probudilo. Progutala sam. Napravila sam nekakav ležeran izraz. Šta imaš na umu? Nije mu trebao saučesnik. Bio je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Moćan poput Bill Gatesa. Ali mi smo igrali svoje uloge dobro. Koketirali uz meze i šaputali ispijajući šampanjac. Zaverenički slavili sa osmesima na licima kada smo okružili Yanda – ja sa jedne strane prostorije, Brant sa druge. Pustila sam da im krene razgovor i zatim otišla. Povukla sam se na drugu stranu prostorije, gde mi je Anne Waters, izblajhana sisata plavuša, prišla ližući ostatke torte od račića sa svojih prstiju i upuštajući se u jednu od svojih dugih priča o šopingu u centru grada. Pristojno sam joj klimnula dok mi je um lutao, moja odlučnost o promeni načina života jačala je sa svakim njenim u potpunosti neženstvenim olizivanjem prstiju. Pogledala sam ka Brantu, videla njegovu duboku usredsređenost na Yanda. U meni se stvorila iskra želje, privlačnost koja me iznenadila. Očekivala sam da poštujem čoveka – ne bi ni bilo moguće ne poštovati muškarca čija je inteligencija dva puta veća od moje,

14

čije su godišnje donacije žila kucavica polovine gradskih dobrotvornih organizacija – ali moja

očekivanja, da sam ikada razmišljala o upoznavanju ovog povučenog čoveka, bila su da mi se neće dopasti. Razlog #1: Bio je nemoguće bogat, živeo je tako od kad je imao deset godina, svakog dana života mu se neko klanjao ili ga čekao. To je bio isprobani recept za šupka. Razlog #2: Bio je neverovatno inteligentan. Očekivala bih da ego prati um, stvarajući pompeznog, arogantnog štrebera. Onoga koji očekuje klanjanje. Onoga koji bi brbljao neinteresantne štreberske činjenice dok mi bleji u grudi. On je bio sve što nisam očekivala od njega. Potpuno drugačiji. Nepredvidiv. Predivan. Intenzivan interes bez igrica. Na trenutak je skrenuo pogled s Yanda, pronalazići moje oči, na trenutak kada su nam se pogledi sreli zaustavljajući sve. Njegove oči su prekinule kontakt, i posmatrala sam ga kako podiže ruku, rukujući se precizno, napušta Yanda s ljubaznim osmehom i kreće u mom pravcu. Opet su nam se pogledi sreli i poželela sam da skrenem pogled, ali nisam mogla. Samo sam ga mogla posmatrati kako prefinjeno klizi dok nije bio ispred mene, sa osmehom u očima dok sam se trudila da se ne onesvestim. Njegovo prisustvo utišalo je razgovor. Uviđajući tišinu, pogledala sam u Anne. - Izvini me, molim te. - Promrmljala sam, koristeći priliku da pobegnem. Brant mi je izvukao stolicu, klimajući pristojno ostalim ljudima za stolom, koji su ga posmatrali poput lešinara. Zajedno, dok me je vodio pod ruku, pobegli smo kroz zadnja vrata. -

Hvala za pomoć s Yandom, - rekao je nežno, lagano naginjući glavu prema meni.

-

Hvala što si me spasio od onih žena, - prošaputala sam, smejući se ljubazno dok

sam prolazila pokraj Nore Bishop, žene za koju sam sigurna da je većinu devedesetih provela na leđima pod mojim ocem. Trebalo nam je dvanaest koraka do vrata. Dvanaest koraka tokom kojih sam shvatila koliko želim ovog čoveka. Setila sam se priča – o prostitutkama – i onda se toplina njegove ruke Trebala sam još. Zatim smo izašli napolje na balkon, topla letnja noć je donela lagani povetarac

15

pomerila, sa mojih leđa na lakat, nežno ali pritiskajući. Kontrolisao me je učtivo. I ja sam htela još.

koji je mirisao na okean i leto. Tamo, njegova ruka je napustila moj lakat, i bila sam u mogućnosti da na trenutak racionalno razmišljam. Spustila sam laktove na ogradu, parče betona bilo je utešno za finoću apsurdnog bogatstva. Sve je ovo bila prezentacija. Proveli smo godinu skupljajući novac za decu koja plaču i na pomisao o novim patikama, a onda bacimo stotine hiljada dolara na žurku. Okrenula sam se i pogledala u ogromne prozore koji su se prostirali na tri sprata i prikazivali celokupnu produkciju u čitavom njenom lažnom sjaju. Zatim sam pogledala u Branta, zgodnu eleganciju upakovanu u crni smoking, slika koja je pripadala realnosti u kombinaciji s čovekom za kog sam osećala da je iznad toga. -

Je li vredelo ? - Klimnula sam prema zabavi, a zatim pogledala u njega, profil mu

je bio snažan, gledao je u horizont, sjaj baklji mu je obasjavao dramatične sene lica. - Nositi se s ovim lešinarima kako bi došao do Yanda? -

Bilo je vredno čim sam te ugledao.- Nežne reči. Dramatičan učinak. Nasmejala

sam se, popela se na uzanu ogradu, onu koja mi je dozvolila da se nagnem preko balkona i izložim svoje lice vetru. - Ne poznaješ me, Brante. - Ni ja ne znam samu sebe. -

Ne, ne znam. - Rekao je blago, kao da je sve to nebitno.

Okrenula sam se i osmotrila ga. Videla sam mirne crte njegovog lica. Bio je staložen, neuznemiren. Kao da je to što me privlači nebitno, ili zbog samopouzdanja ili ga nije bilo briga hoćemo li se ikada više videti. Ovo samopouzdanje mi je draža opcija; ovo drugo je problem. Nisam navikla na odbijanje, na gubitak, pomisao na to da budem odbačena mi je bila neshvatljiva. Nisam znala ko sam, šta želim, ali sam znala da sam poželjna. Ako ništa imala sam sigurnost u sebe. Progutala sam strano seme nesigurnosti. -

Hajdmo odavde.

To mu je privuklo pažnju. S rukama u džepovima, pomaknuo se bliže, dovoljno da osetim njegovu kolonjsku vodicu, skupi miris koji me podsetio na jahte i cigare. - Gde želiš da ideš? Okrenula sam se, zatvorila oči prema letnjem povetarcu, i izdahnula. - Odavde.

16

POGLAVLJE 3 Preskočili smo ogradu balkona na udaljenom kraju, gde je bilo stepenište koje je bilo zatvoreno za žurku, maleni čin pobune savršen u svojoj apsurdnosti. Skinula sam svoje štikle, naše spuštanje niz stepenice u stilu Pepljuge, dok me je držao svojom snažnom rukom, i dok smo stigli do dna stepenica prsti su nam bili isprepletani. Pokušavala sam da prikupim svoju haljinu, skup materijal je na krajevima već bio uništen, Versace je zakazao sebi sastanak sa hemijskom čistionicom. Odustajući, tragala sam za svojim vozačem, u moru crnih auta koji su označavali manjak sposobnosti više klase da se razlikuje na bilo koji način. Srebrni Rolls se pomerio, pošto me je primetio prvi, bela rukavica se pojavila otvarajući mi vrata. – Gospođo Fairmont, - mladi čovek reče kruto, prižajući ruku kako bi mi pomogao da uđem u kola. Skoro sam očekivala od Branta da me dodirne u kolima, da me njegova ruka pomiluje po nozi, da njegovo prostitutki željno ja stavi svoje divne usne na moje telo na bilo koji način. Nije učinio ništa, samo se smestio pored mene, prstima lupkajući po vratima dok je gledao kroz prozor. -

Moja kuća, Mark. – Porodični vozač, čovek koji je bio u mom životu više od

decenije, klimnu glavom, ne bacivši ni pogled u retrovizor. Retko ga zovem, uglavnom za ovakve situacije, u kojima se očekivalo da se stopim. Uprkos majčinim podmićivanjima, uvek sam imala njegovu odanost. Ko bi znao kakve tajne čuva o mojim roditeljima, ali ima pun kredenac mojih. Skrenula sam pogled s njega na misteriju pored mene. Znala sam mogo genijalaca. Standford ih je bio pun, tako da sam poznavala sve tipove. I, u većini slučajeva, bili su to poznate vrste. Oni koje je genetika blagoslovila intelgencijom, ali bez društvene veštine. Zatim pompezni, nesigurni muškarci koji su lažirali samopouzdanje povraćajući znanje u svakoj prilici. Onda oni zbog kojih sam bila nervozna: tihi tipovi koji bi te posmatrali i beležili svaku nijansu tvog karaktera za analizu koja će doći kasnije. S jednim takvim sam sada sedela u autu. Skrenuo je pogled sa horizonta i okrenuo se ka meni. Studirao me je otvoreno, očima je prelazio po svakoj oštećenoj pori moje psihe. Stani. - Reči su mi izletele pre nego što sam ih mogla zaustaviti.

17

-

Usne su mu se izvile. - Zašto? -

Ne razmišljaj. Tvom mozgu verovatno treba odmora. - Nasmejala sam se.

-

Zabrinuta zbog onoga što ću smisliti?

-

Ne. - Da.

-

Zašto si pošla sa mnom? - Otvorena znatiželja u njegovim očima. Zar jedna žena

treba da objašnjava zašto je otišla s milionerom. -

Shvatila sam da bi trebao da imaš jednu noć koju nećeš morati da platiš.

Oč su mu se nasmejale. - Ja volim da plaćam. -

Zašto? - Sada sam ja bila znatiželjna. O svemu vezanom za njega. Bio je

fascinantan, najinteresantniji deo mi je bio njegova opšta nezainteresovanost za moje mišljeje o njegovim postupcima. -

Manje zbrke. Mogu diktirati veče. Bez emocija.

-

Emocije mogu začiniti stvari.

-

Mogu biti bolne.

-

Bio si povređen?

-

Ne još. - Pogledao me je toliko mirno, čudno naglašavajući reči kao da mi daje

srce na dlanu, siguran da će ga to ubiti. Iznenada ga nisam hela. Nisam hela teret težine očekivanja. Nisam hela ništa osim da vratim sjaj u njegovim očima. Automobil je usporio i videla sam kapije ispred nas, kretale su se lagano dok smo čekali na ulazu. Posegnula sam, otkopčala njegov pojas, oči su mu pratile moju ruku, obrve su mu se lagano podignule. -

Tu smo.

18

Mark nas je iskrcao ispred prednjih vrata, otvorila sam vrata, rukom povlačeći Branta u tamnu kuću, pratio me je tihim koracima. Tamo, tiho klizanje staklenih vrata otvorilo je zadnji zid moje sobe, dok se okean pružao ispred nas. Radila sam to i ranije, pogled je impresivan, okean čini sobu opuštenijom, pogled je iznenada bio sramotan ispred čoveka koji je verovatno posedovao ostrva. Okrenula sam se od njega, skrivajući neočekivano crvenilo svojih obraza, i podigla sam kosu. - Otkopčaj me. Trenutak pauze, momenat u kom sam nagnula glavu, očekujući pritisak na rajfešlusu. I onda se desilo, lagano povlačenje, prstima druge ruke prateći, četiri tačke klizile su niz moja naga leđa sve vreme, prelazeći po krivini mojih leđa, dok nije stao, na pola, menjajući tempo disanja, nekoliko isprekidanih uzdaha mi je iznudilo osmeh na licu. Dakle, ipak je čovek. Ruke su mu pošle na gore, vrele tačke dodira, skinuo mi gornji deo sa ramena, oslobađajući me haljine dok je materijal padao duž mojih ruku niz moje telo. Okrenula sam se, naga, ako ne računamo donji veš i zločesto sam se osmehnula u pravcu njegove odeće. -

Skini ih.

-

Ti ih skini. - Izazov i zapovest u glasu.

Odmahnula sam glavom. - Moram te odvići od navike da zapovedaš ženama. Namrštio se, povukao mašnu, olabavivši je i raskopčavajući dugmad na košulji. - Kada si poslednji put uradila ono što ti je rečeno? Slegnula sam ramenima. - Teško mi je da se setim. - Zatim, koliko god da sam želela da stojim i posmatram ga dok se skida, okrenula sam se i iskoračila iz haljine i začula zvuk njegove cipele kako pada na pod. Koraknula sam prema krevetu, krenula da se zavučem pod pokrivač, i poskočila kada sam osetila toplinu njegove ruke koja me okretala prema tvrdoj površini njegovih grudi. Tela su nam stajala pritisnuta, tvrdi mišići susreću se sa mekanim oblinama. Ništa između njega i mojih... -

Bez donjeg veša? - Promrmljala sam, centimetar udaljena od njegovog lica,

obasjani sjajem noći.

19

-

Činilo mi se da je to gubljenje vremena. - Nije me poljubio, iako sam podigla bradu,

prizivajući dodire. Njegova se ruka zavukla pod lniju mojih gaćica i obuhvatila mi dupe. -

Šta to onda čini moj donji veš?

-

Lepom razonodom. - Kliznuo je rukom naviše i obuhvatio me malo čvršće oko

struka, i učinilo mi se da sam videla iskricu osmeha pre nego što nas je bacio na krevet. Klizanje gole kože, isprepletanih nogu. Moje klizanje po njemu, mokrih usana, oformio se prvi poljubac. Njegove su usne oklevale, ruke su mu bile samopouzdane, i zapitala sam se da li je ikada poljubio eskort damu pre no što ju je pojebao. Zatim, poljubac se produbio, naša povezanost se učvrstila, a ja sam iz glave izbacila misli o prostitutkama. Kada se odmaknuo, seo je dalje od mene, rukom je prelazio preko brazda moje kože. Pauza ispunjena mekanim zvukom daha, pauza ispunjena trenutkom odluke kada je pogledao u moje oči upitno. Nisam odgovorila usnama. Okrenula sam se dok nisam spustila noge na tepih. Otišla sam do komode, otvorila fioku i kopala po gaćicama i tangama dok nisam napipala foliju. Izvukla sam kondom i krenula natrag, zadovoljno posmatrajući ponuđeni materijal dok je ležao na leđima, ogoljen. Njegove oči su mi se nasmejale, usne su mu se izvile taman da otkriju moguću rupicu, nijednim pokretom nije sakrivao impresivni organ koje je ležao na njegovoj butini. Nisam očekivala toliko samopouzdanje – mislila sam da bi kompjuterski zanesenjak bio stidljiviji kada je u pitanju njegovo telo, a arogantniji zbog uma. Ali nije naglasio ni jednu činjenicu, nije spomenuo svoju kompaniju ili novac na bilo koji način. Ponašao se kao i ja, kao dvoje odraslih koji se samo žele zabaviti. Ispružio je ruku, uzeo kondom, stavio ga na noćni ormarić, rukama grabeći moje. - Ne još. Dođi ovamo. - Povukao me pored sebe, pritisnuo naša tela i bio je blizu toga da utisne poljubac na moje usne, prste je stavio na moja ramena, lagano prelazio po mojim vratnim mišćima, nježno pretraživao po linijama mog tela. Zatvorila sam oči, ispuštajući uzdah dok sam se opuštala na jastuku, a on klizao svojim rukama niže, dlanovima prelazeći preko mojih natečenih grudi, dodir mu je nežan dok je šririo ruke i uzimao me. - Predivna si, - rekao je,

20

prošaputao. Telo mu se približilo. - Oprosti ako sam... Nisam navikao na romantiku, Layana.

Otvorila sam oči, zaustavila sam ruke koje u njihovom delikatnom lutanju tik pre nego što sam posegnula za njegovim kurcem. - Mislim da je i ne tražim. -

Mislio sam da je svaka žena traži. - Povukao me je na stranu, obuhvatio me

rukama, zgrabio za dupe i povukao na sebe – vruć vazduh među nama. Pogledala sam ga u oči i konačno uhvatila trenutak kada je spustio svoje usne na moje. Ne. Ovo. Ovo svaka žena traži. Usne koje reaguju gladno, ali i nežno. Ovo. Jako povlačenje mog tela prema kraju kreveta, dominantne oči, jake ruke, napredak u mom istraživanju po madracu. Ovo. Moje ruke u njegovoj kosi, grabeći mu ramena, moje telo se povijalo pod njegovim talentovanim jezikm među mojim nogama. Ovo. Naša tela isprepletena u mojim čaršavima, njegova težina na mojim zglobovima, trenutak iskonske povezanosti kada mi je raširio noge i zabio se u mene, kita mu se kretala

21

sigurnim zamasima, moji uzdasi uživanja su bili utišani njegovim poljupcima.

Ovo. Njegovo tijelo se savijalo u moje, njegove su me ruke snažno privlačile, ukopavanje njegovog kurca kada je svršio, uzdišući moje ime, njegov dah o moje usne dok me prevrtao i zadnji put se zabio u mene. Ovo. Ovo je bilo ono što sam želela, ovo sam nova ja čekala. Romatika, mogla je sačekati.

22

POGLAVLJE 4 Brant

-

Šta si uradio? - pištav glas je odzvanjao velikom kancelarijom, odbijajući se o

prastare stolove i uramljena priznanja. -

Odrasla sam osoba, Jillian. Imam puno pravo da se zabavljam sa kim hoću.

-

Ona nije kurvica iz parka, Brante. Ona je poštovana članica društva. Veoma

inteligentna, iako se to ne bi moglo reći po njenom životnom stilu. -

Pa to bi bile kvalitetne odlike. Govoriš kao da bi ti bilo draže da se zabavljam s

nekom neobrazovanom seljankom. Otišao sam od nje potpaljen. Radio sam čitavuu noć i rešio naše probleme sa povraćajem podataka. Žena me je zapalila. Jillian je ustala, biseri su joj zveckali, bes u očima je pronalazio svoju metu i palio kožu koju bi dotakao. - Ona traži muža. Novo prezime, finiš liniju u trci života kojim sve te debitantkinje žive. -

Baš mi je zanimljivo što si ti toliko dobro upoznata s njenim namerama.

-

Znaš mene, Brante. Samo mislim na ono što je najbolje za tebe. Veruj mi kad ti

kažem da je najbolje je da zaboraviš šta god da se dogodilo sinoć. Ne treba ti veza, i najbolje bi ti bilo da se kloniš te žene. Sledeći put kad ti bude trebalo da se oslobodiš tereta, dopusti mi da nazovem servis. Sa stopalom na nogaru stola, zavalio sam se. - Tebi je jasno koliko je smešno što mi naručuješ kurve. Većina majčinskih figura bi bila ushićena kada bi me videla da izvodim poštenu ženu. -

Tvoja bi majka želela ovo. Veruj mi.

Namrštio sam se, bacajući komadić smeća ka korpi pre nego što sam je pogledao. - Ne razumem te polovinu vremena.

23

Nasmejala mi se, sa trunkom tuge na licu. - Veruj mi, Brante. Mogla bih reći isto za tebe.

POGLAVLJE 5 Trčala sam po pesku, patike su mi bile natopljene slanom vodom, osećaj peska pod mojim đonovima bio je ohrabrujuć dok su mi mišići reagovali, noge su mi se podizale i spuštale, odskakujući niz plažu, ubrzavajući kad sam spazila kuću, finiš linija na vidiku. Pluća su mi šištala kad sam stala, ruke su mi bile mlohave, grudi su mi gorele tako da budu u skladu sa mišićima koji su vrištali, a povišeni endorfin je ukazivao da je sve vredelo. Naterala sam se da ostanem na nogama, da krenem napred, mišići su mi odisali olakšanjem zbog mog ležernog koraka. Ruke su mi se tresle, mišići su se opustili dok sam se ramena i vrat opuštala kružnim pokretima. Tri kilometra. Kraće, ali brže nego juče. Pogledala sam na sat, na štopericu koja je pokazivala 15:04. Poništila sam je, vraćajući vreme na nulu i počeh se penjati na moju terasu gde su me čekale klupa i tuš. Žena koja je stajala na vratima me je zaustavila na kratko, njeno kruto držanje me je podsećalo na sve direktorke osnovnih škola koje sam imala. Zaustavila sam se, pažljivo je odmerila, i nastavila koračati. -

Mogu li Vam ikako pomoći? -

Otvorila sam kapiju, ulazeći u prostor u kom je stajala, pitajući se, dok sam gledala na vrt, kako je došla ovde. Bili smo potpune suprotnosti, moja koža mokra od okeana i znoja, sportski grudnjak i helanke su jedino što je pokrivalo moje telo. Ona je nosila barem dva sloja, najlonke preko kojih je imala pantalone, rolku koja joj je virila ispod žaketa. Kapljice znoja nasuprot njenim biserima. Moje divlje smeđe kovrdže jedva zauzdane znojnicom i gumicom, i njena fino podignuta punđa koja

jedva da se

kretala na vetru. Grudi su mi još uvek

24

snažno odisale dok je ona stajala, vojnički

mirno, sa hladnim prezrivim pogledom na naboranom licu. Namrštla sam se. Šta sam joj ja do đavola uradila? -

Jillian Sharp. - Započela je pružajući mi ruku, napućenih usana, očima me skenirajući, ali onda se predomislila i odlučila mi umesto toga klimnuti glavom, kao da je kraljica Engleske. -

Layana Fairmont. Mogu li Vam pomoći? - Moj um je radio ubrzano dok sam

ponavljala neodgovorena pitanja. Jillian Sharp. Finansijski direktor BSX-a, Brantovog konglomerata. Ona je bila glavno lice, ona koja je rukovodila svim pres konferencijama, intervjuima, ili sastancima odbora. Ona je, čega sam svakako bila svesna, vrlo inteligentna, poslovno pronicljiva, i vrlo zauzeta. Zato mi i je bilo čudno što stoji na mojoj terasi – pogledala sam na sat – u 13:12 ponedeljkom. -

Jutros sam razgovarala s Brantom. On je spomenuo mali... - Šmrknula je na neki

neodobravajući način, iskrivljenog lica, sa iziritiranim pogled koji joj je krasio lice, - sastanak od sinoć. - Verovatno bi želela da je pozovem unutra. To bi bilo pristojno, s obzirom na sunce koje ju je peklo, slani vetar, koji će joj bez sumnje uništiti Chanelovo odelo. Ostavila sam je da stoji tu, razmišljajući o njenim rečima. -

I?

-

Mogu li ući? - Reče iznervirano, kao da je iziritirana što je uopšte pitala, i ja sam

se uzdržala osmeha koji je hteo da se pojavi i igra. -

Naravno. - Nasmejala sam se. - Već ste na mom posedu, možete ući i u kuću. -

Sela sam na klupu pored stražnjih vrata. Razvezivala sam pertle na patikama koliko god sam sporo mogla dok sam osećala kako se njena iziritirnost pojačava dok sam skidala patike, zatim čarape, zatim oprala bosa stopala crevom i osušila ih. Da ona nije ovde, skinula bih se. Zakoraknula pod letnji tuš. Oprala znoj sa sebe i uživala u tuširanju toplom vodom pola sata, lupkajući i masirajući umorne mišiće. Zatim se uvukla u peškir i ušla unutra. I eto ga, nova Layana je ipak zadržala neke naznake manira. Peškirom sam obrisala stopala i otvorila vrata.

25

Izvadila sam dve boce vode iz frižidera, jednu gurnuh preko pulta Jillian, koja je svoju prostudirala pre nego li je uzela. Nije ništa rekla dok sam zurila u nju, gutajući svaku kapljicu vode pre no što sam obrisala usta nadlanicom. Tišina. Bila sam prokleto sigurna da neću ni prozboriti. Ona je iznenadni počasni gost. Vrlo zauzeta, puan obaveza, važna žena. Mogla sam stajati tako čitavu nedelju a da me to ni najmanje ne dotakne. Pročistila je grlo, zvuk je imao težak zadah čaja i čajnih kolačića ali ja sam znala njenu pozadinu. Pročitala sam članak o njoj u Glamour časopisu koji ju je opisao kao najmoćniju ženu Silicon Valleyja. Nije bila plave krvi. Nije bila ni dobro školovana. Išla je na državni fakultet. Radila je kao učiteljica razredne nastave do 1997, kad je njen nećak, prethodno spomenuti Brant Sharp, sastavio računar u svom podrumu. Kompjuter koji je poslednju kreaciju IBM-a učinio da izgleda kao tegla Jell-oa6. Mašinu koja je naterala njegove roditelje da ostave sve buduće planove i ulože svu svoju ušteđevinu u tim Brant. Bio je mlad. Jedanaest. Trebala mu je pratnja. Tako je njegova teta Jullian dala otkaz i počela se baviti samo Brantom. Živela je od zamrznute hrane i ušteđevine u sobičku u Brantovoj kući dve godine. Zatim je posredovala u njihovom prvom ugovoru i svi su Sharpovi bankovni računi pomerili za sedam decimalnih mesta udesno. -

Volela bih da se držiš podalje od Branta.

Wow. Nisam se tome nadala. Napola sam očekivala da će izvaditi rokovnik i zapisati datum našeg venčanja dok su letnji termini dostupni. Progutala sam veći gutljaj vode. - Molim? -

Brantu ne treba nikakvo ometanje u vidu veze. - Ostala je na mestu, stojeći tamo

kao ostrvo, pravih leđa, kao da joj je motka i dalje čvrsto zabijena u guzicu. Zna li ona da se on koristi uslugama kurvi? - Čini mi se da je odluka na Brantu. - Naslonila sam se na šank, mirno joj se susrela s pogledom. Ti si u mojoj kući. Odjebi. – Poslednji put kad sam proveravala više nema jedanaest godina.

Jell-O je brend koji se koristi za želatinske deserte koje proizvodi američka kompanija Kraft Foods, a što uključuje voćne poslastice, pudinge i krempite. Brend je u SAD toliko popularan, da je riječ "Jell-O" ušla u svakodnevni govor kao sinonim za želatinske deserte.

26

6

Oči su joj sevnule, kao da sam rekla nekakvu tajnu, iako je to znao bilo ko je bio spreman da uloži 3,99$. Vilica joj se ukočila. - Ne pretpostavljaj da ga znaš, ili išta o meni samo zato što si pretražila po internetu. On nije stvoren za vezu, nema vremena za tebe. Došla sam ovde, kao žena ženi, da te pitam da ga se kloniš. -

I ja ti govorim, kao žena ženi, da to nije tvoja stvar. - Svaki se moj interes prema

njemu množio sa četiri što je više pričala. Smejala sam se i pokoravala poslednjih 25 godina. Neće me ućutkavati ovaj knjiški moljac. Ona se pomerila, prokopala po svojoj kremastoj Hermesici, kakvu sam ja imala zelenu. Smeh mi se razvio u grlu kad sam videla šta je izvukla. -

Želite da me potkupite? - Ruka joj se ukočila na moj smeh, a teški pogled joj je

poleteo ka meni u sred pripremanja hemijske. - Proveli smo jednu noć zajedno. To ne znači da se sprema da me zaprosi. -

Bolje biti siguran nego žaliti, - reče ukočeno. - Plus, u ovom trenutku, nema

emocija. Odlazak, u tvom slučaju, bi trebalo da bude lak kao povetarac. Ti si pametna cura. Sigurna sam da ćeš doneti pametnu odluku. – Potpisala se na čeku koji je već popunila, otkinula ga iz čekovne knjižice suptilno poput hijene, i zatim mi ga pružila, kao da će joj opeći prste ako ga bude još malo držala. Nisam ni pogledala; zadržala sam svoj pogled na njenom licu dok me nije pogledala ogorčeno, oči su nam se susrele preko granitne ploče. - Cenim Vašu posetu, ali mislim da je vreme da odete. -

To je za tvoje dobro, dušo. Ne želiš Branta. On je oštećena roba. - Otrovne reči su

bile izrečene sa daškom privrženosti, ali brižljivost nije umanjivala istinu u njenim očima. Verovala je u to. Spustila je ček. Gurnula ga napred olovkom. -

Ne treba mi Vaš novac.

-

Milion dolara nikada nikome nije naškodilo, draga.

mene, to je značilo dodatni dom za praznovanje. Možda stan u Coloradu. Ništa što bi mi promenilo

27

Spustila sam oči na ček, iznenađena što vidim njeno ime u zaglavlju. Milion dolara. Za

život. Ali to je ipak bila značajna svota novca. Posebno što bi bila skinuta sa ličnog računa. -Milion dolara za Vas vredi njegova sloboda? Ili prezirete mene? Ponovno to sivilo. Tropska oluja emocija u ovoj maloj ženi. - Veruj mi. Želim mu samo najbolje. A i tebi. Odgurnula sam ček. - Ne hvala. I to nema nikakve veze s Brantom. Neće me niko podmićivati. Nasmejala se, i to je zvučalo svakako samo ne veselo. Umesto toga, pritisnula je svoj dugi, mrtvi nokat duž moje kičme i pretvorila me, jednim stezanjem svojih glasnih žica, u školarku. - Oh, kako li je lako bogatom detetu da morališe. Zamišljam, da si morala da radiš i jedan dan u životu, kako bi drugačije reagovala. Da je tvoj novac sagradio ovu kuću. Koji ti je kupio pogled na okean. Zurila sam u nju, suzdržavala se o toga da joj odgovorim iako nisam htela da joj protivurečim. Bila je u pravu. Ali to nije značilo da ću joj dopustiti da stoji ovde, u mojoj prokletoj kući, i dozvolim joj da mi nabija krivicu. Gledala sam je dok je cepala ček. Pustila je komadiće da se razlete po podu. -

Dobro. Ne želiš moj novac. A HYA7?

Prsti mi se zgrčiše na radnoj ploči, sve se promenilo u kuhinji u tom jednom trenutku. Ne bi. Ne bi mogla. – Šta sa tim? -

Prošle godine je BSX donirao... - Pogledala je po kuhinji, kao da se bavila višom

matematikom u nekom delu svog uma. -

Sedam i po miliona dolara. - Došla sam do glasa – pokrenuo se u mom grlu bez

pozivnice. Ne bi mogla. -

Sedam koma šest miliona dolara, - ispravila me je čvrstog glasa. - Ja vodim naš

donatorski tim kao i dvanaest drugih departmana BSX-a. Udalji se ili ću obustaviti ovogodišnju donaciju.

28

7

Homles Youth of America

Moj svet se smanjio. Donacije dospevaju sledećeg meseca. Tražili smo d BSX-u osam miliona dolara, koji bi, kao dodatak uobičajenim troškovima, otplatio postojeći dug za tri nova doma koje smo počeli da gradimo tokom prošle godine. Bez tih donacija, organizacija bi morala da pokrije obe hipoteke za čitavu godinu. Nemoguć zadatak. I, iskreno, moje veštine prikupljanja donacija... Ne bih mogla nadoknaditi taj gubitak. Nikako. Jedva sam uspela da sakupim dva miliona prošle godine. Progutala sam. Zurila sam u ovu zlu ženu koja je iznenada držala čitavu kuću u svom dlanu. Punu kuću dece beskućnika. -

Odjebi iz moje kuće!

I tako je započela moja veza sa Jillian.

29

POGLAVLJE 6 Nisam dobro reagovala kada bi mi govorili šta da radim. I bila sam takođ sebična. Obe strele su bile usmerene prema pozivanju Branta. Postaviti sebe ispred i u središte njegovog života kako sam znala i umela. Ali nisam mogla ignorisati decu. Onu sa kojom sam provodila utorke i četvrtke, jedini odmor od mog površnog života, dašak svežeg vazduha u mom usamljenom, jadnom postojanju koje HYA unela na nekoliko malih načina. Važnih načina. Starica je bila u pravu u jednoj stvari. Nije bilo emocija u ovom trenutku, razloga da se odreknem ovog čoveka. Odreknem ga se i dopustim hiljadama dece da imaju malo svetlosti u svom životu ove godine. Da li bi im uskratila to samo da bih napakostila Jillian Sharp? Da. Verovatno. Nisam nikada tvrdila da sam svetica. Manipulacija nikada ne bi trebala da pobedi. Dodatno, nikada ne bih trebala da izgubim. Moja nova mantra je bila da radim onako kako želim, a ne onako kako je društvo od mene očekivalo ili želelo. Sa tim, gotovo sam bila u obavezi da joj pokažem verbalni srednji prst. Stavila sam poveću količinu Kahlua u svoju kafu, sela na sofu, i varila odluku. Mislila se oko toga zašto je Jillian bila toliko smrtno ozbiljna oko nečega što još uvek nije bila ni opcija. Zbog mene? Neka mržnja za stranca kojeg nikad nije srela? Ili mržnja prema bilo kojoj ženi koja bi promenila tok Brantovog života? U koliko je još kuhinja stajala? Čekova napisala? Sa koliko neprijatelja se suočila? Tri šoljice kafe kasnije, ležala sam na kauču, skupi dizajnerski jastuk mi se urezao po licu, kada je zazvonio telefon. Osvestila sam se, istežući ruke i noge na kratko dolazeći k sebi. Stajala sam na kratko, golim stopalima dodirivala sam parket od bambusa, treptala, i pokušavala sam da shvatim šta me je probudilo. Zvonjava telefona me je podsetila, zamućenog pogleda sam pronašla telefon na kuhinjskom radnom stolu, dok sam slabim nogama prilazila. Na displeju je pisalo BRANT. Utišala sam ga, i ponovo se sručila na sofu, licem na dole.

30

Misli na decu.

Moja druga dremka se završila negde posle ručka, krčanje mojih creva je probijalo kroz bilo koji alkoholom izazvan san. Napravila sam gotovo polovinu sendviča sa salatom od piletine kada sam se setila Brantovog poziva, prstima od majoneza posegnula sam za telefonom i pozvala glasovnu poštu. Jedna nova poruka. Primljena u 11:07.

Layana. Brant Sharp je. Užvao sam sinoć, žao mi je što sam otšao bez pozdrava. Voleo bih da te odvedem na večeru večeras kako bi se iskupio. Javi mi ako si slobodna. Bez pozdrava. Samo kraj poziva, snimljeni glas koji me obaveštava o opcijama po pitanju njegove poruke. Pritisnula sam 4, sačuvala je, završila poziv, i bacila mobilni. Završila sam spremanje sendviča, mršteći se. Zvao je još dva puta te nedelje. Ostavio dve govorne poruke. Sledeće nedelje ništa. Sledeće nedelje ništa. Četvrte nedelje je poslao veliki buket orhideja. Na kartici je jednostavno pisalo - Nazovi me. 34 dana: BSX je oglasio svoju godišnju donaciju, odgovarajući na naš zahtev i donirajući osam miliona dolara. 35 dan, nazvala sam ga. -

Hej. - Tišina u pozadini. Nikakvo hujanje mašina niti zvukova užirbanih ulica San

Francisca. -

Žao mi je.

-

Veruj mi, neću te više otići u pola noći. Naučio sam lekciju.

Nasmejala sam se. Njegov glas me je nasmejao. - Nije zbog toga. Zaista. Morala sam da

Njegova sledeća rečenica je bila zbrka reči. - Očistiti klupe?

31

sredim neke stvari pre nego što se ponovno sretnemo.

Više sam je bilo čekanje na ugovor. - Nešto tako. -

Pa .... je li tvoja klupa slobodna?

Nasmejala sam se. - Koliko god neseksi to zvučalo, jeste. -

Dobro. Voleo bih te odvesti na večeru večeras.

Nasmejala sam se. - Pokupi me u 7. Jillian je sigurno bila na direktnoj liniji s njegovim mozgom. Nazvala me je u roku od tri sata. Broj nepoznat, odgovorila sam dok sam slagala veš, belo rublje je ležalo po svuda po mojoj sofi kao zastave predaje. -

Nisam smatrala da si žena koja krši dogovor. - Bez liepih reči pozdrava, bez

predstavljanja odmah je prešla na stvar. Odmah sam joj prepoznala glas, osmeh mi se proširivao dok sam dobijala mesečnu količinu zadovoljstva u zvuku iziritiranosti njenog glasa. -

Sve je dopušteno u ratu i ljubavi, Jillian. Imamo godinu dana pre sledeće BSX-ove

donacije HYA. To će nam dati obema dovoljno vremena da rešimo ovo. -

Ne očekujem da ću ti se sećati imena sledeće godine.

Isplazila sam jezik na nju. - Ikakav savet, Jillian? Nemoj me terati. To će me samo izazvati da ga više želim. -

Savjet, draga? - Rekla je zadnju rečenicu otrovno, razlvačeći je na takav način da

me je naterala da izvijem obrvu s divljenjem. - Shvati kada ti neko pokušava učiniti uslugu. Nisam imala nikakav dovitljivi odgovor. Nisam stvarno ni razumela dovoljno da bih odgovorila. Progutala sam, složila beli topić dva puta u rukama i složila na gomilu. - Ne brini se za Branta. Neću ga povrediti. -

Ne brine me to. - Oklevala je; mogla sam čuti kvaku u njenom dahu pre no što je

ponovo progovorila. - Nazovi me kad shvatiš što me zabrinjava.

njegovu tajnu.

32

Nisam razgovarala s njom narednih 9 meseci. Nazvala sam je one večeri kada sam otkrila

POGLAVLJE 7 Bogati muškarci su bili vrsta koju sam dobro poznavala; bogati muškarac me je odgajio, moje impresije o njemu ukradene su tokom nekoliko kratkih trenutaka primetnosti tokom prvih osamnaest godina. Zabavljala sam se mlađim verzijama, onih koji su rođeni u svetu povereničkih fondovima, nasleđa sa Harvarda, kantri klubovma. Njihov osećaj za titulu je zaostajao samo za njihovim nezasluženim egoima. Zatim, diplomirala sam i preselila se u svet muškaraca, starijih verzija koji su me i previše podsećali na oca, muškaraca koji su uzimali pre nego što bi pitali, koji su očekivali poslušnost od bilo koga s grudima. Bogati su muškarci su imali svojih prednosti: limuzine, letnjikovce, privatne avione, i glamurozne poklone. Ali su imali i mane: aroganciju, nevernost, nemoguće rasporede, i, češće, mišljenje o ženama koje su im previše nudile. Ali hej – to je bilo retka stvar koju sam imala zajedničku zajedničko

sa

svojim

manjkanje

partnerima, poštovanja.

I

verovatno je to bio razlog zašto mi ni jedna veza nije uspela. Brant je bio potpuno drugačiji od ostalih bogataša koje sam ikada upoznala. Slušao je kad sam pričala. Gledao mi je u oči a ne u sise. Pitao me za mišljenje, cenio intelekt. Pristupio je našoj mladoj vezi oprezno poput mačke koja prilazi hrani, gurkajući delikatno pre no što bi načinili korake, koji su mu bili znatiželjni kao i moji. Plesali smo jedno oko drugog, pokreti su nam postajali jači, sigurniji svakog dana. Zajedno, smo stvarali i istražvali uloge; seks je bila jedina oblast u životu gde nam

33

vežbanje nije bilo potrebno.

Čovek ... je bio životinja. Popila sam gutljaj kafe i pomerila se u sedištu, jak bol u mom telu me je podsetio na nekoliko noći ranije, njegovo umešno manipulisanje mojim telom koje me je dovelo do orgazma četiri, pet… a onda i šest puta. Promeškoljila sam se lako, posmatrajući Branta dok je ulazio u kafić, pronašavši me očima dok je prilazio, ljubeći me usnama. -

Dugo me čekaš?

-

Pet minuta. Ovde. - Gurnula sam mu kafu. - Čista crna, ti neuzbudljivi čoveče.

Smestio se u stolicu, uzimajući je sa uzvišenim mrkim pogledom. - To je muževno. Od toga rastzu dlake na grudima. Nasmejala sam se u šoljicu. - Ne želim dlake na tvojim grudima. Sviđaju mi se takve kakve su, savršeno uređena od tvog tima za ulepšavanje. Sad se zaista namrgodio. -

Nemam tim. Oni su… - Moj elokventni čovek je izgledao

kao da je ostao bez teksta. Nasmejala sam se, lako mu pritisnuvši zglob dok mu kafa nije bila van domašaja, zatim se nagnula preko stola i ukrala mu još jedan poljubac. Zgrabio me za zadnji deo vrata, privukao moja usta jače svojima, dokazavši svoju muževnost grubim trenutkom strasti. Povukla sam se, rumeneći se dok sam sedala, jer me je žena koja je prolazila pogledala kao da smo se upravo pojebali na podu kafića.

Žao mi je zbog onog juče. – Razigranost u glasu mu je splasnula.

34

-

Slegnula sam ramenima. - Nije bitno. Išla sam u šoping. Rešila sam neke poslove dok sam bila u gradu. -

Borim se sa rokom oko pripreme obnovljenog dizajna sajta... ponekad se zanesem

poslom i izgubim pojam o vremenu. -

U redu je. Samo sam se zabrinuta. Nisam ljuta – samo nisam htela da zamaram

Jillian time. - Nisam htela zamarati Jillian je eufemizam. Brant i ja smo imali planove za večeru: u 18 sati kod Alexandera. Čekala sam za stolom pola sata pre nego što sam otišla, pozivi koje sam uputila Brantu ostali su bez odgvora. Oklevala sam da pošaljemi Jillian poruku, ali prsti su mi se konačno pomaknuli po ekranu iz čiste zabrinutosti – u slučaju da se nešto dogodilo, u slučaju da je nestao. Napola sam očekivala sarkastičan odgovor, nešto što će mi staviti do znanja koliko sam mu nebitna. Ali odgovorila mi je brzo i profesionalno.

ON JE OVDE U KANCELARIJI VEROVATNO ĆE RADITI DO KASNO. NESUMNJVO JE IZGUBIO OSEĆAJ ZA VREME. ŽAO MI JE. Činjenica da je bila civilizovana me samo još više iziritirala, išlo je u njenu korist, podsećajući me na to da bih i ja mogla biti civilizovanija prema njoj. Odlomila sam komadić mafina. -

Dopusti mi se da se iskupim.

Gledala sam ga dok žvače, mešavina borovnica sa šećerom i brašnom kako bi se napravila božanstvena kombinacija u mojim ustima. – Napred, - promrmljala sam. -

Danas, otkantaću posao. Biti samo tvoj.

Progutala sam komadić. - Ali imaš rok. Radio si tri nedelje da bi napravio – -

Nije me briga. - Posegnuo je preko stola i uzeo mi ruku. - Ti si mi važnija, i

odložio sam čitav dan puzanja kako bih se iskupio zu prošlu noć. Podigla sam obrvu. - Čtav dan? To je odvažna obaveza, gospodine Sharp. Pogledi su nam se sreli. – Jedna koju sam spreman da učinim. A šta si planirao za čitav dan puzanja?

35

Nagnula sam se, stišavajući glas. -

Povukao je moju ruku ka svojim usnama. - Počeo bih tako što bi smo svratili u moj stan. Imam nekoliko ideja kako da ti se iskupim. -

Seksi načina? -Šapnula sam razigrano.

Nagnuo se naprijed, nježno prelazeći rukom preko zadnjeg dela mog vrata dok mu se usne nisu našele tik do mog uha. - Načina zbog kojih će ti noge drhtati oko moga vrata. Načina zbog kojih mi je toliko tvrd i spreman da možda neću ni izdržati do stana. Načna zbog kojih ćeš vrištati moje ime i – -

Idemo. - Uzviknula sam ustajući, nogari od moje stolice su zaškripali po podu.

Vukući mu ruku, krenula sam prema vratima.

36

POGLAVLJE 8 Brantov stan je bio njegova jazbina za seks, mesto gde su visokoplaćene kurve zabavljale i zadovoljavale mog muškarca i udovoljavale mu u svakoj žvotinjskoj želji koje je imao poslednje dve decenije. Da, stajala sam u sobi gdje su druge žene stenjale njegovo ime, servisirale njegov kurac. Nije me moglo biti manje briga. Zato što je muškarac koji je stajao ispred mene, tamnih očiju, čvrstog tela, skidao odeću prstima sa mog tela... Mogla sam mu videti u dušu. Nije imao oči ni za jednu drugu. Nije razmišljao, zamišljao, želeo, ništa osim onoga što sam mu ja nudila. Podigao me je, stavio me na šank, rukama mi je svlačeći šorc niz noge, skidajući mi sandale, milujući mi kožu u povratku. Kleknuo je na pod, pogledao me u oči, i ugurao se među moja kolena, šireći mi noge dok se nisam raširila, spustio pogled, i bio na savršenoj visini. -

Brante, - Zastenjala sam, bila sam previše izložena, otvoren počožaj je

dozvoljavao vazduhu da udara po mestima koja su inače bila sakrivena. -

Budi tiha, mala. – Kliznuo je je rukama unutar mojih bedara, ruke su mi pronašle

put do njegove kose istovremeno dok me je njegova desna ruka milovala. Udahnula sam, otvarajući noge još jače, i uzdahnuo je kada je prstom prešao po mojim usminama, razdvajajući nabore sa kao pero lakim dodirom, zadirkujući me tako da je moje telo reagovalo, da vrisne za njim na jedini način na koje je znalo, vlažeći, siktao je dok je delimično gurao prst u mene. Pogledao je, glava mu se pomerala pod mojom rukom, podizao je oči prema mojima, održao kontakt dok je sa svog prsta lizao moje sokove, oči mu se zatvoriše na kratko. - Bože,

kako

imaš sladak ukus. Želm zagnjuriti lice u tebe, Lana. - Ponovno me je pogledao, vrativši prst, dražeći me spolja, mekim udarima me je rastavljao dok je ljubio svaki moj deo, jastučići njegovih prstiju su istraživali, probali, kružili, i zabijali se, leđa su mi se izvijala, vilica mi padala dok sam ga gledala, nemoćna da odvojim oči od prizora njegovog dodira. Povukla sam mu glavu kada više nisam mogla izdržati, privukla sam njegu glavu mojoj ribici, telo mi se počelo tresti kada me je obavio topli dodir, njegov jezik uranjao je u mene pre no što je prekrio moj klitoris započevši mokro stimulisanje sisanjem koje me natera da izdahnem u nas u prozoru, sliku koja je prikazivala očajničku potrebu. Grčevito sam se uhvatila za radni sto, i

37

vazduh, dok su mi ruke frenetično prolazile njegovom kosom, krajičkom oka videvši bledi odras

nabijala se na njegovu glavu, nesposobna... zaritala sam se pod njegovim ustima… - Brante— ja... - Zatim sam vrisnula, ne mogavši se zaustaviti, kukovima sam mu se frenetično zabijala u usta, rukama mi je stezao kukove, nabijajući me, držeći me da se ne raspadnem. Opustio je usta kada sam svršila, jezik mu je i dalje radio iste pokrete ali mekše, orgazam se produžio pod njegovim jezikom, disala sam teško, ruke su mi se opustile. Srušila sam se na šank, noge su mi omlitavile, njegove ruke su konačno dozvolile mojim nogama da se skupe. Otvorila sam oči kada me je podigao. Odneo me je do sobe, moji udovi su se borili da se razbude, nežno me je spustio na krevet, rukama mi nameštajući ruke i noge, spustivši pantalone pokazao je svoju spremnost. - Vau. Uspela sam da se oslonim na ruke, oči su mi letele s njegovog nabreklog kurca do očiju, hvatajući njegov poluosmeh. -

Prelepa si sada. - Rekao je, otvarajući kondom i navlačeći ga, glavić je činio njegov

kurac toliko poželjnim, njegova erekcija terala mi je vodu na usta. Skupila sam kolena i raširila noge dajući mu pogled na ono što je zverski želeo, izustio je tihu psovku kada je kleknuo na krevet, prelazeći rukama po mojim nogama pripremajući se za ulaz. - Reci mi ako bude bolelo, Promrmljao je, pomerajući se napred, osetila sam kako mu glavić ulazi, njegova oprema je izmamila uzdah s mojih usana, oči su mi pale ka prelepom prizoru njegovog uda omotanog mojm usminama. Bio je debeo. Obrijan. Predivan. Gurnuo ga je lagano, pa izvukao, ostavljajući još nekoliko centimetara, kondom je bio navlažen od mog uzbuđenja, razređene dlačice moje pičkice su bile mokre, uramljujući njegov kurac dok se on uopšte nije žurio, puštajući me da se prilagodim, to njegovo lagano privlačenje je bilo tako... sve. Izgubila sam razum, odvojila sam oči od pogleda na nas i pogledala ga, njegove oči su bile na mojim, a izgled na njegovom licu je bio tako ranjiv, tako sirov. Zurio je u mene kao da sam mu čitav svet, kao da je naša veza od mesec dana bila puno više od toga, kao da sam već imala njegovo srce a on moje. Obožavao je moje lice svojim pogledom, i jedino kretanje je bilo kretanje njegovog lica dok se nabijao i izvlačio iz mene. U trenutku kada se zabio u potpunosti, kada je prešao sa slatkih na bolne pokrete, u trenutku kada

38

se moje telo prilagodilo njegovoj širini i dužini, potreba velika kao zadovoljstvo... videla sam je.

Izgovorili smo to pogledima, bez reči, naša veza je bila potpuna kada je svoje usne spustio na moje i ukrao delić moje duše. Zaljubljivala sam se u njega.

39

POGLAVLJE 9 Okrenula sam se na njegovim grudima, dodirivala sam ga po stomaku, linijama njegovog tela, trbušnjacima koji su poskakivali pod mojim prstima dok je izdisao. Spustila sam ruku niže, zavlačeći je pod čaršav, uzdah koji je dopirao iz njegovog grla kada sam sklopila ruke oko njega, oko debelog mišića koji se budio pod mojim dodirom. - Ne počnji ako ne želiš još. -

Toga? - Zdirkivala sam ga. - Uvek ću heti još. - Konačno sam ga stisnula, a zatim

oslobodila, vraćajući ruku na njegove grudi. Brant je bio opušten, njegova napetost se obuzdala do nivoa da je bilo preslatko, ležao je na jastuku zatvorenih očiju, jedini pokret je bilo podizanje i spuštanje njegovih grudi pod mojoj rukom. Ležali smo u tišini, zadovoljstva nakon seksa još uvek su pogađale povremeo sinapse u mojim udovima. Zatvorila sam oči i reprizirala seks. Nisam ušla u ovu vezu kao devica. Imala sam lep broj ljubavnika, sedam ili osam ako bih morala da pogađam. Imala sam orgazme. Nekoliko čudnih noći koje sam prošetala sa divlje strane čaršava. Ali nikada se nisam imala seks kao s Brantom. Čitavu seansu s muškarcem u kojoj je jedini cilj bila jedna stvar: moje zadovoljstvo. Uvijek je svršavao, konačni čin, ali to je bila popratna pojava, ne cilj. Brantov cilj, svaki i jedan put, je bio da me ostavi zadovoljenu, svaki mogući orgazam je bio izvučen, istrgnut, i izbačen iz mog tela njegovim pohlepnim rukama, usnama i kitom. Omotala sam nogu oko njega, vukući ga bliže. Osjetila sam da me njegove ruke stišću zauzvrat. - Pričaj mi o eskort damama. - Ne znam odakle je to došlo; izletelo mi je s usana bez upozorenja. Ispod mene, osetila sam da mu se telo malo ukočilo, a ruke su me prestale lenjo istraživati moju kožu. -

Šta si čula?

-

Stotine. Da su dolazile ovde, ne u tvoj dom.

-

Ovo je bliže kancelariji. Kod kuće držim vredne stvari, moj rad, privatnost. Ovo mi

je više odgovaralo.

40

Isturila sam bradu na njegovim frudima i gledala mu lice, njegove plave oči. Stotine? - Pitala sam. Namrštio se. - Ne. Zadnjih dvadset godina… - Slegao je ramenima. - Verovatno ih je bilo petnaest. Varila sam broj. U jednu ruku, veći je od mog. U drugu, to je manje nego što sam očekivala. - A... zašto prostitutke? Zacrveneo se, nešto što još nisam videla. - Zadovoljavanje žene... to mi je važno. Hteo to da naučim, od profesionalca. -

Da naučiš?

Pomerio mi je kovrdžu s obraza. Namotao ju je na prst pre nego što ju je stavio iza uha. Prvi put sam bio mlad. Sedamnaest. Nikada nisam ni poljubio devojku, moj čitav svet je praktično bio u podrumu. Želeo sam da se zabavljam, hormoni su mi ludovali, ali Jillian i moji roditelji nisu želeli da trčkaram okolo za prvom devojkom koju vidim. -

Pa su ti naručili prostitutku? - Podigla sam se s njegovih grudi, zbog čega su mi se

pomaknule sise, a njegove oči su pale na njih, oteo mu se dubok uzdah dok je uživao u trenutku, rukama je klizao preko mojih leđa i oblina, rukama mi je obujmivši dojke s poštovanjem. – Brante, - rekoh, pokušavajući da se koncetrišem jer je on u potpunosti pažnju usmerio na moje grudi. – Brante, - ponovila sam. - Roditelji su ti nabavili prostitutku? -

Ne. - promrmljao je, dok je pokušavao da me podigne više, podizao je usne, ljubio

mi je vrat, klizući prema dole. - Jillian mi je nabavila Bridget McCullen, osamnaestogodišnjakinju sa stranica moje mašte. -

Prostitutka, - ponovila sam, kližući niže, odmičići grudi od njega, a nova pozicija mi

je pružila uvid u to kako je moje telo delovalo na njega. Nesvejsno sam osmehnula. Konačno me pogledao. - Pa, nisam znao da je prostitutka. Jillian joj je rekla da pokuca na moja vrata jedan dan kada sam bio sam kod kuće. Devojka me praktično izvukla iz podruma u

41

sobu. Pružila mi prvo pušenje i naterala me da zaboravim na računare dobra tri minuta.

-

Nije li to… ilegalno? Imao si sedamnaest. Ona ti je tetka? To je jezivo na toliko

načina da ih ne mogu sve ni najbrojati. Nasmijao se. - To je bilo najbolje što su mogli da učine za mene u to vreme. A ja nisam hteo da napustim kuću, nisam hteo... - Pogledao je na dole, zanimajući se povlačenjem posteljine na gore. - Razumeo sam što su me držali blizu. Štiteći me. Nisam znao da je prostitutka. Mislio sam da joj se sviđam i da se doselila u blizini. Zadržala se dve godine. Pretvorila me u muškarca. I onda je... otišla. -

Što se dogodilo?

Sleguo je ramenima. – Odselila se, našla dečka? Ne znam. Slomila mi je srce. Bio sam siguran da smo stvoreni jedno za drugo, dok mi Jillian nije objasnila stanje stvari. Kako je devojka bila zainteresovana za isplate, i ništa više. Kako bi trebalo da se koncentrišem na ono što je dobro, a dobio sam iz te veze. Popizdeo sam. Nisam pričao s njom nekoliko dana. Iselio sam se do tad, i od onda živim ovde. Prošlo je nekoliko dana, i onda je poslala novu devojku. Razumeo sam test. Nisam mogao da budem besan na nju zato što mi je dala nešto što sam želeo. Pa mogao sam da odbijem novu devojku, znajući da je prostitutka, ili da je uzmem i prhvatim sjebanu realnost koja je bila moj život. - Pogledao me. - Onda sam je jebao. I bila je drgačija od Bridget. Razumeo sam dinamiku, i mogao sam da kontrolišem situaciju. PA sam se fokusirao na ono što sam želeo – mogućnost da zadovoljim ženu. I shvatio sam, jednoga dana, imaću ženu koja će biti vredna te moje sposobnosti. Zurila sam u njega. Trepnula. Zurila još malo. - Ti shvataš, - rekla sam polako, - da ne trebaš da deliš ovo sve sa mnom. To su stvari koje bi trebao da sačuvaš kao tajnu. To su kosturi koji pokazuju tvoju tvoju ranjivost. Nasmejao se, obgrlio me rukama, okrenuo nas dok nije bio na meni, a njegov kita nije iskočila između nas, zahtevajući pažnju. - Onda ću ti ga i dati. Sve svoje kosture. Želiš li me još? – Grickao me je po vratu, i ja sam se kikotala pod njim, posežući između nas za delom njega kojega se nisam mogla zasititi. - Kosturi? - razmišljala sam. - Pa, ja volim dobru kost.

42

Prostenjao mi je u vrt, zabijajući se u moju ruku. - To je tako otrcano.

Nasmejala sam se. - Dobro otrcano? Protresao je glavu o moje kovrdže. - Nevaljalo otrcano. -

Sviđa mi se nevaljalo, - prošaputala sam, stežući ruke, dok je kukovima nabijao

kurac u moj stisak. -

Pobogu, ženo. - Posegnuo je napred, protegnuo se duž mog tela i otvarao fioku u

noćnom ormariću, rukama je pretražujući. - Ne znam šta ću sa tobom. -

Stvarno? - Zadirkivala sam ga. - Ne znaš što ćeš sa mnom?

-

Ispravi to, - promrmljao je, podigavši me dovoljno da mu prekrijem kurac, ruke su

mu se tresle u brzini. - Znam tačno šta ću sa tobom. Onda se opet propeo na mene i njegova kita je bila u meni, i pokazao mi sve svoje planove.

43

POGLAVLJE 10 Jillian i ja smo bile u tihoj bitci, takvoj da se gurala na svaki pasivno agresinvi način na koji je mogla, praveći kampanje svom svojom snagom protiv veze koju smo Brant i ja formirali. Bitka bez reči, ali kroz čoveka kojeg je ona volela a u kojeg sam se ja zaljubljivala. U novu poteškoću ušetala sam u utorak ujutru, moj dan posvećen HYA. Prolazeći kroz vrata, pozdravio me je u potpunosti novi muški primerak, potpuno savršen i mišićav, zaslepljujuće belog osmeha, i grubog izgleda zbog kakvog bi se Hilfigerov skaut u potrazi za modelima polomio samo da bi ga imao. Trčao je po travi, prljavština mu je bila razmazana po izvajanim mišićima grudi, troje dece ga je pratilo, dok su se borili koji će mu oteti loptu za Američki fudbal koju je držao. Gledala sam ga kako trči prema meni i pitala se ko je i šta radi unutar hrama kakvo je bila ova nekretnina. Zaposleni i volonteri su bili pažljivo odabirani. Provere pozadine, testovi na drogu, preporuke su bile obavezne. Imali smo isto osoblje, manje ili više, u poslednjih šest godina koliko sam ja bila uključena u rad. Novo lice nije bilo česta pojava. Posmatrala sam ga, glava mu se podizala dok se krov na mom kabrioletu spuštao, podiže ruku u znak pozdrava. Parkirala sam auto, moje usne su se izvijala od pogleda na decu, koji se odvojio od stranca koji je trčao prema mojim kolma. Otvarajući vrata, dočekali su me zagrljaju, pohlepne ruke koje su vukle moju odeću, i jedan dražesni dečak koji je zatvorio vrata sa velikom odgovornošću. -

Hvala ti, Lucas. - Ležerno sam ga zagrlila.

-

Vole te. - Stranac je stajao ispred mene, lagano raširenih nogu, lenjo bacajući loptu

iz ruke u ruku. -

Oni vole sve. - Nasmejala sam se, pružajući mu ruku. - Layana Fairmont.

-

Billy. - Rekao je, čvrsto mi stisnuvši ruku, držeći stisak malo duže nego što je

potrebno.

44

Izvukla sam ruku, okrećući se prema djeci kako bih prikrila pobudu. Posegnula sam prema najbližem detetu i privukla je sebi, golicajući djevojčicu kratko pre nego što sam se okrenula prema glavnoj kući i počela trčati. - Hajmo se trkati do glavne kuće! Moje su patike sevnule su po svežoj travi, a cika glasova iza mene natera me da ubrzam. Pogledala sam preko ramena, ugledala novog tipa – Billyja – kako ne ostaje mnogo za mnom, i diže pogled s mojih nogu do mog lica, pogodi me zavodničkim osmehom. Ignorisala sam pogled, okrećući se i fokusirajući se na brežuljak ispred sebe, usporavjaći kako bi dala deci malo vremena da me sustignu. Reggie, sedmak koji nam je došao pre tri godine, a kom su ruke već bile prekrivene gangsterskim tetovažama, me je obišao, njegove duge noge su proždirale razdaljinu. Pustila sam ga, bacajući brz pogled oko sebe ne bih li videla drugu decu. Zatim sam usporila još malo, a potom ispustila lažni krik frustracije kada se trka završila. Sagnula sam se, dišući dramatično, dok me je Hannah utešno tapšala po leđima, moja omiljena devojčica u HYA mešavini. Okrenula sam se kako bih joj se nasmejala, pogledom okrznuvši Billyja, koji me je pažljivo posmatrao, sa zainteresovanim osmehom na licu. Sklonila sam pogled. -

Koliko dugo volontiraš ovde? - Pitanje je došlo s drugog dela kuhinje u glavnojo

kući. Nisam prestala da pravim sendviče od putera od kikirikija i želea, nisam se okrenula, znala sam odakle dolazi taj muževni glas. -

Pet ili šest goina. Ovde sam dvaput nedeljno. - Otvorila sam poklopac želea,

izbjegavajući da pogledam u čoveka koji mi se sasvim sigurno približavao. -

Ja sam nov. - Nego što si. -- Samo volontiram.

-

Kako si saznao za HYA?

-

Koga?

Pauzirala sam nanošenje želea. Bacila pogled ne bih li videla kako njegove oči sevaju unaokolo. - HYA ... Mlade beskućnike Amerike… - Nešto nije bilo u redu i pokušala sam na to da

45

ukažem. Mladić je bio nervozan.

-

Oh. - Lagano se osmehnuo. - Hmm.... Mislim da sam pročitao na internetu.

Ne. Mi smo bil privatna finansirana organizacija, koja je radila od donacija. I uglavnom, smo delovali u tajnosti. -

Ko ti je dao preporuke? - Ostavila sam sendviče, spustila nož i naslonila sam se

na šank, i pokušaji da mu ne buljim u trpušnjake su donekle bili uspešni. -

Moje preporuke? – Fascinirana, gledala sam u njegove kapljice znoja na čelu i

pitala se šta je do đavola ovaj čovek krio. -

Novim volonterima su potrebne preporuke od nekoga iz organizacije. – Prekrstila

sam ruke i posmatrala mu lice. Oči su mu odskakivale poput ping pong loptica. Znala sam da je imao preporuke. Morao ih je imati. Ne bi prošao kroz kapije, ne bi imao službenu pločicu s imenom, koju je njegovo ja bez majice zakačilo za prednji deo šortca. -

Uhmmm... – Gledao je unaokolo, kao da traži spas. Zakoraknula sam napred,

nagnula glavu i zakucala ga u mestu, oči mi nisu skretale sa njegovih. Nisam mogla da shvatim zašto je tako zabrinut, moje nevino pitanje ne bi trebalo ikoga zabrinjavati. Progutao je, a njegova Adamova jabučica se bolno pomaknula po grlu. Dok je progovorio, bila sam spremna da mu reči isčupam iz grla. - Jillan Sharp. Trebala sam da znam, da očekujem to ime. Zgodni stranac u HYA-u, sapliće se ne bi li se upoznao sa mnom, sa sve čvrstim mišićima na izvolite. Nasmejala sam se. - Jillian. Kakvo ugodno iznenađenje. - Nagnula sam glavu i proučavala njegovo lice, prelepo platno koje je izgledalo kao da će se svakog trenutka ispovraćati u najbližoj kanti za smeće. – Deluješ kao dobar dečko, Billy. Čini mi se da ćemo se najbolje slagati ako se budemo držali podalje jedno od drugoga. On je progutao. - Podalje? Nasmejala sam se. - Da. Zvuči dobro? Izvio je obrvu. - Zauvek?

46

Zakikotala sam se. - Ako te bude toliko dugo držala na platnom spisku. - Obišla sam ga, ulazeći u glavnu kuću. Još jedna misao mi prolete kroz glavu i ja se okrenuh, upirući prstom u njega. -

Oh, i Billy?

-

Da? - Odgovori mi ukočeno.

-

Nemoj povrediti ovu decu. Lako se zaljubljuju. Boli me briga hoćeš li ostati ili otići,

ali nemoj ih povrediti. – Zurila sam u njega dok nije klimnuo glavom, oklevajući. Držala sam kontakt očima dok se nisam uverila da je razumeo, i krenula uzbrdo.

47

POGLAVLJE 11

2 godine i 8 meseci ranije

Nisam razumela. Prošla sam rukom lagano kroz Brantovu kosu, njegovo duboko disanje su ukazivali na to da će noćas spavati bolje od mene. Bio je predivan dok spava. Njegove guste trepavice. Kosti njegovog lica su bile predivne. Genijalnost i lepota u jednom. Nisam razumela zašto sam mu ja bila prva veza. Zašto, jednom kada je postao muškarac je nastavio da koristi usluge eskort dana za seks. Zašto nije imao pravih prijatelja,pravih veza s nekim osim roditeljima i Jillian. Zašto, kada je delovalo kao da je stvoren za vezu. Nije bio savršen. Našla sam ja mane. Bio bi rasejan, nije uvijek slušao razgovore, ili planove i imao je pamćenje koje bi ga sigurno kvalifikovalo za farmaceutsku pomoć. Propustio je još jedan sastanak. Nije se uopšte pojavio, na mobilni nije odgovarao do sledećeg jutra, kada je ponudio jadno opravdanje da je zaspao za stolom. Da je neko drugi, posumnjala bih na prevaru. Ali Brant je bio jasan oko svojih fokusa. Posao i ja. Ništa više, niko više. Njegova predanost je bila impresivna, čak i alarmantna, iako nisam ciljala na vezu bez obaveza. Nije bilo drugih muškaraca, nisam imala keca u rukavu. Sva usputna koketiranja su se završila kada sam se susrela sa intenzitetom ovog čoveka. Sav alat u njegovoj šupi je bio dva puta superiorniji od bilo kog drugog prosca. A moji interesovanje je bilo uvećano činjenicom da je njegova tetka bila spremna da plati milion dolara kako bi me držala dalje od njega. Sviđalo mi se što je drugačiji od drugih muškaraca iz moje prošlosti. Nije bio pod ogrtačem aristokratije, nije dovoljno mario da bi bio rezervisan, arogantan, a posebno ga nije bilo briga da li ćemo igrati po pravilima društva ili napisati sopstvena. Mi smo za tri meseca veze stvorili klasni igloo u društvu San Francisca. Raj za dvoje, mesto gde sam se osećala dovoljno slobodno da kaćem zajebi, iako baš i nisam odstupala od normalnih okvira ponašanja. Došlo bi do toga, moj svet je rastao, moje granice su nestajale. Kretala sam se u pravom smeru ka sreći. Brant, u svom

48

zaboravu prema svemu osim poslu, i nama, me je vukao tamo.

Ljubav? Ta se reč još nije izrečena, ali hoće. U našim očima, dodirima, pažnji. Ali oboje smo bili oprezni, čuvali smo svoja nevina srca sa neefikasnim rukama. Stalno sam se podsećala da su prošla samo tri meseca. Tri meseca od kako sam konačno odgovorila na njegov poziv i mi golupčići uleteli u vezu. Okrenula sam se, skidajući pogled s njegovog predivnog profila, uklapajući svoje u njegove obline, podigao je ruku a potom me jače stegao dok mi je uzdahivao u vrat, šapućući moje ime. Nije imalo smisla. Bio je previše savršen. Kako to da sam prva koja ga je vezala? Za pet sati, vozićemo se dva sata, i ja ću upoznati njegove roditelje. Možda su oni razlog što je moj savršeni dečko još uvek neženja. Možda su satanisti, ili će mi tražiti uzorak kože. Možda su bili od onih koji sus e spremali za smak sveta, koji će me naučiti kako da konzerviram biljke i pokazati svoju kolekciju pušaka. Brant mi nije rekao mnogo o njima, njegova primarna tačka susreta bila je Jillian. Internet mi je pružio još manje informacija. Ali možda su oni bili razlog njegove samoće. Skliznula sam u krevetu, poljubila ga u čelo i pokušala zaspati. -

Želiš li još limunade? - Nežni glasić Glorie Sharp me naterao da podignem pogled.

-

Ne, hvala Vam. – Otpila sam gutljaj iz još uvek pune čaše, pitajući se je li njeno

pitanje pokušaj da me natera da pijem mlaku vodu s limunom. Spustila sam čašu, zamenivši staklo za srebro, režući malen komad piletine i stavljajući ga u usta. Hrana. Izgovor da se ne priča, žvakanje koje je obezbeđivalo pauzu u pristojnoj konverzaciji u koju smo svi bili uključeni. Sharpovi su delovali kao da nisu naviknuti na društvo. Zurili su u mene, kao da sam nova vrsta, novi primerak u muzeju, postavljajući nekoliko pitanja, zadovoljnog pogleda, koji je šetao s mene na Branta i u krug, kao da su pokušavali da uklope delove slagalice koji se nisu slagali. Brant je ustao, sa tanjirom u ruci, naginjući se i poljubivši me u teme. – Izvinite me na trenutak. Pogledala sam ga sa osmehom, preklinjući ga očima da ostane, ali on je klimnuo glavomzauzvrat. – Toalet, - objasnio je. Gledala sam ga kako odlazi, krećući se kroz trpezariju,

49

moje oči su se naprezale za njegovom crvenom polo majicom dok nije nestala iz vidnog polja.

Okrenula sam se ka Sharpsovima, susrećući se s dva para očiju koji su me posmatrali. Nije bilo žvakanja, samo zurenja. Progutala sam zalogaj. – Sviđa mi se vaš dom. Činjenica da je ovo mesto gde je Brant – -

Gospođo Fairmont, - Brantov otac je progovorio, glasom koji je delovao kao da je

stariji nego što je to bio. Napet. Hrapav zbog nekorišćenosti. Zaustavila sam se. Izravnala ubrus u krilu i čekala da nastavi. Nasmejala sam se. Bože, prezirala sam da koristim taj osmeh. - Da, gospodine Sharp? -

Verovatno bi ste trebali da znate da mi ne mislimo da je dobra ideja za Branta da

bude u vezi. Delujete kao veoma draga devojka, ali trebali biste porazmisliti o tome da nastavite sa svojim životom. Osmeh. Savladala sam čin. Naučila sam kako da mi oči i mišići lica ostanu opušteni. Tako je radnja delovala prirodo, ne usiljena i ukočena. Mogli bi toliko toga reći o osobi po načinu na koji se smeje. Ali ne i o meni. Moj osmeh nije odavao ništa o putanjama moje duše. - Zašto, gospodine Sharp? - Pogledala sam u njegovu ženu. Oči su joj bile spuštene, ruke nervozne. -

Brantu je bilo bolje kada nije imao djevojku.

Brant je odrastao muškarac. Zadržala sam osmeh. Malo ga suzbila da ne izgledam retardirano. - Vrlo mi je stalo do vašeg sina. On je genijalan čovek. Trebali biste da budete ponosni na njega. Čovek mi se nervozno nasmejao, kao da je jedva čekao da završim sa svojim sranjima. – Samo bi smo voleli ako bi ste mogli da se udaljite. Ograničite svoje vreme sa njim na minimum. Pustite ga da se fokusira na posao. Najbolji je kad je tako. Čuo se zvuk vrata negde u kući i podigla sam pogled, ugledala Branta kako se ugegao, stavljajući komad mesa sa tiganja u kuhinji pre nego što je krenuo dalje, i uzvratio mi pogled. Večera je bila predivna, gospođo Sharp i zahvaljujem vam se oboma što ste me ugostili. Brante, hoćeš li mi pokazati podrum? Volela bih da vidim tvoju staru radionicu.

Brant bio odrastao čovek, mnogo inteligentniji od svih ostalih u ovoj kući zajedno, uključujući i

50

Majčine usne su se iskrivile, a otac je ukočio, i mogli su me oboje poljubiti u dupe jer je

mene. Žena je ustala, čulo se udaranje njeih sandala o pločice dok mi je uzimala tanjir i krenula prema kuhinji, s pogledom na mom polupojedenom obroku nije mogao proći neprimećen. Brant je prohujao kroz prostoriju, uhvativši me za ruku i povukavši za sobom. Jedan kratki hodnik kasnije, otvorio je vrata, i zakoračila sam niz stepenice prema podrumu. Ugrubo 56 kvadratnih metara jedva osvetljenog prostora, zadnji zid osvetljen fluorescentnim svetiljkama – neimpresivno sklonište impresivng uma. Seo je na stolicu, vrteći se malo dok je širio ruke i malo se nagnuo unazad. - To je to. Moj dom, skoro deceniju. -

Otmeno. - Polagano sam šetala duž šanka, i dok sam vukla prstom sakupila sam

dovoljno prašine da ugušim obada. Pogledala sam na zid, sitničav sistem kockica i kocki, bez fotografija ili uspomena zadenutih za njegovu izbuškanu površinu. - Je li se ovo mesto izmenilo od kako si otišao? Otvorio je najbližu fioku – smeo se na trenutak, prevrćući po nekim stvarima pre nego što ju je zatvorio i nagnuo se unazad. Gledajući po po prostoriji, rekao je. - Izgleda isto. - Prošao je rukom po radnoj površini skladišta. - Sve sam stavio na mesto. Izgleda da tata ništa nije dirao. Posegnuo je, prešao dlanom preko izronđalog drvenog radnog stola. - Ovdje sam sastavio Sheilu. -

Sheilu? - Osmehnula sam se zbog pogleda punog ljubavi u njegovim očima i sela

na stolicu do njega. Soba je izgledala dobro. Živahno, uprkos godinama samovanja. -

Sheila Anderson. Najzgodnija cura u trećem razredu. Jillan je počela sa

podučavanjem kod kuće u četvrtom razredu. Pa me je sećanje na Sheilu Anderson održavala u životu. Fokusiranog. Mislio sam da će me sklapanje računara učiniti popularnim. -

Hteo si da je imresioniraš?

Iskrivio je usta i sklonio pogled. - Tako nekako. Pomerila sam stolicu bliže. - Je li upalilo? Prešao je rukom preko površine stola kao da memoriše linije drveta. - Ne znam. Nikada je više nisam video. - Stolica je zaskvičala kad se okreuo, gledajući me u lice. Povukao je moju

51

stolicu dok mu nisam bila među nogama.

Nagnula sam glavu i fol se namrštila. - Pomalo sam ljubomorna na tu Sheilu. Ruke su mu krenule prema meni, praveći male okrete na mojoj košulji, otkopčavši jedno po jedno dugme, materijal se širio, uzdah mu se ote kad je gurnuo ruke unutra. Obujmivši čipku koja je predstavljala moj grudnjak, koža mi ožive pod njegovim rukama. - Nemaš

na

šta

da

budeš ljubomorna. -

Ne znam… - Prošaputala sam. Mali uzdah mi je utekao kada mi je prstima povukao

korpice grudnjaka, a moje grudi mi ispale pre njega, gladne od potrebe, i samo to što je prešao preko njih doveo je moje bradavide u punu pripravnost. - Ona je ipak imala kompjuter nazvan po njoj... – Ruke su mi ostale na kolenima. Nisam uradila ništa da bih ga zaustavila dok je uživao u mojoj koži, usnama me okrznuo nežno kada se nagnuo kako bi okusio moj vrat. Jezikom je prelazio po udubljenjima na vratu dok mi je rukama nežno povlačio bradavice, a potom ih pomerio kako bi stisnuo moje nabrekle grudi. -

To je računar je bio obično smeće. - Prošaptao je, ljubeći mi usne. Njegov poljupci

su mekani, pokreti polagani. Sisao mi je donju usnu i zadirkivao mi usne. Pustila sam stisak s kolena i provukla mu prste kroz kosu. Povukla sam ga bliže. -

Koliko si devojaka poljubio ovde? - Upitala sam ga.

-

Hmmmm… - Usne su mu se pomakle, ostavljajući trag od poljubaca duž moje

vilice, rukama mi je slobodno milovao grudi koje bi učinile da se Sheila Anderson zacrveni. - Brojiš li? -

Ne. – Stegnuvši mu kosu povukla sam mu glavu. Navodila sam ga ka svojim

usnama. -

Onda ni jedana. Ako ne brojimo poster Farah Fawcett kom sam otvoreno

pokazivao ljubav. -

Shh. Uništavaš ovo razgovorom o starijim ljudima.

Nasmejao se, otkopčavajući mi kaiš. Čulo se škripanje vrata i ukočila sam se, odgurnuvši je spreman.

52

Branta. Držala sam leđa okrenuta vratima kada sam čula korake njegove majke. - Brante? Dezert

Brantove oči su ostale na meni, usne su mu se iskrivile u dečački osmeh, pogled mu je padao na moje gole grudi, jer mi je košulja i dalje bila raskopčana. - Dobro, mama. Dolazimo za sekundu. Nije odgovorila. Samo su se čuli koraci dok je odlazila i zatvaranje vrata. Stavila sam ruke preko usta dok sam se blesavo smejala. Posegnuo je, uhvatio me za dojku pre no što je ustao, i utisnuo mi poljubac u teme. - Zakopčaj se mala moja namigušo. Hajdemo odavde pre nego što te povalim. Ućutkala sam ga, dok sam petljala rukama, sigurna da će moje rumenilo i osmeh otkriti šta smo radili. Ali nekoliko minuta kasnije, kada smo došli gore i seli za sto, njegovi roditelji su delovali kao da ništa nisu primetili. Dezert, pita od limuna koja bi posramila Marie Callender8, je bio prijatniji, razgovor je klizio. Da sam morala pogoditi, Brantova majka je upozorila njegovog oca da obrati pažnju na ponašanje dok smo bili u podrumu. Čovjek je izgledao mirnije, a gospođa Sharp je delovala kao da se izvinjava sa svakim kontaktom očima. Kada je srebro zaškripalo po mom praznom tanjiru, ustala sam da pomognem da se raspremi sto. Pratila sam je kroz vrata u malenu kuhinju, a žuti frižider i Formica9 radni delovi je ukazivali su na to da Sharpovi nemaju preteranu potrebu za trošenjem svog bogatstva. Bacila sam smeće s tanjira, mali prostor je bio tih jer smo se izolovale od muškaraca. -

Žao mi je, - izlanula se, mekog glasa. - Za ono što je Spencer rekao. O tome da

prestaneš da se zabavljaš sa Brantom. -

U redu je. Zaista. - Nisam htela da razgovaram o tome, nisam htela da stotinu

znatiželjnih pitanja napravi otvor kroz koji bih sve izbacila. Ispitivanje mene bi samo dodatno naškodilo ovoj krhkoj vezi. Potražila sam sigurnu temu. -

Predivno je što ste dopustili Brantu,

da tako mlad, odustane od škole i izgradi Sheilu.

9

Lanac restorana sa objektima na preko 75 lokacija u USA i Meksiku, nastao iz porodičnog posla u Huntington Beachu Radne površine napravljene od laminata, lako zamenjive i pristupačne onima sa plićim džepom.

53

8

-

Sheilu? - Gospođa Brant me je pogledala sa sudopera, dok joj je zbunjenost

nestajala s lica. – Ah – računar. Gotovo sam ga zaboravila; bilo je tako davno kada ga je zadnji put tako nazvao. Bila je to neka stvar u vezi uspomena… to se ime nije zadržalo. Apple nije želeo negativne konotacije povezane za projekat. – Zavrnula je slavinu, uzimajući posuđe iz moje ruke i stavljajući u penušavu vodu. -

Negativne konotacije?

Pogledala me je. – Oh – zaboravila sam – ti si bila premlada. Sheila Anderson. Devojčica koja je ubijena pre toliko godina. To je leto je Brant počeo da radi sve vreme. Nikada nisu našli ubicu – ili telo zapravo. Samo… - Glas ju je izdao. - Samo njenu odeću. Krvavu. Nedaleko odavde. Nekoliko devojaka je nestalo to leto, ali ona je bila prva. I ... Brant je oduvek bio zaljubljen u nju. Teško mu je to palo. To je bilo u vrijeme... dobro. - Prestala je da priča, gledajući preko mog ramena, kuhinja posta odjednom još manja kad osetih Branta kako se kreće iza mene, omotave ruke oko mog struka i privlači me sebi. -

Moja majka te je uposlila? - Poljubio me u glavu.

-

Jedva. Upravo mi je govorila o –

-

Starim uspomenama, - prekinula me je. - Hvala ti što si je doveo, Brante. - Uzela

je papirnati ubrus i obrisala ruke. -

Bilo mi je drago upoznati te, Layana.

Nasmejala sam se. - Hvala vam. Bilo vas oboje divno upoznati. -

Idete? - Krupno telo Brantovog oca je zaprečilo je vrata, i prostor je postao

klaustrofobičan. -

Da. Hvala. - Brant je potapšao oca po leđima, i izvukli smo se iz kuhinje i napustili

kuću. Bila sam tiha u povratku, um mi se stalno vraćao na to veče. Pitala sam se zašto su Jillian i njegov otac bili protiv naše veze. Pitala sam se je li se gospođa Sharp slagala sa svojim mužem uprkos izvinjenjima. Razmišljala sam o Sheili Anderson i zašto mi Brant nije pomenuo da je umrla.

54

Mogla sam da postavim pitanja. Ali nisam. Gledala sam kroz prozor i mislila.

POGLAVLJE 12

2 godine i 6 meseci ranije

Promolih glavu u Brantovu kancelariju, glava mu je virila , rukama je mahnito vrteo ključeve, i ne spuštajući ton nasmeja se. - Ovo je divno iznenađenje. -

Nemoj se još uzbuđavati, - zadirkivala sam ga dok sam kružila oko stola, prstima

je prevrtao ključeve nadljudskom brzinom, očima zaljepljenima za mene, dok mu je um bio sposoban za više simultanih radnji od mog. - Otimam te. -

Zvuči… - Završio je tipkanje, podižući ruke i okrećući se u stolici kako bi se suočio

sa mojim prilaskom, posežuči rukama i povlačeći me u krilo. - Zanimljivo. Gde idemo na to otimanje? Klimnula sam glavom. - Ne. Neću ti reći. To će uništiti zabavu. Koliko vremena ti treba pre nego što budemo mogli da krenemo? - Pogledala sam u tri monitorana računalu i na svakom je pisalo skidanje fajlova u toku. -

Tvoj sam. Ukradi me pre nego što me Jillian podseti na sastank o budžetu koji

počinje za 14 minuta. -

Bstraga. - Skočila sam, dižući torbu s poda. - Onda mi dozvoli da te izvučem

odavde. -

Činiš me tako zločestim, - promrmljao je, oči su mu potamnele dok se naginjao da

me još jednom poljubi. -

O, da, - zakikotah se. - Preskakanje sastanaka o budžetu. Možeš otići da daš mere

za kožnu jaknu sada. Drži se mene i ićićeš na spavanje a da prethodno nisi očistio zube koncem. Totalno ludilo.

55

Povukla sam ga oko stola, vireći kroz vrata sa preteranom gestikulacijom pre no što sam se okrenula i stavila prst na usta. - Trči na tri, - prošaputala sam – Jedan… Dva... - Otvorila sam vrata i potrčala. -

Ovde? - Brant je pogledao u prozore domova ispred nas, dok sam parkirala auto

na prilazu. - Već sam bio ovde. -

Na presecanju vrpce. Znam. I ja sam bila. To se ne računa. Izlazi. - Otvorila sam

vrata i izašla, napravila sam nekoliko koraka unazad i zgrabila plišanog jednoroga s travnjaka. Brantova vrata su se zatvorila i pogledala sam prema njemu, imao je čudno držanje, očima je prelazio po zemljištu, pet kuća od cigala, ograđena dvorišta koja su ih povezivala, troje dece u hrastovoj senci, pas koji njuši ogradu i posmatra nas kao da se premišlja da li da napadne. Njegove smeđe oči me pogledaše a rep poče da maše. Krenula sam prema vratima i stisnula kvaku. - Hej, Bustere. – Prošla sam s njim kroz tri trika koje je znao: sedi, daj šapu, i leti, bacajući pogled ka Brantu koji je ušao u dvorište i čučnuo. -

Buster, a? - pružio je ruku i pomazio ga.

-

Da. Upoznaj najboljeg psa u regiji Greater Bay. - Čula sam nežan zvuk koraka

trenutak pre nego je malo telo doletelo, i srušilo me na meku travu. -

Gospojo Lana! - Hannah, šestogodišnje klupko nevolje je skvičalo dok je stiskalo

moj vrat dovoljno jako da zaustavi dotok vazduha. -

Hej, mila, - progovorih bez daha. - Pusti me da ustanem i upoznam te s nekim. –

Spustila sam ruku na travu kako bih se potpomogla da ustanem, osmehujući se ostaloj deci, koju nisam ranije videla ali bih mogla pretpostaviti da su par godina stariji od Hannah, slična građa njihovih tela ukazivala je na srodnost koja je potvrđena gomilom crvene kose koju je oboje imalo. Namestila sam Hannah udobnije na svom kuku. - Hannah, ovo je moj prijatelj, gospodin Brant. -

Zdravo gos’n Brante. - Pružila mu je malu ruku, i Brant joj je uzvratio jednako

ozbiljno. Drago mi je upoznati te, Hannah. - Brant me pogledao. Mračno i inteligentno.

Okrenula sam se prema drugima. - Vi momci mora da ste novi. Ja sam Lana, a ovo je moj

56

-

prijatelj Brant. - Rekla sam im sve o tebi, - Hannah reče ozbiljno, omotavajući svoje tamne ruke čvrsto oko mog vrata. -

Pa... sad mi reci sve o njima, kad već sve znaš. - zadirkivala sam je.

-

Ovo su Samuel i Ann. Oni su iz Boatlanda.

-

Oaklanda, - Ispravio ju je dečak, gledajući ka sestri.

Nasmejala sam se. - Dobro došli u kuću, društvo. U kojoj vi ostajete? - Kuće su nazvane po državama, a cilj HYA-e je bio imati 50 u sledećih pet godina. U ovom trenutku, naš posed na dvanaest hiljada kvadratnih metara je imao pet kuća. Tražili smo zemljište u Sacramentu za još domova, kao i mesta u San Joseu i u L.A-u. -

Georgia. Mislim da su rekli da ćemo morati da rastavimo sledećeg meseca. -

Zabrinuti pogledi su sevnuše između lica koja su bila previše mlada da imaju bilo kakve brige osim one sa prosutim mlekom. -

Ne brini se oko toga. – Premestila sam opet Hannu, bila je teška. - Do

sledećeg

meseca ćete imati toliko novih prijatelja da će te moliti da budete razdvojeni jedno od drugoga. I bićete odvojeni samo noću. Dane i hranu ćete moći da provodite ili uzimate u bilo kojoj od kuća pošto nema ograničenja, tako da ćete moći mnogo vremena da provodite zajedno, ukoliko budete želeli. - Pogledala sam u Branta. - Moram uvesti g. Branta unutra, ali videćemo se opet pre nego što krenemo. - Nežno sam spustila Hanu, uputivši pridošlicama ogroman osmeh pre nego što sam provukla ruku ispod Brantove i povukla ga ka glavnoi kuću, građevinu na šesto kvadratnih metara u zadnjem delu zemljišta, gde su servirani obroci, organizovana noćenja i filmske večeri, i svakodnevna ludnica. -

Ovo je mesto neverovatno, - rekao je, gledajući u domove, teren za košarku

ispunjen decom, jato devojčica trčalo je iza ugla obližnje kuće i proletelo pored nas. -

Jeste, - klimnula sam glavom. - I moguće je zbog tvojih donacija.

-

Možda bi ih trebao uvećati.

57

Široko sam se osmehnula. - To je, delom, moj prikriveni motiv zbog kog sam te dovela ovde. Zastao je, a to što me je čvrsto držao za ruku me je nateralo da stanem. - Tebi

nikada

neće trebati motivi, Lana. Sve što želiš, sve što te čini srećnom… samo pitaj. -

Znam. - Nagnula sam glavu. – Ali sam shvatila da bi bilo dobro da vidiš uticaj koji

ima tvoj novac. - Povukla sam ga napred. - Dođi. Hoću da ti pokažem glavnu kuću. Stali smo na odmorištu trećeg sprata, otvorenoj oblasti po kojoj je bio razbacan dvorišni nameštaj, grupica devojaka se sunčala sa naše desne strane. Sa ove visine, video se čitav kampus. – Koliko dece živi u ovoj kući? - pitao je. -

Ni jedno. Ovo je društveni deo, gde svi jedu, igraju se, i uče. Kuće su opremljene

samo za spavanje i doručak, malo čega drugog. Takav sistem utiče na obuzdavanje besa zbog toga ko se nalazi u čijoj kući. -

Ne mogu da zamislim da bi deca ikada poželela da odu odavde. Ovo je poput

letnjeg kampa. Skrenula sam pogled. - Svako dete želi ljubav. Imati roditelje koji će se usredsrediti na njihovu sreću. Ne možemo to dati stotini dece. Pokušavamo, ali ne možemo. Svi bi napustili ovo za tren oka samo da osete šansu da se osete željenim. Voljenim. -

Ti nisi bila?

Nasmejala sam se, i gurnula ga po ruci. - Pričala sam o deci bez doma, ne mojim roditeljima. Moji su mi dali sve sam ikada poželela. -

Novac i darovi ne mogu se izjednačiti sa ljubavlju. Ja živim u velikoj kući bez imalo

ljubavi. Znam šta znači praznina. To je jedan od razloga zbog kojih mrzim da živim sam. -

Moji su roditelji su me voleli. - Sigurna sam da je to istna. Roditelji vole svoje dete.

Samo biraju da to pokažu na drugačije načine. Moji su izabrali vole očekivanjima. Volim te. - Koraknuo je bliže, spuštajući ruke na moj struk. - Tebe, Lyana Fairmont,

je nemoguće ne voleti.

58

-

Frknula sam. - Ne znaš me dovoljno da bi me voleo. - Nitko me nikada nije voleo. Imam trideset godina i ni jedan muškarac mi to nikada nije rekao. Tužna istina. Postalo je moguće zbog mračnih crta moje sposobnosti da odgurnem svakom muškarca sem onog koji je stajao preda mnom, privlačeći me bliže, njegove oči posedovale su moje. Ovog čoveka sam privukla bliže, predala mu svoje srce negde u trenutku u kom sam činila sve napore da pokušam da pobegnem od izveštačenog životnog plana koji je bio ukrojen u moju plavu krv. -

Volim te. Svaki mračni i svetli delić tebe. - Spustio je usne, ali sam zaustavila

poljubac, stavljajući mu ruku na grudi. -

Nema ljubljenja u kampusu, - prošaputala sam. -

Politika HYA.

Namrštio se. - Zar ja nemam nekakvu poziciju u ovoj organizaciji? -

Predsednik odbora.

Nacerio se. - Onda ja, u sledećih pet minuta, brišem to pravilo iz knjiga. - Povukao me bliže, pritisnuo svoje usne o moje, meko slatko dodirom obavezivanja, onim koje se promenilo, postalo strastvenije i posesivnije, ruka mu je obuhvatila moj vrat, usnama je zapečatio dogovor, uhvatio je moje srce koje je zauvijek skočilo preko ivice. Uzvratila sam ljubav ovom čoveku. Gotovo. Moje srce je službeno bilo pečeno. Kada se poljubac završio, rekla sam mu toliko, i on još jednom uze moje usne u svoje konačnim dodirom koji je slavio progodu. Čula sam uzdah s desna i prekinula poljubac. Okrenula sam se i videla Hannu, njene smeđe oči bile razrogačene, iznenađenost na njenom licu zato što smo prekršili pravila bila je očigledna. Stavila je prst na usne, a potom napravila pokret kao da zakopčava usta cibzarom, zvanična i pažljiva mimika zaključavanja njenih usana i bacanja ključa. Onda, licem joj se razli ogroman osmeh i otrčala je u kuću sa vriskom.

59

POGLAVLJE 13

2 godine i 4 meseca ranije

Zaustavila sam se pred njegovom kućom, svetlo na ulazu je bilo upaljeno, osvetljavalo je stazu ispred mog automobila, sve više kako sam se približavala, palme i kamenje je dolazilo do izražaja ispred mene u uređenju koje mora da je Branta unazadilo za nekoliko stotina hiljada. Pritisla sam daljinski za otvaranje garaže, moj deo garaže se otvorio, pa sam parkirala. Čekala sam da se vrata zatvore, i zaustave hladan vetar da se uvuče unutra. Ostavilas sam cipele unutra, Brantov nivo opsesivno-kompulsivnog poemećaja čistoćom je smešan. Hodala sam kroz tihu kuću, čekajući u podnožju stepenica; nagnuvši glavu slušala sam. Ni zvuka. Verovatno je bio dole. Krenula sam liftom, vrata su se tiho otvorala ka podzemnoj kompijuterskoj laboratoriji koja bi mogla biti konkurencija Ironmenovoj po veličini i mogućnostima. Leđa su mu bila pogrbljena, nag pod fluorescentnim svetlima, donji deo pižame je bio jedina stvar na njegovom visokom telu. Zajahao je stolicu, i radio preko hrpe žica, s lampom na glavi, ruke su mu se kretale brzo, alat mu je bio poređan pored uredno. Smestila sam se u kožnu naslonjaču u uglu sobe. Povukla pokrivač s naslona i umotala se. Posmatrala sam ga dok radi. -

Hej dušo. - nije se okrenuo, zveket alata je bio jedini znak njegovog delanja.

-

Hej ljubavi.

-

Završavam uskoro.

-

Nemoj žuriti. Hoće li smetati ako pustim neku muziku?

-

Molim te. Prilagodio sam liste pesama. Reci mi šta misliš.

Podigla sam Laya-u, Brantov najnoviji prototip, tablet koji neće biti na tržištu za još godinu dana. Otvorila sam muzičku aplikaciju, odmah sam bila impresionirana. On je učinio više od prostog prilagođavanja muzičkih lista. Raspored muzičke aplikacije je bio potpuno drugačiji. povremenom tačkom ili manjkom interesovanja, pritisla sam plej. Znao je moj dodir, prepoznao je

60

Izabrala sam raspoloženje: lenjo. Crtajući apstraktni crtež sa prstom, lenjo kovitlanje sa

vrhove mojih prstiju brzinom svetlosti. I, u roku od sekunde, začula se baš pesma koju sam želela – pesmu koju nisam ni znala, ali to je upravo bilo ono što sam htela. Coldplay10. Muzika je tekla iz zvučnika skrivenih duž zidova, i sklupčala sam se u stolici i gledala ljubav mog života. Ljubav. To više nije bila jaka riječ za naš vezu. Sada je bila idealna reč za naš odnos. Volela sam ovog čoveka. Nisam mogla zamisliti život bez njega. Bio je dopuna mojim strahovima, čovek čvrsto uhvaćen u zamku koju sam postavila, ali sa nezavisnočću i samopouzdanjem koje se moglo oglušiti na sve to. Zajedno, smo izbjegavali javni život, počeli jednostavan život elegancije, upoznavanjem nijansi jedno drugoga, uživajući u blagodatima kojima je bio obdaren. Sa ovim čovekom, mogla sam videti porodicu kao mogućnost. Pravi život. Udata i srećna, bez toga da nadamnom dominira muškarac koji je želeo samo ženu za ukras. -

Odobravaš? - Nije se okrenuo, nastavio je da radi.

-

Odobravam, - rekla sam tiho. - Ti si briljantan, dušo.

-

Hvala ljubavi.

Gledala sam ga, povijena leđa, kako se mišići izvijaju dok rukom prolazi kroz kosu. Slušala sam tiho mrmljanje reči koje je govorio za sebe. Nasmešila sam se kad je soba postala tamna, a krešendo svirao uz moju kožu, i zaspala sam na mekoj kožnoj stolici. Probudio me je poljupcima. Njegove ruke na mojoj koži dok me je povlačio na dole u stolici, raširio noge, toplina njegove kože kada sam golim kolenima dodirnula tvrde mišiće njegovih bedara. On ne bi trebao da bude mišićav. Ne bi trebao da ima taman ten, snažne ruke, definisane grudi. Trebao bi da bude bled. Suvonjav. Provodio je dvanaest sati dnevno pod fluorescentnim svetlima, ispred računara. Nisam dovodila u pitanje ni kako ni zašto, posebno ne u ovakvim trenucima. Povukao me je još, dok mi leđa bila na sedalu stolice, zadnjica mi je visila sa nje, ruke su mu meke, istraživačke, podizale su mi noge i povlačile mekanu svilu mog šorca, zatim povlačile

61

10

Coldplay je britanska muzička grupa koja je osnovana 1996. godine

moje čipkane tange gore, pa sa mojih nogu. A onda sam bila naga pred njim, rukama mi je podizao pamučni grudnjak, preko grudi, telo mu se umiri kad sam bila potpuno izložena pred njim. -

Savršena, - izdahnu. Prelazi rukama lagano,

od grudi do bedra, naprijed i natrag, s jedne strane na drugu, samo vrhovi prstiju preko kože, toliko lagan da se povijam od njegovog dodira, da molim za više pogledom. Čekala sam. Disala. Raširio mi je noge i podigao kolena, tako da su mi stopala bila na ivici stolice i da sam bila potpuno otvorena pred njim, nije bilo ničega što nije mogao vidjeti. Spustio je pogled, usmeravajući ih na mesto između mojih nogu, uz mekano stenjanje iz njegovih usta, njegovi prsti su klizali na niže i prelazili mekano preko mojih usmina. -

Savršena, - ponovio je, prsti su mu išli gore i dole preko tog mesta, ne gurajući, ne

šireći, samo blago milovanje koje me je navodilo da dižem bokove, da šapućem njegovo ime, želim, trebam još. Zatim je gurnuo prst unutra i sve se promenilo. -

Gospode... - psovka, pobegla je sa njegovih usana, a njegova usta su se spustila

na moja. Istežući telo prema napred, tvrdi mišići njegovih grudi utisnuli su se u moje dok me je ljubio. Omotala sam noge oko njega, ruka mu je unutar mene, lagano kretanje tog prsta je zaustavljalo moje disanje, ledilo moje usne na njegovima. -

Da, Brante. O, moj Bože, da.

-

Toliko te volim, - prošaputao je, usne mu napustiše moje, klizeći niz moj vrat,

rukom mi je razdvojio noge dok se kretao niz moje telo, mekano klizi usnama po mojoj koži, delikatno

putovanje na niže dok njegov prst

nastavljao svoju savršenu igru u mom telu.

Neverovatno je šta prst može da učini. Tako mali prst, ali spretan da pogodi baš pravo mesto. Leđa su mi se podigla sa kože, moj dah je zastao kada je dodirnuo mjesto koje me odvodi u

62

tamu. - Nemoj prestati, - prošaputala sam. - O moj Bože, nemoj prestati.

Nisam mogla držati oči otvorene, ali sam želela. Htela sam da vidim izraz na njegovom licu, mračnu žestinu koja se navukla na njegovo lice dok me je gledao. Želela sam da vidim trenutak kad izvuče svoju kitu, želela sam da vidim čvrsti glavić, njegovu ruku stisnutu oko baze, pokrete prstima koje je pravio dok je drkao. To je bio njegov omiljeni trenutak- da me gleda kako svršavam. To je teralo kožu na njegovom kurcu da se zategne dok se ukrućivao do nivoa neverice. Njegove oči bi potamnele, a nejgov dah bi bio potpuno isprekidan. Mišići na grudima su napregnuti, ruka mu ubrzava, moje ime brz jecaj sa njegovih usana. I ja sam znala šta će se dogoditi. Šta će se dogoditi kada podrhtavanje prestane, dok se stumbavam sa slatkog uzvišenja mog orgazma. U tom trenutku, najsavršenijem trenutku koje je moje telo ikada upoznalo? To je bio trenutak kada će se nabiti. Izvadiće svoje prste i gurnuti unutra. Ispuniti me do pucanja, pre nego što započne u ritmu koji bi produžio ekstazu u kojoj sam se nalazila. A znanje, očekivanje... otvaram oči i gledam ga dok se priprema, njegovo uzbuđenje zbog onoga što će se dogoditi... Teških kapaka i isprekidanog daha dok je njegov prst nastavlja svoju lenju igu u meni. Izvila sam se na njegovoj ruci, i svršila tako jako da me je slomilo. Talas za talasom, zvukovi sa mojih usana nerazumni, besmisleni. Izvila sam se uz njegovu ruku, zaskočila je kao životinja u teranju, telo mi je eksplodiralo oko njegovog prsta, savršen dodir njegovih prstiju činio je da mi se noge tresu, pogled na njegovo lice, tamni intenzitet, njegova kita, tvrda i spremna, a ja se ne mogu zaustaviti, nastavljalo se, predivno ludilo koje je pretvaralo moj svet u zvijezde a moje telo u sazvežđa. I onda, pre nego što sam pala s neba, u trenutku kada sam počela da hvatam dah i otvaram oči, nabio se u mene i ja sam se opet izgubila. Jako, brzo. Jebao me je kao da me mrzi, ali reči koje je izgovarao su ništa manje nego ljubav. Nagnuo se nad mene, zakopao ruke u moje kukove držeći me čvrsto na mestu. Udarao je jako, ponavljajući moje ime, hitnost njegovih pokreta me je podizala sve više, podstičući moje zadovoljstvo. Ovo je bilo za njega, a to je radilo i za mene, znajući da mu je gubitak kontrole dar, retkost koju sam ja među tek nekoliko njih mogla videti. Omotala sam noge, zakopaola pete u njega, i grebala noktima njegovu kožu.

63

Kad je svršio, bila je to žestina Branta Sharpa, jednom rukom je čvrsto stezao moj vrat, a drugom meso mog dupeta, vukući me jače, kao da nikada neće biti dovoljno – dovoljno duboko, biti dovoljno - mene. Gunuo je do kraja, prostenjao moje ime, i zadrhtao kroz poslednje trzaje svog orgazma. -

Volim te tako puno, - šapnuo je, podižući me, ruke omotavajući oko mog tela, dižići

me tako da je njegova kita ostala u eni, okrenuo se sa mnom dok nije bio ispod a ja na vrhu, ispružena preko njegovog tela, moje grudi na njegovim, ubrzano, sinhroni otkucaji naših srca. -

I ja tebe volim, dušo.

Napolju, čula sam grmljevinu. Oluja je nadolazila.

64

POGLAVLJE 14 Brant

-

Kada je događaj? - Uzeo sam gutljaj ledene vode, očima sam uhvatio pogled

konobara, krenuo je prema meni sa računom. -

Sledećeg utorka. Nazvaću te tog popodneva da te podsetim. - Jillian spusti

viljušku, opustivši se u stolici, rukama gladeći ubrus na krilu. -

Nemam šesnaest. Mogu zapamtiti večeru. Iako, da mi dozvoliš da uzmem

asistenta, mogla bi da prestaneš da vodiš računa o tome u potpunosti. Ona bi mogla vezati moje cipele i činiti da dolazim na posao na vreme. Jillianine oči su smekšale. - Znaš da si zaboravan. -

Ti nemaš vremena da me održavaš organizovanog. Ti si zauzeta žena. Kompanija

te treba više nego ja. - Vadim kreditnu karticu iz novčanika i stavljam je na račun, gurajući ga ka ivici stola pre no što sam vraito pogled na nju. -

Nisi toliko zauzet da ti treba pomoćnik. A ja ne želim nekog stranaca da pretura

kroz detalje naših života. Ti i ja pazimo jedno drugo već dvadeset godina. Nema potrebe menjati bilo što od toga sada. Gledao sam je, um mi je lutao, trgala me je i povratila moju pažnju svojim dlanom, udarivši platneni stoljnjak sa dovoljno sile da izazove trzaj. -

Ostani sa mnom Brante, - rekla je oštro. - Postaješ ometen a ja moram da žurim.

Večera... sedeći četvrtak. Budi tamo. -

Layana će zapamtiti. Pošalji joj mailom detalje. - Naslonio sam se, posmatrao je

pomno, video sam kako se meškolji na stolici. – Još je mrziš. -

Ne, - rekla je odsečno. - Nikad je nisam mrzela. Pa ni sada. Ona je u redu. Samo

nije ono što ti je potrebno. Ne znam kako ti možeš da znaš šta mi treba. Nisi nas nikada ni videla zajedno.

Navrati, ona je neverovatna kuvarica. Možeš nam se pridružiti na večeri.

65

-

Jillian odmahnula glavom tvrdoglavo, bljesak svetlosti odbljeskivao je od

njenih

dijamanata. - Ne. Cenim ponudu, ali ne. Plus ... - Ona zagladi rukama hrpu papira ispred sebe, ispravivši liniju njihove ivice. – Mislim da me ona i ne bi baš želela tamo. Nasmejao sam se. - Layana? Vidiš, stvarno je ne poznaješ. Ona nema

ni jednu

neprijateljsku kost u svom telu. – Još jednom se promeškoljila. Suzih pogled. Nešto je krila. Ali onda opet, uvek sam imao taj osećaj sa njom. - Šta? -

Ništa. Imaš neke planove za ovu nedelju?

-

Layana je isplanirala nešto. Trebaće mi mlaznjak.

Ukočila se. - Koliko dugo? – Koža oko usana joj se skupila. Bore su bile naglašene. Pogledao sam u nju i zapitao se. Zašto je toliko vezana za mene? Toliko zastrašena mojom vezom sa Layanom. To nije bilo prirodno. Nije bilo normalno. Slegao sam ramenima. - Vratićemo se do ponedjeljka. Ne brini, posao neće trpeti. -

Tada smo baš zauzeti, Brante.

Nagnuo sam glavu. - Ne baš. Nema metala u vatri. A uradila si dobar posao pri rešavanju bilo kakvih problema. -

Sastanak odbora je u ponedeljak.

-

A ja ću se vratiti do tad, - ponovio sam se polako, gledajući kako brzo ustaje.

-

Molim te nemoj zaboraviti Rosewood događaj. Moj pomoćnik će joj poslati detalje.

Njoj. Mislim da Jillian ni jednom nije izgovorila Layanino ime. Mali detalj, ali vredan opažanja. Jillian mi je bila više majka nego moja vlastita. Bilo mi je važno da slažu.

66

POGLAVLJE 15 Ta žena nije odustajala; dopustiću joj to. Od samog početka, Jillian je postavila borbene linije oko Branta i bila je spremna za rat. Svaki dan je bila bitka, njegov raspored je često ispunjen hitnim stavkama na dan koji je trebalo da bude slobodan. Dva puta tokom prethodnog meseca, me je ispalio, Jillian bi poslala par poruka sa besmislenim izgovorima posle par neodgovorenih poziva. A on joj je dozvoljavao da to čini. Kada bi to spomenula samo je slegao ramenima. -

Ne razumem zašto me mrzi.

-

Ona se ponaša zaštititnički, - objasnio je on. - I tvrdoglavo, - dodao je, dosegnuvši

preko stola maslinu iz moje salate. -

Zaštitnički? Zašto? - Zurila sam u njega preko stola, kalifornijska obala je savršeno

isticala njegove crte lica. Na sebi je imao običnu belu majicu sa V-izrezom

uparenu sa

dizajnerskim džinsom, sat je svetlucao na njegovom zglobu, koji je bio poklon za trideset i peti rođendan od iskreno vaše. Izgledao je kao udžbenički primer kalifornijskog playboya, od kojih je većina krasila ovu obalu. Nikada ne bi ste po izgledu pomislili da je genije. Geniji nisu trebali da dolaze u savršenom paketu sa ravnim zubima, predivnih crta i jake građe. Oni su trebali da stižu u paketu sa džepnom zaštitom i ožiljcima od akni, užasnim manirima i nepodnošljivim egom. Predivni čovek preko puta mene je slegnuo ramenima. Uzeo gutljaj ledene vode. - Ona je uvek brinula da me žene jure iz pogrešnih razloga. Kimnula sam glavom. - Razumna briga. - Nisam poznavala bogatog čovjeka koji imao isti problem. Ali isti ti ljudi su koristili svoje prednosti. Trošili bi dvadesetgodišnje koktel konobarice kao da su Kleenex11. Brant... pa sve što je Brant radio bilo je drugačije. - Zabrinjava li to tebe? Prestao je žvakati, progutao, i spustio viljušku. - Zabrinut zbog tebe? – Zvučao je istinski zbunjeno. - Da si sa mnom zbog mog novca? -

Ili tvog mozga. Ili te tvoje kite. - Podigla sam obrve sugestivno ali njegov se izraz

nije promenio. Mrtav ozbiljan je zurio u mene.

67

11

https://www.kleenex.com/

-

Nikada nije palo na pamet. - Nije rekao rečenicu tonom koji je govorio da je to

možda trebao to uzeti u obzir. Rekao je to kao da mu je sama pomisao na to smešna. Dohvatila sam njegovu ruku na stolu, prešavši vrhovima prstiju preko šake, okrenuo je dlan i uhvatio moju ruku. Podigao je, prinoseći je svojim usnama i nježno poljubio vrhove mojih prstiju. Nasmejala sam se. - Hvala ti na poverenju. -

Hvala ti što si uz mene.

-

Idemo ovaj vikend, zar ne? Ti, ja i Belize?

-

Ne bih to propustio.

Prekinuo nas je konobar, koji je doneo naše drugo jelo na poslužavnicima lako manevrišući njima i uz sve manire. Prešli smo na odrezak i losos, te se i naš razgovor preselio sa Jillian Teške na Božića i to čiju ćemo porodicu blagosloviti svojim prisustvom. Ali ta tema nije napustila moju glavu. Gledala sam ga dok je rezao odrezak, gledao u moje oči i slušao me, povremeno popivši gutljaj piva. A ja sam mislila o Jillian. Razumela sam zaštitnički stav. I sama sam imala emociju koja se ticala Branta – žestoka potreba da zaštitim ono što je moje. Problem za Jillian je što je on moj. Ne njen. Jedna tetka nije imala nikakvu imovinu koju bi štitila, ništa nad čim bi mogla da upotrebi svoju dominaciju. A bilo je prekasno. Imala sam ga - nikad tako nisam bila sigurna u bilo šta u svom životu. Bila sam glupača, samouverena devojka. Sediš za stolom? Samozadovoljna uverenjm da ga posedujem? Nikada nisam toliko pogrešila. Nisam ga imala. Samo sam posedovala polovinu. Druga polovina? Živela je život o kome nisam ništa znala.

68

POGLAVLJE 16 Brant

Bio sam sa sto žena, ali nisam voleo ni jednu do nje. Mogao sam biti sa još hiljadu i nikada ne bih našao drugu Layanu. Ona je lepa, elegantna, ali sa oštrinom koja je koji definisala njenu ličnost, mračna nit koja ističe njenu svetlost. Ona koja će se boriti za ono što želi, svoje potrebe, svoja mišljenja. Ona me gleda u oči i ljubi sa svom žestinom koju poseduje. Zastrašujuća, strastvena vrsta ljubavi. Ona koja se briše sve izgovore i dozvoljava da se volimo bez prepreka i posledica. Razumem da su moji roditelji prestravljeni. Da se Jillian bori protiv Layane sa kandžama, prestravljena da će njena pojava u mom životu izazvati ponavljanje prošlosti. Ali ja sam jači sada. Čovek, a ne dečak od pre. Nikada nisam imao takvu kontrolu, takvu sigurnost. Možda je to zbog lekova, možda je zbog zrelosti. Ali neću rizikovati; nastaviću da koristim lekove dok ne umrem. To me uravnotežava. Čini moj odnos s Layanom sigurnim. Uz pomoć lekova, ona nikada neće saznati. Prava ljubav čini osobu nepažljivom, navodi je na rizik i žrtvu. Prava ljubav testira granice naše ličnosti, tera nas da čeznemo da budemo bolji i borimo se za tlo na kojem stojimo. Boriću se za ovu ljubav. Lagati za nju. Krasti za nju. Vredna je toga. Na papiru, mi smo užasna kombinacija. Nemam svetlosti; ona je isijava. Ja sam ozbiljan; ona je zabavna. Ali van papira, to je mesto gde se događa naša magija. Želim da budem više kao ona. Želim da slušam kako se smeje i da je to zbog mene. U potpunosti je volim. Ona mi divlje uzvraća ljubav. Ova ljubav je vredna neizrečene istine. Skrivenih laži.

69

POGLAVLJE 17 Znala sam čim mu je zazvonio telefon, njegovo klepetanje o granit, da je donosio nevolje. Zakoračila sam prema kuhinji, okrenula ga, i vidjela JILLIAN na displeju. Utišala sam poziv, vratila se svojim pahuljicama, i slušala zvuk Branta pod tušem. Moje torbe su stajale pokraj vrata. Brantove su pakovane dok sam jela, zadatak koji su obavaljale dve devojke koje su činilo se bile dobro uverzirane u sve stvari vezane za putovanje. Moram ih pozajmiti za sledeći izlet. Dovraga, s njihovom stepenom efikasnosti, trebalo bi samo da ih premjestim u gostinjsku kuću. One bi rešile pola mojih organizacijskih problema za mesec dana. Jela sam žitarice, čulo se zvuk patentnog zatvarača i otvaranje vrata, a onda su ušle dve žene svaka vukući po jedan kofer i ljubazno se osmjehujući. Pustila sam ih van, vratila se svom doručku, kada se začuo ton govorne pošte na pultu. Prokleta žena je zvala ponovo u roku od deset minuta, u nezgodnom trenutku kada je Brant stajao u kuhinji, naslonjen na pult, sa jabukom u ruci. Zakoračio je napred, okrećuči telefon. - Hej L. Oči su mu uhvatile moje i odmakao je telefon od uha, pritisnuo dugme za zvučnik, a Jullianin kreštavi glas je ispunio kuhinju. -

... kod ekipe za održavanje je sada. Možda će morati da naruče deo; rade neke

dijagnostičke testove sada. Ali nema šanse da poleti. Sranje. Moje oči su usmjerena na Branta. On nije rekao ništa, protrljao je vrat dok je zurio u telefon. Njezin uzdah pucketo je preko telefona. - Žao mi je, Brante. Mrzim što ovo kvari tvoje putovanje. Avion bi trebao biti u funkciji za nekoliko nedelja. Možda vi možete pomeriti putovanje nakon što lansiramo Vision 5. -

U redu je. Tu ti ništa ne možeš da učiniš. Drago mi je što si nas obavestila pre

nego što smo krenuli ka aerodromu. - Posegnuo je prema napred, uzeo telefon i isključio zvučnik,

70

pa završio poziv s nekoliko kratkih reči. Zatim je bacio telefon na pult, pogledavši me iskrivljenim pogledom. - Žao mi je dušo. Slegnula sam ramenima, čučnula sam da otkopčam torbu i izvadila sav teči sadržaj koji je prelazio dozvoljene granice. – Nije važno. Uzeću laptop. Pogledaću koji su letovi slobodni. On se namršti, pa zaškilji očima. - Letovi? Uspravila sam se. - Da. Komercijalni letovi. -

Ja ... ne letim komercijalnim letovima.

Nasmejah se, ustajući i zureći u njega. - Kako to misliš ne letiš komercijalnim letovima? Tvoje telo nije fizički u mogućnosti? Oči mu se raširiše - Ićićemo drugi put. -

Ne. - zurila sam u njega. - Sada ćeš odgoditi i nikada nećemo ići. Već sam

spremila sve za ovaj put. Ti i ja nikada nismo otišli negde zajedno. Nešto se uvek desi. Idemo. -

Komercijalnim. - Rekao je reč kao da je ostavljala gorak ukus u njegovim ustima.

-

Da. Prvi klasa. Preživećeš. - Zanimljivo. Pet minuta ranije, rekla bih da Brant nema

ni jedne snobovske kosti u svom telu. Da mu ne treba ništa iz sveta raskoša, bogatstva i luksuza koje je po čitav dan ignorisao. Možda nisam bila u pravu. Možda ga je sve to doticalo koliko i mene. Možda bi bio izgubljen u svetu koji nije uključivao masaže i kućepazitelje i dovoljno novca da traje ostatak života. Otvorila sam laptop i okrenula leđa Brantu. Proverila sam letove za Belize i klela Jillianinu ruku koja seu ovo umešala. Nametljivac može prepoznati nametljivca, a ja bih se kladila u deset hiljada dolara da je sve u redu s BSX mlaznjakom. -

Ovo je sranje.

-

To je normalno. Dobrodošao u život. - Zurila sam u leđa havajke, turista pred nama

je pogrešno razumeo vreme u San Fanciscou kada je pravio plan putovanja, očekivao je sunčanu klimu u kojoj su sandale i kratki rukavi bi bilo primereni u aprilu. Saznala sam tu informaciju od njegove supruge, tanane žene s oštrim laktovima i glasom koji je nošen, glasom kojim mu je držala lekciju o njegovim izborima pri pakovanju poslednjih dvadeset minuta. Dvadeset minuta

71

u kojih smo se približno pomerili na pola puta do mesta na kojem su nas čekale naše karte za

prvu klasu koje bi napravile razliku pri trajanju čekanja na sigurnosnu proveru. Još dvadeset minuta iza ovog para. Jedan pogled na Branta je bio dovoljan da me upozori da neće izdržati. Ovo mu nije išlo dobro. Dugo smo se zadržali, kada je trebao da preda svog Astona radnicima parkinga koji mu se nisu dopadali. A još manje ga je oduševilo što je morao da vuče torbe do terminal. Nije razumeo, po načem dolasku do pulta Delte, da će linija načinjena od tela koja se protezala kroz prostor pripadala ljudima koji su ispred nas u redu. Bilo mi je muka od njegovog kukanja. Do vraga, možda je to bio razlog zbog kog Jillian nije očekivala da ćemo mi potrajati. Možda je to bila skrivena, mračna tajna koju sam naslućivala u poslednjih devet meseci. Brant se ponašao kao pičkica zbog javnog prevoza. Moj mozak trgnuo na grubosti mojih unutrašnjih misli, pogledala sam okolo kao u strahu da ih je neko mogao čuti. Nije, sve je uredu. Linija ispred nas se pomerila i mi smo napravili taj jedan divni koraknapried. Pogledala sam na sat, zabrinuta zbog vremena. Prekasno, otresla sam ruku. Pokušala sam da sakrijem pokret pretvarajući se da zevam. -

Kasnimo?

Brant je postao opsednut vremenom. Bio je siguran da ćemo propustiti let. Gledao je na sat i izračunavao brzinu aerodromskog napretka toliko puta da sam mu oduzela sat. Ugurala ga u jedan od devet zakopčanih odeljaka moje Michael Kors torbe. -

Ne, - lagala sam. - Uredu je.

-

Mislim da nije uredu. Ima 121 ljudi između prve sigurnosne kontrole i nas. Treba

im da obrade pojedinca od petnaest do dvadeset sekundi. Ako se uzme prosek od osamnaest sekundi po osobi, onda imamo još 220 sekundi. Trideset i šest minuta. S obzirom da ne mogu da vidim sledeću fazu procesa, možemo samo da nagađamo trajanje tog čekanja. Ali naše karte pokazuju da se ukrcavanje završava petnaest minuta pre polaska. Tako da osim ako tvoj sat ne minuta za sledeću fazu provere, propustićemo avion. - Zurio je u moj zglob kao da će snaga

72

kasni deset, dvanaest ili više minuta, što bi nam omogućilo uzak vremeski prostor od dvadeset

njegovog pogleda prisiliti moj zglob da se okrene. Stavila sam ruke u džepove iz čiste tvrdoglavosti. Zašto nije mogao biti normalan? Vrsta dečka koji bi pogledao na sat i naveo neka neutemeljena predviđanja da bismo mogli propustiti naš avion? Nije su mi potrebni inteligentni temelji za moje brige. Samo sam očigledno želela da se pomerim ka svom odredištu. Primetila sam da je kreštavica ispred prestala da govoriti o odeći, te se preselila u naš prostor, blenući u Branta kao da je informacioni displej, a onda je laktom munula supruga. Pomerila se prema njemu, nakrivila glavu, a ja sam morala da obuzdam smeh kada sam videla izraz uzbune na njegovom licu. -

Izgleda da ćeš morati ponovo da računaš, - prošaputala sam, klimajući glavom

prema novom pultu koji se otvorio desno, što je svima privuklo pažnju, izazvalo okretanje glava, bat stopala, dok su se gurkali ka tom redu, pokušavajući da odluče u kojem će brže ići. - Hoćemo li se pomeriti? Posmatrao je redove, a zatim odmahnuo glavom. - Ne. Ostala sam na mestu, pa napravila korak napred, kako se naš red znatno proredio. Nisam sigurna da si bio u pravu, - rekala sam kratko, gledajući brz tempo nove linije. -

U vezi čega? - Izgledao je mirnije, a njegova stisnut vilica je bila manje primetna.

-

Ovaj red nije brži.

-

Nije.

Pogledala sam ga, na trenutak prekidajući potragu - Šta? -

Ovaj red nije brži. Trebaće dodatnih pet do sedam minuta u ovom redu.

Izvila sam glavu, gledajući ogorčeno na drugi red, muškarac sa havajskom košuljom i njegova glasna supruga bili su dobrih osam ljudi bliže pultu od nas. - Zašto si mi onda rekao da ostanem ovde? – Nisam se mogla obuzdati. Pogledala sam na sat. -

Gledao sam nju. - Pokazao je na ženu čoveka u Havajki. - Onda je odlučio da

idemo u suprotan red od nje. - Blenula sam u njega. Krajičak usta mi se iskrivio malo. Nisam mogla da prestanem da se smejem; toliko me je obuzelo da sam morala da jednom, nije bilo važno hoćemo li stići na avion ili ne. Ako vikend bude katastrofa, ili spašen.

73

sednem, spustila sam zadnjicu na ivicu kofera, sav stres od tog dana je nestao u trenutku. I od

Sve što je bilo važno je da sam sa njim. Odmahnula sam glavom. Nagnula sam glavu unatrag kad se nagnuo, povlačeći mi rukom rep dok me je ljubio. - Ja te stvarno volim, - prošaputala sam u njegova usta. -

Nemaš pojma koliko me srećnim to čini, - odgovorio je, uzevši vremena za još

jedan poljubac. Iza nas, začuo se ogorčen uzdah, iznervirano lupkanje potpeticom kako nam se stavilo do znanja da zadržavamo red. Pružio mi je ruku i podigao me na noge, a drugom rukom uzeo moj kofer i pomerili smo se nekoliko koraka bliže letu. Možda bi prošle godine dok ne bih otkrila njegovu tajnu. On ju je sakrio dovoljno dobro, Jillian mu je bila prva pomoć u toj obmani, veliki deo njenog sveta bio je posvećen lažnoj kontroli. Nisam bila jedina koja nije imala pojma o tome. To je nešto ni o čemu mediji, sila koja je volela Branta, nije imao pojma. Nešto čega uprava u njegovoj kompaniji nije bila svesna. I mene, neko ko je viđao ovog muškarca jednom ili dva puta nedeljno, osetio njegove ruke na svojoj koži, negova usta na svom uhu, oči na svojima... trebalo mi je devet meseci da otkrijem tajnu. Moglo je potrajati i duže. Osvrnuvši se sada primećujem vrlo malo tragova. Ali što smo bili bliži, što smo više vremena provodili zajedno... bilo je samo pitanje vremena. Sada sam shvatila Jillianinu borbu, nastojanje da nas rastavi, male prepreke koje nam je postavljala na putu. I eto, otkrila sam njegovu tajnu naše prve noći u raju.

74

POGLAVLJE 18 Zavese su lepršale u mraku kada sam se probudila. Naleti talasa su me podsećali na moju sobu ali vazduh je bio drugačiji. Ne ledena kalifornijska hladnoća, nego kao melem milovanje, dovoljno toplo da uteši, dovoljno hladano da poljubi moju kožu. Sela sam, oči su mi se privikavale, bele platnene zavese vijorile su se na vetru otkrivajući sjaj meseca. Opružila sam se po čaršavima, okrenula, ispružila ruke, i osetila prazninu pored sebe. Umirila sam se, osluškivala, pa podigla glavu kada ne čuh ništa. - Brante? Mrtva tišina. Nikog nije bilo u našem apartmanu osim mene. Skliznula sam sa kreveta, bosa stopala odzvanjala su po podu dok sam se kretala ka kupatilu. Pronašla sam torbicu i izvadila moj mobilni. Uključila sam ga. U ovom odmorištu nisu verovali u elektroniku; po njihovom viđenju čovek se nije mogao opustiti ukoliko ne “pobegne od svega toga!” i “vrati se prirodi!”. Bio je to jedan od onih koncepata koji su delovali kao dobra ideja dok nismo stigli. U roku od samo dva sata shvatili smo našu vezanost za klima uređaj i internet, vrhunac nedostatka tehnologije bio je kada smo shvatili da nema električnih instalacija za punjenje naših telefona. Upalila sam svetlo u kuptilu i gledala dok se moj Samsung uključivao, konačno prikazivši vrijeme 01:22. Kasno. Pozvala

sam

Branta

na

mobilni,

shvatajući, kada me je prebacilo na govornu poštu, da mu je telefon bio isključen, njegova misija očuvanja baterije bila je mnogo žešća od moje. Prišla sam njegovom koferu, otkopčala i kopala po njemu, u potrazi za njegovim telefonom. Ono što nisam tražila, kad je moja ruka je gurnula u stranu donje rublje i kupaće gaće, bila je kutija sa prstenom. O ne. Ruka mi se ukočila, dok sam buljila u crnu baršunastu kutiju. Ne. Ne. Ne. Žena se savršeno, sa pravom količinom ushićenja i iznaneđenja koje se pojavljuje u njenim očima. Ovo

75

prosi samo jednom, pod predpostavkom da je mudro izabrala. To bi trebalo da bude urađeno

otkriće, u ovom trenutku u vremenu, mogao bi uništi moju reakciju. Posegnula sam napred, prelazeći prstima preko njegove površine, i boreći se sa porivom da ga izvadim. Otvoriti ga. Malo zaviriti. Nisam. Zaustavila sam se. Zatvorila sam kofer. Zureći u njega. I dalje ću biti iznenađena. Nisam videla prsten. Samo ću vežbati svoje šokirano lice. Uveriti se da nije smešan ili previše preteran. Videla sam njegov telefon, virio je iz džepa sa strane pa sam ga uzela. Stavila sam oba telefona na stočić koji je bio na ulazu i iskoristila priliku da odem do stražnjeg balkona i izađem. Pogledom sam prelazila preko plaže, mesečina se odbijala o talase, pesak je bio netaknut. Nije bilo milijardera koji je hodao po njegovoj površini. Ništa osim prirode. Da, bilo je lepo. Velika stvar. Mjenjala bih sve to za televiziju sa HBO. Prsten. Prosidba. Ovo bi bilo idealno mesto za to. Gospođa Layana Sharp. Sama pomisao na to učini da mi se koža naježi. Je li to ono što sam želela? Apsolutno. Nema sumnje. Moj najveći prigovor na naš odnos je bio da sam htela više. Više vremena s Brantom. Više uvida u lepotu njegovog uma, u komadiće koji su mu skriveni iza osmeha. Želela sam ga kao partnera, htela sam decu s ovim čovekom, da živim sa njim i ispunim kuću uspomenama. Da budem njegova supruga. Odrastem i imam svrhu. A sutra, činilo se, to ću i imati. Preletela sam pogledom po plaži poslednji put i okrenula se, ušavši u sobu i zatvorivši vrata za sobom, zvuk okeana je nestao. Bacila sam pogled na krevet. Moje razmatranje o povratku u krevet trajalo je trenutak. Navikla sam se da se budim sama. Nekoliko noći koje sam provela kod Branta često je ustajao. Odlazio bi u podrum ili bi se odvezao do kancelarije. To mi nije smetalo; nisam bila neko kome je trebala nečija posvećenost u krevetu čitave noći kako bi se osećala sigurnom. .Ali ovde, u ovom odmaralištu, bez posla na vidiku, gde je on? I zašto mi nije ostavio poruku? Pitanja su me mučila. Sprečavala me da se vratim nazad u krevet. Otišla sam prema ormaru umesto u krevet. Navukla badenmantil preko moje svilene pidžame, labavo vezala pojas, obula papuče. Uzela sam naše telefone, ključ od sobe i nešto novca. Zamenila glupi osmeh na licu u onaj supruga.

76

primereniji. Izašla sam, a vrata su se zatvorila iza mene. I pošla sam da pronađem svog budućeg

Nije mi trebalo mnogo. Ovo je malo mesto - još jedan razlog koji je osigurao da par Sharp neće doći ponovo. Prosto nije bilo ničega što bi se moglo raditi. Ne za par koji nije želeo da pešači stazama prirode ili prati sport. Posebno ne za čoveka koji se ložio na stvari koje su pištale i svetlele. Deset minuta kasnije, ušala sam na mesto od kog sam trebala započeti potragu - hotelski bar. Iako Brant zapravo nije pio, nije tražio ni društvena okupljanja ni grupe ljudi. No, u gotovo 02:00, ovo je bilo jedno od retkih mesta koja su otvorena. Prošavši kroz vrata, posmatrala sam raštrkanu masu, te ga ugledala, bio mi je okrenut leđima, ruka mu je bila naslonjena na šank , sa grupom ljudi koje nisam prepoznala. Osmehnula sam se, dok me je preplavljivalo olakšanje. Nisam znala šta sam očekivala, zašto su mi se leđni mišići napeli, ali napetost me je napustila kad sam ga videla. Krenula sam kroz bar, u pidžami koja se nikako nije uklapala u okruženje, nekoliko žena me je gledalo tako da sam im trebala uputiti poneku oštru reč, ali nastavila sam. Izvadila sam telefon iz džepa dok sam se kretala i uključila ga. Daću mu telefon, poljubiti ga za laku noć, a zatim se vratiti gore. Nisam morala da ostajem; htela sam da se vratim u naš krevet, svoj telefon bih držala uz sebe u slučaju da se napije i da mu treba pomoć da pronađe put do sobe. Nasmejala sam se na apsurdnu pomisao na pijanog Branta i prišla bliže. Bila sam udaljena nekoliko koraka. Tela su se razmakla u stranu, dajući mi bolji pogled na njega. Bliže. Papučom sam zapele za pločicu i blago sam se zanela. Zadržala sam ravnotežu, a lice mi se zacvenelo. Čula sam brujanje njegovog glasa. Ispružih ruku. Spustih mu je na rame i povukoh ga nežno. Uglađeno okretanje njegovog torzoa, pogled preko ramnena se pretvorio u oun krug a potom me odmerio… U sledećih nekoliko minuta, sve u našem odnosu se promenilo. Zaljubila sam se u njega. Planirala našu budućnost, već psihički prihvatila njegovu prosidbu. Ispostavilo se da ga nisam ni poznavala.

77

POGLAVLJE 19

2 godine i 3 meseca ranije

Brant

Nameravao sam da je zaprosim u Belizeu. Otkazao sam taj plan kad nam je mlaznjak otkazan. Ponovno uspostavio taj plan kada nam je Lana rezervisala mesta na komercijalnom letu. Tada je naš izlet propao; ona se razbolela i trenutak se nikada nije dogodio. Večeras. Drugi pokušaj. Uzeo sam tabletu, stavio je pod jezik i pokušao se opustiti. Uzeo sam gutljaj hladne vode i buljio u zid moje kancelarije, površinu od nerđajućeg čelika sa pogledom na brda. Sve tačno. Sve savršeno. Ona ne zaslužuje ništa manje. To će biti trenutak koji će učvrstiti našu budućnost. Priča koju ćemo pričati deci naše dece. Ona je nepredvidiva, nema sumnje da će večeras reagovati na neki impulsivan način, i sve je namešteno tako da umanji udar. Sve što je bitno, na kraju večeri, jeste da imam prsten i mogućnost da izgovorim pitanje. Ostatak će se rešiti sam od sebe. Ona će reći da. To je rešeno. Mi volimo jedno drugo, prošli smo teški deo pre nekoliko meseci. Veza između nas se ne dovodi u pitanje. Morao sam da obavim kvantativnu analizu kako bih doneo odluku; njoj neće trebati ništa drugo osim njenih emocija. Vatra koja je navodi da mi se baci oko vrata i poljubi me. Osmeha koje vidim kako joj se provlače po licu. Žara u njenim očima kada nam se pogledi sretnu u prepunoj prostoriji. Ona je predana. Mi se volimo. Brak je sledeći korak ka večnosti. U džepu je prsten i čeka, krupnim koracima izlazim iz kancelarije, pogled mi prelete preko sata i uveravajući se da imam još vremena. Tri sata do zauvek. Dva sata do zauvek. Gledam je kao stavlja minđuše, stoji pred ogledalom ležerna i

78

elegantna, ali istovremeno seksi. Blago raširenih nogu, istaknutih bokova, spuštene glave, sve

njene obline su preda mnom. Priđem korak bliže, zastajući iza nje, oči nam se susreću u ogledalu dok je lagano povlačim unazad, pritišnuvši je uz sebe gde se savrseno uklapa. Nervozna je. Vidim tamu u njenim očima, drhtaj ruke dok stavlja dijamantske naušnice. Nešto nije uredu – od dubokog uzdaha pa do osmeha koji mi poklanja. Uži, manje slobodan. To nije lažni osmeh koji zna pružiti drugima, ali to nije ni osmeh koji ja poznajem. To je pometena mešavina ta dva. Nešto joj je na umu. Oči joj govore da je to nešto o čemu nije spremna da priča. Nagnuh se napred, udahnnuh bogati miris nje dok sam joj spuštao meki poljubac na ključnu kost. -

Da li bi radije da ostanemo kod kuće? Ne moramo izaći. - Pitanje čiji bi odgovor

mogao da mi uništi planove za večeras ali ne želim da ide ako neće. Ne večeras, na službeni početak našeg zajedničkog života. Još jedan osmeh koji nije njen osmeh. - Ne. Trebalo bi da idemo. Želim da idem. - Njeno disanje nije kako treba. Brže je nego obično. Od jednom samo želim da je povučem u spavaću sobu. Skinem joj haljinu i spojim se sa njom. Da izgubimo razum u čvrstom klinču naših tela. Da se vratimo u ravnotežu, uverim se da je moja a ona da je ovde i da je srećna. Ali ne činim to. Umesto toga, pridržavam joj kaput, puštam da joj padne preko ramena i otvaram ulazna vrata za moju buduću suprugu. Zatvaram ih i molim se Bogu da mi kaže da. Iznenada, sve što znam deluje kao da se nalazi u vazduhu. Možda ne večeras. Možda da sačekam dok se taj nemir ne smiri. Dok se ne bude smejala i svetlost joj ne bude isijavala iz očiju. Gledam kako silazi niz stepenice i sledim je. Jedan sat do zauvijek. Ona ne pita zašto baš helikopter, ili zašto to veče neuobičajno koristim Rolls i svog vozača. Ugnježđena pod moju ruku, okreće glavu prema prozoru, svetla San Francisca su sitna nasuprot obali dok se helikopter mirno kreće nebom. Ne postavlja pitanja. Samo se smestila u mom naručju i gleda odraz zalazećeg sunca što se odasjava sa uzburkanih talasa. -

Volim te, - kaže tiho.

fizičkom potvrdom naše veze. – Volim i ja tebe.

79

Ruka mi se steže oko nje, prihvatajući osećaj nje. Voli kada je držim, deo nje žudi za

Podiže bradu i gleda me u oči. - Zauvek, - kaže čvrsto. -

Zauvijek, - ponavljam, naginjući se i spuštajući poljubac na njeno čelo. Helikopter

se zanese i ja stegoh stisak oko nje. – Drži se. Slećemo. Zauvek. To je zvučalo sudbonosno na njenim usnama.

80

POGLAVLJE 20 Uprkos jakom vetru, helikopter se sa lakoćom spustio na Farallon Island. Dočekala su nas dva čoveka u smokinzima, čekajući s ispruženim rukama kako bi nam pomogli da iziđemo iz helikoptera i po na neravnom tlu. Saginjemo se i trčimo, Lanine bose noge su brze po neravnoj površini, štikle su joj u ruci, smeje se iskrenim osmehom dok me hvata za ruku čvrsto i penje se uz brdašce ispred nas, glatka površina mojih svečanih cipela čini ovaj put nemogućim. Upravo ono što mi je trebalo. Već mogu da zamislim naslov: PAR SE SURVAO U PRERANU SMRT SAMO NEKOLIKO TRENUTAKA PRE PROSIDBE. Ne da je bilo koje vreme pravo za smrt. Sve je to vredelo trenutka kad joj stene više nisu zaklanjale vidik i kad sam čuo da joj je zastao dah. Ugledala je sto postavljen na ravnu stenu, beli stoljnjak, sveće i šampanjac. Izdignuti na visini sa svih strana okruženi smo stenama i okeanom i zalaskom sunca, neravnomerno obzorje San Francisca na udaljenosti od četrdeset i pet kilometara istočno. Čovek u odelu s naše desne strane je dodao do poda dug kaput koji sam joj pomogao da obuče pre nego što sam uzeo i svoj, vetar koji je duvao činio je veče svežim. Sedeći, uzimamo čaše šampanjca dok zalazeće sunce oslikava lepote krajolika na sve strane. Savršeno je. Baš kao što sam zamišljao, malo ostrvo privatno svetilište za ovaj trenutak. -

Dao si sve od sebe. – Susrela se s mojim očima preko stola. Direktno. Upravo

sada nije bilo ničega drugog između nas. -

Da sam dao baš sve od sebe i kitovi bi bili sinhronizovani. Njihova Unija se nije

složila sa zahtevima, ali se nadam da ćemo videti makar nekog večeras. – Klimnuo sam glavom prema talasima. - Rečeno mi je da je ovo mesto odakle se vidi njihovo pojavljivanje. Trenutak tišine između pao je preko nas dok se ona umotavala čvršće u svoj ogrtač i gledala prema vodi. Poželeh da se pojavi kit, da priroda potvrdi svoju podršku našem ujedinjenju sa jednim dramatičnim prikazom milosti. U mom desnom džepu, razmotan i smotan stotinu puta, moj govor. Ne treba mi papir; znam reči. Izrecitovao sam ih savršeno dok sam se brijao. Pokušao drugačije pristupe, drugačiji ton, za vreme vožnje do kancelarije. Promenio sam formu desetak Odbacio sam plan i posegnuo za njenom rukom. - Znaš da te volim.

81

puta, tekst dvadeset. Težina papira bila je čitav dan utešna, ali od jednom izgleda pogrešno.

Oči su joj se spustile na naše ruke. - Znam. Ne. Moram joj videti oči. Da imam tu vezu, da je mogu pročitati. Layana koju znam se ne krije. Ne razumem, ali nastavljam dalje. - Znaš da ću učiniti sve za tebe. Da te učinim srećnom. Ona pogleda gore. Konačno. - Znam. Ustajem, pomeram se do stolice i kleknem, izvlačeći kutijicu koja čuva našu budućnost. Volim sa svim svojim srcem. Provešću svoj život dajući sve od sebe da te nasmejem. Molim te, učini mi čast tako što ćeš provesti ostatak svog života kao moja žena. - Otvaram kutijicu, gornji deo se otvara lako, tamno nebo čini da plavi dijamant ne bude ništa manje impresivan. Pružam je, shvativši – pre nego što moja ruka završi započeto, oči su mi prilepljene za nju - sve što je bilo pogrešno u ovoj situaciji. Rumenilo njenog lica. Panika u njenim očima. Ugriz njenog obraza. Žaljenje u njenom pogledu. Suza u uglu oka. Ona zatvara oči čvrsto i usamljena tamna suza kaplje niz njen obraz. Zurim u tu suzu, i osećam da se svaki deo mog pomno izgrađenog sveta lomi. Ona mi ne daje razlog. Ne čini ništa već samo plače dok ja zurim, ispitujući svaki delić njenog lica dok ga ona pokriva rukama. Na kraju, kruto odmahne glavom i ja zatvaram poklopac, stavljajući kutiju sa prstenom natrag u džep, mesto koje se već ohladilo u poslednjih nekoliko minuta, trenje mojih zglobova o kašmirni kaput ima očajan osećaj. Nešto nije u redu. Nešto se dogodilo i slomilo savršestvo između nas Moram da saznam šta se dogodilo. Mi smo popravljivi. Ništa neće promeniti to. Čekaću na nju dok ne umrem. Za mene, ne postoji, i nikada neće biti, niko drugi.

82

POGLAVLJE 21 Naš odnos je bio savršen. Prekrasan, sjajan čovek. Onaj koji me je voleo sa svakim slobodnim centimetrom svog srca. Razmazio me. Slušao me. Cenio me. Onaj kog sam volela strastveno zauzvrat. Otišla sam napred i napravila planove za nas. Veliki planovi koji su zauzimali velike delove mog srca. Planovi koji su uključivali punu kuću dece, da ostarimo kao jedno, spojimo naše živote koji se nikad neće završiti. Onda, saznala sam njegovu tajnu. I te noći, moj svet urušio. Svaka fantazija koju sam imala o živeli su srećno do kraja života, o deci i braku: nestala je. Bila sam suočena s rupom od obmana i morala sam da odlučim želim li da u nju uskočim ili se udaljim. Mogla sam završiti sve. Prekinuti i nastaviti - pokušati pronaći drugu ljubav, drugačiji srećan kraj. Umesto toga, stajala sam pred zečjom rupom pakla i gledala na dole. Povukla sam liniju neodlučnosti, čak i kada sam odbijalaa njegovu prosidbu. Blebetala sam, klonula, i utapala svoju tugu u Chardonnayu. I onda… konačno? Slegla sam ramenima i ostala. Nisam mu otkrila da znam njegovu tajnu. Ali tog dana, kada je moja bajka umrla? Izgubila sam poverenje u njega, u naš vezu. A nekoliko meseci kasnije, srela sam Leea. Laži. Brdo njih između nas.

83

POGLAVLJE 22

2 godine ranije

Nekoliko meseci nakon Belizea, bila sam u mini marketu, ispitivala šarene linije slatkiša, pokušavajući da odlučim koji je vredan toga da promenim mišljenje, kad je ušao. Nisam bila u svom komšiluku, odvezla sam se do Palo Altoa kako bih posetila Branta na poslu. Zaustavila sam se u oblasti u kojoj nisam trebala da budem jer je trebalo sipati benzin u mog Mercedesa a i moja bešika nije mogla izdržati. Osetila sam ga pre nego što sam ga videla, prilika iza mene, neugodno blizu, i okrenuo sam glavu i pogledala ga u oči. Zurio je pravo u mene. Ne odstupajući, ne stideći se. Gledao je u mene na isti način kao što to beba radi, nevino i otvoreno, tako direktno da sam želela da prekinem kontakt, ali nisam. Njegov pogled bio je tako drugačiji od Brantovog da sam psihički mucala, uhvaćena u ovom trenutku u vremenu dok smo oboje zurili a zatim se nasmešio. Opa. Razmetljiv. Samouveren. Seksi. Tako drugačiji od Branta. Brantov fiksirani izraz lica je bio žestok, lice mu je bilo mirno i neuzbudljivo. Brant je bio čovek koji je slušao, zatim reagovao, nije bilo impulsivnih reakcija kod njega. A nije bio ni bezbrižan, razigran, ili koketan. Osmeh ovog čoveka je bilo sve to zajedno, i bila sam privučena time, šireći usne u osmeh kao odgovor. -

Teška odluka, - rekao je, klimajući bradom ka policama.

-

Da. – Kimnuh glavom, i dalje sa osmehom na licu. Kao da sam marioneta, sa

glupim osmehom nacrtanim na licu. – Trebalo je da se okrenem. Pomerim, umesto toga nisam skidala pogled sa njega, moja oštećena veza je bila na tom lomljivom mestu na kom se trebalo ponovo poraditi na sposobnosti donošenja odluka. -

Znam te ... - rekao je polako, malo čkiljeći, njegov osmeh se još više raširio, a

prepoznavanje sevnulo u njegovim očima. Stvarno prepoznavanje, ne ono “Znam li te?” iza kog bi flert obično usledio.

znatiželjna šta će reći sledeće.

84

Prestala sam da dišem, ali osmeh mi je i dalje bio na svom mestu, bojažljiva ali opet

Onaj “aha” momenat kada je povezao. - Nisi li ti devojka Branta Sharpa? - Okrenuo se od mene, glava mu se spustila dok je pregledao stalak sa magazinima iza nas, rukom je posegnuo i uzeo časopis. Jecaj je skliznuo kroz moju stisnutu vilicu. Wired Magazine12: najbolje za štrebere širom sveta - upravo me proglasio za Tehnološku cicu godine, čast koja bi trebala da bude data nekome ko je zaista u elektronskoj industriji, a ne samo devojci najvećeg uma ovog veka. Ipak, eto me, na sjajnoj naslovnici, prekrivene samo žicama, sa samouverenim osmehom na licu čineći ovo njihovo izdanje najprodavanijim do sada. Štreberima se očigledno dopadala golotinju, bez obzira čija je. A tamo, ogromnim slovima preko mog središnjeg dela, opravdanje mog pojavljivanja: “Srećna Layana: gde Brant Sharp dobija

svoju kreativnu inspiraciju”. Prestala sam se osmehivati, ispružila ruku i zgrabila časopis iz njegovih ruku, napravila četiri koraka u stranu i sakrila ga iza nekoliko nekoliko izdanja Martha Stewart Living. -

Pa sad, ovo je upravo bio odgovor na moje pitanje, - rekao je uz osmeh, stavljajući

ruku na stalak i naslanjajući se, dovoljno da mogu namirisati miris sveže trave koji je dolazio od njega. Bože, to je dobar miris. Ukrala sam diskretan udah, a zatim se odmaknula. Pa ... prekrasni čovek me nije znao. Samo me je prepoznao sa naslovnice časopisa, ili Weird naslovne strane ili neke druge. U posljednjih nekoliko meseci, Brantova medijska mašina je prešla u super brzinu, stavili su me na sedam naslovnica, PR kampanju predvodila je Jillian, žene koja je u potpunosti prešla uTeam Layana. Ona i ja smo razgovarale, te noći kada sam saznala tajnu. Popravile smo odnose u našem novom zajedničkom cilju da sačuvamo tajnu. Ukočenosti je bilo i dalje, ali sa zajedničkim ciljem, ostavila se puritanstva, i preusmerila je svoju energiju na druge stvari mimo pokušaja da okonča našu vezu. Njena najnovija nastojanja usmerena su na to da me ugura u središte pažnje. Znala sam šta radi. Htela je da odvrati pažnju sa njega, njegova privatnost je ostala netaknuta, a lešinari su se gostili mojim telom umesto toga. To je funkcionisalo. Dala sam pet intervjua ovog meseca.

Wierd (Povezan žicom, prim. prev.) je američki mesečni magazin u koloru, koji izlazi i u štampanom i u elektornskom obliku. Bavi se reportažama o nadolazećim tehnologijama i njihovom uticaju na kulturu, ekonomiju i politiku. Prvo izdanje objavljeno je u martu 1993. godine. http://www.wired.com/

85

12

Medijska mašina me je nazvala Srećna Layana zato što sam bila navodna inspiracija za poslednji Brantov poduhvat: The Laya. Sama Laya je bila odgovorna za povećanje profitabilnosti BSX-a za dodatnih osam nula samo u tom kvartalu. Sjajna zvezda. Sve zahvaljujući, po mišljenju medija, meni. Smešno. -

I jesi li?

To što sam pažnju vratila na policu slatkiša je izgledao kao da sam izgubljen slučaj. Jesam li šta? -

Srećna. - Njegov je glas tih, parao je uši namerama, požudom, i

želimtejebatiupravoovdeisada seksom. Pogledala sam ga, susrećući se sa njegovim pogledom i bila zapanjena jačinom hemije između nas. To je nije ni nalik onome što sam imala sa Brantom. To je bio elektricitet i opasnost i sirova želja, kombinacija koja je pritiskala moje ženske dugmiće i činila me nemarnom. - Zašto me ne probaš i saznaš? Zakikotao se, odmaknuo, žute antilop radne čizame su mu škripale po linoleumu. - Ti nisi taj tip djevojke. Zadržala sam kontakt očima, progutala knedlu shvatanja koja mi se stvorila u grlu. Ovo je bilo pogrešno. Bilo je loše. Trebala bih da požurim kući, sačekam Branta, i zaboravim da se ovo ikada dogodilo. Moj glas nije je odbio poslušnost, izlazio mi je s usana tako staložen, samouveren. Upravo onakav kakvim sam oduvek poželela da flert zvuči, ipak tek sam ovog puta u tome i uspela. - Nisam ta vrsta devojke? Onda me stvarno ne poznaješ. -

Svako se može hvaliti u javnosti. – Njegove oči su me izazivale, njegov drzak

osmeh se vratio, i pogledao je ka sakrivenom magazinu, a potom u mene. -

Onda me odvedi negde u privatnost. - Izazov je bio u tonu mog glasa, iako mi je

savest vrištala tihu smrt negde u kostima.

86

Privatno mesto se ispostavilo da je iza trgovine, šljunčani parking sa svih strana zatvoren zaštitnom ogradom i starim automobilima, napušteno smetlište i prazne kutije cigareta koje su zagađivale zemljište a koje smo šutirali hodajući. Pribio me je uz zid, rukama mi je povlačio majicu bez rukava, spuštajući mi je preko ramena, dok je okovratnik majice pucao povučen tolikom silom, nastavio je da je cepa svojim snažnim rukama dok se nisu pojavili beli vrhovi mojih grudi, vireći iz čipkanog grudnjaka. - Lepo, - promrmljao je, spustivši glavu, pohlepnim rukama vukući moj čipkani grudnjak sve dok ga nije povukao u stranu i potpuno mi oslobodio grudi, iz tkanine, obujmivši ih rukama i gnječeći dok je pritiskao svoje telo uz mene. U meni, savest mi se borila s potrebom, svakim pokretom, prianjanjem i dodirom ruke kao da je širio požar preko moje kože. Borila sam se sa svojim emocijama, ne mogavši zadržati bistru glavu dok sam uzdisala, glava mu se podigla dok nismo buljili jedno u drugo i sve je zastalo.

87

Dugo zamrznuti u vremenu, trenutak u kom smo oboje bili uhvaćeni dok ga on nije razbio s dugim smehom. - Što to radiš Lucky? Ne kasniš li na popodnevni čaj? Zarežala sam na njega, naginjući se naprijed i grizući ga za vrat, ukus njegove kože kombinacija znoja i soli, vreline i čoveka. Prljavština i želja. Daleki beg od kolonjske vode i dostojanstva na koje sam bila navikla. - Mislila sam da si čovek od akcije. Nervozan si? Zabrinut da se ne možeš takmičiti? Povukao mi je usta sa svoga vrata. Okrenuo mi je lice rukom dok nisam gledala pravo u njega. Dominantne oči, zaigranost je nestala. Ništa do prekrasan alfa mužjak, takmičarski duh na delu svim svojim dubinama. Videla sam taj pogled u Brantovim očima ranije. Kad je vršio napad na problem. Išao protiv konkurenta. Ali nikad kad je gledao u mene. -

Brine me da ću te jebati tako dobro ću ti uništiti život.

Bože, znam da je to pogrešno. Ali zbog nedavnih događaja, zatvorila sam oči pred razlogom. Svidelo mi se. Ja sam to htela. Ja sam želela da me jebe. I to je učinio. Upravo u tom obraslom parkiralištu. Auto jednog od radnika nas je posmatrao kako pulsiramo i stenjeno nasuprot prljave cigle. Nebo iznad proklinjalo je moju dušu dok sam širila noge i dopuštala da me njegov kurac rastura. Jeftini kondom sa benzinske pumpe je na njegovoj kiti. Tvrd i čist i vreliji nego što sam ikada ranije dobila. Uključujući i Branta. Jebao me je da me iskoristi, fokus mu je bio na sopstvenom zadovoljstvu, njegova privučenost mnome nije bila maskirana na bilo koji način. Trebalo je da se osećam loše, ne bi trebalo da bude vrelo, ali bilo je, prljavo i očajno, svršila sam jako, ruke su stezale grubu ciglu, noge su mi se tresle, zadovoljstvo zabranjenog prostrujalo je kroz moje telo. Minutu kasnije on je završio s urlikom, ne pokušavajući cenzurirati svoj govor, njegov vapaj nošen vetrom, moj vrisak glasno uz njegov vrat, njgove ruke čvrsto stisnute na mom dupetu, navlačeći me na sebe, stenjanje i uzdasi su mi stavljali do znanja koliko dugo i koliko dobro je svršio.

88

-

Jebem ti, - opsovao je, odgurujući se od zgrade, njegov kurac je izašao iz mene,

jednom rukom me je pritisnuo po ramenu, držeći me uza zid dok je on skida kondom i stavljao kitu u pantalone. Zakopčao je poderane farmerice jednom rukom, teško dišući i divlje očima putujući preko mog tela. – Dakleto je ono što dobija druga polovina. -

Jebi se, - uzvratila sam, sa izazova što sam više mogla, uzimajući u obzir da mi je

laneni šorts bio oko članaka, majica podignuta, grudi napolju. Jak povetarac je naleteo, i moje bradavice su reagovale, koža mi se zategla, a pičkica je otežala i ovlažila od uzbuđenja. Čučnuo je ispred mene. Uhvatio je pojas mog šortsa i povukao ga na gore, skupih noge kako bih mu pomogla, grebanje kitnjastih sandala po tlu dok se vrelina njegovih prstiju kretala uz moje noge, a da pogled nije skinuo s mojih očiju, i ta direktnost je bila invazivnija i od njegove kite. Kod pupka, osetila sam sam njegove ruke dok je zakopčavao dugme, a potom je povukao zglavke naviše. Gruba koža pređe preko mog stomaka, potom preko krivine mojih grudi, dah mi je zastajao dok je prelazio rukama preko a onda ih posesivno stiskao. Dovoljno jako da me gotovo boli, koristio je stisak kako bi se podigao, a ja sam morala da gledam dok se uspravljao u svojoj punoj visini. Još jedan stisak. Osećala sam svaki prst dok ih je širio preko mojih grudi. Menjao je jačinu pritiska i ja bih se nasmejala ali sam bila na ivici da ga pitam za drugu rundu. Spustio je ruku. Podigao mi je grudnjak i spustio majicu tako brzo da sam zaboravila šta sam želela da kažem. I ... s odjećom između nas, od jednom smo imali mnogo manje zajedničkog. -

Vrati se u njegovu vilu, Lucky. Siguran sam da te čeka.

-

Ne čeka.

Ponovno se nacerio, ovaj put manje razigrano, žešće, cinično. - Uvek se jebeš sa strancim pet minuta pošto si ih upoznala? -

Jesu li izostavili tu činjenicu iz članka?

-

Pretpostavljam da i kučke iz visoke klase vole kurac kao sve druge. Pretpostavljam da niži oblici života ne znaju kako da izvedu devojku na sastanak.

89

-

Plen u tim očima. Lagano je klimanuo glavom, uglovi usana su mu se malčice izvili, a rupice na obrazima pojavile. Brant je imao rupice, ali nisam ih videla mesecima. -

Onda dozvoli mi da te izvedem na ručak.

Bacila sam pogled na sat, Tag13 koji se presijavao na popodnevnom suncu, uokviren kožom poljubljenom Kalifornijskom vrelinom. - Malo je kasno za ručak. -

Onda pivo. Osim ako je to previše jadno za tebe.

Slegnuh ramenima. – Mogu da se jebem na parkingu; mislim da mogu popiti piće od dolara. Lice mu je potamnelo, a ja sam već videla više emocija od njega u trideset minuta nego u poslednjih mesec dana sa Brantom. Od kako sam odbila njegovu prosidbu, među nama je bila neka praznina. Možda je do mene, možda se on povukao, možda je malo od oba. Bez obzira koji je razlog, strast ovog čoveka, njegov stav ... bio je osvežavajuća promena. Ušli smo u njegov auto, džip, onaj koji je vukao prikolicu punu kosilica i alata, očima sam preletala preko sadržaja, analizirajući sve, a njegove oči su uhvatile moj pogled. - Žao mi je. Ostavio sam Ferrari kod kuće. Sedela sam na poderanom najlonskom sedištu, a prsti su me svrbeli da otvorim pretinac i proverim registraciju, dam ime i trunku razumevanja za čoveka koji je sedeo pored mene. Džip se cimnuo, potom je naglo stao, bacajući me na volan dok se kretao sa parking mesta, moj beli Mercedes je još uvek stajao parkiran ispred, žudnja za slatkišima nije nestala kada sam mu dopustila da me odveze. -

Šta je alatom? - Morala sam da vičem zbog muzike, neka kantri pesma o

slomljenim srca i Texasu, skinuo je ruku sa drhtavog menjača kako bi utišao, a kako je sa lakoćom je vratio na glavu menjača ukazivalo je na njegovu seksualnu dominaciju.

TAG Heauer S. A. Je Švajcarska kompanija, osnovana 1860., koja dizajnira, proizvodi i prodaje satove i modne dodatke, kao i naočari i mobilne telefone koji se proizvode pod licencom drugih kompanija i nose ime brenda TAG Hauer. http://www.tagheuer.com/int-en/home

90

13

-

Radim na održavanju travnjaka. Sečem, šišam, uređujem, biljke. Radim rukama. -

Pogledao je u mene. – Je l to u redu za tebe? -

Ne treba to da bude u redu za mene. - Uhvatila sam pojas. Nadala sam se da nas

sledeće njegovo čvrsto skretanje ne prevrne u jarak. Ko god da je odlučio da skine vrata s ovih vozila trebao bi biti upucan. Razmišljala sam o ocenama sigurnosti vozila. -

Uvek si takva kučka?

Nasmejala sam se. Odmahnula sam glavom. - Ne. - Brant me nikad ne bi nazvao kučkom. Nije koristio reči kao što je ta. Smatrao ih je neinteligentnim, zaludnim traćenjem slogova kada je postojalo toliko drugo prigodnijih termina. -

Dakle samo ja sretnik?

-

Ti si ... drugačiji, - Razmišljala sam, ne znajući kako da kažem sve stvari nisam

trebala da kažem. -

Ja sam obična, Lucky. To nije nužno loša stvar.

Ne. Čini mi se da u svakom od nas postoji deo koji žudi da bude običan. Htela bih da pobegnem u taj deo. Zaustavio se ispred bara koji nikada nisam videla, u delu grada koji nikada nisam posetila. In Between14 – uglavljen između dva veća bara koji su verovatno služili hranu i imali osoblje i sanitarne ocene iznad D. Ali smo ušli u In Between, barmen je pogledao osmehom prepoznavanja i pozdravi ga po imenu. Lee. Ne bih mogla pretpostaviti. Lee mu je čudno pristajalo, trebaće neko vreme da se naviknem na to. Predpostavljam da smo propustili upoznavanje u našoj romantičnoj trci do parkinga. Prva stolica na koju sam sela se strašno ljuljala, pa sam pokušala sa stolicom broj dva, ali neuspešno. Prihvatila sam neuspeh, spustila noge na prečke i pogledala u smoreno lice barmena. Šta želiš?

-

Šta imaš?

91

14

-

Naziv kafića

-

Millers15, Bud16, i Pabsts17.

Super otmeno. – Miller Lite molim. U boci. Dobila sam je dve minute kasnije, čaša je izgledala sve sem čisto, plastična bi bila više dobro došla, da ih je bilo. Uzeh veći gutljaj piva, srećna što je bar hladno, a zatim ga spustih, osećajući njegove oči na meni. Okrenula sam glavu, uhvativši krajem oka njegov osmeh, zaustavivši čašu na putu do usta. Njegov osmeh je bio moj kriptonit18. Bio je sramežljiv na način na koji je samo samouveren čovek mogao da ga izvede, sporo otezanje usana koje su vas pitale za dozvolu da uđe unutra i pojebe vam um. Uzela sam još jedan gutljaj piva a on je i dalje gledao u moja usta. Pa i kada mu je osmeh nestao, ostao je u njegovim očima. Jebao ne je tim očima. Osećala sam kako mi skidaju odeću i guraju me nazad, penju se na mene i čine njegovom. Nisam mogla odvratiti pogled; nisam mogla a da ne uzvratim osmehom.Trebala bih da budem sigurna, da držim karte, ali umesto toga sam pocrvenela i izgubila tok misli. Ovaj čovek, on bi mogao biti moj kraj. Znala sam to, ali plašila sam se da se neću moći držati dalje od njega. Bilo je vredno izgubiti rat za vreme u borbi s njim. Obrisao je usta s nadlanicom. - Da li ti je ikada iko rekao da si čudna? -

Na koji način?

Nasmejao se. - Svaki mogući. - Uzeo je veliki gutljaj piva, ispružio ruku, i zgrabio stolicu na kojoj sam sedela, između mojih nogu, rukom očešavši međunožje mog šorca dok je držao drvo i vukao prema sebi, uhvatila sam se za šank pokušavši da zadržim ravnotežu, zaustavio se tek kada sam mu bila između nogu, ruka mu je na mojoj butini klizila je do poruba mog šorca. -

Ti si i sam poprilično čudan.

-

Još me ne znaš.

15

http://www.millercoors.com/ http://www.budweiser.com/ 17 http://pabstblueribbon.com/ 18 Kryptonite je materijal iz priče o Supermenu (superjunak DC Comics-a), specifična vrsta rude sa radioktivnim svojstvima sa planete Kryptonit sa koje Supermen potiče i predstavlja njegovu najveću slabost. 16

92

Bio je u pravu što se toga tiče. Ovaj čovek je bio potpuna misterija za mene. - Imam prilično dobra ideju. -

Drago mi je da je jedno od nas ima.

Zagledala sam se u njega, fascinirana. Usput prsti su mu skliznuli ispod crte mog šotza, koliko je bio seksualn i iskren, a opet tajnovit. Samosvestan, ali s prizvukom ranjivosti. U isto vreme je pokazivao prezir i privlačnost prema meni, i ponašao se je kao da je u potpunosti normalno. Ali najfascinantnije, najprimamljivije: svi načini po kojima se razlikuje od Branta. Muževnost u svakom pokretu, njegov miris, miris zemlje i trave i znoja. Otelotvorenje muškosti, dokazana legitimno načinom na koji me je jebao uza zid.Čvrsto, invazivno. Više za svoju potrebu nego za moju. Pohlepno, životinjski. Obeležio me je svojom kitom. Bio je tip čoveka od kakvih sam oduvek bežala, ali možda je baš to i tip koji mi je oduvek trebao. Sedeći na stolici nagnuo se ka meni, obavivši ruku oko mojih leđa i povukavši me na ivicu moje, lagano je podigao jednu nogu, pa drugu, sve dok ga nisam u potpunosti zajahala, pritisak njegovog džinsa o moj bio je ludački stimulirajuć. -

Poljubi me. – Uzeo mi je čašu iz ruke. Spustio je na šank i našli smo se oči u oči.

Obuhvatio mi je lice i zagledao mi se u oči. Čekao. Zatvorila sam oči, izdahnula. Okrenuh se licem ka njegovom. Ništa. Začkiljih i videh njegov osmeh, blago drmanje ramena zbog nadolazećeg smeha. -

Nisam rekao, ‘bićeš poljubljena’. Rekao sam, ‘poljubi me’.

Od besa sam ga povukla za košulju, razvlačeći tkaninu i povlačeći ga bliže, podigoh zadnjicu sa stolice i sedoh mu krilo. Napadoh mu usta, iznenađena pri susretu s njima, iznenađena kako je njegov odgovor bio mek i suptilan, kako su mu ruke klizile niz obline mojih nagih leđa i privlačile me bliže sebi. Volela svoja usta na njegovim, povijanje njegovog jezika ispod mog. Nismo se osećali kao stranci; naša usta su se instinktivno prepoznavala. Okrenuo se u svojoj stolici, ne puštajući me, pribio me je leđima uz šank dok me je rukama

93

držao prikovanu u krilu, odvojio je usne od mojih tek toliko da može da progovori.

-

Želitš još? - Prošaptao je. – Zato što ja želim da osetim unutrašnjoj tvojih usta pre

no što te pošaljem njemu. -

Želim još, - uzdahnula sam.

Dve minute kasnije, bili smo u toaletu. Nisam mislila da ovakva mesta, barovi manji od mog plakara, imaju toalete. Ali ovaj je imao. Maleni prostor, lavabo pričvršćen na zidu, aparat sa kondomima pored, odvod pod mojim nogama. Tri kvadratna metra, maksimalno. Vrata su zalupila kada su ih gurnula svojom pozdinom, njegove ruke su vodile akciju, ukus piva na njegovom jeziku dok smo se ljubili. Njegove ruke, povukle su mi majicu, skinule mi je preko glave. Brzim pokretom ruku skinuo mi je grudnjak, skidajući bratele sa ramena. Naš poljubac je vruć i grozničav, terao je svaku racionalnu misao iz moje glave i uživala sam u trenutku, uživala u dodiru čoveka koji me se nije mogao zasititi. Napravio je predah od mojih usana, spustio glavu i zurio, kao nikada pre nije video grudi, ote mu se dubok uzdah kada ih je obujmio rukama, dodir mu je bio nežan, njegove predivne usne – kada ih je spustio na moje grudi – i nisu. - Bože, predivne su. - Grickao je osetljivu kožu, duboko udisao dok je jezikom kružio oko moje bradavice, sisao jednu ustima, i proždirao ih naizmenično dok je moha glava padala ka vratima. Čula sam metal kajiša, njegovo odzvanjanje kada su mu farmerice pale na pločice, pomogla sam mu da skine košulju s grudi dok nije stajao nag preda mnom, sklonio je glavu s mojih grudi, njegove oči, kada su se susrele sa mojima, pokazivale su mi tačku pucanja njegove samokontrole. I Bože, bio je tvrd. Mogla sam da ga vidim perifernim vidom, osetim njegovu nabreklinu uz sebe. -

Na kolena, - rekao je hrapavim glasom.

Nisam imala želju da se spustim na taj pod. Prilično sam sigurna da nije video krpe mesecima. Ali sam imala želju da ga uzmem usta. Želju da njegov izraz sirove požude potraje. Povukla sam mu pantalone, stvorivši jastuk za kolena, i kleknula pred njim. Blagosloven bio. Iako sam to učinila stotinu puta, osećaj je bio drugačiji. Otvorila sam

94

usta, omotala ruku oko njegove u potpunosti nabrekle kite, oblizala usne i slušala ga kako udiše...

Nikad nisam bila ovako vlažna. Nikad to nisam toliko želela. Nikad nisam željela jaku ruku na svom potiljku, nestrpljivo nabijanje, da pogledam u čovekove oči i vidim nepoštovanje i želju pomešane u jednom vrelom pogledu. Gutala sam njegov kurac, pumpajući rukom, dišući kroz nos, i uzela što više sam mogla, daveći se povremeno, našla sam ritam, sisanje i povlačenje, sisanje i povlačenje, uzdisaji iz njegovih usta davali su mi do znanja da mi dobro ide. Sisala sam ga dok me vilica nije zabolela i njegove ruke me povukle gore. Potrgao je moj šorc, dugme je odletelo negde, telo mi je bilo nago pre njim, okrenuo me je tako da smo oboje bili okrenuti prema prljavom ogledalu, raširenih očiju, dišući isprekidano. Nešto napolju je nabasao na vrata, podsećajući me gde se nalazimo. - Nagni se, - zareža, i ja se nagnuh, povlačeći noge unazad dok nisam bila naslonjena na lavabo, zureći u naš odraz u ogledalo dok je on gledao na dole, držeći kitu, testirajući moju pičkicu, a potom se nabi u mene. Stegnuh lavabo i pokušah da ne vrištim, ali Bože moj bila sam navučena.

95

POGLAVLJE 23 Vratili smo se u bar, čekala su nas dva topla piva, bilo je dva puta više ljudi nego kada smo otišli, što znači da je još šestoro ljudi ispunjavalo mali prostor. Podigao je čašu, iskapio piće, a potom gurnuo praznu čašu. - Hvala na pivu. Podigla sam obrve. Ignorirala sam svoje pivo. Izvukla sam mobilni iz džepa i pogledala propuštene pozive. Ni jedan. - Hvala tebi na pivu. Mahnuo je šankeru, čoveku u uskoj majici, onom koji mi je uputio osmeh za koji sam sasvim sigurna bila da mi se rugao zbog naše igre u toaletu. – Ne. Poprilično sam siguran da je tvoj budžet za piće jebanje veći od mog. Biću u kamionu. – Proleteo je pored mene, rukovao se s nekoliko ljudi i udario nekoliko njih po leđima na svom putu napolje, koračavši veoma opušteno, samopouzdano. Pogledala sam prema šankeru, koji je brisao šank i gledao me očekujući. - Platio je račun? - U skorije vreme nije platio ni jedan. - Čovek je posegnuo za našim čašama, podigao obrvu pre nego ih je ubacio u sudoperu. - Pretpostavila sam. - Posegnula sam u džep, izvadila dvadeseticu i bacila je na šank. Hvala. - Nema problema. Uvek je lepo videti jednu od Leejevih devojaka. Zastadoh sa izlaskom, okrenuvši se kako bih ga pogledala. - Ja nisam jedna od njegovih devojaka. Čovjek je zagroktao kroz smeh, sležući ramenima dok je uzimao novac, stavljajući ga u prednji džep. - Kakogod. Jedna od Leejevih devojaka. Volela bih da sam vozila. Volela bih da sam molga da se vratim u svoj auto i svoj luksuz. Umesto toga, uspuzala sam se u njegov jeep. Pretrpela sam desetominutnu vožnju do marketa, vetar koji mi je raznosio kosu dok su njegovi zvučnici pucali

96

od bas ritma Florida Georgia Linea.

Naglo se zaustavio iza mog auta, očima je preletao preko čistih linija koje su unazadile Branta za šest cifara. - Pretpostavljam da si ovo ti, Lucky. -

Layana. - Zgrabila sam svoju torbicu i otkopčala pojas, zaustavljajući se kada je

on otvorio pepeljaru i posegnuo za podsetnicom, vrhova istrošenih i savijenih. - Lana za prijatelje. -

Nisam lud za tim imenom.

-

Ni ja za Leejem.

-

Briga me. Zovi me ako ikad poželiš treću bazu19. - Iscerio se. Turirao je motorom

kao da je bio spreman da izađem. Pogledala sam karticu. Htela sam da je zgužvam ali nisam. On ima podsetnicu. Ta je činjenica bila smešna i draga. Izašla sam iz auta ne znajući što da uradim s vizitkom. Gledala sam kako se džip odmiče, prikolica mi je bacala oblak prašine sa parkinga u lice. Ušla sam u auto, koža mi je bila prljava, pičkica uzeta, polovina moje odeća je bila istegljena ili uništena. Zaustavila sam se tri izlaza pre doma i parkirala se na Loweovom parkingu – zaključala vrata, spustila glavu na volan, i plakala.

97

19

Treća baza se odnosi na oralni seks ili ručni rad.

POGLAVLJE 24 Ušla sam u kuću, skidajući se čim sam ušla u spavaću sobu, bio mi je potreban tuš a opet nisam želela da sperem njegov miris. Mirisala sam poput njega. Mešavina ulja i trave i prljavštine i seksa. To nije bilo na svom mestu u mom svetu, u mojoj sobi, u mom životu. I znala sam da nema smisla, ali želela sam još toga i volela sam Branta još više posle tog poslepodneva. Bio je toliko drugačiji od Branta, toliko van okvira. Sviđalo mi se drugačije. Htela sam još i mrzela sam se zbog toga. Htela sam više nego što sam mogla dobiti od Branta, više strana, više od čoveka koji me je držao za ruku i slušao moje reči i zaprosio me na mesečini. Pustila sam vodu i bojala se ući pod tuš. Stavila sam nogu na kadu i gurnula prste unutra. Zatvorila sam oči pred gorućom potrebom. Želela sam ga. Da sam ga izbrisala, trebala bih ga opet. Otvorila sam vrata i zakoračila u vodenu paru. Ponovno sam plakala dok sam prala svaki deo dana sa svog tela. Dugo mi je trebalo da zavrnem vodu, ali osetila sam nagon. Morala sam da se obučem. Imala sam večeru sa Brantom to veče. Laži. Planina laži između nas, platneni stoljnjak je bio previše čist i malen da ih sve zadrži. Pljuštale su sa strana, prosipale se unaokolo i punile filete koji su bili ispred nas, a otopljeni maslac je uhvatio neke od njih u svom plamenu. Ja sam ih imala puno, on nekoliko. Bila sam potpuno svesna svoje obmane, a mogla sam samo pretpostavljati o njegovoj. Pričali smo satima u ovoj vezi, ali smo rekli malo toga što nije, u nekom delu, bilo laž. - Čula sam da ćeš odati počast roditeljima na Xavier Eventu. Klimnuo je glavom. Raširio je parče pečurke. - Odlučio sam da imenujem novu zgradu u njihovu čast. - Zgradu. Investicija od sto miliona dolara, s njihovim imenima ponosno prikazanim na vrhu. Lep gest, da to nije deseta zgrada koju je izgradio u ovoj deceniji. Tri na BSX kampusu nose moje ime, izazov za novog zaposlenog da pronađe svoj put u pravu postao je način šale

98

među veteranima. Drugi momci poklanjaju ruže; Brant poklanja zgrade. Doslovno ih daje. Moje

ime bilo je na vlasničkim listovima, i njegove kompanije su mi isplaćivale zgodnu sumu svakog meseca za iznajmljivanje. Otpila sam vino. Zadržala ga u ustima pre nego što sam ga progutala. 1961, La Mission Haut – Brion. Trepereći završetak na mom nepcu. Glatko sam ga progutala. - Daješ li zgradu njihovoj fondaciji? Klimnuo je glavom ne odgovorivši. Izrezao je komadić odreska. - Sutra, možeš li se naći s Jillian? Pregledati ovogodišnje donacije. Vidi da li se slažeš sa odlukom za šta su namenjene. Jillian. Sakrila sam prezir na predlog iza ljubaznog osmeha. Ipak, u šemi Aktivnosti Koje Se Trebaju Obaviti Sa Jillian, rezervisati BSX-ove milione je zvučalo kao aktivnost u kojoj bi se moglo uživati- Naravno. Mogu pripremiti sažetak organizacija i uticaj – Odmahnuo je rukom na ono što sam ponudila pre nego što je otpio gutljaj vina. - To nije neophodno. Do god si ti srećna, ja ću biti srećan. Što si radila danas? Nagla promena teme. Tipično za Branta, a opet osećala sam se bačenom u centar pažnje, na kamen za odsecanje glave pred izvršenje. – Obavila neke posliče. Spavala. - Jednom sam pročitala članak koji kaže da lažljivci puno pričaju. Poverovala sam u to. Jezik me je svrbeo da budem što kreativnija. On je posegnuo za mnom. Nežno mi je dotakao vrh ruke, navika koju sam vojela. Mala konekcija u našem ljubavnom životu. - Zvuči lepo. -

Možda sutra možeš da uzmeš slobodno. Provedeš dan u krevetu sa mnom.

Naglo je odmahnuo glavom. - Nema šanse. Blizu sam toga da probijem sposobnosti baterije na Onyxu na peti sa sadašnjeg nivoa. Što bi značilo— -

Da si genijalan, - prekinuh ga s osmehom.

Pogledao me je. - Da sam sretan. Uputih mu pogled krajem oka, i posegnula preko stola, uzimajući komadić mesa i Daj mi dva dana Brant, gde god da želim da te odvedem.

99

stavljajući mu ga u usta. - Obećaj mi da ćeš sa mnom proslaviti kada rešiš problem s baterijom.

- Obećavam. - Uzeo je hranu koju sam mu ponudila, stavio je u usta i žvakao, naslanjajući se u stolicu dok su nam se približavali konobari. Mesec dana kasnije, keirao je bateriju upola tanju od baterije najbliže konkurencije, mogla je trajati 9 dana bez punjenja. Ja sam isplanirala put. Rezervisala kuću. Ali mi nismo išli. I ja sam razumela. Nisam bila normalna osoba. Znala sam to. Bila sam bila vrckava. Slatka. Sada razmišljam, kada češljam kosu ujutro... kada uzmem vremena da se suočim sa svojim odrazom i pogledam se u oči.. mislim da sam samo bila usamljena. Usamljena i očajna i željna zagrljaja i ljubavi i toga da budem poželjna. Možda je to bilo normalno. Možda su me načini na koje sam se kretala do cilja učinili čudnom. Razmišljala sam o Leejevoj podsetnici nedelju dana. Zadenula sam je u ram ogledala. Gledala sam je dok sam stavljala maskaru i ruž. Buljila sam u nju dok sam prala zube i čistila ih koncem. Kada bih noću sklopila oči, mislila sam na njega. Kada bi mi se ruke zavukle pod pokrivače i čvrsto pritisle bol među nogama, mislila sam na njega. Gledala sam izlazak sunca iznad mog travnjaka dok sam pijuckala kafu i mislila da ga zaposlim da ga pokosi. Onda sam razmišljala o svim načinima na koje bi se to moglo urušiti do temelja. Nisam trebala nazvati. Ali nisam mogla da ne nazovem. Nisam mogla da se držim podalje. Ne razumete. Ali kad sam pozvala, nije se javio. I nije imao govornu poštu. Čekala sam nedelju dana. Zvala opet. Treće nedelje, mobilni je bio isključen. Postajala sam luda, pa zahvalna zbog prepreka, pa luda. Želela sam ga; trebala sam ga. Nisam bila spremna da mu kažem zbogom. Trebalo mi je još jedno punjenje njegovom kitom. Postajala sam opsednuta, ali nisam mu mogla ući u trag. Što sam dublje tražila, manje sam nalazila. I tako sam napravila pauzu. Naterala sam se da ne mislim na potragu za Leejem i da se

100

fokusiram na Branta. Planirala sam odmore, provodila više vremena u njegovoj kući. Išli smo na

Novi Zeland. Kupili kuću na Havajima. Izranjali ostrige na Key Westu. Pokušala sam da zaboravim Leeja. Pokušala sam da pronađem deliće njega u Brantu. U oba pokušaja sam očajno podbacila. Zvala sam ga opet i ovoga puta je zvonilo. Seda ili osma nedelja. Još uvek nema govorne pošte. Slušala bi zvonjavu dok se ne bi ugasila. Onda sam se odlučila da pokušam sa uhođenjem. Četiri meseca nakon našeg prvog susreta, pronašla sam ga.

101

POGLAVLJE 25

1 godina i 8 meseci ranije

- Šta radiš ovde? - Zaustavio se pored svog kamiona, polako vrteći ključeve u ruci dok je držao oči na mojim. Čovek se nije bojao kontakta očima. Brantove oči su uvek bile u pokretu, prateći njegov um. Oči ovog čoveka su me uvijek lepile i držale na mestu, a njegova usredsređenost je bila uznemirujuća. -

Videla sam tvoj kamion. Pomislih da se javim.

-

Samo si bila u prolazu? – Preleteo je pogledom preko ulice. Našao je moj auto, pa

me ponovno pogledao. – Ne deluje mi kao tvoj komšiluk. I nije bio moj komšiluk. Ali je bilo manje od dva kilometra od mesta gde smo se sreli. Dve ulice udaljeno od bara gde me je pojebao u toaletu. Slegnuh ramenima. - Posećujem prijatelja. Uhodim te. -

Još uvek kučka onom bogatom kurčiću? - Nije skrenuo oči s moga lica kada je

izgovorio te okrutne. Skotrljale su mu se s jezika poput jebenih klikera, glatko i hitro, vrelina njegovog pogleda činila je da mi pičkica brekće od nestrpljenja. Bože, želela sam ga. Njegov stav, lagano raširene noge, puna muževnost na “izvolite”, snaga njegovog tela se ocrtavala ispod uske majice i iznošenog džinsa, i radnih čizama na stopalima. -

Da. - Zakoračila sam bliže, petama tupkajući po tlu, i njegov dominantni pogled je

naponkon napustio moje oči, padajući ka mojim stopalima i vukući se duž mojih nogu, dok mu je osmjeak rastao na licu. - Još uvek želiš da jebeš kučku bogatog kurčića? Osmeh mu se zaledio i ispružio je ruku, zakačio svoj veliki dlan oko mog struka i povukao me naprijed, noge su mi podrhtavale, rumenjela sam se, a onda sam bila pribijena uz njega, a njegova leđa su bila naslonjena na kamion, usta su mu bila gruba dok me je ljubio dovoljno duboko da osetim pivo na njegovom jeziku. Rukama sam petljala po njegovoj majici, prebirala,

102

osećala, ispustio je piskav uzdah u moja usta kada spustila ruke dole i zgrabila ga za međunožje.

- Bože, ti si jedna sjebana žena. - Gurnuo je ruku preko moje, dopustio mi da osetim njegovu erekciju, pritisak u farmericama, prstima sam prelazila peko nje, i stisnula, uživajući u osećaju. -

Odmakni se. - promrmljao je, odvajajući usne od mojih, glava mu je padala nazad

dok je pomerao moju ruku, ispuštajući je, i od jednom, povezanost među nama je nestala. – Jebem ti, - opsovao je, trljajući usta rukom, gledajući me preko ruke, te oči su se uvlačile u moju dušu sa jednim pogledom. Odmakla sam se, osećajući njegovu potrebu za odvajanjem, iako nisam znala šta je izazvalo promenu. – Jebem ti, - ponovio je. - Ti si luda. Susrela sam njegov pogled. Nisam ništa rekla. Telo mi je i dalje vrištalo za još. Još. Još. Nije bilo ovako sa Brantom. Nisam znala zašto je toliko drugačije, nisam razumela, ali bez obzira na razloge, moja seksualna povezanost s ovim čovekom je bila mnogo jača. Morao je to osetiti. Njegove oči su mi rekle da jeste. Oči su mu bile mirne dok je žvakao palac. Mislio. -

Imam devojku, - izgovorio je reči kao da su bile prljave, i spustio ruku, ispravljajući

se u punoj veličini i podižući bradu. - Je li to problem? Da. Jebeno velik. Pokušala sam da ne dozvolim svom izrazu lica da pokaže rat emocija koje su priredile paničnu žurku u prednjem delu moje glave. – Ne, - prošaputala sam. Da sam bila i malo glasnija mogao bi da čuje laž u njoj. Otvorio je vrata svog kamiona. Stajao je tu minut, telom blokirajući ulaz u kabin, um mi je ludovao, očajnički želeći da sazna šta će se desiti. - Meni je problem. Vidimo se, Lucky. – Podrugljivo je izgovorio poslednju reč, kao da sam bila sve sem srećna, ali ton je bio šamar po licu. Još uvek sam stajala tamo, iskrivljenih štikala na putu, crvenog lica, vlažnih gaćica, kada je nagazio na gas i ostavio me da stojim, na parkingu radnje za alat. Samu. Nije se okrenuo, nije me pogledao kada se odvezao. Samo je otišao. Verovatno da bi otišao k njoj. Stisnula sam šake. Brant nije došao kući te večeri. Iskoristila sam svoj ključ da uđem u njegovu kuću, govoreći sebi kako ostajem tamo kako bih ga iznenadila doručkom, a ne zato što sam želela da me drži čitavu noć i ubedi me da sam voljena. Umesto toga, provela sam noć sama u njegovom krevetu, grleći jastuk i ne dopuštajući svom umu da luta. Lee je dominirao mojim mislima. Imao je devojku. Onu zbog koje me je ostavio na parkingu. Onu koju je verovatno jebao većinu večeri. Zatvorila krevetu i nisam se budila do podneva.

103

sam oči, povukla jaće ćebe, i želela da su Brantove ruke. Zaspala sam u njegovom praznom

POGLAVLJE 26

Brant

Kada stvarno volite nekoga, ne možte samo otići. Bez obzira šta urade. Bez obzira na laži koje kažu, ili pokrete koje naprave, vežeš se za njihovo kormilo i zavetuješ se da ćeš biti uz njih u dobru i zlu. Dozvoliš vetru da te odnese gde može. Iako je to mesto brodolom. Iako te to mesto rastrga i ubije sve dobro u tebi.

104

POGLAVLJE 27 -

Devojčino ime je Molly Jenkins. Studentkinja je medicine na UCLA- u. Upisana na

Dean’s List-u20, sa sportskom stipendijom dok nije nije povredila prednje ukrštene ligamente kolena. -

Koji sport? - prevrtala sam po fascikli, slika za slikom živahne plavuše zbog koje

mi se vilica stezala. Cura je lepša od mene. Mlađa. Kočopernija. Sa D grudnjakom. Je li ovo ono što se sviđa Leeju? -

Dekanova lista predstavlja kategoriju studenata na koledžu ili univerzitetu koji postižu visoke ocene tokom tokom svog školovanja ili tokom akademske godine. Oni koji se nađu na Dekanovoj listi ne primaju finansijsku pomoć, ali onima koji se nalaze u vrhu lise je često ponuđena dodatna finansijska pomoć posebno ako izraze želju za premeštajem ili veće finansijske potrebe

105

20

Tenis.

Zatvorila sam fasciklu, nije mi trebalo da gledam još savršenstva. Tenis. Uh. - Šta nije u redu s njom? -

Izvinjavam se? – Žilavi čovek preda mnom se promeškoljio u stolici. Podesio

naočari. -

Ne trebaju mi njene prednosti. Želim njene slabosti. Drogira li se? Ima dete? Jebe

li se sa belim smećem iz prikolica vikendima? Veliki glupi treptaji iza žičanih naočari. Uposlila sam najbolju kompaniju u gradu i ovo je ono što sam dobila. - Umm… moj izveštaj je bio veoma detaljan... -

I izostavio bilo šta negativno. - Bacila sam fajl na sto. - Gdje je prljavština?

-

Nisam našao ništa takvo... - Ovlažio je usne. Nervozno i na neki čudan način je

lupkao rukama po nogama. Zurila sam mu u ruke dok nije prestao. -

Gde radi?

Lice mu se blago opustilo. - Olive Garden21. Onaj u Stonestownu. -

Nabavi mi kopiju njenog rasporeda. Kojim danima ove nedelje radi.

Klimnuo je, kratko i nervozno, i dok mu je glava bila tako nagnuta otkrili su se graftovi presađene kose na njegovm čelu. - Još nešto? -

Ne. – Tapkala sam prstom po usni. - Ne još.

Otvorila sam fioku radnog stola. Izvukla sam čekovnu knjižicu i napisala njegovo ime. Upotpunila velikodušnom svotom kako bih ga pošteno podstakla. Iscepila sam ček iz knjižice i i stajala, pružajući ga. -

Nazovi me kada budeš znao više.

Iskezio se, otkrivši red zuba sa mrljama, dok su njihovi vrhovi pokazivali u više pravaca nego držač za olovke. - Dobro, gđo. Fairmont.

Oliv Garden je američki lanac restorana specijalizovan za italijansko-američku kuhinju. Predstavlja pomoćni lanac Korporaciji Darden Restorana. Čije je središte u Orindž Kauntiju na Floridi. http://www.olivegarden.com/home

106

21

Uputila sam mu ljubazan osmeh i uzela mobilni. Sačekala sam dok nisam čula vrata kako se zatvaraju iza njega, a onda završila poziv. Nikada nisam imala potrebu da se okomim na devojku. Nisam imala zakletih neprijatelja ženskog roda u srednjoj školi, kučkaste devojčice kao sa televizije koje su ubijale nade i snove dok su kreirale nove haljine. Moje su drugarice bile civilizovane, strukturirane. Žene na Stanfordu su više bile fokusirane na ocene i budućnost nego na beznačajne rivalitete, nije bilo prostora da se napori uludo troše. Tako da sam u ovu igru ušla kao devica. Ali, po mojoj slobodnoj proceni, dobro opremljena. Obezbeđena novčano. Inteligentna. I... i kao mali dodatak mojoj strani, jebala sam s njenim dečkom... dva puta u tri sata. Imala sam neke nagoveštaje o onome što voli, šta želi. Pouzdano sam znala da ga privlačim, uprkos činjenici da je ona bila prelepa i ni malo nalik meni. Kao da je nasumično otvorio neku enciklopediju, pa potražio opciju ‘Suprotno od Layana’ i odabrao njenu fotografiju. Zamisli. Takođe na mojoj strani: element iznenađenja. Bila sam žurka sama za sebe. Sama u bitci, bez ikoga ko bi mogao biti svestan mojih spletkarenja, bez podignute odbrane. Napašću uspavano mače. Nevino, krhko mače. Otrgnuću je od Leeja i uništiti svaku šansu da se pomire. Trebalo bih da osećam krivicu, da imam saosećanja, ali nemam. Ljubav je rat i Lee je bio, iln će biti, moj. Poruka je stigla dok sam se tuširala. Shvatila sam to dok sam se brisala, moj vlažni prst nije bio ni od kakve koristi na dipleju mog telefona, bilo je potrebno nekoliko pokušaja pre no šro sam uspela da ga otključam i vidim obaveštenje. 1 NOVA PORUKA Otvorila sam je. Kratka i slatka, od mog veoma korisnog privatnog istražitelja. UPRAVO JE S MOLLY JENKINS. PANERA NA 43. ULICI.

JAVI MI AKO KRENU.

107

Odgovorila sam.

Pogledala sam na sat. 11:12. Trebala sam da imam ručak sa Brantom u podne. Spustila sam telefon i pohitala u garderobu, izvlačeći par tamnih farmerica i bacivši ih na krevet. Zaustavila sam se na prakingu tržnog centra kad i Leeov džip, i krajem oka uhvatih tamno zeleno telo, dve glave unutra, dok se uključivao u saobraćaj. Telefon mi zavibrira. ODLAZE. PRATIM IH. Baš ti hvala. Nazvala sam ga, obavestivši ga da sam tu, dajući mu voljno za danas čim sam sustigla Leejev auto. Nisam trebala da budem tamo. Nisam trebala da uhodim čoveka koji nije znao za bolje da bi bio i malo zainteresovan za mene. Mobilni mi je ponovno ispustio zvuk. Ovoga puta, Jillian. BRANT NEĆE STIĆI NA RUČAK. MOJE IZVINJENJE. Baš šokantno. Ubacila sam mobilni u trobu, mahnula sam prema kolima svog istražitelja koji mi je uzvratio klimanjem glave. Dvoje ljudi, različitih motivacija sa zajedničkim ciljem. Stisnula sam gas, zavijugala kroz saobraćaj, i sustigla Leejev džip. Vozio je kao manijak, često je okretao glavu u njenom pravcu, sa svoje pozicije sam joj videla osmeh, svaki nalet njenog smeha mi je bio nož u srce. Na jednom semaforu je posegnuo za njom. Spustio je ruku na njen naslon za glavu i nagnuo se, usne im se susretoše u trenutku koji je stezao srce pre no što je moja ruka podivljala i spustila se na sirenu. Podignuo je glavu, pogledao u semafor, na kom se u tom trenutku svetlo promenilo. Onda je pogledao u retrovizor, bio je daleko da vidim pogled u njegovim očima, ali sam sigurna da je bilo iznerviranosti u njima, turirao je džipom, izgubili smo kontakt kada je stisnuo gas do daske. Usne mi se iskriviše u osmeh iza zatamljenih satakala. Izvini dušo. Nekoliko kilometara dalje se zaustavili su se u parku, čekao je da izađe iz auta, maniri po pitanju otvaranja vrata i ignorisanja tog protokola su ostali nepromenjeni. Gledala sam dok joj je ispružao ruku, njena se savršeno uklapala u njegovu, dok su šetali, ćebe mu joj je bilo pod rukom, platnena torba joj je bila prebačena preko ramena koje je provelo previše vremena na suncu. iz Brantove kuće, prilagodila ih, približivši im se na taj način.

108

Parkirala sam auto u senci, sakrivena između kamiona i predgrađa. Izvukla dogled koji sam uklara

Zdravo uhođenje, ja sam Layana. Drago mi je da smo se upoznali. Kada je trčala sijala je, on ju je jurio. Kada se dremala na suncu, lagano joj je provlačio ruku kroz kosu. Kada je skinuo majicu i i isteglio se kako bi uživao u suncu San Francisca koje se retko viđa, videh joj napaljenost u očima. Sedela sam i gledala. Fokusirana i špijunski nastrojena. Uronih u šaku punu lešnika dok sam posmatrala deliče onoga što bi mogla biti ljubav. Napila sam se tople vode i on ju je privukao. Prebacio ju je tako da ga zajaše dok su se njegova bludna usna pojavljivala, međunožje mu se ljuljalo pod njom, pogled na njen vrisak bio je toliko jasan tako da je delovalo kao da mogu da čujem prokleti krik koji je ispustila. Ljubili su se, ustali, požurili, pakujući njenu torbu i ćebe i trkajući se do auta. Nisam ih pratila kad su otišlil. Znala sam kako izgleda predigra. Nisam morala da ih gledam kako ulaze u kuću kako bih znala više. Nisam želela da sedim u kolima znajući da se tucaju. Imala sam neočekivano prepoznavanje emocija, nalet osećanja u grlu, onakvih koja povlače suze, i ja ih progutah umesto da ih pustim, ubacih auto u brzinu, i uputih se kući. Trebao mi je plan. Videla sam dovoljno. Morala sam da nađem način da ih uništim.

109

POGLAVLJE 28

1 godina i 7 meseci ranije

- Razmišljao sam da odemo na ostrvo na nedelju dana. Zbunjeno sam zatreptala u Brantovom pravcu preko stola punog hrane. Nikada nije pominjao putovanje. Obično je bio prezauzet poslom da sam ja morala bukvalno svuda da ga vučem kako bi se zabavili. - Kada? - Možda subota. Upravo smo završili fazu dizajniranja okvira fotografija. Tehničkom timu će trebati oko nedelju ili nešto tako da završi početne modele. Progutala sam mešavinu lososa i kremastog sira. Obrisala sam usne maramicom dok sam razmišljala. Nedelju dana. U sred Operacije Ubijmo teniserku Barbie. Nedelju dana. S čovekom kog volim. Dvadeset i četiri sata Branta, i svaki delić njegove ličnosti koji mogu izmamiti napolje da se igra. Trebalo nam je ovo. Njemu je trebalo ovo. Prošlo je već tri ili četiri meseca ot kad smo išli negde, psiha mu je bila fokusirana na skorašnje razvoje, potom sledeće, a onda sledeće. Živeo je za gradnju. Napredak. A ovonedeljni projekat smo očigledno bili mi. Ostrvo na koje je mislio bio je naš dom na Hawaiima. Nije baš bio na ostrvu, osim ako ne ubrajate Honolulu, ogromnnu masu na kojoj je bilo naše privatno poluostrvo. Naš posed je bio dvesto kvadratnih metara vikendice s privatnim bazenom, teretanom, spa. Kuvari, maseri, batleri i služavke. Dobro će nam doći da pobegnemo. Skok s jednog na drugi raj. Osmehnuh mu se. - Naravno. Dogovoriću se s Jillian. Usaglasiti detalje. Ustao je, ostavivši tanjir i došao do mene. Spustio ruku na sto i nagnuo se se. Okrznuo je

110

svoje usne o moje i nasmejao se. - Volim te.

Naslonila sam se, pogledalaga, osetila sam dodir njegovih šaka nadok je obuhvatao moju bradu. - I ja tebe volim. - Kad ćeš mi dpustiti da ti budem suprug? - Hrapavi glas. Potreba se čula u pitanju. Zurila sam u oči svoje ljubavi. Čovek koji, na neki način, je još uvek bio usamljeni dečak koji se igra u podrumu dok su ostala deca napolju. - Jednog dana. - Moj odgovor koji i nije bio odgovor, već nešto što sam ponavljala već godinu dana. - Čovek se može zasititi čekanja. – Zakrivljenje njegovih usana u osmeh protivurečilo je njegovim rečima. Posegnula sam, uhvatila ga za košulju i ustala se. Obgrlila sam ga oko vrata i pritisnula se uz njega. - Dobro, onda bih ti mogla pružiti razlog da ostaneš. Prihvatio je poljubac. Produbio ga. Nije se bunio kada su moje ruke izvukle njegovu košulju iz pantalona. Pustio me da ga odvučem u dnevnu sobu i zajašem ga. I tamo, dok je nedeljno sunce blještalo kroz fancuska vrata, dok je odeća još uglavnom bila na nama, odvukla sam ga od misli o braku i uverila ga u svoju ljubav na najbolji način koji sam znala.

111

POGLAVLJE 29 Najnovije informacije o Molly Jenkins: volela je da pije. Pogledala sam u izveštaj svog istražitelja, stranicu 9 uključujući inventar njene kante za smeće, sa pratećim fotografijama. Preletela sam po njima, prateći sadržaj prstima: - 12 praznih boca Smirnoff Icea - 4 prazne limenke Bud Lighta - etikete odjeće : Gap 24,99 $ - račun iz hemijske čistionice One Price Cleaners - prazna boca Kahlua22 - prazna boca Absolut Vanilla Vodka - zahvalnica i koverta od ‘majke’ : vidi fotografiju - mesečni izvještaj Capital One kreditne kartice: vidi sliku - prazna vrećica Nacho Cheesier Doritosa Nazvala sam ga, pregledajući sadržaj u izvještaju dok je telefon zvonio. -

Da, gospođo Fairmont.

-

Je li ovo uobičajeno? Sav taj alkohol?

-

To je prva vreća koju sam pregledao. Od prošle nedelje. Nisam popisao hranu koja

je bila u đubretu, ali ako hoćete mogu i to uključiti. -

Sadržaj hrane?

-

Znate, kora banane, zrna kafe, ostatci, ljuske od jajeta—

-

Ne, - prekinula sam ga. - Ne treba mi sve to. Samo ovakve stvari. Kada ćete

završiti sa ostatak vreće? -

Mogu uposliti nekoga danas, ako mislite da će biti važno.

-

Da. Molim Vas pošaljite mi sve izveštaje kako budu gotovi. Što pre.

-

Povućiću ljude s drugih projekata. Dostaviću Vam ih ubrzo.

-

Hvala. - Spustila sam slušalicu, ponovno prešla po listi. Otvorila sam sliku sa

22

Originalni rum i liker za kafu

112

izveštajem o kreditnoj kartici. Saznala sam sve o njenim aktivnostima na samo pogledavši račun.

Bilo je smešno invazivno, ovaj aspekt izveštavanja. Toliko toga o njenom životu se moglo reći na osnovu smeća. Vrtela sam se u stolici. Pogledala u srebrenu kantu koja je stajala na metar udaljen. Pitala sam se koliko bi se toga moglo reći o mom životu iz njenog sadržaja. Uputila sam drugi pozv. -

Johne, Layana je. Od sada pa na dalje, želim da mi služavke spaljuju smeće. I

kupi mi rezač za dokumente molim te. Nešto veliko i industrijsko. – Prekinula sam vezu, prekidajući njegov odgovor, sigurna da je to toliko jednostavno da ne treba dalja uputstva. Zatim sam se vratila popisu. Gledala sam u artikle nadajući se nečemu. Primila sam još 4 mejla to popodne, svaki s novim popisom smeća. Svaki datiran, pokrivajući poslednji mesec života Molly Jenkins. Još alkohola. Izbrojala sam šest boca i pet pakovanja od šest limenki. Nedovoljno da bi bila alkoholičar, ali je devojka volela da se zabavlja. Takođe je bila na studijama, pa je to možda i normalno. Dobila sam zadnje informacije o njenom bankovnom računu. Stavila sam ih jednu do druge i upoređivala. Saznala sam nekoliko stvari. Bila je često u The Ginger Break. Bila je tamo pet puta prošlog meseca, četiri puta sredom, jednom petkom. Google pretraga mi je rekla da je to bar jednu četvrt dalje od njenog stana. Još jedna pretraga mi je rekla da je sredom veče Martinija od 5 $. Kliknula sam kemijsku i proučila svoj kalendar. Sreda je za tri dana. Izvodivo. Naslonila sam se na stolicu i gledala u plafon. Složila raspršene misli u nešto što je ličilo na plan. Prvi korak. Nađi mamac. Drugi korak. Otmi Leeja Treći korak. Gledaj i uživaj.

113

POGLAVLJE 30 -

Zašto to radiš?

Bacila sam pogled preko svog martinija od narandže i pogledala u dubinu plavih očiju. Dobro sam izabrala. Njegove obrve su bile nabrane na prekrasno muževnan način. Oči su mu izgledale inteligentno, ali brižno. Kao da je spasio mačiće sa drveća pre slušanja tuđih problema. Usne su mu bile pune. Trzale su se kada se osmehivao. Kao da će nakon što je saslušao tvoje probleme, da te odvede u krevet i odjebe svaku tvoju zabrinutost. -

Šta to tačno radim?

-

Ovde. - Spustio je svoje pivo. Nagnuo se preko stola i tiho rekao. – Igrajući igrice

sa nekom adolescentkinjom. - Nagnuo je glavu prema Molly, devojci koju su već petnaestak minuta posmatrali. Bili smo u Gingerinoj verziji VIP-a. Smeštena iznad bara, sa zatamnjenim prozorima koji su obezbeđivali privatnost, imali smo savršen pogled na prostor ispod nas. Iako ovaj odeljak ne bi bio otvoren jos tri sata, dvesto dolara nam je osiguralo mesto, visoki sto uz prozor, gde su mi se kolena sudarala s Marcusovim ako sam se previše nagnula. Susrela sam se sa njegovim pogledom. Direktno. Proždirao je rupe u tamnom delu moje duše. - Ponovimo plan još jednom. Uzdahnuo je, naslonio se i protegnuo ruke, nagrađujući me zurenjem punim dosade. Znam plan. Ti odeš dole, ja odem dole. Mi pijemo; ti odeš. Jos pića; mi odemo. Odvedem je kući, jebem je na sve moguće načine i srećno odem svojim putem. Promeškoljh se. - Da. Ponovno se nagnuo, lupivši me kolenom, ispružio je ruku i nežno dotakao vrh moje. - Ne trebaš se opterećivati njome. Pomerila sam ruku. - Na koji način? -

Ti si prelepa, seksi žena. Ona... - Pogledao je prema dole, prema plavuši zbog

bliže, a ja se zavalih. Gledajući u njega najhladnije što sam mogla.

114

koje se sve ovo odvijalo. - Ona je devojka. Ne može se nadmetati sa tobom. - Nagnuo se još

-

Nisam te angažovala da mene pojebeš, Marcuse. Ja sam u vezi. Zauzeta.

Nežno se nasmejao. - Oprosti mi, Layana, ali ti si ovde. Ne izgledaš mi zauzeto. Iskapila sam martini i ustala, povukavši svoju ruku ispod njegove. - Ostavi ta seksi sranja za nju. Ja sam dobro zbrinuta. - Uzela sam svoju torbicu. - Vidimo se dole za dvadeset minuta. Onda sam bacila novčanice na sto i zaputila se prema toaletu. Duboko sam udahnula i buljila u ogledalo. Podesih periku na glavi. Hiljadu dolara a prokletinja je i dalje delovala kao da imam nešto što sam kupila u jeftinom dućanu. Svrbi. Vruće je. Ali makar sam se prerušila. Nadam se da je nikada više neću videti, ali ne mogu biti previše obazriva. Ne daj Bože da me prepozna s naslovne strane magazina. Zadenula sam lažni pramen boje meda iza uha te se nasmejah odrazu u ogledalu. Pokušavala sam da izgledam prijateljski. Pokušala sam da sakrijem pogled prepun mržnje iz očiju. Nekako sam uspela. Otvorila sam vrata, zakoračila u klub i krenula prema Molly. Jedna stolica je bila slobodna pa sam je ugrabila, izbegavajući da gledam u nju dok sam pokušavala da uhvatim barmenov pogled. - Flirtini23, molim. Osetila sam nežan dodir na ruci. - Flirtini? Zvuči primamljivo. Opa. Ovo je bilo lagano. Ležerno sam se okrenula, kao da sam nezainteresovana, lagano se nasmešila primetivši kako dosta toga nedostaje iz izveštaja privatnog detektiva. Nene plave oči su sijale. Bile su iskrene, neiskvarene, osmeh koji joj je titrao na licu nije bio lažan niti usiljen. Ten joj je bio prirodan, grudi su izgledale prave, te sam doslovno mogla da namirišem njenu seksualnost. Imala sam kratak fleš u glavi nje i Leea dok se krešu, ali sam ga izbacila iz glave. Da. Ima šampanjca. - Kimnula sam barmenu. - Evo, dozvoli mi da i tebi poručim jedan. -

Meni da poručiš? Oh ne, ne moraš to raditi.

-

Ne smeta mi. – odagnala sam njen izraz lica. - Molim te. Ionako bi mi dobro došlo

društvo. - Barmen je gurnuo dve čase prema nama pa sam jednu stavila ispred Molly. - Evo. Podigla sam svoje piće prema njoj. - Za prihvatanje prilika.

Koktel koji se sastoji od vodke, šampanjca i soka od ananasa. Najpoznatiji je zbog čestog poručivanja u seriji Sex and the City

115

23

Zakikotala se. - Za prihvatanje prilika. Otpile smo, pa sam spustila pice i pružila ruku. -Ja sam Britney. -

Molly.

-

Sama si ovde?- Upitala sam, gledajući oko sebe.

Stidljivo se nasmejala i slegnula ramenima. - Da. Volim da dođem ranije kada je Žensko veče. Inače bude previše ludo. -

Razumem te. I ja volim kad je manje gužve. - Gledala sam kako otpija gutljaj, kako

joj se šire plave oči. – Vau! Ovo je sjajno. Ispij, draga. Ispij. Molly je bila prijateljski alkos. Nakon dvadeset minuta i dva pića, saznala sam i više nego što bih trebala da znam. Okrenula sam razgovor na Leea. -

Dolaze li neki zgodni frajeri ovde?

Zacrvenela se i odmahnula glavom. – I ne baš. Trgnula sam se. - Uzas. Mrzim da budem solo. Ti? Nasmejala se. - Ne, ja sam zauzeta. - Osmehnula se, kao da joj je pomisao na mog čoveka bila privlačna. Stisnula sam zube. -

Gde je tvoj muškarac večeras?

Slegnula je ramenima. - Malo je čudan. Ne pojavi se baš svaki put... ponekad je malo kao nestao u akciji. Mogu da se kladim. Iako, njegovo odsustvo večeras je bilo pažljivo proračunato. Tim od troje ljudi ga večeras drži podalje ovog dela grada. Otpih svoj martini. Održavala sam blag ton. To je grozno. Ali znaš kakvi su muškarci i njihov posao... - Nasmejala sam se. - Verovatno radi k’o konj da bi te mogao potpuno razmaziti.

116

Primetila sam kako se na kratko namrštila. Međutim, tada je Marcus ušao u bar, pogledi su nam se sreli u guzvi, i ja se nagnuh, hvatajući Molly za ruku sa lažnom iznenađenošću. – Oh moj Bože,- prosiktala sam. - Upravo je ušao moj bivši. Hitro je podigla glavu, žensko povezivanje u punoj snazi, i izvukla vrat. - Gde? -

Visok, plav i prekrasan. - Držala sam glavu isturenu, čvrsto je stežući po zglobu

dok joj se oči nisu prestale kretati i prikovale na jednom mestu. - Vidiš li ga? -

Seks u odelu?

Zajecala sam, zadržavajući osmeh zbog njenog prikovanog pogleda. - Da. Molim te reci

-

Još ne. - Sklonila je pogled s njega. - Šta nije bilo u redu sa njim?

117

mi da ne ide prema nama.

-

Sa njim? Ništa. Specijalistički staž mu je bio u San Diegu, a ja sam možda malo

odlutala dok smo bili razdvojeni. - Ponovno sam zastenjala da bih se obezbedila, osetivši kako je savila ruku kada se prestala kretati. -

Specijalistički staž? - prošaputala je.

-

Da. On je kardiolog. Plus, apsolutno čudo prirode u krevetu. - Skočila sam na noge,

spustila glavu i gurnula dvesto dolara na šank. - Odlazim, pre nego što uništim samopoštovanje i ponovno zabalavim nad njim. -

Odlaziš? - Pogodi me pogledom raširenih očiju. -Ne želiš da razgovaraš sa njim?

-

Pa da žalim za najvećom greškom koju sam napravila u svom životu? - Odmahnula

sam glavom. Mahnula barmenu i pokazala na novac i na Molly. - Ne. Već sam se dovoljno kudila zbog toga. - Pogledala sam brzo preko ramena, ispružila ruke i zagrlila je. – Stvarno mi je drago što sam te upoznala, - šapnuh joj u uho. -

I meni. Možda ćemo se ponovno videti. Da, i hvala za piće.

Zadržala sam zagrljaj malo duže. Uveravala sam se da joj je nož čvrsto zabijen u leđa, te sam je pustila. Nasmejala sam se žalosno, pa se izgubila u gužvi. Namignula sam Marcusu. Kreni. Uspeće. Bila je pijana. Pripremljena. On je bio šarmantan i seksi i – koliko je znala – doktor sa umećem u seksu kao porno zvezda. Kimnula sam glavom ka još jednom članu ovog tima, čoveku čije su Google naočare, u kombinaciji sa mojim sigurnosnim kamerama u stanu, trebale sve lepo dokumentovati. Izašla sam iz bara i krenula ka kolima, iskren smešak mi je zario lice. Možda je volela Leea. Možda je on voleo nju. Ali on je bio moj, znao on to ili ne.

118

POGLAVLJE 31 Bila sam spremna na poziv kada je stigao. Priuštila sam svojim stopalima tretman parafinom, i tako upakovana podigla sam ih na stočić za kafu, Hulu-binge24 u svom punom sjaju, zazvonio mi je telefon. Pogledala sam na sat, te se javila na Marcusov poziv. - Reci mi dobre vesti. -

Nije pristala. - Zvučao je poraženo, kao da je izgubio milion dolara na kladionici.

Uzevši u obzir da sam mu obećala deset hiljada dolara bonusa kada zavrsi posao, razumela sam zašto je takav. -

Šta? - Uspravila sam se, spuštajući noge sa stola. – Zašto nije?

-

Ne znam. Jednostavno nije. Nisam ništa silio, stao sam kad je rekla ne.

Shvatila sam da mi usta zjape otvorena pa sam ih zatvorila pre nego što u potpunosti izgubim razum. - Koliko si daleko došao? -

Došli smo u stan. Ljubili smo se... skinuo sam joj košulju. Ništa više.

-

Mislila sam da su tvoje veštine bolje od toga.

-

Trebala si ih prvo sama testirati.- Razigrano pevušenje te rečenice me je gurnulo

preko ivice razuma. -

Jebi se Marcuse. Smešno je što nisi uspeo da privedeš tinejdžerku.

-

Odana mu je. Počela je da plače, govoreći kako pravi grešku. Šta sam trebao da

uradim, raskopčam se i izvadim kurac? -

Šta god. Javi mi ako te nazove. Proveriću snimke s nadzorne kamere. Držim se

originalnog plana, osim ako su snimci beskorisni. Znači, osim ukoliko ti ne kažem drugačije, nastavi. -

Uradiću tako. - Zastao je. - Ili je ovaj frajer jako poseban ili si ti prava psihotična

kučka.

Hulu je Američka online kompanija i delimično potpomognut reklamama servis za direktan prenos koji nudi širok dijapazon TV serija, filmova, i drugih oblika igranih programa. Korisnici Hulua mogu pristupiti formatima u punom HD formatu (kada postoje) velikih televizijskih kompanija samo dan nakon originalnog puštanja u etar. http://www.hulu.com/welcome

119

24

Nasmejah se. - Ili oboje. -

Da, ili oboje. - Nastala je pauza kada nismo znali šta da kažemo. Onda, - Noć.

-

Noć.

Ulogovala sam se u sigurnosni program svog stana u centru, palata od dvesto osamdeset kvadrata u koju sam retko zalazila. Počela sam skidati datoteke od prošle večeri i nazvala Dona, privatnog detektiva koji ih je pratio čitavo veče. Javio se zevajuci. - Upravo preuzimam slike. -

Imas li nešto dobro?

-

Nekoliko će ti se svideti. Šaljem ih mejlom za sat vremena.

-

Što pre to bolje.

Zavrsila sam poziv, kliknula na datoteku nadzornih kamera i sela da pogledam Marcusov neuspeh. Pokušao je, to je sigurno. Sve je uradio kako treba. Nije on njoj prišao, već je pustio da ona njemu priđe. Bio je rezervisan, ali potpuno seksualan. Nije se hvalio stanom, već je čekao da se sama iznenadi. Kad mu je sela u krilo zgrabio ju je za kosu, pritisnuo joj kukove uz sebe dovoljno da oseti koliko se uzbudio i da joj pokaže svoju opremu. Ljubili su se... želela je to... bili su blizu. Tačno sam videla trenutak u kom ju je izgubio. Trenutak kad je uključila mozak i osetila krivicu. Kada se odmaknula, odmahivanje glave, odgurivanje rukama. Onda, premeštanje u stolicu. Plakanje. Obgrljivanje tela rukama i ljuljanje i sva ostala omojbožeštasamtoučinila sranja. Marcus je samo čudno stajao, u jednom trenutku je pogledao prema kameri na plafonu pravećii grimase. Onda je seo pokraj nje, zagrlio je i pogladio po kosi. Pustio ju je da se isplače na njegovim grudima dok se nije smirila. Uh. Zasto nije mogla da bude normalna dvadesetjednogodišnja pijana devojka koja bi podlegla seksi doktoru sa velikim kurcem i fensi stanom? Pobogu, zabavljala se sa običnim baštovanom, jednim površnim, neodgovornim tipom koji je većinu vremena bio nestao u akciji. Trebala mi je samo iluzija jedne.

120

Ovo je trebalo biti lako; trebalo je da pobedim. Dobra stvar je što mi nije trebala njena greška.

Premotala sam snimak i ponovno ga odgledala, praveći slike displeja trenutaka koji su bili bitni. Onda sam ih ponovno pregledala, puna samopouzdanja. Da. Imala sam dovoljno. I to je bilo a da nisam ni pogledala Donove fotografije. Poslala sam mejl svom grafičkom dizajneru, u prilogu dodajući slike. Stigao je i Donov mejl pa sam i to prosledila. Dizajner će znati šta treba da uradi, koje da odabere. Imaću spreman dokaz do subote ujutro. Istog jutra kada bi Brant i ja trebali krenuti na Havaje. Pogledaću dokaze, a potom otići na ostrvo. Daću momcima nedelju dana da rade tako da sve bude pripemljeno dok se ne budem vratila. Zatvorila sam laptop i odgegala se u kupatilo. Razmotala sam stopala i isprala parafin. Nakon toga sam upuzala u krevet punog srca i stopala koja su mirisala na krastavce. Uskoro. Uskoro će sve biti sređeno. Uskoro, Lee će biti u potpunosti moj. Oružje mog plana - dokaz u novinama - bio je prekrasan. Pregledala sam sam sliku, proveravajući naslov, datum, kopiju nase prevare. Sve legitimno. Sve tačno. Ako bude osetila potrebu da proveri izdanje, našla bi sve što treba. Ono što sam joj stavila na dohvat ruke. Na sredini strane, glavni događaj, odmah ispod naslova, to je bila lepota dokaza. Velikim slovima preko vrha stranice: HIRURGOVA ŽENA PODNELA ZAHTEV ZA RAZVOD BRAKA NAKON PREVARE Slike, crno bele, one koje neke ugledne novine ne bi štampale ali u ovoj laži, govorila je više od reči: Molly i Marcus. U Gingeru. Njegova ruka na njenoj nozi, njegove usne tik do njenog uha, osmeh koji sam videla da je koristila s Leejem iskakao je sa stranice, na slici se dobro vidi da je to ona. Molly i Marcus. U njegovom autu, njene usne na njegovim, silueta njene ruke na staklu. Molly i Marcus. U mojoj dnevnoj sobi. Na mom dvosedu. Zumirana fotografija pokazivala

121

je samo njena naga leđa, nagnuta nad njim, dok on gleda u nju.

Molly i Marcus. Moja omiljena. Njegove ruke na njenim leđima, njena usta na njegovom vratu, njegova glava zabačena, oči zatvorene. Način na koji je fotografija isečena odaje utisak kao da je u njoj, kao da uživa u seksu života, ne postoji osoba koja bi poverovala u drugačije tumačenje slike. Članak je bio kratak, ispod slika, paragraf koji niko neće videti osim onih kojima to nešto znači. Jedan od naših najuglednijih kardiologa primio je danas papire za razvod što bi moglo rezultirati krajem petogodišnjeg braka. Dobri doktor, kojeg je supruga držala pod nadzorom nakon pređašnjih prevara, uhvaćen je u inkriminišućim pozama s nepoznatom mladom ženom. Nema još vesti o tome koliko ta njihova razonoda traje. Većina slika koje su pristigle nisu primerene za javnost. Za sva pitanja i komentare pošaljite poruku Don Insitu na [email protected] ili pozovite na 213-323-9811. Stranica je izgledala fantastično, slike su toliko iskakale da nije bilo šanse ne buljiti u njih On će sigurno buljiti. Ona će buljiti. On će je okriviti. Ona će pokušati da protestvuje ili će priznati. U svakom slučaju, raskinuće. Odgovorila sam na mejl, odobravajući ono što je urađeno, a potom nazvala Dona. Oduševljeno sam mu zahvalila i potvrdila plan. Odštampaće dve kopije kompletnih novina. Sledeće nedelje ću zameniti naslovnu stranu sa ovom. Ostaviću je pred njenim vratima sa neprijatnom porukom, tako da je Lee sigurno mora videti. Neka zajedno bulje u slike. Onda ću se udaljiti, i uživati u plodovima svog rada. Besprekorno. Inteligentno. Potapšala sam se po ramenu i završila razgovor s Donom. Potom sam se pokrenula, izvlačeći torbu, i otvarajući fioke. Krećemo za dva sata, ali ne moram puno toga da spakujem. Naši havajski ormari su bili puni, kupatila i kuhinje snabdjevene od strane osoblja koje je očekivalo naš dolazak. Četkica za zube i laptop, ništa mi više nije bilo potrebno. Ubacila sam nekoliko knjiga u torbu i novo rublje koje Brant jos nije video. Poslala sam poruku Jillian da se uverim da je Brant spreman i krenula pod tuš.

122

POGLAVLJE 32 Bacila sam se na Branta u avionu tolikom brzinom da smo se oboje iznenadili, stajao je širom otvorenih usta kad sam kleknula ispred njega povukla cibzar i izvadila njegov kurac. - Ovde? - šapnuo je, glas mu se pretvorio u stenjanje kada sam ga nežno uzela u usta. Ukrućivao se. Uz moj jezik, nalet krvi kroz krvne sudove povecavao je njegovu veličinu, brzo mi ispunjavajući usta, počeo me daviti tako da sam se morala malo povući da ga smestim. Pritisak njegovih ruku na mom potiljku, zaustavljajući me, trebajući me. Stisnula sam mu butine u odelu i sisala. Jače, s više potrebe nego ikada pre. Bože, volela sam ovog coveka. Bože, koliko ga želim. Čitavog. Želela sam da me gleda i ne vidi ni jednu drugu ženu. Želim da budem njegova žena i imam njegovu decu, i ne želim njima ili nama ili njemu da budu slomljeni. Želela sam nemoguće, tako da sam uživala u ovom trenutku. Prošaputao je moje ime, noge su mu drhtale pod mojim rukama, a njegove ruke su navodile moju glavu. Brzo je ulazio u moja usta. - Nemoj stati. - Molio je. - To, draga. - Znak da je blizu. I tada. Vrhunac. Prsti su mu se pleli u mojoj kosi, sve snažnije je ulazio, u moje grlo, rukom je snažno stiskao rukohvat stolice dok je kroz stenjanje izgovarao moje ime i svrsavao u moja usta, usta su mi i dalje radila, sisala njegovu spermu, gore dole, pa gore dole i tada me odmaknuo. Povlačio me za kosu dok nisam bila u njegovom krilu, njegova kita uz moja bedra, još uvek se trzao, još uvek vlažan od mene. Zagrlio me, poljubio svoj ukus sa mojih usana, i prošaputao mi izjavu ljubavi. Volela sam ovog čoveka. Svim srcem. Trebala sam ga.

Zatvorila sam oči, ušuškala se na njegove grudi, i osetila kako me grli.

123

Ispunjavao me je.

Legla sam u naš krevet, ventilator se okretao iznad mene, a ja sam posmatrala svoj prsten. Smešten u tamno plavoj kutijici, sjaj njegovog dijamantskog brilijanta, čak i u mraku. Dao mi ga je pre par sati. Dok smo jeli na terasi na krovu, talasi okeana su bili pozadina nase prekrasne večere, šampanjac je hladio vrelinu nase hrane. Sve je ponovio, spustio se na jedno koleno i izvadio prsten. -

Nećeš odustati, - ukorila sam ga.

-

Nikada neću odustati od nas.

-

Ni ja, - obećala sam mu, naginjući se i spuštajući usne na njegovo čelo. - Ni

ja. Želela sam taj prsten. Želela sam titulu. Želela zauvek. Pažljivo sam izvadila prsten i držala ga, stavljajući kutijicu na noćni ormarić. Vrteći platinasti predmet među prstima, unikatni dijamant je svetlucao pema meni. Plavi, boju koju nikada nisam videla na dijamantu. Ne prevelik. Dva do tri karata savršenstva, bez mane. Besprekoran. To će biti jedina stvar u našem braku bez mane i iskrena, bez ičega za skrivanje. Nije nas bio vredan. Zaslužio je nevinu mladu koja se udaje za muškarca koji nema ništa drugo u očima osim ljubavi. Ali možda su to bili parovi koji su dobili nesavršene, specijalne prstenove od hiljadu dolara iz Zalesa25. Možda su savršeni, neprocenjivi dijamanti bili rezervisani za trofejne supruge i muževe varalice. Bebe sa fondovima sa ljubavnicama sa strane. Ljude kao ja. I Brant. Možda je ovaj dijamant izjednačio naše nedostatke s nekoliko karata osvetničkog savršenstva. Stavila sam dijamant na prst, savršeno je pristajao, toplina njegovog sjaja na mojoj koži. Okrenula sam se, presla rukom po Brantovim leđima, njegov taman ten bio je savršena pozadina dijamantu koji nikada neću nositi. Nakon toga sam se nagnula, poljubila njegovu kožu, i skupila se uz njegovu toplinu, težina prstena me je tešila. Zatvorila sam oči i sanjala o savršenstvu. U nekom trenutku, pre svitanja, pre nego što je sunce potpuno obasjalo sobu, pažljivo sam skinula prsten i vratila ga u kutijicu. Vratila sam ga u njegov kofer, na njegovo mesto između kreme za sunčanje i složenih čarapa. Onda sam se uvukla u krevet. Tugujući za izgubljenim. I

25

http://www.zales.com/

124

pitala se, jedan kratki trenutak, da li je Molly nazvala Marcusa. To je bila crna misao u jednom

savršenom danu, ali nikako nisam mogla izbaciti Leeja iz glave. Uvlačio mi se u snove. Dominirao mojim maštanjima. Privlačio me svojim nepopustljivim rukama kada je god moj um imao nekontrolisani trenutak. Trebala sam da ga zaboravim. Trebala sam da ostavim njega i Molly u njihovom životu očiglednog blaženstva. Ali nisam mogla. Umesto toga, bila sam sve bliže. Preplićući svoj život s njegovim sve dok nisam više mogla da kažem kada se moj sa Brantom završio, a moj s njegovim započeo. Opasna igra. Ona koja se nameštala da postane još gora. Mnogo gora.

125

POGLAVLJE 33

Trčala sam po pesku, dugačkim koracima, podjednakom brzinom dok sam ukopavala stopala na pojedinim mestima i utiskivala vlažne otiske stopala na penovitoj obali. Plaža je bila ravnija nego kod kuće, manje kamenja, ali slikovitija. U ovo doba jutra, bila sam sama. Nekoliko momaka koji su bili zaposleni u klubu na plaži su postavljali ležaljke, nito drugi. Usamljeno. Jedino naleti vode čistili misli. Bila sam izgubljena. To je bilo zvanično. Došla sam do tačke u kojoj više nisam znala da li idem uzbrdo ili nizbrdo. Moja opsesija, moja igra s Leejem? Izgubljen slučaj, nemoguć smer. Znala sam to. Znala sam da je najpametnije i najsigurnije da ga ignorišem. Da ga pustim da živi svoj život. I da ostanem na svojoj strani grada. Sa Brantom. Nisam volela Leeja. Volela sam Branta. Lee je samo... smetnja. Smetnja koja me je sjebala kao da je bio stvoren za to. Smetnja koja mi je dala drugu stranu života, daleko od finoće, stranu života ispunjenu nagonima i zabavom. Smetnja koja mi je trebala da održim na nivou svoju poljuljanu vezu sa Brantom. Naterala sam se da trčim brže, dahtala sam dok sam svoju frustraciju iskaljivala na propadala kroz pesak, listovi su mi goreli.

126

mišićima. Zamahivala sam rukama jače i pokusavala doći do daha trčeći sve brže, ponekad sam

Brže, brže. Trćala sam dok mi srce nije ispalo iz grudi i pluća eksplodirala. Dok nisam utonula u pesak, kolenima dotakla natopljeno tlo, grudi su mi bivale sve teže dok sam padala na leđa. Zatvorila sam oči i poželela kalifornijski pesak pod svojim leđima. Nije mi uspelo. Ostala sam da tako ležimi dok mi se puls nije umirio, dok mi se disanje nije izjednačilo. Nakon toga sam se okrenula, pokušavajući da što bolje očistim pesak s leđa, i krenula prema kući. Brantu. Životu koji bih trebala da živim. -

Da li bi živela ovde?

Pogledala sam zbunjeno u Branta. Slegnuo je ramenima. Sedeo je u svojoj stolici, a havajska obala mu je iscrtavala impresivnu pozadinu. - Razmišljao sam, možda bi mogli da provedemo par meseci ovde. Možda i pola godine, provoditi zime ovde. -

A šta je sa firmom?

Ponovno je slegao ramenima. - Mogao bih raditi odavde. Preurediti garažu u radionicu. Možda i zaposliti nekoliko meštana dok traju projekti. Nasmejala sam se. - Nekoliko lokalaca? Trebalo ti je pet godina da nađes Franka.- Frank, jedini BSX tehničar koji je preživeo Brantovo ekscrentrično ponašanje dovoljno dugo da nauči kako da ga ne razljuti. -

Mogli bi onda dovesti Franka. - Nacerio se, poegnuo i uhvatio me za ruku. - Volim

odmor Layana. Zakolutala sam očima. Dopustila da mi ruku približi svojim usnama. - Kakav je odmor Layana? Napućio je usne. Nagnuo glavu kao da razmislja. - Bezbrižan. -

Bezbrižan? Šta sam ja, Teletubby26? - Bacila sam ostatak svog muffina prema

-

Dobro. Nije bezbrižan. Manje napet. - Podigao je obrvu ka meni.

njemu.

Teletabisi je britanska predškolska televizijska serija.

127

26

-

Na ostrvu su svi manje napeti. Ili je možda do činjenice da sam hiljadu kilometara

udaljen od Jillian. - Isplazila sam mu se. -Opa... samo polako. Verovatno je čitava kuća pokrivena prisliškivačima. - Pogledao je prema najbližoj biljci kao da je u njoj skrivena bomba. Ustala sam, brišući ruke ubrusom i bacivši ga. Odšetala sam do njega i povukla stolicu za rukohvate, odvojivši ga od stola. Opkoračila sam ga i prošla rukama kroz njegovu kosu. - U tom slučaju, - prošaputala sam, grickajuci njegovo uho. - Moramo napraviti predstavu. -

Ja sam za, - promumlao je, skidajuci mi kućni ogrtač i sprečavajući i jednu reč da

izađe iz mojih usta poljupcima. Tamo smo, pod zracima jutarnjeg sunca, potpuno uništili moralni kompas svakoga ko je mogao slušati. Uzletanje je prošlo bez problema, hiljadu delova mašinerije radilo je u savršenoj sinhronizaciji kako bi nas vratila kuci. Otišla sam u zadnji deo aviona, u spavaću sobu i navukla čaršave. Namestila sam jastuke i pozvala Branta. -

Šta želiš da gledaš? - Prebirala sam po opcijama na ekranu, i poskočila kad je

Brant provukao ruku kroz otvorena vrata i povukao nas prema krevetu, zatvarajući vrata nogom. -

Želim da te gledam kako svršavaš, - prošaputao je, uzevši tablet i bacajući ga,

zavlaeći prste u moje gaćice i svlačeći mi ih preko kukova. -

Dobro. - frknula sam, gurajući mu ramena, sve dok mu usta nisu presla liniju mojih

bokova, glavu sam zabacila unazad čim sam osetila vlažnu vrućinu na svojoj kozi. - Radi ono što znaš najbolje. Pola sata kasnije, ugasili smo svetla, Brantovi prsti su kotrljali moje lenjo telo dok nismo ležali jedno pokraj drugog, gledajući Gene Hackmana i Johna Cusacka kako se bore na velikom ekranu. Do kraja filma, Brant je spavao, teško dišući na mom vratu. Ispružila sam ruku. Bauljala sam po noćnom ormariću dok nisam pronašla mobilni. Upalila

128

sam ga i poslala Donu kratki mail:

VRAĆAM SE SA HAWAIIA. MOLIM TE PROVERI DA JE FINALNA KOPIJA SPREMNA DA SE POKUPI. Onda sam se okrenula, pribila uz njegovo telo, i zatvorila oči. Pokušala sam da zaspim. Pokušala sam da cenim ovaj trenutak s njim. Ležala sam tako, zatvorenih očiju, dišući istim ritmom kao i on, ali san nikako nije dolazio na oči. Za nekoliko sati ću biti kod kuće. Otićiću do štamparije, pokupiti papire i uveriti se da je sve savrseno. Nakon toga ću otići u krpe i nadoknaditi san. Ipak će sutra biti veliki dan. Dan prekidanja jedne veze.

129

POGLAVLJE 34 Bila sam čovek od planova. Oduvek sam bila takva. Volela sam red. Usavršavanje. Intelektualnu misao koja je stavljala stvari u pokret. Kontrolisala njihov ishod. Molly je bila moj problem. Ovi novine, ova prevara: moje rešenje. Pažljivo isplanirani koraci koji će osigurati pozitivan ishod. Osloboditi se Molly. Pridobiti Leeja. Nastaviti. Pobeda bi mi dala osećaj uspeha. Ispravljanje nečeg lošeg. Ali usprkos tome, veći problem mi visi nad glavom. Kada ih oboje pridobijem, što onda? Kako će se ova priča završiti? Najbolji postavljeni planovi još uvek zaslužuju svrhu. Moram pronaći svoju. Za sada, ova izgleda sigurno. Prešla sam rukom preko novina. Naša lažna naslovna strana omotana oko trideset dve stranice legitimiteta. Nisam ih mogla razlikovati. Neprimetno su se spajali. Nasi članci su bili jednaki onima na ostalim stranama, težina papira, boja, pa i doslednost sve je bilo jednako, brojevi telefona i mail adrese sve su slale Molly direktno Donu. Bilo je to pravo umetničko delo. Okretala sam strane. Prelazila rukama po slikama koje su vrištale seks. Stvarno su stvarale utisak. Uzela sam crveni marker. Napisala velikim ljutitim crvenim slovima KURVA preko čitave strane. Spustila sam ih i pogledala iz ugla iz kojeg bi i Lee gledao. Savrseno. Neće mu nista promaći. Zgrabila sam mobilni, uslikala ono što sam napisala te poslala Donu s instrukcijama. Nakon toga sam ga nazvala. -

Savršeno je. Upravo sam ti poslala poruku s malim dodatkom.

Don se nije zbunio. Znao je na šta mislim. - Dobro. Odobravaš kopiju? Izgleda odlično. Imaš li čoveka koji sedi pred njenom kućom?

-

Imam. A ja sam kod tvog dečka. Istog trena kad krene prema njoj, javiću mu da

stavi novine gde treba.

130

-

-

Ne znam kada će ići kod nje. Možda za par dana. Možda i za par nedelja. Samo

štampaj novine svaki dan sa tačnim datumom. -

Znam, rekla si mi. To će nam biti najveći prioritet. - Glas mu je bio smiren i siguran.

Meni se čulo malo nervoze u glasu. - Nazovi me kada ti tvoji detektivi jave da se zaputio na tu stranu. Zelim da budem prisutna. -

Ti si šefica.

-

Hvala. - Stavila sam novine u papirnu kesu, pažljivo je zatvorila. Završila razgovor

i krenula prema ostavi. Bacila sam dokaz naše prevare u presu za papir, i krenula pod tuš. Nedelju dana kasnije, Posmatrala sam Mollyin stan, gradski dom, narandžaste boje uređen u mediteranskom stilu sa žardinjerama ružičastih hibiskusa okačenim na prozore. Njegov džip je bio parkiran, isprskana blatom kutija Američke muževnosti u moru stranih automobila. Prošlo je dvadeset i dva minuta od kako je ušao, sa rukama u džepovima farmerica, pognute glave, koračao je ne razmišljajući kao da je istim putem prošao stotinu puta. Kuckala sam noktima po menjaču. Zatvorila sam na kratko oči, uživajući u povetarcu. Imala sam zakazanu masažu za sat vremena, tako da se ova situacija morala rešiti što pre ili ću zakasniti na sudar s Robertinim rukama. Pokret, u gornjem desnom stanu. Njen. Vrata su se otvorila, Leejeva glava se brzo kretala po hodniku, nečija plava odmah iza njega, povukavši ga snažno za majicu, divlje mlatarajući rukama. Mogu da zamislim koje reči izgovara. Lee, nemoj ići. Lee nije tako kako misliš! Pitam se je li izustila reč ljubav, je li njihov odnos toliko napredovao. Nestao je na stepenicama. Nagnula sam se napred, poželevši da imam nešto da popijem, nešto da otvorim i uživam dok posmatram plodove mog teškoga rada. Ovo je moralo upaliti; ovo se moralo dogoditi. Ona ga nije mogla imati; on je bio moj. Glava mu se pojavljivala je između automobila, i lice mu je postajalo vidljivo dok je prilazio svom džipu. Mirnih, oštrih crta, izgled koji nikada ranije nisam videla na njegovom licu, ali sam ga njeno lice pojavljivalo u vidokrugu, zamrljana maskarom i velikih očiju, usne su joj se brzo kretale,

131

dobro znala. Nepokolebljivost. Odlučnost. Sisnula sam šake od uzbuđenja, posmatrajući dok se

ogromne grudi su joj se teško podizale dok mu je dovikivala nešto i hvatala ga za ramena. Htela sam da spustim prozor, samo malo, dovoljono da čujem šta pričaju, taman toliko da uživam u ovom trenutku još malo. Tako je. Okreni se lepotice i udalji se od ovog čoveka. On ti više neće dodirivati lice. Neće više voditi ljubav s tobom. On je moj. Ja ću uzeti tvoje mesto. Posmatrala sam kako ulazi u auto lupajući vratima dovoljno jako da je odskočila. I onda, sa škripom guma – najbolji zvuk na svetu, bolji nego u mojim fantazijama – zvuk konačnosti ju je ostavio da stoji sama na praznom parking mestu, dok joj je crna maskara ostavljala tragove na obrazima, vrisnula je dovoljno glasno da zvuk probije kroz moje zatamljene prozore. Pobeda je moja. Osmehnula sam se, dajući samoj sebi petaka i pokrećući svoj Mercedes. Isparkiravši se, krenula sam ka jugu. Možda nakon masaže svratim do Brantove kancelarije. Odnesem mu sendvič. Proslavim svoju pobedu s drugim muškarcem u svom životu.

132

POGLAVLJE 35 Dok sam došla do kancelarije, Branta nije bilo, činjenica koja me uopšte nije iznenadila. Stavila sam sendvič u frižider i napisala mu poruku. Nakon toga sam krenula, daleko od Palo Alta, po vetrovitom autoputu koji me je vodio prema kući. Obavila sam par stvari uz put, ne žureći, vozila se po Leejevoj strani grada u nadi da će nas sudbina opet spojiti. Ništa. Vratila sam se na autoput i krenula prema zalasku sunca. Zaustavila sam se na svom prilazu, osmeh mi se stvorio na licu kada sam ugledala Leejev kamionet, parkiran na desnoj strani puta, njegovu visoku građu kako se naslanja na vrata, njegovih ruku zataknutih u prednje džepove, njegove spuštene glave koju je podigao i koraka kojeg je napravio kada sam stala. Nije mu trebalo dugo. Izašla sam iz auta. Naslonila ruku na krov auta i susrela se s njegovim pogledom, ramena mu behu pogurena ali pogled miran, razigran, hladan vazduh je strujao između nas. -

Izgubio si se? - Uzviknula sam.

-

Shvatio sam da bih po nekad morao da napustim svoj sirotinjski kraj. - Mahnuo je

komadom papira, onim na koji sam mu pre dva meseca napisala svoju adresu. Bacio je pogled je prema kući. -

Izgledaš prljavo. - Podigla sam obrve. Baš je izgledao prljavo. Pesak u kosi, kao

da je svojim jeepom vozio po pustinji. - Siguran si da me ne koristiš samo za topli tuš? Približio se, izvukavši ruke iz džepova, pa se naslonio na krov. - Zvuči kao da želiš da me vidiš golog. Ugledala sam njegov arogantan osmeh. - Za to mi ne treba topla voda. - Zalupila sam vrata od auta, obišla ga, a on me pratio u stopu. - Gde je devojka? – Reči si mi sklizle s usana bez razmišljanja. Ležerno. Nevino. -

Nema je više. - Slegnuo je ramenima, ali sam primetila da je povređen. Način na

koji je spustio pogled, grebanje u grlu, pokušaj da to prikrije kratkim nakašljavanjem.

znajući da – istog trena kad bih budem zatvorila - će se dinamika ove situacije pomeniti.

133

Otključala sam vrata. Otvorila ih i čekala da prođe. Polako sam zatvarala vrata za sobom,

Klik. Okrenula sam se, a Lee je stajao jako blizu. Toliko blizu da kad je zakoračio bila sam naslonjena i pitisnuta uz vrata, ključevi su mi ispali na pod, a dah mi se izgubio negde između nas. Ponovno se pomaknuo, toplina njegovog tela je potpuno na meni, jednu nogu je ugurao između mojih, a snažan pritisak njegovog tela bio je očaravajuć, u manjem delu, bol u mom središtu. Ispustio je drhtav uzdah na moj vrat, rukama je prelazio preko mojih bokova hvatajući me za guzicu. Tako me je još čvršće povlačio sebi. -

Ne zelim da budem samo zamena, - šapnula sam.

-

Ja ne želim da budem tvoj drugi. - Izgovarao je te reči uz moj vrat. - Ali večeras mi

treba jebena zamenu. Treba mi da se zarijem u tebe i osetim da sam potpun. I večeras, sam ja tvoj drugi. Tako se oboje možemo jebati kao odrasli i oboje možemo sjebati svoje umove i nakon toga se osećati usrano. - Stisnuo mi je guzicu toliko jako da me je zabolelo, od mog naglog udaha je podizao glavu, sve dok nam usta nisu bila u jednakoj visini, na trenutak sam osetila njegov topli dah pre nego što je utisnuo usne u moje. Strastveno me je ljubio dok se naslanjao na moja bedra. - Osećaš li, Lucky? – Uhvatio me je za ruku. Spustio je na cibzar. Držao je tako dok mi se prsti nisu pomerili. Dok nisam rukom prešla preko njega. - Ovoliko si mi sada potrebna. A sada, budi dobra drolja. Petljala sam nespretno s dugmetom. Napokon sam ga otkopčala te otvorila rajfešlus. Povukla sam ga i uronila rukom unutra. Stresla sam se kada sam omotala prste i izvukla njegovu kitu. Tako čvrst u mojim rukama. Tako spreman. Obujmila sam ga šakom. Jebala njegovu dužinu dok mi je pustošio usta, dahtanjem mi pokazujući kojim tempom da se krećem. Njihao je bokovima, snažni udari po mojoj bolnoj pički očigledno nisu bili dovoljni. Ne u poređenju sa organom u mojim rukama. Onim koji je pulsirao ispod moga dlana. Onog kojem je vrh bio vlažan od uzbudenja, topao od želje. Pustila sam njegov kuracc, spustila obe šake na njegove grudi i odgurnula ga, njegova usta su se opirala, jednom rukom me je uhvatio za zlglob i vratila je na njegov kurac, izgovorivši moje ime kao preklinjanje. Bože, žudela sam za ovim čovekom. Trebala sam ga. Trebala sam ga da u potpunosti bude moj. Nisam želela da budem druga rupa na svirali. Nisam želela zamenski seks. Pogled u bila je važnija od svega što sam imala s Brantom. Nisam se mogla boriti sa tim. Nisam se mogla

134

njegovim očima, dominacija i požuda - postala sam ovisna o tom pogledu. Moja potreba za njim

boriti sa tim da su mi od svakog od njih dvojice trebale različite stvari. Jedino što sam sada znala, je da mi u ovom trenutku potrebno mnogo više od ruke na njegovom kurcu. Potrebno mi je da osetim, barem na kratko, da smo potpuno povezani. -

Spavaća soba, - Zastenjala sam. Pomerila sam ruku, pokušala da se oslobodim

njegovog stiska, da krenem prema stepenicama koje će nas odvesti do kreveta. -

Ne. - Odlučnost u njegovom glasu natera me da stanem kao ukopana. Okrenula

sam se. Videla sam ga kako stoji raširenih nogu, farmerice su mu bile spustene nisko na kukovima, njegov kurac tvrd u njegovoj ruci. - Trebam te odmah. Lezi. -

Ovde? - Pogledala sam na pod, na persijski tepih koji me je koštao dobrih šest

-

Isuse, Layana. Odmah. Skidaj se.

cifri.

Povlačila sam odecu, gledajući u njegove ruke. Jedna je pritiskala koren njegove kite, dok je drugom lagano natezao, grčenje njegovog lica, na trenutak je zatvorio oči pa ih ponovno otvorio gledajući direktno u mene, telo mi je skoro bilo nago, rukama sam nespretno petljala da otkopčam grudnjak. Pao je na kolena, povlačeći me ispred sebe, na leđa, tepih mi je poželeo grubu dobrodošlicu. Raširio mi je noge, pridržavajući se za moj struk te me povukao prema sebi na svoj spreman kurac. Boze. Znala sam. Toliko pogrešnih stvari u ovoj slici. Ali Bože, osećaj bio fantastičan. Zurila samu njegove oči, slušala kako mi tiho izgovara ime, i uzivala u svakoj sekundi. U tim minutima sam zaboravila na Branta, na Tenis Barbie, na sve osim na njega i mene. Bila sam njegova zamena. On je bio moj drugi. Oboe smo željeli više. Makar sam ja želela više. Možda je sve ostalo bila laž koju sam govorila sebi.

135

POGLAVLJE 36 Jillian

Slobodno mogu reći da mi se nikada nije sviđala Layana. Postoji nešto u vezi te žene, kad joj pogledaš u oči i vidiš proračunatost koju ja ne volim. Više volim otvorene knjige, bezbroj žena koje prolaze ovom kancelarijom nasmejane, sjajne i optimistične. Ne gledam u njihove oči sa pitanjem o čemu razmišljaju. Ne slušam ih tražeći skrivena značenja. Ne pitam se, kada odlaze, kuda idu. Ali tako je, od prvog dana, s Layanom. Nadala sam se da će samo proći. Nadala sam se da će neka druga žena zainteresovati Branta, da će odustati od njenih dugih nogu i neurednih kovrdža. Ali, teško meni, nije. Ostao je s njom. I sada smo tu gde jesmo. Dve žene se bore oko ovog coveka. Samo želim da ga zaštitim. Ona ga voli. Imamo različito viđenje o tome šta znači voleti ga. Ne želim da razmišljam o tome šta ona radi da ga zadrži. Šta god to bilo, radi radnju. Čovek neće da skine pogled sa nje. Sigurna sam da mogu nešto da učinim. Da otrujem njihovu vezu. Da otkrijem njene laži, da rasklimam njihovu vezu za koju on misli da je savršena. Problem je što ona zna tajnu. Onu koju grlim, sa snažnim stiskom majke, na svojim grudima. Onnu koju sam godinama štitila, krv, znoj i suze cure kroz gvozdene šipke koje sam podigla kako bih je sačuvala. Uništiti njihovu vezu? Njegovu veru u nju? Tajna bi izgorela do temelja sve sa njihovom ljubavi. Bila bi izložena svakome ko bi je zeleo saznati. U toj tajni leži samo potpuno uništenje. I tako ja sedim ovde. Nastavljam da plaćam čoveku koji prati svaki Brantov korak. Nasmejem se kad ona ulazi. Pomažem joj da sakrije svoje laži. Pravim se da je volim koliko i njega. I nadam se da će jednog dana nestati iz njegovog života. Mogu se brinuti o njega. Ona jedino moze – jedino hoće – da ga slomi na pola. Izvod, Dnevnik Jillian Sharp.

136

POGLAVLJE 37 -

Ostani. - Gledala sam kako mu ruke usporavaju, kako trljanje peškirom po kosi

prestaje. Spustio je ruke, obrisao lice pre nego što je bacio peškir na pod i prešao preko njega, drugi peškir mu je bio zamotan oko struka kad je krenuo prema svojim farmerkama. -

Ne mogu. Ako predugo ostanem na ovom mestu, pomisliću da ovde pripadam.

-

To je samo jedna noć. - Jedna noć koju sam očajnički trebala. Koliko bi drugačija

bila noć sa Leejem? Da li bi ostao čitavu noć ili bi me ostavio u pola noći kako je Brant to često radio? Da li bi me zagrlio ili bi se ispružio na drugoj strani kreveta? Bacio je peškir, oči su mi bile teške. Gledala sam nemarne pokrete dok je navlačio farke, ne mareći za mojim pogledom, usne mu se iskriviše u samouvereni osmeh kada ih je navlačio preko kukova. -

Imam odeću ovde. Ako želiš čistu.

Namrštio se. - Brantovu? Imala sam toliko odgovora na ovo pitanje ali sam se odlučila za najjednostavniji. - Da. Došao je do kreveta, povukao čaršave dok ih nije u potpunosti sklonio sa kreveta i u potpunosti izložio moju nagost. –Jebao sam njegovu žensku, ne želim njegov život. - Ispružio je grubu ruku, trljao dlanom mojou desnu dojku, bradavica mi se učvrstila pod njegovim dodirom, a tamni pogled u njegovim očima pretvorio se u čisto zadovoljstvo. Uzdahnula sam, ispruzila ruku i stavila je na njegov kurac, koji je virio iz njegovih otvorenih farmerica, ispruženog, na savršenoj nivou s mesta gde sam ležala. Bilo je vruće, njegova koža ugrejana mlazom iz tuša a njegova ruka je prešla s moje dojke na moju kosu, skupljajući duge pramenove i povlačeći me da se uspravim, gurajući me u pravcu svoje kite. -

Reci mi, - uzdisao je, dok su moja usta doticala njegovu kožu, moj jezik mekan dok

sam ga lizala njegovu dužinu, organ je reagovao pod mojim jezikpm. - Reci mi kojeg preferiraš.

glavu stenjajući, njegov stisak na mojoj kosi uvlačeći se dublje u moja usta. Tada se bolno trgnuo,

137

Pogledala sam ga. Otvorila usta i primila ga. Posmatrala sam kako zatvara oči, zabacuje

odvlačeći me sa svoje kite i podižući mi glavu. Spustio je bradu i zurio u moje oči. Željan pogled čoveka koji me u stvari nije trebao. - Reci mi. – reče prizemno. -

Ti si bolji, - prošaputala sam, pogledi nam se spojiše kao jedan, moja izjava je bila

istinita. Sirova potreba je bila u oboma. Njemu je trebalo ponovno osiguranje. Ja sam ga želela. Želela sam da prestane da misli o Brantu i Molly i da se fokusira na mene. Da me želi. Ostalo će doći na mesto. Moralo je. Guranje. Nabio se u moja usta. Previše jako, otvorila sam jače, pokušala da ga primim, oči mi zasuziše od divljih naleta. Nabijao se, ruke i kukovi su mu zajedno radili, grebanje njegovog cibzara o moju bradu, njegove reči padale su na mene kao zaboravljene suze. -

Pogledaj u moje oči, Lucky. Gledaj u moje oči dok mi pusis kurac. - Usporio je

svoje kretnje. Gledala sam ga očima koje su gorele dok je izvlačio svoju mokru palicu, trljajući mi vrhom usne dok me pogledom nije molio za još. - Voliš ovo, je l' tako? Da budeš moja kurva dok on plaća račune? Dopuštaš mi da iskoristim svaki deo tvog tela pa te onda vraćam potpuno uništenu? - Zastenjao je, ubrzao svoje pokrete, od čega nisam mogla da dišemi, gurajući rukama njegova bedra dok su mi se oči stiskale. Grudi su mu se nadimale, noge savile pod mojim rukama, drhteći dok se naginjao, u potpunosti u mojim ustima, desnom rukom grčevito hvatajući naslon za glavu, a drugom moju glav, i svrši mi u usta. Grlo mi je bilo bolno. Njegov ukus mi je još bio na jeziku, i posmatrala sam ga kako se kreće. Navlači majicu. Zakopčava farmerice. Prošao je rukom kroz kosu dok je tapkao džepove u potrazi za ključevima. Baš sam se pitala gde drži svoje ključeve. Jesu li mu ostali u kamionetu. Kako se nisu izgubili u svemu ovome. Nije ih pronašao u svojim džepovima i delovalo je kao da ga to nije zabrinjavalo. Zastao je, na pola puta ka vratima, pa se okrenuo prema meni. Kao da je u od jednom shvatio da bi pozdrav bio potreban. -

Vidimo se kasnije.

Nisam to očekivala. Nisam to želela. Završili su. Meseci mog planiranja su završeni. Sada se vidimo kasnije. Želela sam izlaske. Razumevanje. Obožavanje. U najmanju ruku 'Puno ti hvala' za dva orgazma. Brantu nisam priuštila dva orgazma u jednoj noći poslednjih... verovatno ikada.

138

je došlo vreme za našu vezu. Ne da me samo kresne i ode, sa nekom neozbiljnom rečenicom da

Ali... ništa. Nisam odgovorila pa se okrenuo, lupio rukom o ručno izrađeni okvir vrata, i izašao. Nakon manje od minute, čula sam svoj alarm. Zvuk koji me je obavestio da je napustio kuću. Legla sam na krevet i pokušala da shvatim gde sam pogrešila. Možda je bilo prerano. Možda mu je bilo potrebno vreme da se oporavi. Možda će se vratiti. Spavala sam sama na posteljini koja je mirisala na travu i seks i prevaru.

139

POGLAVLJE 38 -

Šta ti misliš o deci? - Brantov glas je bio tih, skoro nečujan na vetru, dok smo se

vozili u njegovom kabrioletu. Bacila sam pogled na njegov profil, gledao je napred, s rukama za volanom. -

Kako to misliš? - pokupila sam trun s košulje. Naslonila sam glavu na naslon

sedišta i pogledala kroz otvoren prozor. Pored nas je prolazio minivan, klinac sa zalepljenim licem na prozoru i širom otvorenih očiju gledao je u Brantov auto. Nasmešila sam mu se, a po meni je prešao talas tuge. -

Klinci. Kada smo počeli da se zabavljamo, pričala si o zasnivanju porodice. Nisi to

već dugo pomenula. Ništa nisam rekla. Gledajući kako linija horizonta nestaje, zalazak sunca bacao je romantičnu svetlost na grad sa previše ljudi naguranih na ulicama. Pokušala sam da pronađem reči da mu kažem stvari koje nisam mogla da izgovorim. Nemoguća misija. Napokon sam progutala, svesna Brantovog beskonačnog strpljenja. – Stvarno više ne razmišljam o porodici. -

Zašto? Rođena si da budeš majka.

Okrenula sam glavu od prekrasnog pogleda, iznenađena njegovom izjavom. - Zašto to misliš? -

Kad si sa decom iz HYA uvek živnes. Obožavaju te. - Na trenutak je pogled sa

puta preusmerio na mene i pogledao u moje oči dovoljno dugo da primetim njegovu iskrenost. Vratila sam pogled na prizor. - Oni su očajni. Moja deca bi se mogla drugačije osećati. -

Ućuti do vraga. - Iritacija koja se čula u njegovom glasu mu je bila tolliko

nesvojstvena, toliko objašnjavajuća da sam se morala okrenut, pogledati njegova usta. - Nikada nisam video nekog poput tebe. Žena koja je sazdana da bude savršena za svaku situaciju. Da stojiš uz mene u firmi. Da se valjaš gola u mom krevetu i dopustiš mi da te zadovoljim. Da odgajaš su škripale na asfaltu dok je silazio sa autoputa na sporedni put, gubeći na trenutak kontrolu pre nego što se zaustavio. Parkirao je auto i nagnuo se ka meni, uhvatio me za vrat i privukao svojim

140

decu koja su voljena i obožavana. Da me izazoves. Da ostariš sa mnom. - Cimnuo je volan, gume

ustima, njegov poljubac je bio snažan i zahtevan, prvo sam ga odgurivala a kasnije povlačile za košulju. Ljubili smo se uz ivicu autoputa kao da se nismo takli danima, ruke su nam pipale na slepo i vukle, a oko nas trubljenje i uzvici podrške iz kola koja su prolazila u kombinaciji sa vetrom, svetlima i zalaskom sunca, okolnosti kakve nisam zaslužila. Prešla sam preko centralne konzole, suknja mi se podigla dok sam se smeštala na uski prostor njegovog krila, poljubac se produbio u novoj poziciji, rukama mi je podigao suknju oko struka, dlanovima i prstima mi je mesio zadnjicu, usta su mu pohlepna dok dominira nad mojima. -Toliko te volim, - reče, zabacujući glavu da me pogleda u oci, ruke su mi u njegovoj kosi, vraćajući osećanja dok sam usne spuštala na njegove. Zaustavio je poljubac i prošaputao pitanje koje sam htela da izbegnem. - Jesmo li mi u pitanju, Lana? Je li to razlog zbog kog više ne želiš decu? Pokušala sam da ga poljubim, ali me je držao rukama dok je očima tražio moje. Pogledala sam ga i izgovorila jedine reči koje mi je srce dopuštalo da izgovorim, bezopasnu laž. - Ne Brant. Ne. Obećavam. Ispustio je težak izdah, ruka mu se umiri u mojoj kosi i povuče me ka sebi, njegovo olakšanje se osetilo u očajničkompovratku na moje usne. I, u tom trenutku, sa vetrom i autima i žamorom grada oko nas, dopustila sam sebi da poverujem u tu laž. Nije bio on. Nismo bili ni mi. Mi smo bili savršeni.

141

POGLAVLJE 39 -

Molly se vratila. - Namrštio se kad je izgovorio te reči. Podigla sam gavu sa svog

mesta na dvosedu, uznemirena. -

Kada?

-

Neku noć se pojavila u In Between-u. Par minuta nakon što sam stigao. Želi me

natrag. - Protrljao je novi žulj na dlanu i pogledao u mene, posmatrajući moje ponašanje. Želi ga natrag. Nisam iznenađena. Pokušala sam da održati normalan ton. - Šta si uradio? -

Misliš, jesam li je jebao? - Ustao je sa svog mesta pokraj prozora. Prišao bliže,

iznad mene. Oči su mu bile potpuni kontrast u odnosu na izled njegovog lica. Više razmetljive nego ljute, svakog sekunda postajući sve više ispunjene seksualnošću. Znao je da me je ovo pogodilo. Zurio je u moje oči i video strah koji sam tako jadno maskirala. Video ga je. Hranio se time. Obožavao je pogled pun ljubomore kada ga je video. Ispružio je grubu ruku i obujmio mi lice. Povukao prema svojoj karlici. -

Popuši mi.

-

Šta? Sada? Ne. - Odgurnula sam ga ali me je uhvatio za zglob. Spuštao mi je

ruku niže, sve dok mi prsti nisu bili u njegovim farmericama. -

Popuši mi i saznaj da li si zavredela da joj kažem ne. - Borili smo se pogledima.

Želela sam da mu popsisam kitz. Bože, usta su mi bila puna vode za ukusom njegovog tvrdog kurca dok se tare o moj jezik. Ali prokleta bila ako će me neko na nešto siliti. Odgurnula sam ga a on je samo jače povukao moju glavu. Zadržao me u mestu. - Popuši ga i podseti me zašto sam rekao ne. -

Rekao si ne? – Sklonila sam pogled od iznošenog džinsa te se zagledala u njegove

oči. Oči namučene koliko i moje. -

Da. - Procedio je kroz zube, prosiktavši uzdah kada prstima otkopčah dugme na

njegovim farkama i pređoh po njegovoj koži. Povukla sam nesigurno cibzar. - Bože, ne znam rečenice se izgubio u stenjanju koje je stiglo nakon sto sam stavila njegov kurac u svoja usta.

142

zašto sam to učinio, njeno prekrasno lice me molilo da je presamitim i pojebem...— ostatak

Zgrabio me je za kosu, buljio u moje lice, i ulazio u moja usta, zamenivši svoju priču o Molly mojim imenom. -

Ti se jebeš s njim, - rekao je dok mu se kurac u potpunosti ukrućivao, dok sam ga

držala za butine i molila se da su mi suze u očima od pušenja a ne zbog nečeg drugog. - Stalno ga jebeš, a očekuješ da ja budem svetac.- Ignorisala sam taj komentar, i usredsredila se na to da mu preusmerim misli, meko stenjanje mi je govorilo da sam na dobrom putu. - Zašto?- upitao je. - Zašto bih trebao biti? Nikada nisam odgovorila na njegovo pitanje, samo na njegovu potrebu. A... kada je svršio i kada me povukao do sebe na dvosed, obgrlivši me svojim rukama, odgovor više nije delovao bitan.

143

POGLAVLJE 40

1 godina i 3 meseca ranije

Moja kuća nije navikla na prisutnost muškarca. Težina jednog na jastucima njenog dvoseda. Razbacane prljave cipele u njenom hodniku. Leejev miris se provlačio po njenom hodniku, mešajući se sa mirisom vikse i cveća, muškost se susreće sa delikatnošću i urušava je u prljavštinu. Uticaj muškarca je bila novost mojoj kući; Brant je bio samo dva puta, na početku nase veze, a onda se nikada više nije vratio. Jos uvek imam nekoliko njegovih stvari koje vise u ormaru gostinjske sobe, sve što sam na početku naše veze obukla kad sam se vraćala kući, pre nego što sam dobila ormar u njegovoj vili. Videla sam Leeja svaki dan prošle nedelje, iskorišćavajući maksimalno vreme s njim dok sam mogla. Brant je bio opet “nestao u akciji”. Jillian je rekla da ga je samo par puta videla, kada bi sporadično uletao u svoju kancelariju, ne odgovarajući ni na pozive ni na poruke. Rekla je da je to normalno - da postane takav. Naročito kad je bio pod velikim stresom. A pošto su sada imali pregovore s iTunesom27, nekoliko miliona dolara u igri, sada je bilo vreme velikog stresa. Vreme kada je trebao biti u blizini, ali nije. Život se nastavlja. Snaćiće se ona. Nije mi smetalo. Barem sam imala vremena za Leeja. Vreme koje sam držala obema rukama. Čvrsto sam se držala jer nisam znala koliko ću prilika još imati. Osećala sam kraj naše budućnosti. Stajala je na ivici verovatnoće. On bi nestao. Znala sam, mogla sam to osetiti u svakom trenutku savršenstva. I tada, čitav ovaj krug krenuti ispočetka. S novim muškarcem, s nekim novim ko će postati onaj drugi uz Branta. Stajao je ispred frižidera, jednom rukom naslonjenom na vrh, očima pretražujuci dok je hladan vazduh ispunjavao prostor. - Nemaš ništa, - izjavio je. -

iTunes je vrsta aplikacije za reprodukovanje zvuka, medijske biblioteke, kao i transmiret online radio stanica, kao i aplikacija za mobilne telefone koja je razvijena od strane Apple Inc. Koristi se za reprodukovanje, skidanje, i organizaciju adigitalnih audio i video fajlova na personalnim računarima koji se koriste OS X i Windows operativnim sistemima.

144

27

Pun je. To teško da se može definisati kao ništa.

-

Nema piva. Nema nezdrave hrane, Ni sladoleda. Mogao bih pojesti sve što je u

frižideru i izgubiti kile. - Zatvorio je frižider, i došetao u dnevnu sobu. - Idemo na večeru. -

Sada? - Pogledala sam na sat. - Skoro je devet.

-

Pa zato sam i gladan. Onaj mizeran izgovor za večeru koju smo pojeli pre četiri

sata se ne računa. Prevrnula sam očima. Taj “mizerni izgovor za večeru” je bio foie gras28. To je bilo Brantovo omiljeno jelo. Trebala sam da znam, u ovom komplikovanom scenariju sukoba, da se Leeju neće svideti. - Dobro. - Ustala sam, bacajući daljinski na dvosed. – Idem da se presvučem. -

Uh uh. Dobra si. - Zgrabio me za lakat, i odveo prema vratima.

Pogledala sam u svoje farmerice. - Gde idemo? -

Hajde samo da se provozamo. Mora biti nešto dobro u blizini.

Izašla sam, grabeći ključeve sa pulta i stiskajući dugme za garažu, te zastala na ulaznim vratima ugledavši Leeja, kako stoji na prilazu. Glava mu je bila okrenuta prema garaži, gledao je prema nizu automobila koji su se polagano pojavljivali kako su se garažna vrata dizala. Zatvorila sam vrata, spuštajući se niz stepenice na vreme da čujem njegov tih zvižduk. – K’ vragu, Lucky. Mogao bih da počnem da jebem tog frajera. Prošla sam pored njega, vidno iznervirana. - Imam svoj novac. Nije sve od Branta. Smešna obrana da se izgovori pred Leejem, postala je još smešnija zbog činjenice da su tri od četiri auta bila poklon od Branta. Krenula sam prema Mercedesu, moj auto za svaki dan, a on je ispruzio ruku da me zaustavi. - Idemo sa crnim. Naglo sam zastala, okrećući glavu prema njemu. - Crnim?- odugovlačila sam. Taj crni je bio Land Rover Defender iz 2004. To je bio jedini auto u garaži koji sam sama platila, menjajući svoj prošlo vozilo za njega. I, koliko god čudno bilo, kupila sam ga kao poklon za Branta. Htela sam da mu se, na neki način, odužim za sve darove kojim me je zasipao.

145

28

Vrsta luksuznog jela pripremljena od jetre patke ili guske koja je kljukana na poseban način kukuruzom.

Na moju nesreću, Brantu se auto nije svideo. Na brutalno iskren način koji sam jako volela, rekao mi je u trenutku u kom sam mu predala ključeve. -

Nisam baš ljubitelj terenaca. – Držao je nekako čudno ključeve, bacajući pogled

sa njih, ka crnom vozilu, pa na mene, nekakvim glupavim pogledom. - Ne volim njihovu nesigurnost. A na IIHS29 listi sigurnosti najgore su klasifikovani zbog rizika od prevrtanja. A... -

U redu je. – nasmešila sam mu se. Ispružila ruku i uzela ključeve. - Trebala sam

da te pitam. -

Prosto mi nije mi potreban auto koji neću voziti.c- Nagnuo se, stavio ruku oko mog

struka i poljubio me u čelo. - Ljutiš se? Ljutim? Zurila sam praznog pogleda u kamionet, cena mu je pala za deset hiljada u ova dva dana od kad sam potpisala račun. Pogledala sam ga. Dopustila sam mu da se sagne i da me poljubi. - Ne dragi, drago mi je da si mi rekao.

Osiguravajući institut za bezbednost na autoputevima je američka neprofitna organizacija koju finansiraju osiguravajuće kuće koje se bave osiguranjem automobila i osnovana je 1959. godine sa središtem u Arlingtonu, Virdžinija.

146

29

Zaposleni u BSX-u je dovezao auto do moje kuće, gde je većinu vremena proveo u garaži. Sada, Lee je bio na mom kolskom prilazu i skoro svršio na prokletinju. Napravila sam nekoliko laganih koraka prema kutiji sa ključevima. Uzeh ključ Defendera i dadoh ih Leeju. -

Evo. Ti voziš.

Zgrabio je ključeve bez ikakvog izraza zahvalnosti, uskočio u auto, prelazio rukama po kožnom volanu podešavajući sedište i ostale stvari, brujanje motora je glasno odjeknu garažom. Oprezno sam ga gledala. Čekala sam da se izađe iz tog uskog prostora kako bih mogla doći do suvozačevog sedišta. Ušla sam u dvotonsko vozilo čiste muževnosti. Vozilo za koje je Lee bio stvoren, njegovo telo opušteno i drži sve pod kontrolom, ruka mu opuštenim stiskom drži menjač. Baš sam to zamišljala kada sam kupila džip. Možda sam ga zbog toga kupila. Možda sam pokušavala da pokupim svog genijalca ubacim ga u bure puno muškosti i opasnosti. Ogrubeti njegove glatke ivice. Vezala sam pojas i progutala moju stranu krivice. Skripanjem guma, Lee je prošao kroz kapije. Deset minuta kasnije, dok se zvuk radija takmičio sa zvukom vetra, lupila sam Leeja po ruci i pokazala. -Tamo. - U šoping centru, sportski bar. Lee je pratio gde sam pokazivala, parkirao se i iskocio van, spustio je ruku na Defendera i u tom polozaju stajao malo duže nego što je trebao, s čeznjom u očima. Pridruzila sam mu se, kukovi su nam se dodirivali dok smo hodali prema restoranu, njegova ruka bila je na mom ramenu, gest vrlop opušten a opet poznat. Nekoliko nedelja jebanja i već smo se ugodno osećali zajedno. Zarumenela sam se, nagnula se i utisnula mu poljuac u obraz. Osetila sam stisak njegove ruke kada me povukao bliže. Ovo nije delovalo kao da sam zamena. Izgledalo je baš kako je i trebalo. Potpuno. Ovo će uspeti. Zaljubiće se u mene i samo mene. Odjednom sam stala kao zakopana kada mi se pogled susrete s Jillianinim. Jillian oči preleteše preko nas, primećujući sve što treba o Leeu u jednom dugom pogledu. lica. Nisam mogla da pogledam u stranu, nisam mogla da se pomerim s mesta. Zurila sam u nju

147

Promena, nevidljiva bilo kome drugom, ali veliki pano emocija za mene, pređe je preko njenog

sve do trenutka dok njen kritički pogled nije našao put do mojih očiju. Evo, nismo ispuštale jedna drugu sa vidika, dve žene na suprotnim stranama bojišta, moje oružje seks i strast, njeno porodične veze i istorija. Održale smo čitav razgovor tim pogledima. Strasna bitka emocija, argumenti izgovoreni stisnutih usana i tihim pogledima. Međutim, bitka se tu završila, starija žena je zatvorila svoje oči u jednom dugom, bolnom trenutku. Osetila sam njeno razočaranje. Njenu ljutnju. Njenu frustraciju. Znala sam to jer sam sve to osetila u svome srcu. Odmakla sam se od Leeja, zataknuvši pramen kose iza uha, stavljajući ruke u džepove, on je primetio moje ponasanje. - Šta? – Bacio je pogled, očima preletevši preko Jillian, ka ženi koju nije registrovao kao pretnju. -

Moja prijateljica. Uđi. Dolazim za minut.

Slegnuo je ramenima. – Kako god. - Bacio mi je ključeve i otišao. Kladila bih se, po grču na Jillianinom licu, da joj je namignuo u prolazu. Čekala sam, zakoračila unapred, videvši - krajičkom oka - kako ulazi u bar, čula sam muziku i glasove dok se vrata iza njega nisu zatvorila i stajale smo same u tišini, dve suprotne sile razdvojene metrom cementa. -

Šta to radiš Layana? - glas joj je bio umoran. Poražen. Kao da smo imali ovu

raspravu već milion puta i ona više nije mogla da podnese da prolati kroz sve to iznova. -

Ne mogu... - zastala sam. Pokušala sam da pronađem reči. - Znaš kakav je Brant.

- Pokazala sam glavom prema Leeju. - On je drugačiji. Pokušala sam... Ne mogu da ostanem po strani. -

Ti voliš Branta. - Uzdahnula je, njen izdah spoj zapušenosti i starosti. - Znam da

ga voliš. Kimnula sam. - Da, volim ga. Pogledala je preko ramena. – A njega? Ima li on deo tvog srca? Progutala sam knedlu. Pretražujuci zabačena mesta svog srca za koje nisam htela da

Usne su joj se stisnule. - Igraš opasnu igru.

148

postoje. - Deo mene voli i njega. To stvarno ne mogu odvojiti.

-

To je moja igra da je igram. Ja sam ona koja je u vezi.- Istog trenutka kada su mi

te lakomislene reči izašle iz usta sam zažalila. Oči su joj se ispuniše besom. - Glupa, sebična devojko. - Pokazala je prstom prema baru. - On će te ostaviti, Layana. Jednog dana, probudićeš se, a taj dečko neće biti tamo. Brant te voli. On će biti s tobom zauvek. Kimnula sam. -Znam. - Okrenula sam se, stavila torbicu ispod ruke jer sam morala nešto da uradim s njima, i krenula prema neonu. Njen glas, tih ali strog, me je zaustavio. -

Brant mi je rekao da te ponovno zaprosio.

-

Jeste. - Okrenula sam se. Pogledi nam se sretoše. -Trebam li se udati za njega?

Glasno se nasmejala, hladan i oštar zvuk izražavao je nevericu i očaj. - Lana, ti znaš da ja en marim previše za tebe. -

Svesna sam toga.

-

Ali ne znam da li ću ikada biti podška i jednoj zeni koja se zabavlja sa Brantom.

Mogla si ga ostaviti. Još u Belizeu, kada si saznala o njemu. Ali nisi, ostala si s njim. Pre pet minuta bih rekla da, udaj se za njega. Sada? Kada sam te videla s njim? - Trgnula je glavom prema baru. - Uništićes sve što imaš jer želiš sve što nemaš. Ne možes dobiti sve kada je Brant u pitanju. Dobijaš ono što on deli sa tobom. I moraš biti srećna s tim. Pronašla sam svoj glas negde u rupi svoga srama. - Ne znam da mogu da budem srećna samo sa tim. Odmahnula je glavom, oči joj behu ispunjene razočarenjem. - Ljubav nije u tome da budeš srećan. Budi sama i srećna. Ljubav je kada stavljaš njega, njegovu zdrav razum, njegovu sreću na prvo mesto. Ako nisi voljna da to učiniš onda nisi zaljubljena. I, nakon tog opravdanog niskog udarca, okrenula se, štikle su klepetale po parkingu, glava joj bi pognuta, ramena spuštena. Jedan deo mene je voleo tu ženu. Koji je voleo njenu borbu za Branta. Postojao je i drugi deo mene koji ju je mrzeo iz dna duše.

i iskušenjem, sav u obliku Leeja.

149

Okrenula sam se i krenula prema baru, moj put prema paklu osvetljen neonskim svetlima

POGLAVLJE 41 -

Layana. - Jillian je podigla glavu sa svoga stola, podigla je obrvu prema svom

asistentu, muškarcu koji se pozitivno tresao pored mene . - Koje... iznenađenje. Zakoračila sam napred, naslonila se na najbližu stolicu; da sam jos malo duže stajala osećala bih se isto kao i kada sam bila u direktoricinoj kancelariji u školi. - Htela bih da popričam sa tobom o nečemu. Ustala je, ispruživši ruke. - Naravno. Uvek sam radosna kad te vidim. Chad, molim te ostavi nas, i reci im da nam ne smetaju. Čula sam kako koraci brzo nestaju, njen ljutiti pogled vrati se na mene. - Šta je? -

Hvala ti što sinoć nisi napravila scenu.

Ukočeno klimnu glavom. - Nisam baš imala nekih opcija. -

Mnogo sam učinila za Branta. Za tebe. Za BSX.

Napućila je usne. – Čuvaj tajnu. Nemoj misliti da je to neki veiki podvig, draga.-

Treba mi nešto za uzvrat. Od tebe.

-

A to je? - Pomerila se prema antiknom stolu, smeštenom uz desni zid kancelarije,

i poče sipati kafu. Nije me ponudila, pa sam se nasmejala na sitničavo ignorisanje. -

Moram da znam koliko je muškaraca... - pogledala sam prema vratima. - S koliko

je muškaraca Brant... - Pokušala sam da pronađem pravu reč da bih je koristila na javnom mestu. - ... bio u kontaktu. Ako je Lee jedini. Koje su mogućnosti da ih ima još. Čelo joj se nabra i pokaza mi da zatvorim vrata. - Planiraš li da skupiš još momaka, Layana? Da žongliraš sa nekoliko muškaraca odjednom? - Umešala je kašičicu šećera u crnu tečnost. - Nisi dovoljno inteligentna za to. Veruj mi na reč. Niko nije. -

Samo mi, molim te, odgovori na pitanje. - Nisam se mogla rešiti svojih manira;

150

ležali su na mojoj koži kao mast koja se samo razmazivala kada bi je neko pokušao oprati.

Spustila je kašičicu. - Lee je jedini. Bilo je nekih drugih momaka u prošlosti, ali su svi otišli. Zato sam pokušala da te na vreme upozorim. Ovaj deo Brantovog života... treba da zaboraviš. Fokusiraj se na građenje, na učvršćivanje veze sa njim, i zaboravi na sve i svakog drugog. -

Koliko su ostali trajali? Ostali muškarci? – Progutala sam knedlu, odjednom sam

se plašila odgovora. Slegnula je ramenima. - Teško je reći. Nije da pričaju sa mnom. Rekla bih u proseku dve do tri godine, neki i pet. I Layana? Pogledala sam je. -

Lee je najslabiji od njih. Neki od njih su bili... ružni. Nasilni. Ne možes ih sve spasiti.

Ulovila si Leeja, čestitam. Nemoj se uobraziti i misliti da će sledeći biti isti. Sledeći bi te mogao presamititi i silovati. Osetila sam mučninu, sirove reči koje su se skotrljale s njenog jezika bile su užasne kao i slike koje su ih pratile. Zamislila sam sve mogućnosti, sve nezamislive stvari koje nikada ranije nisam ni uzimala u obzir, moj život je bio previše nevin da zna istinsku izopačenost. -

Bilo bi najbolje, u ovom trenutku, za tebe ili da odeš ili da budeš velika djevojka i

navučeš gaćice. Moraš doneti odluku. Ili voliš Branta usprkos ovome, ili ne. Koliko ga voliš? Soba se okrenula od njenih reči, njenog izazova. Zatvorila sam oči i zamislila Brantovo lice. Čoveka iza brilijantnosti. Čoveka kog sam volela na način za koji sam mislila da je nemoguć. Čoveka za kog bih se borila, lagala, varala i krala. Čovek, koji, na neki način, u nekom stanju, ili obliku može spasiti. Znam da može. Mora biti. Otvorila sam oči i susrela se sa Jillianinim. Koliko ga voliš? - Dovoljno. Vise nego dovoljno. Uzdahnula je. Spustila svoju šoljicu. - Iskreno se nadam.

151

POGLAVLJE 42

1 godina i 2 meseca ranije Lee je bio pijan. Kada je ušao sapleo se. Kada se naslonio na šank ruka mu je skliznula. Gledala sam u barmena, isti šupak od pre deset meseci, i pitala ga za flaširanu vodu. Dobila sam prljavu čašu i kimanje glavom prema toaletu. Jebi ga. Vratila sam čašu. Sela sam se na najbližu stolicu. Približila se što sam više mogla kako bih ga sprečila da padne ako krene da pada. - Šta se dogodilo? – Podigla sam mu bradu, lice mu se okrenu dovoljno da vidim kako izgleda razbijena usna i otečena vilica. -

Šupak kućevlasnik. Rekao mi je da sam prošle nedelje otišao pokosivši samo pola

travnjaka. -

Jesi li? - Oštar pogled koji mi je uputio dao mi je odgovor na pitanje. Podigla sam

ruke. - Oprosti. - Pogledala sam u barmena. - Mogu li dobiti malo leda? – To, mi je obezbedio, nekoliko šaka leda bačenih u vreću za smeće. Zavezala sam kesu i lagano je prislonila na njegova usta. - Kako je došlo do ovoga? -

Kreten mi je pretio da će reći čitavom susedstvu. - Slegnuo je ramenima. - Pa sam

ga udario. Trepnula sam, nivo inteligencije iza ove priče bio je potpuno nezreo. - Zašto samo nisi otišao? Odgurnuo je led, mrdnuo vilicom levo, desno dok me je gledao suznim očima. – Treba mi posao. Treba mi lova. - Pokušao je da dohvati pivo koje više nije bilo tamo. - Od neke koja nikad u životu nije radila ni dana, nisam ni očekivao da ćeš razumeti. Koja nikada nije radila u svom životu. To je istina. Preselila sam se iz Stanforda na honorarni posao pa na život razmaženog penzionera. Moje puno radno vreme je bio Brant a sada je Lee. Leejev završetak rečenice došao je s gađenjem, kao da me je to što nikad nisam imala odjednom zapitala da li je to ikad pomislio. Emocije i osećanja često su bili skriveni. Gurnuti u stranu dok ne naiđu novu rupu u koju će uspuzati.

152

posao učinilo manjom osobom. Bilo je to nešto što Brant nikada nije spomenuo, ali sam se

Podigla sam led na njegovu usnu, širom je otvorio oči kad mu je hladnoća dodirnula otvorenu ranu. -

Prekini, - prošaputala sam. - Podnesi to kao muškarac.

Nagnuo se na moju ruku, miris alkohola i trave i zemlje i muškarca preuzele su moja čula. -

Hoćeš li nam ustupiti tu stolicu princezo?

Leejeve oči su se ponovno otvorile kada sam odvojila od njega, okrenuo se da vidi čoveka iza mene, njegova istetovirana ruka bila je omotana oko žene koju bi ja pristojno opisala kao krupnu. Strančeva druga ruka držala je rub moje stolice, kao da je razmišljao da je jače cimne tako da me baci na pod pun bakterija. Gledala sam oko sebe, tela su ispunjavala maleni prostor, prizor ni malo narušen čovekom koji je stajao ispred mene. Jedino sam ja odskakala u ovoj sceni, u svojim lanenim pantalonama i Jimmy Choos30. Torba pod mojom rukom je koštala više od pola automobila na parkingu. Bilo je glupo od mene što sam došla ovde, u petak u ponoć. Glupo od mene da ušetam u atmosferu punu alkohola i grubijana očekujući da da neću biti primećena, maltretirana. Postavljena na svoje mesto. Skliznula sam sa stolice, štikle mi se nađoše na podu, rukom se uhvatih za šank. Naravno. - Osmehnuh ses dok je njegov izraz ostao nepromjenjen, njegovo oduševljenje time što je obezbedio stolicu ostade sakriveno njegovim potiljkom i prljavštinom i čvrstinom. -

Sedni. - Zareža Lee, podigavši dovoljno visoko glavu da me pogleda u oči. Gledao

me sa naredbom u očima. -

Svakako bih trebala da pođem, - rekoh, glasa toliko tihog da se jedva čuo. Bože,

nije mi trebalo ovo. Pijani Lee, koji je već krvav od jedne glupe tuče, kako brani moju čast na mestu koje sam trebala da budem dovoljno inteligentna da izbegnem. Lee se naglo ustao, zaljuljavši se lagano dok se okretao prema čoveku iza mene. Čoveku koji se, nažalost, nije pomerio, još uvek samo korak dalje, s devojkom i dalje prilepljenom za njega. - Koji je jebo te tvoj problem?

153

30

Najpoznatiji brend ručno izrađenih ženskih cipela.

Povukla sam ga za ruku. - Lee. - Reč koja mi je kupila trenutak, pogled u kojem se sve zaledilo i u kom sam videla sve što mi tada nije mogao reći. Nije mi mogao kupiti automobile. Niti me je mogao zasipati dijamantima i zgradama ili putovanjima u Dubai. Nije mogao platiti ni pivo koje su mu je ispunjavalo želudac. Ali ovo, ovo je bilo nešto što je mogao. Mogao je stati, boriti se i krvariti za mene. Ovo, nešto što Brant nikada ne bi uradio. Situacija u koju nas naš alternativni život nikada ne bi doveo. Ovo je bio Leejev svet. Ovde je bio kralj. Ovde bi ubio tetoviranog zmaja i bio moj heroj. Njegov pogled je zapalio vazduh među nama pa sam ispustila drhtav dah. Pustila sam mu ruku i utonula natrag u stolicu za koju su se borili. -

Vi ne pijete. Napravite mesta za one koji to hoće. - U samo dve rečenice videla

sam žute zube, podsmeh zbog kog bih prešla ulicu samo da ga izbegnem, i grčenje čitavog Leejevog tela. Videla sam njegov udarac prenesen na sve moguće načine. Na trenutak sam se divila njegovim napregnutim leđnim mišićima kada se zaletio prem napred, desnom rukom je promašio frajera dobrih pola metra, čovek se samo malo nagnuo i lagano izbegao udarac. Zatvorila sam oči. Nisam više mogla da gledam. Sišla sam sa stolice kada sam čula udarac pesnice o meso u ovom glasnom prostoru. Prostor je odjednom utihnuo, ljudi su se gurali da bolje vide. Otvorila sam oči na vreme da vidim Leeja kako juri i udara čoveka, kojem se glava neprirodno zabacila unatrag. Pojurila sam napred, između njih dvojice, primetivši drugu ženu ove jednačine. Pucketala je žvakom i okrenula glavu, merkajući moju praznu stolicu, nije je uopšte bilo briga za ovu dvojicu dok je god je njeno mesto bilo osigurano. -

Stani, stani! - Vrisnula sam prema Leeju, zastao je dovoljno dugo da ga odgurnem

u masu, more tela koje nas je progutalo u potpunosti, jer bar nije bio dovoljno velik da primi svu tu silnu raju a da ne mora da joj promeni lokaciju, talasanje koje nas je iseklo sa te prekršajne žurke. Provukla sam ruku ispod njegove, povlačeći ga prema prema vratima pa na ulicu. Očekivala sam psovke, uzvikivanje muške moći, pokušaj da se vrati unutra, ali samo je posrtao. Jednom unapred, jednom unatrag, potom je seo, kolena su mu se tako savila da je sa rukama skupljenim na kolenima, glavom naslonjenom na ruke.

154

njegov pad na pod bio skoro pa elegantan, plie koji je vodio u sedeći položaj, na prljavi ivičnjak,

Sela sam pokraj njega, što sam pažljivije mogla. Svesna, kad je moja guzica dodirnula beton, da sam osudila svoje lanene pantalone na prevremenu smrtnu kaznu. Tišina. Umirivala me je ta tišina. Pristajala je ovom trenutku, podsećala me je na neka druga vremena, druga mesta. Olakšanje od večerašnje ludnice. Spustila sam glavu i razmišljala šta li to radim. Trebala bih da budem kod kuće. U svom tihom domu, uvaljena u kadu do grla, s knjigom u ruci. Ili uvaljena u mrežu na stražnjoj terasi. Slušajući zvuk okeana dok ne zaspim. -

Nikada to nećes učiniti. - Reči su mu bile ispunjene depresijom, ojačane alkoholom

i očajem. -

Učiniti šta? – Držala sam spustenu glavu, oči mi behu zatvorene. Nisam htela da

vidim lice koje je pratilo tu izjavu. Nisam stvarno želela da saznam odgovor na pitanje koje sam upravo postavila. -

Ostaviti ga. - Nastala je duga tišina, prekinuta razbijenim staklom i psovkama koje

su dolazile negde iz mraka. - Nećeš, je l’ tako? - Osetila sam njegov pogled na sebi, naterala sam se da podignem glavu i ukažem mu poštovanje pogledavši ga u oči. Uništen covek je sedeo ispred mene, ruke su mu bile obavijene oko kolena, drhtaj za moju dušu. Videla sam ga u toliko različitih stanja, ali ovo je bilo najslabije. Ovo me je najteže pogodilo i najviše zabolelo. Ono koje sam ja, na neki način, najviše volela. Zurila sam u njega i rekla jedino što sam mogla. - Ne, neću. Nikada ga neću ostaviti. Sklonio je pogled, ponovo je spustio glavu na ruke, a tišina je ponovo pala na ulicu. Tada, brzo se podigavši i sa prigušenim jecajem, nagnuo napred i povraćao na prljavi asfalt. Taksi nas je odvzao do moje kuće. Nije mi bilo drago što sam ostavila svoj auto, ali nisam želela pijanog Leeja u autu dok vozim. Bile su mi potrebne obe ruke, u slučaju štucanja za vreme dvadesetominutne vožnje. Nije štucao. Legao je na sedište, s glavom meni u krilu, opuštena ruka mu je počivala na mojoj butini, kao da je hteo da se uveri da sam tu.

mu se kotrljala po mom krilu, izazivajući strah od novog povraćanja. Međutim taksi je prošao kroz

155

Zahrkao je nekoliko puta u toku vožnje, ogromne rupe po putu su utišale njegov san, glava

moje kapije bez i jednog incidenta. Ostavio nas je kod ulaza, dala sam mu ekstra dvadeset dolara nagovorivši ga da mi pomogne da ga odnesem do kreveta. I tamo, skinula sam ga, navukla sam jorgan preko njegovih golig grudi, on je spavao. Legla sam na svoju stranu kreveta pokraj njega i zurila u njegovo prekrasno lice. Posmatrala i razmišljala i pokušala da složim ovaj haos od osećanja u svojoj glavi. Kada sam se ujutro probudila, njega nije bilo, zajedno sa novcem iz mog novčanika. Stvarno je otišao. Mobilni mu je bio mrtav. Moj privatni detektiv je pronašao Jeep, navodno napušten. Ni traga od čovjeka kojem je pripadao veliki deo moga srca. Nisam ga vidjela sledećih sedam meseci. Pokušala sam da ga zaboravim. Pokušala sam da prihvatim njegov nestanak kao blagoslov. Stvari u mom životu s Brantom su se nastavile. Život je bio miran, bez stresa. Posao sa iTunesom dogovoren, Brant je udvostručio svoje bogatstvo, život se nastavio. Međutim, svaki put kada nisam bila s Brantom, mislila sam na Leeja. Pitala se gde je. Nedostajao mi je. Odbila sam još jednu Brantovu prosidbu, ovaj put uz sveće i jastoga na gornjoj palubi njegove jahte. Skoro sam pristala. Kako je Lee otisao, borila sam se da ne kazem da. Ali nisam. Morala sam da saznam da li je Lee još uvek tamo negde. Morala sam zakopati u tamu, potvrditi njegovo postojanje, saznati više. Jednostavno sam takva.

156

POGLAVLJE 43 Brant

Držao sam prsten u svojoj kancelariji, u prvoj fijoci svog radnog stola. Kutija mu je bila istrošena, od nebrojenog puta prevrtanja somota u rukama. Više od onoga za koliko je bio predviđen. Prsten sam kupio pre trinaest meseci. Odjednom sam shvatio da sam u gradu, iz nekog neznanog razloga, među mnoštvom ljudi, svakodnevni seks osvete kakav je bio San Francisko. Mrzim ovaj grad, previše ljudi na premalom prostoru, borba za vazduh postala je klaustrofobična neminovnost. Stajao sam u toj prepunoj ulici, poljave pukotine pod nogama, i ugledao draguljarnicu, preko puta, srebrni znak crne i bele mirnoće nasuprot ludnice koju je predstavljala prenatrpana ulica. Nekako sam se probio kroz masu i ušao unutra. Mozda minđuše. Nešto što će sjajiti među njenim tamnim kovrdžama. Ušao sam u spokoj i tišinu skupih stvari i lakše disao. Osmehnuo sam se čoveku koji me pozdravio. Prišao sam pultu, ne onom s naušnicama i ogrlicama, već onom levo, noge su me vukle prema blještavom prostranstvu vereničkog prstenja. Nisam znao o čemu sam razmišljao. Nisam je mogao zaprositi a da nepriznam sve. A da joj ne kažem o crnilu svoje duše. Ja sam pokvarena roba. Znam to. Ona zaslužuje da to zna. Da zna u šta se upušta. Bol kroz koji ću je provući, ako lekovi ikada prestanu da deluju. Ali sve je to napustilo moj um kada sam došao do stakla. Kada su mi oči prelazile preko prosečnih prstenova ali su se zaustavile na jednoj grupi. - Želim da vidim ove. Izašao sam bez prstena. Nije bilo ni jednog vrednog nje. Ali pomogli su mi. Našli su onaj koji joj pristaje. Prirodan plavi dijamant. Trebalo im je tri nedelje da pronađu dovoljno velik. 2.41 karata, u obliku štita. Jedinstven oblik, jedinstven kamen, savršen za nju. Stavili su ga u jednostavnu kutijicu, a onda ga dostavili Brinkovim kamionom31. Proveo je još mesec dana u

Brink je kompanija u Americi koja je poznata po svojim oklopnim kamionima otpornim na metke a samim tim i specijalizovana za prevoz novca i vrednih dobara (jednom prilikom su njihove usluge korišćene za prevoz Dijamanta nade sa aukcije do kuće kupca). Oni svoje usluge zaštite garantuju bankama, prodajnim lancima, vladama, ekonomskim gigantima i draguljarima.

157

31

mom stolu dok nisam bio siguran, dok nisam osetio da je pravi trenutak. Najveća odluka u mom životu, važnija od bilo kog posla, svakog proširenja. Pažljivo sam izvagao odluku, analizirao za i protiv, pregledao svaki aspekt svoje veze sa Layanom. Gledao sam na to kao na poslovnu odluku, iako bi brak trebao da bude sve samo ne to. Ali već sam znao šta je moje srce osećalo. Nema potrebe zadržavati ga pod vodom da se udavi u situaciji koju je nemoguće dobiti. Trebao sam da prođem kroz analitički proces kako bih osigurao uspeh. Pre prosidbe, završio sam sa svojom analizom (pozitivnog rezultata), a tada za nju. Pokušavao sam da odredim da li je ovo pametna odluka za nju. Pokušavao sam da predvidim posledice koje bi se pojavile ako ili kada bi saznala moju tajnu. Možda bi bila dobro. Možda bi razumela. Ili bi mozda pobegla glavom bez obzira. Razbijao sam glavu oko toga, prelazio preko različitih scenarija, okrenuo prsten preko hiljadu puta... i onda se prepustio. Doneo sam odluku, rekao svojim računovođama i porodici i pozdravio se sa svim logičnim razlozima. Ljubav. Tera nas da pravimo ludosti. Okretao sam prsten oko svog palca, gledajući kako ničiji dijamant sija pod svjetlom stone lampe. Potom sam ga vratio u kutijicu, zatvorio poklopac, i vratio ga u njegov privremeni dom. Ugasio sam svetlo i sedeo tako neko vreme, moja kancelarija i srce bili su prazni i tihi.

158

POGLAVLJE 44

7 mjeseci ranije

Sledeći put kada sam videla Leeja, on je došao meni. Naslonjen na zid moje kuće, dok je ranojutarnja svetlost bacala zlatne sene na njegovo telo. Nag, samo u šotrzu, a slana voda mu se sušila na telu. Stala sam, moj sportski grudnjak je virio, a znoj kapala sa lica. Obrisala cam lice i pogledala u njega, teško dišući od zadnjeg sprinta. - Hej. -

Hej.

-

Vratio si se.

Izasao je iz senke, sunce mu je obasjavalo kožu, žmirkao je kada je došao do mene i povukao me za rep. - Da. -

Nedostajao si mi. - Nisam mogla zadržati tu rećenicu u sebi. Bila je istinita koliko

god je ja mrzela. Nasmejao, se dok je spuštao glavu, pokušavajući da prikrije svoju reakciju. Njegova rupica na licu mi je namigivala, a od te kombinacije su mi klecala kolena. -

Nemoj me ponovno ostaviti. - Slabost u mom glasu bila je toliko očigledna da je

podigao glavu. Posmatrao je moje oči s punim razumevanjem što je bilo više nalik Brantu nego Leeju. -

Okej. - Klimnuo je glavom.

Svršila sam, dok je njegov kurac bio duboko u meni, njegovo telo nad mojim, dva tela, nagnuta ka prozoru spavaće sobe, njegova usta na mom vratu, trzaji njegovih grudi na mojim leđima dok se zabijao, stenjao, izgovarao moje ime obelžavajući me kao svoju. Zatresao se u

159

meni pre nego što ga je izvadio, šapćući moje ime s poljupcem na mom vratu.

Noge su mi otkazale, njegova ruka me uhvatila pre nego što sam pala, povlačeći me unazad dok oboje nismo bili na krevetu. -

Bože, kako te volim jebati. – Disanje mu je bilo usporeno a krevet se pomerio kada

se okretao, povlačeći me bliže sebi. -

I ja. - Zatvorila sam oči. Bila sam zahvalna na nanosu vazduha po mojoj koži.

Oporavljena. -

Potrebno mi je tuširanje.

Iscerila sam se. - I meni. Daj mi minut. -

Danas nemam nikakvih obaveza. Ne moraš da žuriš.

Ostavila sam oci zatvorene. Osetila sam kako mi je podigao ruku. Prelazio je prstima po linijama na mom dlanu. Pritisnuo usne na njih, moji prsti su se sklopili oko njegovih usana. -

Volim te ovakvu. - Njegove usne su bile naslonjene na jastuk pa je promumljao.

Oči su mi i dalje bile zatvorene, usne mi se iskriviše u osmeh. -

Kakvu?

-

Golu, zadovoljnu. Ništa na sebi, ništa da učini da se osećam inferiornim.

To me natera da otvorim oči. Okrenula sam glavu, nagnula je prema njemu. - Inferiornim? Zašto bi se tako osećao? -

Živimo u različitim svetovima, Lana. Nemoj me vređati ignorišući tu činjenicu.

Ćutala sam. Osetila sam nežan dodir njegovih ruku na mojim leđima kojim se izvinjavao za svoj ton. - Ali sada si ovde. -

Da. Ne mogu ti reći ni gde sam bio. Sve... - ućutao je. - Sve nestaje osim ukoliko

sam sa tobom. To je trebao da bude kompliment. Umesto toga, zvučalo kao zatvorska kazna. Činjenično stanje. Nisam odgovorila. -

Voleo bih da te je moja majka mogla upoznati.

putem ovaj razgovor krenuti.

160

Zaboravila sam, na trenutak, da dišem. Čekajući da vidim šta će se dogoditi. Kojim će

-

Bila je tako lepa. Imala je kosu kao ti - kovrdžavu. Nikada pod kontrolom. Znala je

da me juri po kući a one bi poskakivale, kao da je neka treća osoba u sobi. - Glas mu je nestao, kao da je zaspao, a ja sam čekala nastavak. Kada je ponovno progovorio, jedva sam ga cula. -

Oca se baš i ne mogu da se setim. Imao sam osam godina kada su ubijeni. Pijani

vozač, neki bogati šupak koji se u nedelju popodne zabio direktno u njihov auto. On je preživeo, oni nisu. - Ruka na mojim leđima je postajala grublja. Muk. -

Jako mi je žao, Lee. - Nisam znala šta drugo da kažem.

Ignorisao je osećanja. Nastavio je da priča kao da su mu reči bile zatvorene i trebalo im je bekstvo, glas mu je bio napet i brz, svaki slog odisao je napetošću. - Nisam imao druge familije. Stavili su me u sistem. Imao sam osam različitih domova do svoje osamnaeste godine. Tri su bila dobra, pet... - Čula sam zvuk koji je njegovo grlo napravilo kada je teško progutao knedlu. Ruka na mojim leđima je nestala pa sam se okrenula. Naslonila sam glavu na njegovo rame i stavila ruku na njegove grudi. Postavila nogu između njegovih, sve dok svaki deo mog tela nije bio spojen sa njegovim. Utešila sam ga na najbolji način na koji sam umela. –Pet… ih je bilo loših. Nestao sam kada sam napunio osamnaest. Dobio sam nekoliko hiljada dolara od države i otišao. - Vratio je ruku. Iscrtavao je liniju niz moju kičmu. - Ti i ja.... živeli smo različitim životima. Nikada se niko nije brinuo o meni. Nikada nisam imao dovoljno da se i ja o nekome brinem, još manje da razmazim ženu kao što si ti. Čitav moj život je o preživljavanju. Borio sam se da dođem tu gde sam. Da dođem do tačke u kojoj ću biti dovoljno dobar za nekog drugog. Ništa nisam rekla. Samo sam ležala, u njegovom zagrljaju. Osetila sam trenutak kada je prestao da čeka odgovor i zaspao, njegova ruka je postala teška i opuštena na mojoj koži. Bila je to predivna priča. Poetičan u oslikavanju svog života. Drag. Kreacija ovog mučenog, zbunjenog čoveka predamnom. Savršeno je objasnio svoju patnju za ljubavlju, pomešanu sa JaNikadaNećuBitiDovoljnoDobar.

je tu priču već ispričao.

161

Šteta što je sve to bila laž. Ležala sam u njegovom zagrljaju i pitala se kojem broju žena

POGLAVLJE 45 Brant Na neki način blizu smo svega, životu gde jedan započinje a drugi završava, povezanost toliko potpuna da smo jedno. A s druge strane... Mi smo potpuno različiti. Laži. Laži nas razdvajaju. Započeo sam ovu vezu s jednom laži, delom svoje prošlosti koju sam stavio sa strane nadajući se da je nikada neće saznati. Ona je započela ovu vezu bez mana i neiskvarena, i od onda se laži samo gomilaju. Želim da nas oslobodim svih tih laži, da očistim našu prošlost sa jednom sesijom priznanja. Ali užasno se bojim da joj priznam svoju tajnu. I jednako sam užasnut da je cujem kako mi govori svoje. Znam ih, ali ne želim da budu izgovorene, ne želim da ono što već znam postane istinito. Samo želim da znam zašto. Zašto me vara? Šta joj to ne obezbeđujem? Koji deo mene nije dovoljno dobar? Zašto, kada njena ljubav za mene gori toliko jako da prži... zašto se onda iskrada sa strancem? Najviše se bojim da ga voli. Moj najveći strah je da je uspeo da pridobje njeno srce. Volim je previše da bih je delio. Njega mrzim sa tolikom osvetoljubivošću da mi krv postaje bela. Tražio sam da je prate. Našao sam se sa privatnim detektivom i dogovorio da je mesec dana prati. Ali ona je prepametna, njegovi izveštaji pokazuju da je provela vreme samo sa jednim muškarcem: sa mnom. Sada, Jillian je posmatra. Dao sam joj zadatak da sazna sve o muškarcu koji drži ljubav mog života u svojim rukama. Ja sam inteligentan čovek. Nazivali su me i proračunatim. Ali nisam hladan; nisam bezosećajan. Moja ljubav gori svetlo koliko i njena, kao i moja posesivnost. Međutim moja bes, moje emocije, ne izlaze na površinu. One su skrivene, čekaju, onaj trenutak kad će morati izbiti.

162

POGLAVLJE 46 5 meseci ranije

-

Nećeš da se udaš za mene.

-

Da li je to pitanje ili izjava?

-

To je pocetak pitanja.

-

Pa... završi ga.

-

Bih, ako bi prestala da pričaš dovoljno dugo da mi dopustiš.

Podigla sam pogled sa gomile voća ispred sebe, ruke mi behu na narandži koja je trebala da bude dovoljna, jer ništa drugo na toj hrpi nije bilo mekano. Iscerila sam se Brantu. - Onda pričaj. Bacio mi je mango, hodajući između uličnih štandova dok mi se nije približio. – Nećeš da se udaš za mene... ali zašto ne živimo zajedno? Da, zašto Layana? Pretraživala sam mozak za prihvatljivim odgovorom, nekim drugim a da nije Lee. Sigurna sam da se Lee ne bi složio da me jebe do iznemoglosti na Brantovom krevetu. A onda opet... imala svoj stan u gradu, onaj koji Molly i Marcus nisu iskoristili kako treba. Zaslužio je rundu dobre jebačine. - Možda, - rekoh napokon, pomerivši se u stranu, ispred limeta, dok mi se Brantova ruka zavlačila pod džemper, pomerajući kašmir na način koji ne bi trebalo. -

Možda? - Stavio je ruku oko mene. Gricnuo me po vratu pre nego sto me pogedao

sa mračnim izrazom na licu. - Možda je tvoj odgovor na moje ponude. -

To je dobar odgovor. - Osmehnula sam mu se. Stadoh na prste i poljubih mu usne.

-

To je užasan odgovor, - gunđao je, povlačeći me nazad kada sam pokušala da se

okrenem. - Voliš li me? Stala sam, spustila korpu i stavila ruke oko njegovog struka. Pogledala sam ga, to lice

163

koje sam volela više od svog života. - Naravno da te volim. Da nisi nikada posumnjao u to.

Nagnuo se.Toliko mi nežno prešao preko usana da sam zatvorila oči. Trebalo mi je više. - Onda se preseli kod mene, - prošaputao je. - Budi moja nezakonita devojka. -

To nebi bilo ispravno, - izgovorila sam o njegove usne.

-

Onda se udaj za mene, - rekao je, snažno me poljubivši i potom se odmakavši.

Gledao je oko nas nekim preteranim izrazom lica. - Želis li da to ucinim? Da kleknem upravo ovde? - Pretraživao je džepove, pretvarajući se da traži prsten za koji sam prokleto dobro znala da je u njegovoj kancelariji. -

Ne! - uzviknula sam. - Pobogu, ne. Dobro useliću se kod tebe, - obećala sam mu,

grleći oko vrata i ukravši još jedan poljubac. -

Obećavaš?

-

Obećavam. - Tada sam vrisnula, podigao me je, naša korpa se prevrnula, voće se

pocelo kotrljati po ivicama prozala. - Brante, sta to radiš? -

Lov na kuću. – Privio me je an grudi, spretno se krećući kroz gužvu, a ja sam

gledala za našom korpom. -

Šta je s voćem?

-

Kupiću ti kuću sa voćnjakom. - obećao je, spuštajući me nežno na tlo pored auta,

otvorio je vrata i držao ih da udem. -

Sada? - Upitala sam glupo, ulazeći u auto, gledajući njegovo lice dok je zatvarao

vrata i odlazio do vozačevog sedišta. -

Sada.

-

Mislila sam da ću se samo useliti u tvoju kuću. - Kuća je bila zaista pogrešna reč.

Palata. Oko šesnaest hiljada kvadrata prostora koje je slabo koristio. Za opremanje laboratorije u podrumu potrošio je deset milion dolaza. Nije se mogao iseliti. To nije bilo moguće. -

To je moja kuća. Želim našu kuću. Mesto gde ćemo izgraditi našu budućnost.

Mesto koje ćeš ti odabrati. – Ubacio je auto u brzinu i bacio mi svoj mobilni u krilo. - Nazovi Jill. Saznaj kog bi agenta trebali da kontaktiramo, a onda ga pozovi. Naša kuća. Okrenula sam Jillian i pitala se kako će ovo proći s Leejem. Možda sam pravila

164

grešku.

Kupila sam svoju prvu kuću nedelju dana nakon mog dvadeset petog rođendana. Imala sam budžet od tri miliona dolara. Polludela sam i potrošila četiri. Pogledala sam dvanaest različitih kuća pre nego što sam donela tešku odluku i odabrala jednu. Sa Brantom, sam očekivala i teže. Ali ispalo je smešno jednostavno. S mojim pređašnjim, bednim budžetom, morala sam da donesem odluke. Da li am želela kuhinju u dvorištu ili sunčani trem? Bioskop u kući ili biblioteku? Kancelariju s pogledom na okean ili spavaću sobu više? Sa Brantovim budžetom, svaka kuća je imala sve. I trebalo je izabrati samo između tri. Agent je ponudio limuzinu, ali smo se vozili Brantovim Aston Martinom, jureći prema obali, gde su kuće bile na dvadesetak kilometara udaljenosti. Sve što smo uvek hteli da imamo za trideset miliona dolara. Odluka je bila jednostavna. Prva je bila palata sa razmetljivim detaljima, ručno oslikanim plafonima i teškim baršunastim zavesama. Vrištala je stari naborani novac, i imala je sobe za osoblje i čitav sprat sa formalnim sobama koje nikada ne bi smo koristili. Imala je plesnu dvoranu, ogroman prostor koji sam zamišljala da koristim na razne načine, najviše kao dvoranu za klizanje moje buduće dece. Međutim koncenzus, pogled između Branta i mene na izlasku, bio je ne. Sledeći posed bio je Windere, kuća visoko na litici, čiji su vlasnici u jednom trenutku u vremenu bili Kennedyjevi. Imala je sedamnaest hiljada kvadratnih metara omeđenih ogradom, devet soba, teniske terene i lift koji nas je vodio 42 sprata do plaže. Uz kuću je dolazila i dvosobna kuća na plaži, koja je bila smeštena uz podnožje lifta, prekrasnih sto deset kvadrata koji sa pripojenim termom i drugim bazenom. Imala je privatnost, ali joj je trebalo barem osam članova osoblja, i bila je udaljena dobrih pola sata od Palo Alta, ali je bila udobna. Moderna. Baš kao i mi. Imala je i petsto kvadrata podruma. Prodano. -

To je to. - Brant je potapšao agenta, malu ženu s dubokim zagrizom, po leđima. -

Dobar posao. -

Imam jos jedan posed da vam pokažem... u Santa Cruzu... prekrasna kuća... -

165

Glas joj je nestajao, pa mi je pogledom tražila pomoć.

-

Ova je savršena, - ponovila sam Brantovo mišljenje. Provukla sam svoju ispod

njegove ruke i pogledala u njega. -

Napravite ugovor. – Prebacio mi je ruku preko ramena, spustio glavu i poljubio me

u usta. - Volim te,- promrmljao je, a agentkinjaa se udaljila kako bi nam dala malo privatnosti. -

I ja tebe volim.

-

Prvi koraci, je l’ tako?

Iscerila sam se. - Prvi koraci. Bebeći koraci. Promrmljao je na mojim usnama. - Ne spominji bebe. Već zelim da te vidim trudnu, decu kako trčkaraju po ovoj kući. Svetlost u mom srcu je blago izbledela, i podigla sam se, ukravši mu poljubac pre nego što su mi emocije navrle na oči. - Idemo jos jednom da pogledamo našu budući dom.

166

POGLAVLJE 47 -

Šta se događa?

Pogledala sam sa svog mesta na podu, dok sam bila usredređena na ram za sliku. Lee je stajao na vratima, zbunjeno ispruženih ruku. Pogledao je po praznoj dnevnoj sobi, pola nameštaja odneto je prosle nedelje. Nagnula sam se. - Frank? Trenutak kasnije, u sobu je ušla obrijana glava. – Da gospoja? -

Možes li okupiti momke? Odvesti ih na ručak? Treba mi privatnosti.

-

Naravno. - Klimnuo je pozdrav Leeju i napustio prostoriju.

Skočila sam na noge, spustila ram, te rukom otresla prašinu sa sebe. - Hej dragi. -

Šta se događa? - ponovio je.

-

Selim se. Pokušala sam da te pozovem. Pokušavala sam da te nazovem. Trebalo

bi da uključiš sekretaricu. Gledao je oko sebe kao da nije shvatao šta se događa, napravio je par koraka u kuhinju pre no što se vratio. - Skoro sve je odnešeno. Kad odlaziš? -

U petak.

-

Pa, gde se seliš?

-

Nije daleko. - Približila sam se, stavljajući ruke oko njegovog tela, moje telo

stisnuto uz njegovo, odmah sam osetila reakciju. Pogledao je naniže, nagnuo se i utisnuo poljubac na moje usne. - Pokaži mi je. -

Sada?

Slegnuo je ramenima. – Ma da. Deluješ kao da ti je potreban odmor. Pogledala sam unaokolo, u moju kuću ispunjenu polu-spakovanim kutijama. Kuću koju su Frank i njegov tim mogli sami zavrsiti. - Dobro. Idem po kljuceve.

167

Uzeli smo Defendera, Leejeve ruke upoznate s volanom. Bila sam u iskušenju da mu poklonim auto, njegova ljubav za njega bila je očigledna svaki put kada je seo za volan. Možda kasnije. Sada bi smo se samo posvađali. Pitanja od Branta. Previše zbrke, previše uzburkanosti. Tiha vožnja, jedine reči su bile izgovorene kada sam pokazivala put. Krišom sam gledala u Leeja dok smo se vozili uređenim ulicama, čitav svet daleko od njegovog dela grada. Oči su mu konstantno letele, izraz mu je bio sve zamišljeniji. Poznavala sam ovog Leeja. Ovo je bio nesiguran Lee. Onaj koji je postajao neprijateljski raspoložen i iziritiran mojim životom u luksuzu. Onaj koji je sa toliko žara mrzeo Branta da me je plašio. Možda je danas pogrešan dan da mu pokažem kuću. -

Umirem od gladi. - Nagnula sam se, i zavukla ruku pod njegovu. - Hoćeš da prvo

nesto pojedemo? -

Nisam gladan. – Izvukao je ruku. – Zar u tvom novom domu nema hrane?

Pogledala sam kroz prozor. Progutala odgovor. Ovo će biti potpuna katastrofa. Primetila sam oklevanje na Leeju dok sam pokazivala novu kuću, Defender se lagano zaustavljao pred kapijama, čuvar je izasao iz male kućice, videvši nas kako mašemo, kapija se poče lagano otvarati, otkrivajući lepotu koju je predstavljao Windere. Promenio je brzinu sa zakašnjenjem, mileo je po prilazu, šuštanje opalog lišća je bilo čujno u odsustvu vetra. Kada je trebalo da zaustavi vozilo, ispred garaže za šest automobila, naglo je zakočio, okrenuo ključ, i samo sedeo, motor nije radio, ruke mu behu na volanu. -

Useljavaš se s njim. - Nastala je mrtva tisina.

-

Da. Možeš da uđeš. Želim da se osećaš ugodno ovde.

Nasmejao se. Spustio je ruke sa volana i pogledao me. - Neću ući, Lucky. Nisam znao... nisam shvatao. Trebala si da mi kažeš. -

To je samo mesto za život. To ne menja ništa među nama.

-

Menja. Tvoja kuća... Tamo je bilo dobro. Ovo mesto... – Nakrivio je glavu i

će ti dopustiti da se jebeš sa strane?

168

pogledao gore, prema četiri sprata preterivanja. - Ovo mesto ima svog čuvara pobogu. Misliš da

-

-U redu je Lee. Mozes doći i otići kad god hoćeš.

-

Kad god on nije tu. Jebeš to. – Ispustio je težak uzdah i okrenuo se u sedištu. Zurio

je u moje oči. – Nikada ti neću moći dati ovako nešto. Sranje, nikada neću biti u mogućnosti da ti dam bilo šta. -

Niti mi to od tebe treba. - Odmahnula sam glavom. - Jedino mi treba da me voliš.

- Reči su zapeše na mojim usnama, jer sam u tom trenutku zažalila što sam ih izgovorila. On to ne bi razumeo, mislio bi da je to više od onoga što zaista jeste, izjava je davala na značaju naše afere. -

Da te volim? - Spustio je pogled, tiho se nasmejao sebi u bradu pa me pogledao

ispod obrva. - Lucky, volim te od kad smo se upoznali. Samo nisam mislio da ću te moći imati. Srce mi je preskočilo, propuzala sam preko konzole, sela u njegovo krilo i stavila mu ruke oko vrata. Poljubila sam ga u usta tako da su nas mogli videti i čuvar i trojica radnika koji će nestati već sledeće nedelje. Spustio je ruke niz moje telo. Stiskao mi guzicu dok je poljupcima dokazivao da sam njegova. Nisam to trebala reći, njegov odgovor mi je slomio srce ali i ulepšao godinu, sve u isti tren. Odmakla sam se, teško dišući, pogledala u njegove oči, i rekla izvrnutu verziju istine. I ja tebe volim. -

Za nas je to dovoljno.

-

Uđi. - molila sam ga. - Možeš je krstiti, jebati me u svakoj sobi. Učiniti je svojom.

Telo mu se zgrči poda mnom. - Nije li on to već uradio? Nasmejala sam se o njegove usne. Okusila ih još jednom. – Ni na koji način, - prošaputala sam. -

Povlačim svaki put kad sam ga nazvao pametnim. - Zagrlio me je, otvorio vrata i

izneo iz kamioneta. Spustio me je nežno na noge, zatvorio vrata i oprezno pogledao prema kući. – Bogati kurac, - promrmljao je, odupirući se dok sam ga vukla za ruku, lagani koraci su ga vodili ka ulaznim stepenicama, radnik je prošao pokraj nas, i udelivši nam profesionalni smešak. Gospođice Fairmont, Gospodine Sharp. - Žena je pevušila, ali je nastavila da hoda, bez

169

zaustavljanja.

Osetila sam ubrzanje u Leejevim koracima, pa sam ga povukla u kuću. - Mislila je da sam ja Brant, - siktao je, bacajući pogled preko ramena u ženu. -

Sa mnom si. On nije bio ovde. Radnici ce verovatno isto to pretpostaviti, - klimnula

sam prema sobi ispred nas, trespratni ulazni hol, gde su četvorica aktivno raspakiravala stvari ispred nas. -

Što znači da te mogu pojebati upravo ovde i niko od njih ne bi shvatio? - Primakao

mi se, gurajući me prema najbližem stubu, pritisak njegovog tela jasno mi ej stavljao do znanja u kom smeru su išle njegove misli. Zakikotala sam i otišla od njega. – Ponašaj se, - izgovorih bez glasa, pomičući se da potapšem ruku najbližeg radnika. -

Da, gospodice Fairmont. - Čovek se okrenuo, široko mi se osmehnuo dok je učtivo

klimao glavom ka Leeju. -

Želeli bi smo malo privatnosti. Možete li pronaći Ann i reći joj da zamoli osoblje da

napuste kuću? -

Svakako. – Čovek je otišao, a Lee ga je zapanjeno gledao.

-

Zar svi rade sve što im ti kažes?

Naslonila sam se na stub i povukla ga na sebe. - Poljubi me. Zatvorio je oči, povinovao se, vrativši svoj stisak tela na moje, ljubio me snažno i posesivno, a rukama mi napasno istraživao telo preko tanke pamučne letnje haljine. – Pretpostavljam da je to da, - promumlao je. -

Da. - složila sam se. - A sada, pojebi me na sve moguće načine.

-

Da, gospođice Fairmont, - razvlacio je, povlačeći mi gaćice jednom rukom. - Sa

zadovoljstvom.

170

POGLAVLJE 48 Znam da ne razumeš. Znam da me mrziš. Ali uskoro će saznati Brantovu tajnu. Ne mogu da je sakrijem. To neće ostati nezapaženo, vrišti u tišini dok neko ne izvuče zaštitni osigurač a njegov urlik će ispuniti vazduh. I kad jednom kad saznate, razumećete. Ti bi uradio isto. Provela sam skoro dve godine sa Leejem. Provaljujući u njegov život. Uklanjajući sve prepreke. Čineći sve da se zaljubi u mene, terajući tu ljubav da se cedi iz njegovih pora i obavije njegovo srce. Uspela sam. Imala sam ga u potpunosti u rukama. Jedino problem je, što nisam znala šta da radim sa njim u tom trenutku. Ti mozeš da kontrolišeš, manipulišeš, čoveka toliko dugo dok uzica kontrole ne pukne. Posebno čoveka kao što je Lee. Čovek koji se zakačio za sve što je mogao i želi više. Mogla sam da osetim pucanje mog povoca. Pucketanje oslabljenih niti dok je vukao jako o moje butine. Čvrsto u Brantovom pravcu. Mržnja prema njemu rasla je sa porastom Leejevih emocija prema meni. Jillian je bila u pravu. Igrala sam opasnu igru. I rizikovala sve za svoj sopstveni sebični cilj.

171

POGLAVLJE 49

2 meseca ranije

Gostinjska kuća okrenuta prema okeanu nam je postala jazbina za jebanje, dovoljno daleko od glavne kuće da bi nam bila sopstvena oaza. Ponekad je Lee posećivao dva puta nedeljno, nekad dva puta mesečno, njegovo pojavljivanje bilo sporadično. Leejev stres zbog prolaska pored stražara splasao je petog ili šestog puta kada se provukao kroz naše kapije bez ikakvog problema koji bi mogli napraviti, uz prijateljsko klimanje glavom kao jedini pokazatelj njegovog prisustva. -

Tvoja straža je sranje.

-

Kako to misliš? - okrenula sam glavu, na njegovovom krilu, susrevši njegov pogled

koji je zurio u mene. -

Mogao bih te ubiti ovde.

Nasmejala sam se. – Onda bih bila mrtva pre više meseci. - Prebacila sam kanal. Našla sam ESPN32 i stala. Gledala sam više sporta u poslednjih godinu dana nego za čitav svoj život. Brant je čitao i smišljao u slobodno vreme, dok je Lee gledao beznačajne igre koje nemaju uticaja na tuđe živote. -

Ozbiljan sam. Koja je poenta imati čuvare koji se samo smeškaju i mašu bilo kome

ko udje? -

Rekla sam ti, znaju ko si.

-

Što je šta? Tvoj prijatelj za jebanje? - gorak ton u njegovom glasu me je naterao

da stanem. Mutirala sam TV i okrenula se, prevrćući se na moju stranu i zagledala se u njegovo lice. -

Nisam intimni prijatelj sa njima, Lee. Rekla sam im da te uvek puste. Zar to nije

dovoljno?

172

32

Akronim za Entertaiment and Sports Programming Network je američki kablovski i satelitski televizijski program.

-

Zašto nisu lojalni Brantu? On je taj koji im daje platu. Plaća svima u ovoj kući

račune. I gde je on jebo te? - ovo je bio besni Lee. Mrzovoljan, iznerviran svime i svačim. Najmanje mi omiljena verzija njega, sporedni efekat strastvenog čoveka. Brant nikad ne poludi. - Bio sam ovde preko deset puta, i on nikad nije kod kuće. Da li bar živi ovde? -

Znaš da živi. - Zabacila sam glavu, zureći u plafon i pitajući se kako sam zapravo

upala u ovakvu situaciju. Koliko će još nemogućih pitanja Lee ima danas za mene. - Sećaš se? To je bitka sama za sebe. - Borila sam se s ovim čovekom deset puta više nego s Brantom. -

Jebeš bogate. - Odgurnuo me je sa krila gde je stajao, padala sam sa kauča ali

me je uhvatio podigla sam glavu i streljala ga pogledom. Odšetao je do prozora s rukama na kukovima, u pozi koja je stavljala akcenat na njegovu pozadinu. - Kunem se Lana, bolje se nadaj da neću nikad naleteti na njega... mene ovde šalješ kao nekog jebenog vodonošu dok te on jebe u glavnoj kući. -

Ti mrziš glavnu kuću. Zato dolazimo ovde.

-

Je li te jebao ovde? - okrenuo se iznenada, svetlosti je bilo sve manje u kući kako

se sunce kretalo prema horizontu. Zurio je mene očima punim mržnje i bola. -

Molim te prestani da govoriš jebanje, - prošaputala sam.

-

Je li jebao tvoju slatku pičkicu u ovoj kući? - prišao mi je bliže, ističući svaku reć,

glas mu je bio kao režanje dok je izgovorio, povukavši me rukama na stopala i podiže me čvrsto za kukove, stisak mu je bio toliko jak da je bolelo, tako podignutu me je nosio do granitnog radnog dela, gde me je spustio, rukama mi raširivši noge, i postavljajući svoje telo između njih. -

Ne. - Rukom mi uhvati lice kad mi je izleteo odgovor, pritiskajući me jako, njegova

usta prateći su me zarobila, sjurivši se na moje usne u tolikoj potrebi da je bolelo. -

Obećaj mi. – Drugom rukom mi je čvrsto stegnuo zadnjicu, povlačeči me napred,

do ivice radnog stola dok nisam bila u potpunosti pribijena uz njega, mekani materijal njegovog šortca nije činio ništa da prikrije koliko se napalio. Mrzela sam način na koji je mogao to da mi radi. Njegova potreba me je automatski pretvarala u sirovu jamu žudnje. -

Nije… - prostenjala sam. - Molim te, trebam... - grčevito sam se stegla, obmotavši

ga nogama, vukući ga za vrat kako bih vratila njegove usne na svoje. Reci mi.

173

-

Petljala sam rukama po njegovom šortcu. Posegnuh unutra i uhvatih ga, stisak mu posta još jači kada mi je u potpunosti bio u ruci. – Ovo. -

Znaš šta mislim da ti treba? - mabio se u moju ruku. - Biće loše.

-

Da?

-

Da.

Zagrcnula sam se od čežnje - Onda me napravi lošom. -

Učiniću te još gorom.

Tada me je jebao. Baš tu na bifeu. Vrištala sam u orgazmu protiv zvukova talasa i galebova na vetru. A četrdesetdva sprata iznad nas, ogromne kuće na samoj litici bila su prazna i tiha.

174

POGLAVLJE 50 Zajednički život menja vezu. Brant i ja nismo imali uobičajenih problema u vezi. Nije bilo prljavih sudova zbog kojih bi se svađali. Nije bilo prljavog veša ne neobrisanim podovima. Ne, tradicionalni izvori prepirki su bili ukljanjani od strane našeg sedmočlanog osoblja. Ali i bez svađa, naša veza se promenila, poboljašala se kao rezultat zajedničkog života. I da sam imala ikakvih sumnji u svoju ljubav, nestajale bi svakog jutra kad bih se probudila pored ovog čoveka. Njegova pažnja je bila najbolja ujutro, kad me je budio nežnim dodirom pristiju kroz kosu, nežnim poljupcima po koži. Otkotrljala bih mu se u naručje, i tu bi proveli još ekstra sat u krevetu, treptanjem odagnavajući san s očiju dok je toplina kafe strujala našim venama. Ponekad je čitao, moje telo bi se sklupčalo uz njegovo i opet bih zaspala sa glavom na njegovom ramenu. Nekad bi se jebali, njegov dignut kurac je bilo teško ignorisati između nas, razigrani poljupci bi se pretvorili u mnogo više njegovim rukama. Uglavnom smo razgovarali. O njegovom ili mom danu. O HYA događajima ili BSX projektima. O našoj budućnosti i o tome da li ćemo imati dvoje ili četvoro dece. Privatnom ili državnom školovanju. Stanfordu ili Mirovnim trupama. Uveče, onih večeri kada bi došao kući, kuvali smo. Kristina, kuvarica, ponašala se kao instruktor, naše veštine su se popravljale pri pripremanju svake večere. Moje su bile dokeorisanje, Brantove pripremanje. Puštali bi muziku; Kristina nam je davala instrukcije, a onda bi nas puštala da ne uspemo na najgore moguće načine. Ponekad bi dolazio suviše kasno kući. Sačuvala bih mu porciju njene kreacije i sedela s njim na gornjoj terasi. Slušala sam okean i pričala s njim dok sam pijuckala vino a on je jeo kao tinejdžer. Nisam znala da je on konstantno nešto grickao a potom jeo pravi obrok, kao da troši hiljade kalorija dnevno, prijale su mu različite kuhinje kao i meni. Takođe je radio neverovatan broj sati. Nije mogao da se seti polovine tih dana kada bi smo seli da pričamo. Izgubio je pojam o vremenu kada smo pravili roštilj. Voleo je, iznad svega, zvuk mog orgazma. Želeo je, pre svega, da provede ostatak života samnom.

bile između nas. Postojao je način za nas da imamo pravu budućnost. Znala sam. Jebeš Jullian

175

Što smo bili bliži, to sam ja imala veću potrebu da stvarno popričamo. O tajnama koje su

i stvari koje mi je rekla. Verovala sam da naša ljubav može to da izdrži. Verovala sam da mogu biti lepak koji će ga držati kada mu se svet bude raspao. Želela sam da isijavam podršku za sve što ga je mučilo. Da ogolim istinu koaj se krila iza svega. Kažem mu sve. I vidim da li će preživeti. Da li će ostati. Rizikovala samm da ga izgubim. Rizikovala sam da mu uništim život. Rizikovala sam da sačuvam našu ljubav. Našu budućnost.

176

POGLAVLJE 51 Brant

Ja nisam jednostavan čovek. Znam to. Svi smo to otkrili onog leta kada sam imao jedanaest godina. Leto kada je padao sneg u San Franciscu. Leto kada su tri devojke nestale. Leto kada su mi roditilje kupili računar, i kada sam prestao da se igram napolju. Tog leta, sve što sam znao promenilo se. Jednostavan Apple II procesor, smešten u očevoj kancelariji, otkrio je za mene novi svet. Upoznavanje napredne tehnologije ukralo mi je detinje opsesije kalkulatorima i alatima i dovelo ih na potpuno novi nivo. Prekidač je kliknuo u mojoj glavi, otvorio sam ta vrata šire, dozvolivši da more “šta ako” procesa nagrne. Rastavio sam skupu kupljenu stvar, šireći je po očevom stolu, i proučavao je danima. Moji roditelji su bili besni, pa zabunjeni, onda uvideli genijalnost, i na kraju su mene i računar prebacili u podrum. Davši mi radni prostor, alat i slobodu. Učio sam mahnitom brzinom. Posećivao sam biblioteku, uzimajući svaku knjigu o tehnologiji koju sam mogao da nađem. Moj interes je postao opsesija, moja strast postala je ludilo. Što sam više učio, više sam pomerao moje intelektualne limite. Haos je počeo da gospodari moijim umom, komplikujući trku intelekta, kao da se jedan težak proces takmičio s drugim, sve pokušaju za prevlast u mojoj podsvesti. Radio sam više. Nisam jeo. Jedva sam spavao. Ignorisao roditelje, postajao iritantan. Provodio sam slobodan trenutak u podrumu. Bilo je to kao da je jezik tehnologije bio jedini koji je moje novopronađeno ludilo razumelo. I unutar tih zidova podruma haos – na kratak trenutak – bi prestajao. Dolazila bi usredsređenost. Sve ostalo je nestajalo. Radio sam u svom novom domu, a roditelji su na kraju zvali specijaliste. Diskutovali su o meni šapćući kao da sam bolestan. ONda, 12. oktobra se dogodilo. Naša mala porodična verzija Armagedona – katastrofa prisustvo u vrtešci testova i lekova. Bio je psiholog, postavljao pitanja, proučavao iskustva. Pokušao je da posloži kaleidoskop mog uma i razume njegovu strukturu i balas. Ispričao sam mu

177

episkih razmera. Odveden sam doktorima, mnoštvu njih. Dr.F je lice koje je ostalo. Konstantno

stotine priča, prošetao s njim kroz svaki delić moje prošlosti. Sve sem onoga što se dogodilo 12. oktobra. Na tu temu, o tom datumu, sam prećutao. Nije to bila svesna odluka, nisam bio tvrdoglav ili tajanstven. Nisam mu rekao zato što nisam znao šta se dogodilo. Toliko jednostavno. Nisam mogao da se setim. Ili mi moja podsvest nije dozvolila da se setim. Konačno, život je postao nova realnost: Jillian i ja protiv sveta. Ja sam stvarao kompjutere, ona je bila posrednik u dogovorima, a mi smo redefinisali uspeh. Svaka obmana koju smo orkestrirali... nije delovala bitno. Novac se slivao, ja sam se dobro prilagodio, i moji roditelji su poverovali u sve što smo rekli. Lagao sam skoro deceniju, Jullian je pokrivala moje grehe osmehom i tako slatkim rečima da sam joj skoro i ja mogao poverovati. Onda, laži su prestale, meditacija je popravila sve moje probleme. Prošlo je 27 godina od 12. oktobra. Sada sam bio pod kontrolom. Zaljubljen sam. Ubediću je da bude moja žena. Nikad bolje.

178

POGLAVLJE 52

1 nedelja ranije

Lomnjava tanjira mi se zarila u mali mozak, Leejeve ruke su čistile sve sa stola u besu. Bio je pijan, oči mu behu mutne, njegovo pojavljivanje sa sve mirnim i upotrnim naslanjanjem na zvono između glavne i gostinjske kuće. Navukla sam haljinu i krenula u lift, neprekidna zvonjava čula se u liftu, samo kako bi nagovestila raspad sistema koji me je dočekao. -

Nikad nisam želeo ovo! Pronašla put u moj jebeni život i sad kad me imaš, ne želiš

me! - Lee je disao teško, grudni koš mu se podizao, oči su mu bile širom otvorene, dok mu je bol grčio lice. -

Naravno da te želim. Volim te.

-

Ali još uvek si s njm! Kakva si ti to uvrnuta žena? Kunem se Bogom, ne mogu...

Ne mogu više ovo da podnesem. Ne mogu da znam da se vraćaš i jebeš s njim. To me ubija. Ne mogu da mislim o tome da te dodiruje. - Buljio je u mene, s očima punim bola, emocije su se kovitlale u njima. Grudi su mu se tresle kada je šaputao, izdisao je teško, prsti su mu drhtali dok ih je pružao, vukući me ka sebi i gledajući me u oči. - Reci mi da me voliš. -

Volim te. - Gledala sam ga dok je zurio u mene želeći da me razume, dok su mi se

oči punile suzama. -

Reci mi ponovo.

-

Volim te.

Strgao mi je gaćice, vukući materijal jednom rukom dok me je drugom držao za vrat toliko jako da me je bolelo. Bio je izbezumljen, imao je potrebu, i kad se zabio u mene nisam bila spremna, a on ej bio toliko tvrd, i ja sam izgubila dah iz drugog razloga ali omojbože volela sam ovog čoveka. -

Ne mogu, - rekao je uzdahnuvši, povukavši me do ivice stola, koja mi se zabijala

mogu da te izgubim, Lana. Ti si mi sve. - Usne su mu zadrhtale na mojoj ključnoj kosti dok je

179

u zadnjicu dok su me njegove ruke držale u mestu, a njegovi kukovi počeše da se pokreću. - Ne

spuštao glavu, nežan dodir njegovih usana na tankoj koži druugačiji od bilo kog drugog dela ove jednačine i ja se izvih pod njegovim rukama, nabih se na njegov kurac i povukoh mu glavu na moj vrat, usne mu se povinovaše, ljubeći mi i grizući mi kožu, praveći posesivni trag i gurao je i izvlačio se i na taj način me je obeležavao svojom kitom, ubrzavajući ritam i ja zastenjah, ruke su mi bile na njegovoj koži, mišići pod mojim prstima su se naprezali dok me je jebao svojim osećanjima. Usne mu se otvoriše tik uz moju kožu i on zajeca, prodahta moje ime, njegovo nabijanje se uspori dok se praznio u meni. Naša tela usporiše, njegov konačni nalet bio je jak i dubok, a onda je stao. Ostajući u meni zadihano reče u moj vrat. – Reci mi. -

Volim te.

Potom me je podigao i odneo u naš krevet. Spustio me je i okrenuo, tako da su mi leđa na njegovim grudima, njegove ruke omotane oko mene, privlačeći me čvrsto. -

Ne znam šta da radim. - Njegovov glas je bio maglovit i mek u mračnoj sobi, reči

se skoro izgubiše u zujanju ventilatora. - Volim te previše da te ostavim. Ali ne mogu ovako. Ovo me ubija. - Tada je izgovorio reči koji sam se pribojavala, one koje nikako nisam želela da čujem a koje su me proganjale u snovima. - Moraš da izabereš. Jednostavno moraš. Deset minuta kasnije, njegov dah je bio ujednačen. Ležala sam tamo, ruke su mu bile opuštene oko mene, i počeh da plačem. Ponekad dobiti sve što želelite je sranje sranje. Bilo je dovoljno dugo. Svaka ljubav koja je bila morala je biti dovoljno jaka. Bilo je vreme. Morala sam da se rešim svih naših laži. Bilo je vreme da se rešim svih naših laži.

180

POGLAVLJE 53

2 godine i 4 meseca ranije

Onog trenutka kada se Brant pojavio, u tom Belize hotelskom baru, u 1.43 ujutru, znala sam da nešto nije uredu. Samo što nisam znala šta. Nisam mogla da shvatim zašto sam se naježila. Nisam razumela zašto je buka iz bara izgledala sada tako daleko. Stajala sam tu, zurila u njega, pokušavajući da vidim u čemu je problem. -

Hej. - Iskezio se. Široki osmeh mu je isticao rupice na obrazima i belinu zuba i

nemarnost zbog utakmica američkog fudbala subotom uveče. Kada bi se nasmejao oči su to prenosile, iskrile, potpuno prikazivanje čoveka koji je znao koliko je šarmantan i koji to nosi sa lakoćom. - Izgledaš izgubljeno dušo. – Ispružio je ruku, uhvatio za lakat i privukao bliže, rukom sam mu dotakla majicu. Naslanjala sam se na njega lagano. Pokušavala sam da zaustavim svoje dalje kretanje dok sam dozvoljavala svom umu da shvati šta nije uredu u ovoj situaciji. Pogledala sam desno, u plavušu koja je nosila polo majicu smeštenu na najbližoj stolici, čija je odeća vrištala zaposlena u odmaralištu, u čijoj je ruci bilo pivo za koje sam prilično sigurna da nije imala dovoljno godina da pije. Druga ruka, ona kojom me nije uvlačio u svoj lični prostor, bila je na njenoj goloj butini. Zurila sam u tu ruku i pitala se zašto je ne pomeri. -

Dušo. – Oni nadimci koji su osmišljeni da privuku pažnju. Oči mi preleteše do

njegovo lica, onaj čudni osmeh je još uvek bio tu, gledao me je. Razgovarao je sa mnom. Nazvao me je dušo. Dušo. To je bila reč koja nikada nije prešla preko njegovih usana. Pogledala sam ponovo u njegovu ruku. Posmatrala prste dok su se pomerali. Milovao mi je kožu njene butine. Dok sam ja jebeno gledala. Otrgla sam pogled s prizora, usmeravajući ga na njega, prelazila sam očima preko njegovog lica, tražeći bilo kakav znak. Da li je drogiran? Zenice su mu normalne. Pijan? Nije mi delovao. Izgledao je potpuno normalno. Da je normalno imalo lice koje ni najmanje nije ličilo na koji je imao prijatelje i pratio sport. Kao čovek čija se ruka kretala uz nogu plavuše teniserke.

181

Brantovo. Ako je normalno delovalo kao da je flertovalo i da je lako prijemčivo. Kao lice čoveka

Odgurnuh ga i pucnuh prstima devojci. - Ti. Gubi se odavde pre nego što sredim da izgubiš posao. - Trepnula je. Pogledala Branta. Pa mene. Nisam čekala odgovor, već sam se okrenula prema Brantu da iskazem pun dijapazon svojih iziritiranih emocije. Njegovo lice sabotiralo je sve moje nemilosrdne planove. Bilo je iziritirano, rukom je dohvatio rame plavuše, gurnuvši je na stolicu sa koje je pokušala da ustane. - Ostani Summer, rekao je ispod glasa, i kombinacija imena i njegovog ponašanja još me više iznervira do granice do koje nisam stigla… nikad. Summer? Ustao je, uzdižići se na visinu koja je nadmašivala mene u hotelskim papučama – Gospođice, vi bi ste trebali da bude ona koja će otići. Gospođice? Buljila sam u njega. Da me dušo nije izbacilo, Gospođice sigurno jeste. Izbegavala sam da gledam desno, mrzeći osećaj plavušinih očiju na sebi dok me moj momak pravi kompletnom budalom. -

Gospođica? – promrmljah. - Šta jebeno nije u redu sa tobom?

Odmahnuo je glavom, pogledao u ljude pored sebe, strance koje nikad nije sreo, kao da sam ja ludak u ovoj situaciji. Prišao mi je bliže, spuštajući glas dok je naginjao glavu i zurio u mene ljutitim pogledom - Da li sam propustio nešto? Da li sam ti uradio nešto a da to nisam shvatio? – Pogled mu se spusti niže, i ja pocrveneh na trenutak kada shvatih da zuri u providno platno mog topa, ogrtač je zjapio dovoljno da može da gleda u moje poprsje. Povukoh se unazad, stežući čvršće ogrtač, spremajući se da mu svašta kažem, rukom mu istrgnuh mobilni, a nedosledna misao se manifestova u govoru, bes u obliku reči, počeše da se prosipaju. -

Ne znam kakvu bolesnu igru igraš Brante, ali mi smo završili. Uzmi svoj telefon i

nadji sebi jebenu sobu. -

Brant? – Obrve mu se nabraše na način koji nikada nisam videla ali neverovatno

seksi. Prizor mi umalo odvuče pažnju sa sledećeg sranja koje je izgovorio. – Moje ime nije Brant. Moje ime nije Brant. Najidiotskija rečenica koju, mogu da garantujem, je ikada izašla iz usta tog brilijantnog čoveka. Nasmejah se. - Tvoje ime nije Brant?

182

-

Ne. - Izgledao je tako sigurno, na miunt, da sam pomislila kako sam ja ona koja

je luda. - Pomešali ste me s nekim drugim. - Pružio mi je ruku kao da bih u bilo kom scenariju bila zainteresovana da se rukujem sa njim. Zurio je u moje oči. - Ko ste vi? Noć je ostavila grad Ludaka za sobom. Treptala sam i nisam razumela ništa sem da je sve puklo. -

Znaš moje ime, - šapnula sam

Nagnuo je glavu kao da pokušava da se seti, a potom odmahnuo - Ne. Žao mi je. Da li smo se već sreli? Skrenula sam pogled s njegovog nevinog lica na plavušu, podigla je obrve tako da je jasno izražavala svoje impresije o mom zdravom razumu. Tada skrenuh pogled, publika oko nas koja imala slične izraze lica, njihovo zbunjeno sažaljenje fokusirano u jednu tačku: mene. Ne Branta, koji je delovao kao da se nalazi u sred nervnog sloma. Jednog u mo je on delovano normalno, samo što je izgubio bilo kakvu ideju o tome ko je. Ne, svi su mislili da samja luda. Prekrstila sam ruke i uštinula se, malo ispod rebara, samo da se uverim da ne sanjam. Nisam sanjala. Pogledala sam u Brantov mobilni, koji je i dalje bio izložen, ignorisan od strane svih sem mene. Bez reči, spustila sam ga u džep, okrenula se, i napustila bar. Vruće suze su mi se slivale niz lice, suze izazvane zbunjenošću, pomešane sa delom gubitka. Okrenula sam se, videh vrata za stepenište i gurnnuh ih, spustila sam zadnjicu na prvi stepenik na koji sam naišla, a moja pribranast se održala dok se vrata iza mene nisu završila i dok nisam ostala u potpunosti sama. Je li ovo naš kraj? Ne Jillian, nikakva afera ili neslaganje oko pozivnica za venčanje? Ovo nečitavo suočavanje u sred noći sa čovekom koji mi nije znao ime? Zaustavila sam ljuljanje svog tela. Da li je to neko koga sam tek srela? Čovek koji nije znao moje ime? Analizirala sam. Njegovo lice. Reakcije. Reči. Moja čula. Verovala sam u reči koje je izgovorio. Verovala sam da je on verovao u njih. Upravo to je činilo kompletnu ovu scenu izluđujućom. Ali ako je on verovao u reči koje je izgovorio, ako je verovao da me ne zna, verovao

183

da on nije Brant…

Je li to njegova tajna? Ako je tako, značilo je da je stvarno. Da to nije odraz neke abnormalnosti nego… način života. Zauvek. Izvadila sam mobilini, pozvala Jullian, i proklinjala posledice. Odgovorila je na poslednje zvono pre no što sam izgubila živce zbog prebacivanja na govornu poštu. -

Halo? - glas joj je bio nekako stariji, ili je možda samo bilo zbog toga što je bilo

dva sata po ponoći. Pročistila sam grlo - Ovde Layana Fairmont. -

Imam identifikaciju. Svesna sam ko je.

-

Samo... Brant... bio je dole u baru. I nije me prepoznao. - Zatvorila sam oči nadajući

se da rečenica ima smisla. To je bio test. Tu bi ona ili tačno znala o čemu govorim, ili bi na prečac zaključila da je moj dečko poludeo zbog mene. Što je, s moje tačke gledišta, još uvek bila jako velika verovatnoća. Njen uzdah mi je rekao sve što sam trebala da znam. Nije bila iznenadjena. Ni iznervirana. Bila je pomirljiva. Kao da je očekivala. -

Ko je bio?

-

Kako to misliš? Rekao je da nije Brant.

Još jedan uzdah. - Nadala sam se da se ovo neće desiti. -

Izvini?

Ćutala je dugo. Kada je konačno progovorila, bio je to glas starice. - Postoji razlog zbog kog nisam želela da odete zajedno. Ti misliš da te mrzim. Misliš da pokušavam da ti razorim vezu. Ali grešiš. Ja sam samo pokušavala da odložim taj trenutak. Pokušavala da spasim i onu najmanju šansu da brant ima normalan život. -

Ne razumem ništa. – Podcenjivanje veka.

184

-

Brant ima disocijativni poremećaj identiteta, DPI33. Imao je pet različitih ličnosti u

poslednje tri decenije. Volela bih da si saznala ime osobe koju si upoznala večeras. Mislila sam da je napredovao... - Zastala je na momenat, bila je tišina da sam pomislila da se prekinula veza. Pogledala sam u displej. - Ne znam koliko bih želela. Odličan je u skarivanju svega; njegove podvoje ličnosti su još bolje. One se još uvek, do dana današnjeg, skrivaju od Branta. -

Skrivaju od Branta? - Stala sam. Stisnuh šake u pesnice i pokušah da usporim tok

svojih misli. - On ne zna? -

Ne. – Glasom je istakla suštinu u toj jednoj reči. - I ne može da sazna. Lekari su

bili vrlo jasni u vezi toga. Njegova svest hoda po emotivnoj ivici. Kada bi saznao… to bi bilo kao da smo ga gurnuli sa ivice i dozvolili mu da se slupa. Sve bi moglo da se uruši. Njegova darovitost, njegove ličnosti… doktori ni ne znaju da li bi Brant bio onaj koji bi mogao da ostane34, kao osoba. Mi rizikujemo, u tom trenutku, da izgubimo Branta kojeg znamo – Branta kojeg voliš - verovatno zauvek. Sela sam, klimavih nogu, nesposobna da se pridržim za bilo šta sem mog zdravog razuma. Pritisnula sam ruke o čelo. Zatvorila sam oči želeći da je sve ovo san. Tajna. Iscedila sam je. Izbegavala sam je dok sam tragala za dokazima. Stigla je. Upoznala sam je. A sve što sam želela je da se sat vrati unazad da sastavim delove svog srca. Ležali su, kao slomljeno staklo, tamo u onom baru, izlomljeni pod Brantovim i nogama one žene. -

Neće trajati dugo, -dodala je. – Obično je druga ličnost nekoliko sati. Vratiće se

uskoro, zavisno od toga koliko dugo nije svestan. -Moram da idem, - promumlala je preko telefona. Nisam znala šta da očekujem. Jillian je je od jednom bila prepuna saosećanja i odnosila se prema meni kao da sam nešto drugo sem sponzoruše. Ali rekla je samo dve reči. -

https://sh.wikipedia.org/wiki/Disocijativni_poreme%C4%87aj_li%C4%8Dnosti Pri lečenju poremećaja višerstuke ličnosti nikad se ne zna koja je od ličnosti najdominantnija i ne može se sa sigurnošću znati koja će ostati vidljiva kada se krene sa procesom lečenja. 34

185

33

Čuvaj tajnu.

-

Layana? - Glas mu je pokazivao zbunjenost. Podigla sam glavu sa ruku i pogledala

sam ga. Moj momak je stajao ispred mene, s rukama u džepovima, i brigom u očima. Layana. Izgovorio je moje ime, uokvireno sivilom prašine sa praznog stepeništa. Zurila sam u njega, pristupno. Široki osmeh je nestao, kao i devojka. Summer. Upitno sam izgovorila njegovo ime. - Brante? -

Šta radiš ovde? - Čučnuo je tako da su nam oči nisu bile u istom nivou, prelazeći

rukama preko mojih kao da pokušava da me zagreje. - Da li si dobro? Klimnula sam glavom. Dobro je bilo daleko od mog trenutnog stanja kako su okolnosti diktirale. Nasmešila sam se, pretražujući njegovo lice, pronalazeći sve što znam. Odgovornost. Ozbiljnost. Nepokolebljivu auru smirenosti. Posegnula sam, omotavajući mu ruke oko vrata, udišući njegov miris, trag dima sa njegove odeće. Pojačala sam stisak kad su se njegove ruke našle oko mog tela. Utisnula sam usne u njegov vrat dok sam se pitala da je ljubio i nju. Podigao me je sa stepenica i nosio me, kao dete, u našu sobu. Sklupčala sam se na njegovim grudima i, kad me je spustio na krevet, pravila se da spavam. Nisam želela pitanja, previše pitanja mi je prolazilo kroz glavu koja bi prosto mogla da izbiju na površinu. Legla sam na mekan jastuk. Pustila da me pokrije ćebetom. Osetila sam kako se krevet ulegao kada se, pola sata kasnije, kože koja je mirisala na sapun, uvukao. Zagrlio me je i povukao moje telo do njegovog. Čula sam njegov šapat njegovog glasa kada je progovorio u tihoj sobi. -

Volim te.

Volim i ja tebe. Ostala sam mirna, disanje mi je bilo ujednačeno. Čekala sam da zaspi pokušavajući da ne mislim o prstenu u njegovom koferu.

186

POGLAVLJE 54 Sledećeg jutra, ostala sam u krevetu. Zaječala sam kad su se Brantove usne očešale o moj vrat. -

Dođi dušo. - Njegov glas je bio sladak na mojoj koži. – Imamo velike planove za

danas. Privukla sam kolena ka grudima, misleći o prstenu u kutiji. Veliki planovi. Užasavajuće. Privukla sam ćebe jače. Ispustila sam još jedan jecaj koji je zvučao uznemirujuće. -

Šta nije uredu? - Njegova ruka, meko mi je milovala kosu. Verovatno ista ona ruka

koja je prelazila preko noge one žene. Mazila njenu butinu kao da hoće da je jebe. -

Ne osećam se dobro.

-

Stvarno? – Zabrinutost pomešana sa razočarenjem.

-

Molim te nazovi recepciju. Vidi da li imaju medicinsku sestru ovde. - Nisam dizala

glavu, jastuk mi je prigušio reči, sigurna da će razumeti. -

Sestru? Stvarno ti je tako loše? – Podiže ruku. Nežno mi dodirnu čelo, kao da će

biti toplo, kao da je temperatura simptom slomljenog srca. -

Požuri, - prošaputah reči i čuh šuškanje čaršava, krevet posta lakši kada je ustao

i otišao do stola. Pričao je utišanim glasom koji sam se napinjala da čujem. -

Neko će doći za par minuta. Šta mogu da ti donesem? Vodu? Aspirin? - Osetila

sam blagu paniku u njegovom glasu. Samo sam zastenjala kao odgovor. Hotel sa pet zvezdica mi je poslao dve sestre i batlera. Napravila sam bolnu grimasu i zamolila Branta da mi da privatnost sa sestrama. Pet hiljada dolara u kešu, podeljeno među njima, donelo mi je ozbiljna lica i objavu, po Brantovom povratku u sobu, da moram pod hitno da se vratim kući. Batler je istupio, nudeći se da obezbedi privatan let. Brant je prihvatio, podeljeno je još napojnica, duo sestara je dobilo duplo kompenzaciju, a onda su svi stupili na posao, sestre stezao mi ruku. Malo sam se prenemagala, još više se uvijajući. - Žao mi je ljubavi. Voleo bih da

187

su nas spakovale dok je Brant klečao pored mog kreveta, lice mu je bilo u visini mojih očiju, i

mogu nešto da uradim. - Zatvorila sam oči, nadajući se da će prestati. - Volim te mnogo. Ako ti se nešto desi... - Pukao mu je glas u očaju. Provirila sam, videla ga kako tapka rukama po džepu, tražeći divlje nešto. Ne. Povukla sam mu ruku, što je privuklo njegovu pažnju. -

Samo želim da spavam sad, - promumlala sam. - Sestre su mi dale nešto protiv

bolova... - Zatvorila sam oči opuštajući ruke u njegovom stisku. Osetila sam kad je pomerio ruku dok je ustajao. Poljubio me je u glavu. Tada, svaki dodir je nestao i čuh ga kako je počeo da idaje naređenja po sobi. Povratak je bio privatnim avionom, koji je Branta koštao verovatno trideset hiljada. Nije bilo obezbedjenja. Čekanja prtljaga. Auto se parkirao na privarnom aerodromu i petnaest minuta kasnije bili smo nošeni krilima vetra. Domaćin leta meje smestio na kauč, Brant je bio na drugom kraju, skinuo mi je cipele i postavio moja stopala u svoje krilo i lagano mi masirao stopala. Izbegavala sam ga. Izbegavala sam da ga gledam u njegovom pravcu, i da ga slušam njegov glas. Odskakala sam od njegovog dodira, prestravljena da ću uraditi bilo šta što bi ga ohrabrilo da izvuče kutijicu s prstenom i postavi mi pitanje koje sam čekala poslednjih šest meseci. Zatvorila sam oči i izbegavala ga i brojala sate do sletanja. ...Disocijativni poremećaj identiteta. S obzirom na vreme i različite faze njegovog života, imao je više od pet različitih ličnosti... Čovek koga sam srela dole. Njegova ruka na njenoj butini. Razmazan sjaj za usne. Koliko je žena jebao tokom prethodne godine? Dobar je u prikrivanju, njegovi alter-egoi su još bolji. Propušteni datumi. Stvari koje sam pripisivala zaboravnosti. Toliko puta je otišao tokom noći… Rizikujemo... Da izgubimo Branta kog voliš... zauvek. Želela sam da budem kod kuće. Želela sam moju kuću i moju samoću i da shvatim ovaj haos, i da utvrdim da li postoji ikakva šansa da se moje srce opet sastavi u jedan komad. Šta bi ste vi uradili? Kada bi se, tri meseca kasnije, Lee pojavio na toj benzinskoj pumpi i zabljesnuo vas svojim osmehom? Volela sam jednu stranu Branta. Da li je stvarno toliko čudno

188

što sam se zaljubila i u drugu stranu njega?

POGLAVLJE 55

Sadašnjost

Vreme je. Moram to da uradim. Moram da sednem sa Brantom i popričamo o ovome. On je inteligentna osoba. Voli me. Lee me voli. Trebala bih da razgovaram sa Jillian o tome, ali ne želim. Previše sam zabrinuta šta će ona reći. Pravila koja će mi nabiti u grlo. Naređenja koja nemam nameru da poslušam. Znam šta je ispravno: dozvoliti Brantu da živi odvojene živote koji se ne prepliću. Razumem to. Ali suviše je kasno za to. Zajebala sam čitavu ovu situaciju pre dve godine. Kada sam videla Leeja i prišla bliže. Kada sam se pojebala s njim na parkinku i zaljubila se u njegov osmeh. Najurila ga i naterala njegovo srce da mi se potčini. Opcije su mi ograničene. Izgubiti Leeja ili reći Brantu. Ali Brantovo psihološko dobro je bilo ugroženo jer sam ja previše sebična da bih izgubila Leeja. Opet, znam šta bih trebala da uradim. Na koju stazu bi me Jillian usmerila, njena mržnja povećavala se sa svakim mojim neopravdanim klimanjem glave. Toliko sam loša? Mislim da je odgovor da; znam da je pogrešno, ali moja ljubav je toliko jaka da bih osećala sve sem dobrog. Ne mogu da izgubim Leeja. I sve ovo sam uradila iz ljubavi prema Brantu. Da, to je sebično. Da, dovodim Branta u opasnost. Da, verovatno spašavam svoju vezu u procesu. Da, ovo je verovatno najveće kockanje u mom životu. Volim ih obojicu previše da bih uradila bilo šta drugo. Napunila sam dve čaše vina u svojoj levoj ruci i pošla kroz otvorena balkonska vrata, vihor okeanskog vetra u mračnoj večeri. Zauzela sam mesto na ležaljci pored Branta i podvukla boso stoplao ispod sebe. Pružila sam mu čašu, razmišljajući odakle da počnem.

189

POGLAVLJE 56 Popio je polovinu vina dok sam ja progovorila. - Krijem nešto od tebe. – Spustila sam čašu na sto pred nama i okrenula se ka njemu. Nisam morala da molim za pažnju, bio je kompletno koncentrisan, kao i uvek. Okrenuo se prema, spuštajući vino, gledao je u mene, a stezanje vilice je bio jedini znak napetosti. Gledala sam u mišić koji mu je igrao i pitala se, s obzirom da se taj tik retko viđao kod Branta. Progutala sam, razmišljajući o sledećoj rečenici, ruke su mi se kretale nervozno dok sam pokušavala da sklopim inteligentnu misao. -

Da li je to o drugom čoveku? - Glas mu je bio smrtonosno smiren. Smirenost koji

nikada nisam čula od njega ali bih je očekivala od ljute verzije Branta. Proračunat. Kontrolisan. Besan. Trepnula sam - Molim? -

Drugi čovek koga viđaš. – Izgovorio ej te reči opšuteno, ali sam videla

napregnutost na njegovom licu, stisnutu liniju njegovih usana. -

O čemu pričaš? - Naravno da on zna. Čovek je neverovatan. Može da primeti istog

minuta promene na stotinu strana koda. A ja zapravno nisam sakrivala svoje ponašanje. Shvatila sam da odsutan čovek ne može da uhvati nekoga ko – u njegovom umu – ne postoji. -

Mi smo inteligentni odrasli ljudi, Layana. Ne pravi se blesava. - Njegov glas je bio

oštriji nego što sam ikad čula, a opet tih. On ne viče. Progutala sam. -

Ok. Da, delom je o njemu. Samo… Molim te sačekaj minut. Dolazim do tog dela.

-

Čekao sam da mi kažeš. Čekam da mi objasniš šta ti to na belom svetu nisam

obezbedio. - Nisam mogla da ne opazim komadiće bola u njegovom glasu. Male. Neko bi ih lagano prevideo, a opet u strukturi Brantovog glasa ja sam ih čula glasno kao da ih je vrištao. -

Nije onako kako misliš. Ja –

-

Koliko dugo to traje? Pet meseci? Duže? Sumnjao sam i radnije, ali nisam bio

siguran dok nismo počeli da živimo zajedno. – Nagnuo se, spustio laktove na kolena, a pogled usmerio na moje oči. Analizirao. Tražio je istinu među toliko starih laži. Dve godine.

190

-

To boli. Videh trzaj na njegovom licu. Kako je progutao knedlu, kada su mu zasuzili uglovi očiju. Spustio je glavu u šake. - Da li je to razlog što ne želiš da se udaš za mene? -

Ne iz razloga iz kog ti misliš. - Nisam nameravala da veza s Leejem bude

katalizator koji je pokrenuo razgovor, ali nastavila sam. Dozvolila sam da se priča produbi. -

Da li ga voliš?

Nagnula sam se bliže, držeći Brantove ruke i terajući ga da me gleda. - Volim te. Sve o ovome sada je bilo zbog tebe. Otrgao je ruke. - Prekini da pričaš u jebenim zagonetkama, Lana, i reci mi zašto. -

Molim te pogledaj me. Treba mi da me saslušaš.

I jeste. Prestao je da priča, pogledao me je u oči, i fokusirao se. Ostavlja ego, ostavlja svoju bol, i fokusira se na moje reči. Radi ono za šta je Brant stvoren da radi. Analizira i interpretira. Odustala sam od misije za traženjem savršenih reči i krenula. -

Njegovo ime je Lee. Srela sam ga u Mission Bayu. Radi čudne poslove uređenja

pejsaža za keš. Viđao se sa drugom devojkom veći deo prošle godine. Spavam sa njim oko dve godine. To sam radila u mojoj kući, a sada radim u gostinjskoj. Lee mu nije pravo ime, to je identitet koji je uzeo. - Progutala sam pljuvačku i krenula - Brant, njegov pravi identitet… si ti. On je ličnost koju je stvorio tvoj mozak, identitet koji prisvajaš povremeno. Uglavnom kad si pod stresom. Imaš poremećaj koji se zove disocijativni poremećaj identiteta. To su nekada nazivali poremećajem podvojene ličnosti. Nisam te varala. Taj drugi čovek... si ti. Samo drugačija strana tebe, onaj koji ima svoju ličnost. Njegova mimika se nije promenila kad sam prestala da pričam. Samo je zurio u moje oči i slušao u tišini. Trepnuo je par

191

puta, sa dugim pauzama između treptaja. – Razmišljam, -

konačno je rekao. - Pokušavam da odlučim da li me lažeš ili ozbiljno veruješ u ono što si mi upravo rekla. -

Ne lažem.

Zadržao je pogled na mojim očima. Proučavao ih. Lagano se pomerio kao da se nešto dešava iza njih. – Verujem da misliš ono što mi govoriš, - reče lagano. – To ne znači da nisi luda. Blago se osmehnuh. - Nisam luda. -

Jedno od nas jeste. Radije bih da to budeš ti. – Osmeh mi nestade sa lica.

-

Ti nisi lud.

-

Ja sam rasejan, ne živim odvojene živote.

-

Jebem se sa tvojom drugom ličnošću dve godine. Živiš.

-

Da li ga voliš? – Pitanje, kada ga je ponovio po drugi put, je bilo izgovoreno u

potpunosti drugačijim tonom. -

Da. – Trepnuh, suze se pojaviše od jednom, sve moje emocije navrše u trenutku.

Nije fer voleti čoveka na dva različita načina. Na jedan način je dovoljno težak. -

Više nego mene?

-

Ne. -

-

Grešiš. - stegao je vilicu. Jillian mi je rekla. - Kockam se, ali su te reči zaista privukle njegovu pažnju.

Okrenuo se ka meni. -

Šta?

Prišla sam mu i klekla pored njega, ruke mi behu na njegovim kolenima. - U Belizu. Onaj vikend kad hteo prvi put da me zaprosiš. Probudila sam se u sred noći i nisam mogla da te nađem. Sišla sam... i vedela te u baru. Ali to nisi bio ti. Nisi me prepoznao. Predstavio si se kao neko drugi— Zaustavila sam se, ustajao je, sklanjajući se u stranu, gurnuo me je rukom. Kao Lee, ne

-

Grešiš. Zabunjena si. Verovatno si pijana.

192

kao Brant. Prikupila sam se kako bih dovršila rečenicu.

Jedva se podigoh, pokušavajući da ga uhvatim za ruku i promašivši, dok mi se frustracija širila telom. - Ne! Stajala sam u baru i rekao si da me ne poznaješ. Napravio si budalu od mene, izgledala sam kao ludača. Predstavio si se kao neko drugi. Ruke su ti bile na drugoj ženi. Napustila sam bar i zvala Jillian. Ona mi je rekla. - Utišala sam se, i on menajzad pogleda. - Ona mi je rekla da patiš od DPI-ja još od jedanaeste godine. Od kada si postao naučnik. Rekla mi je da su doktori rekli kako ne smeš nikad da saznaš. Da možeš imati nervni slom, da možeš prestati da budeš Brant i postati neka od drugih ličnosti. Tvoji roditelji, Jillian... svi oni znaju. Čuvali su tajnu da bi te zaštitili! – Izgovorila sam poslednju reč, promukao uzdah okončanja posla prekinu rečenicu na dva dela. Prišao je bliže, stežući šake u pesnice, pokušavajući da sakrije frustraciju u glasu - Pa zašto sad, Layana, mi govoriš sve ovo? -

Ne mogu… - Izgubila sam hrabrost. Ne želim da dam glas svojim sebičnim

mislima. - Lee želi da izaberem. Ono što radiš u drugim životima... Ne mogu da ignorišem to. Ne mogu da bude tvoja žena i da znam da kad si daleko od mene, kada živiš drugi život, da dodiruješ druge žene. Voliš druge žene. Treba mi da budeš u potpunosti moj. Treba mi da voliš samo mene. Sada, imam vas obojicu. Volim vas obojicu. Ali Lee... on želi da izaberem. Ne mogu da ga izgubim, Brante. Moram da nađem način da vas imam obojicu, a da ne izgubim ni jednog. -

Znači tvoj plan je da mi kažeš. Da me opteretiš svime.

-

Deo mene se nadao da će biti oslobađajuće

-

Želim da pričam s Jillian. Ne verujem ti.

-

Kako me možeš voleti, želeti da se oženiš mnome, i misliti da bih te lagala o

ovome? - buljila sam u njega, želeći više, želeći da čovek koga volim prepozna čoveka bez koga ne mogu da živim. -

To je nezamislivo, Layana. Šta bi ti uradila da sam ti rekao da imaš još jednu osobu

koja živi u tebi? -

Ali nemam.

-

Tako se osećam. U svojoj sam glavi čitav dan. Tako je već skoro 40 godina. Veruj

193

mi niko više nije tu.

Rekavši to, okrenuo se i pošao unutra. Manje od minute kasnije, čula sam brujanje njegovog automobila. Slušala sam kako odlazi i pitala se ko će se vratiti.

194

POGLAVLJE 57 Brant

To nije moguće, a ipak ne laže. Ne može biti. Sve u toj našoj interakciji vrištalo je istinu. Treba mi Jillian. Moram da je pogledam u lice i saznam istinu. Osećam stres, kako mi pritiska grudi tako da ne mogu da se nosim sa bolom. Sad je vreme za pilulu. Mogu da osetim da ću se onesvestiti, gura me ka ivici zdravog razuma svojim pohlepnim osećanjima, izvor olakšanja mog uma je njegovo sopstveno ništavilo.Borim se sa porivom, od jednom sumnjičav u jedino olakšanje koje sam ikada znao, bledu pilulu koja umiruje moj svet. Preusmerava moju anksioznost. Uspavlje je me. Dozvoljava mi da nastavim s mirnim životom. Da li je sve što sam znao laž? Koliko duboko ovaj nivo obmane ide? 12. oktobra sam izgubio svest. Probudih se i ugledah polovinu Jillianinog lica isprebijanog. Rekli su mi da sam poludeo. Pokušala je da me umiri ali sam se okrenuo protiv nje. Udarao je i šutirao i oborio je na leđa. Probudio sam se na dečijioj psihijatriji ne sećajući se apsolutno ničega. Tada sam imao periode u kojima sam gubio svest. Objasnili su mi da je to način mog mozga da se nosi sa pritiskom koji mu je moj intelekt nametao. Tačke u vremenu u kojima bih se ponašao tako da to nije imalo smisla. Najduži su trajali po 5 sati. Pre dve decenije Jillian je pronašla lekara koji je rešio moj problem. Dao mi je koktel lekova koji je smirio moje mračne demone. Gubici svesti su prestali, jedini momenti zatamljenja nastajali su bili kada bi me nuspojave mamurluka oborile. Živeo sam bez njih decenijama. Gubici svesti. To je ono što mi je rečeno, u šta sam verovao. Pritisnuo sam jače papučicu gasa, ruke su mi se tresle dok sam čvrsto držao volan. Jillian. U korenu svega je Jillian. Ona će mi dati odgovore. Jillian je stajala ispred svog doma kada sam stigao. Vetar je njihao njen ogrtač, ruke su joj smo jedno u drugo kroz staklo, dug pogled u kom sam video strah i pokušao da ga razumem.

195

bile u džepovima, odlučan zraz na licu žene koju sam volelo kao majku. Ugasio sam motor i zurili

Tako sam zbunjen. Tako izgubljen. Trebala mi je Layana. Otvorio sam vrata automobila i izašao. Gledao sam Jillian Sharp kako ide unazad dok nije stigla do stepenica i okrenula se, žureći uz njih, njena tamna figura ogrnuta ogrtačem bila je uramljena njenom ogromnom belom kućom. Oko nas, sumrak se spuštao i svetla se od jednom upališe, osvetlivši drveće i stubove, naglašavajući dramu koje je nepotrebna u ovoj sjebanoj situaciji. Odmakao sam se od kola i uvukao ruke u džepove dok me je podilazila jeza. Moje noge su bile teške dok sam se penjao uz stepenice, profil joj je bio osvetljen svetlom koje je dopiralo s dovratka, dok je pružala ruku da otvori vrata. Susreo sam se sa njenim očima dok sam ulazio. – Jillian. -

Brante, - reče ona uz rezignirani uzdah. – Udji u jazbinu.

Jazbina je reč koju koristi žena koja ne razume šta ona znači. Jazbine bi trebale da budu udobne, ne sa formalnom atmosferom koja je u srži ove sobe. Seo sam na ivicu divana i gledao njeno lice dok se smeštala u naslonjaču. -

Layana me je zvala, - reče. - Rekla mi je šta ti je rekla.

Gledao sam je u ruke dok je njima glačala pantalone. -

Nikad nisam želela da budeš sa tom ženom Brante.

Nisu to bile reči koje sam očekivao. – Je li govorila istinu, Jillian? Pogledala je u svoje ruke, pa u mene. - Ne bi mi verovao da sam ti rekla, Brante. Toliko te je vrtela oko prsta. Višestruke ličnosti? – frknula je. - To je toliko obmanjivački način da se objasni afera. - Ustala je i šetkala se ispred mene, potpetice su joj lupale o pod kao metronom. Ti si taj koji je posumnjao u to da te ona vara. - Uperila je drhtavi prst u mene. Drhtav. Iz besa ili straha? - Ti znaš šta se dešava ovde, Brante. Našla je drugog i ne želi da te izgubi zbog toga. Uradio sam isto što i ona, i ustao. - I tako je ona izmislila podvojene ličnosti da ti to objasni? Da li imaš predstavu kako to ludo zvuči? - Jillian nije htela da me pogleda u oči. Njen pogled je lutao sobom. – Ona ne zna, - nastavio sam. – O mojim gubicima svesti. Nema drugog osnova. Pogledala me je u oči i rekla mi nešto u šta veruje da je istina. Rekla mi je nešto za šta kaže da Bes. To je ta emocija. Strana emocija koju nisam osetio jako dugo vremena. Ne razumem.

196

si joj ti rekla. - Dah mi je izlazio iz grudi u toplim naletima, dumaranje u glavi je počinjalo da boli.

Osećam kako mi se psiha ljušti, gubitak nečega što sam smatrao kontrolom. Trepnuo sam, usredsredio se na Jillian, mogu da osetim režanje u sopstvenom glasu dok prilazim bliže. -

Brante... ti ne razumeš. – podilazila mi je. - Tvoji lekovi su sve zaustavili sve to.

-

Šta sve? Gubljenje svesti? Ili moje prelaske iz ličnosti u ličnost?

Podigla je ruku, i ja sam stao. Shvatio sam koliko sam joj blizu. Video sam strah u njenim očima. Od mene? Smešna pomisao. Naterao sam se da opustim pesnice i fokusirao se na disanje. -

Ne znam ništa o drugim ličnostima. Sve što znam da si bio dobro. Tvoj posao nikad

nije bio bolji, tvoja usredsređenost nikad jasnija, tvoja kreativni uvid nikad bolje naštimovan. -

Jebeš posao. Ja govorim o svom životu, o osobi koja sam kada legnem da

spavam. -

Ti ne misliš sve to, - ispravila se. - Tvoj posao je sve, Brante. Ti i ja... mi menjamo

-

Mi pravimo kompjutere Jill. – posegnuo sa. Uhvatio je za rame i naterao je da me

svet. pogleda u oči. - Šta se dešava sa mnom? Da li je ona u pravu? - Molio sam je pogledom da mi kaže istinu. – Reci mi! – Vrisnuh joj u lice. - Da li je još neko u meni? Reci mi! Gledao sam, usporeno, kako joj je cimnula brada, od toga kako sam je protresao za ramena. Osećaj, od prekomerne mržnje prema nepoznatom, pokidao je svaku nit samokontrole koju sam imao. Primetio sam, po prvi put za nekoliko decenija, razgolićivanje mog sveta dok se raspadao u paramparčad. Mračni čistac zaborava dok preuzima moj bes i rastapa se u moru crnila. Crno. Ništa. Možda se pretvaram u drugu osobu. Ili je možda injekcija koja mi je zabodena u ledja, JIllian je nakratko napustila moj pogled da bi pogledala preko mog ramena i klimnula glavnom.

najbolje što je moj drogirani um mogao da proceni. Vukao sam i čupao, bez uspeha, jedino što

197

Probudio sam se vezan, zglobovi su imali ograničeno kretanje, tek oko pet santimetara,

sam uspeo je da primoram čoveka u sobi da se pokrene. Mogao sam da okrenem glavu, pokret je bio slobodan i nevezan, podigao sam malo glavu izdužujući vrat kako bih video ćelavog čoveka kako prilazi, njegove konture su se izoštrile, um mi se razbistrio i prepoznao sam ga u sekundi - Dr. F. – Pustio sam da mi glava padne dok se on približavao, ruku je spustio na moje grudi, a njegovo lice me je zabrinuto gledalo - Gde sam? - Ti si Jillianinoj kući. Mislila je da bi ovo bilo najbolje mesto da te zadržimo, daleko od novinara i očiju javnosti. - Oslobodi me.- Pokušao sam da zamolim na najcivilizovaniji mogući način, ali sam siguran da je on čuo pogrdne reči iza mojih. -

Ne još. Jillian mi je rekla šta se dogodilo... zbog naše bezbednosti moramo te držati

vezanog još neko vreme. – Potapša me po ruci kao da odbija moj zahtev da mi da lizalicu, a ne moje Bogom dano pravo na slobodu. -

Jebeno me pusti. Neću te povrediti. Nisam uradio ništa što bi ti dalo dozvolu da

me vežeš kao životinju. – Oštro izgovorih te reči, cimajući svom snagom omče, osećajući kako klaustrofobija nadire kroz mene. -

Brant, zaboravi na omče za momenat. Moramo da razgovaramo. – Vratio se do

svoje stolice, ignorišući moju uznemirenost, izvukao olovku i otvorio je. Zatvorio sam oči i trudio se da opustim mišiće,da umanjim pritisak omči na kožu. Zamislio sam matični ploču Laya. Komponente koje su povezane kako bi radila. Deliće besmisla koji komuniciraju kako bi udahnuli život u neživi objekat. Mir. Otvorih oči. – Pričaj. Šta se desilo kad ti se pomračio um?

-

Kad?

-

Juče. Ovde. Onesvestio si se u Jillianinoj jazbini.

198

-

-

To nije jebena jazbina. To je formalna soba dizajnirana za neinteresantna

ćeretanja. I nije moglo biti juče. Moralo je biti danas… Ja— Primetio svetlo koje je ulazilo kroz prozor. Bilo je juče. - Gde je Lana? Želim da je vidim. – Moram da joj objasnim stvari koje još ne znam. -

Mislimo da ne bi trebalo da imaš posetioce dok ne shvatimo ovo.

-

Molim?

-

Mislimo...

-

Čuo sam te. Samo ne mogu da poverujem da mi se obraćaš kao da sam dete. Ja

sam odrastao. I baš me briga šta vi mislite. -

Gospodine Brante, upravo ste proglašeni nesposobnim. Za sada, ja sam Vaš lični

lekar, osim ako se Jillian ne odluči za drugog. I Jillian je vaš lični predstavnik. O, Gospode. Ponovo ću pući. Osećam kako se ježim, mogu da vidim tačke u svom vidnom polju… - Ne možete me proglasiti nesposobnim. To je proces. Potvrda od strane suda. Psihološka procena od strane medicinskog psihologa. -

Ja sam psiholog, Brant. A Jillian je povukla neke veze. Imamo privremenumolbu u

procesu, koja je odobrena od strane lokalnog sudije. Biće važeća do ponedeljka kada se sud otvori. Molim te da se opustiš i dozvoliš nam da te lečimo. Moj mozak je pokušao da se uhvati za slamku. – Treba mi moj lek, - prošaputao sam. Molim vas. -

Uzdržaćemo se od lekova dok ne vidimo koliko često imaš promene.

-

Promene? - Bole me grudi. Stres se nagomilava na mojim grudima, plašim se,

dok ne puknu. -

Tvojih zamena ličnosti. Ne možemo ih razumeti dok ih ne budemo posmatrali.

-

Druge ličnosti? - Znači tačno je. Treba mi Layana. Treba da joj objasnim....

CRNILO

199

POGLAVLJE 58 Probudio sam se u jebenom luksuzu stare gospođe. Lee se meškoljio u krevetu, pogledom prelazeći preko tapeta, pokušavajući da se seti gde je. Koliko je pijan je morao biti da bu odveo kući stariju osobu i završio s njom u krevetu. Pomerao je glavu polako na levo, i našao se licem u lice sa starijim ćelavim gospodinom. Trepnuo je, čovek koji je zurio u njega kao da planira disekciju. Pokušao je da se uspravi i shvatio da ruke neće da se pomere, i to što je snažno cimao zglobom nije činilo ništa sem što ga je opominjalo na činjenicu da su mu ruke bolne, kao da se borio satima. -

Ko si jebeno ti? - prorežao je.

Čovek se osmehnuo, gest strpljenja. – Hajde da prvo saznamo tvoje ime. Potom ću ti reći moje. -

Lee.

-

Lee, kako još?

Lee se namršti, nesiguran kuda ovo vodi. - Lee Jebeno-Me-Pusti-Pre-Nego-Što-TeRazbijem. Ćelavi je imao petlje da se nasmeje. - O, taj Lee. Drago mi je da smo se upoznali. Ja sam Dr Finzlesk. -

Da lisam uhapšen? - Ne bi bio prvi put da se probudio u zatvorskoj ćeliji. Mada

većina ćelija nema drveni pod, visoke plavfone, i uramljene slike. -

Ne. Samo želim da ti postavim nekoliko pitanja.

-

Kako sam dospeo ovde?

-

Da li je to pitanje koje često postavljaš sebi?

Zurio je u njega. – Odgovori mi na jebeno pitanje. -

Postajao si nasilan; bio si uspavan. Morali smo da te vežemo kako nikoga ne bi

-

Povredio sam nekoga?

200

povredio.

-

Ne jako. - Čovek se nasmešio kad nije trebao. Gledajući njegov odgovor, Lee je

pokušao da ga razume. Bolela ga je glava. Zažmurio je. -

Čija je ovo kuća?

-

Žene po imenu Jillian Sharp. Da li ti je to ime poznato?

-

Ne. – Sharp. - Da li je u nekoj vezi za Brant Sharpom?

-

Da.

Da. To je tako od pomoći. Maniri ćelavog čoveka su bili sranje. Znači povredio je nekog u kući nekoga ko je u povezan sa Brant Sharpom. Možda je konačno pukao. Pratio je do ovde tog bogatog govnara i razbio ga. Borio se za ženu koju ne zaslužuju njemu slični. -

Šta je poslednje čega se sećaš?

Zajebi ovog šupka. Ko normalan vezuje nekoga, želi da izučava nečiju glavu, i neće da da nikakve informacije? Zurio je u plafon. -

Lee? Šta je poslednje čega se sećaš?

-

Jebi se. Želim telefonski poziv.

To je poslednje što je rekao. Sati su prolazili, Ćelavi je sedeo pored, a Lee je uporno ćutao. Ignorisao je svako pitanje. U jednom momentu, na prozoru je bio mrak, nepoznato vreme, čovek ustade s uzdahom. Spustio je beležnicu sa praznom stranicom, otvorio torbu, nešto izvadio, i prišao krevetu. Lee se cimnu na ubod metala, okrenu se s gnevnim izrazom na licu ka doktoru, poče cimati rukama, naprežući mišiće pod nepopustljivim omčama. – Šta je bilo to, ti jeb— CRNILO.

201

POGLAVLJE 59 Prošlo je dva dana. Brant neće da odgovori na pozive, a ni Lee. Čudno kako, i sada, o njima razmišljam kao različitim individuama. Odvezla sam se do Jillian juče. Stajala sam na njenom ulazu i gledala je u oči. Oči su joj crvene, a lice napregnuto kao i moje. Obe ga volimo; razumem to. Razumem da se nosila s tim decenijama duže od mene. Razumem i da je ljuta na mene zato što sam prekinula balans, nabijajući mu istinu u lice uprkos posledicama. Možda sam odgovorna što ga gubim. Možda sam pokidala onu tanku nit i izazvala pucanje njegove psihe.Što je pao u dubine iz kojih nije u mogućnosti da se podigne. Možda sam zbog momenta priznanja izgubila čoveka kog volim. To je nezamislivo, ali nešto što moram uzeti u obzir. Ni ona nije znala gde je. Nije je zvao, niti joj odgovorio na poruke. Nije mi ništa rekla, ali mogla sam da osetim da me krivi. To je bilo ono na šta me je upozorila, i njeno lice je jasno pokazivalo šta misli o meni. Po prvi put, osećala sam da zaslužujem njen prezir. Složile smo se da ne zovemo policiju. Da čekamo i nadamo se da će se pojaviti. Ona prati njegove kreditne kartice i bankovne račune. Pre ili kasnije, moraće ih koristiti. Nakon toga sam se vratila kući. Obišla sam svaki sprat naše kuće i molila se do ranih jutarnjih sati. U četiri ujutro, probudila sam se sa idejom. Obrnula sam je i okrenula pre no što je moj mozak bio dovoljno u funkciji da iskuje plan. Uzela sam u obzir i odbacila Dona, a onda sam nazvala Markusa. - Gde si? -

U krevetu. Pola noći je.

-

Dolazim do tebe. Pošalji mi adresu.

-

Je li ovo u vezi Molly?

Spustila sam slušalicu a da mu nisam odgovorila, uskočila sam u Uggsice i uzela ključeva. poruka sa adresom.

202

Liftom sam se spustila do garaže. U trenutku kad su se otvarala vrata garaže stigla je Markusova

Markus se otarasio Molly. Nadam se da će mi pomoći da pronađem Branta. Markus mi je otvorio vrata samo u donjem delu pidžame, pogled na njegove iskelsane trbušnjake nije imao efekta na mene. Ušla sam u kuću, stigla do kuhinje i spustila parče papira na radni sto. -

Ovo je ono što mi treba. - Objasnila sam mu plan, i potom gurnula mobilni prema

njemu. - Nazovi ih. Pogledao me je razmišljajući. - Telefonski poziv? To je to? Za hiljadu dolara? Slegnula sam ramenima. – Pet je ujutru. Kapiram da plaćam grobljansku tarifu. Prodaj. Ispustio je uzdah kao tutnjavu, privukao papir, i okrenuo broj. -

Uključi spikerfon, - prošaputala sam.

Učinio mi je uslugu, pogledavši me na način koji bi mnogi protumačili kao neučtiv. -

Eurowatch Assistance35, kako Vam mogu pomoći?

Markus me pogleda - Ovde Brant Sharp. Treba mi pomoć oko lociranja automobila. -

Naravno, gospodine Sharp. Moraću da Vam postavim niz sigurnosnih pitanja kako

bi smo potvrdili Vaš identitet. -

Samo napred, - reče Markus bacivši oprezan pogled u mom pravcu. Klimnuh mu

glavom. -

Koji je IBV36 automobila koji želite da nađete?

-

J2R43L2KS14JD799F - izrecitovao je, čitajući niz brojeva sa papira.

-

Odlično. Molim Vas sačekajte dok otvorimo vaš profil. – Čuo se niz udara o tipke

pre no što se ispitivanje nastavilo. Ukrstila sam prste i nadala se da imam dovoljno informacija. Iz sefa sam uzela koliko god sam mogla važnih datoteka, uzevši fajl koji se odnosio na kola kao i na personalne podatke koje su sadržale kopije svih njegovih identifikacionih dokumenata. Ne

36

https://secure.eurowatchcentral.com/ Identifikacioni Broj Vozila

203

35

mogu da zamislim da Aston Martn zna mnogo više od onoga što im je dato u vreme kada je obavljena kupovina. -

Gospodine Sharp, mogu li molim Vas dobiti Vašu adresu?

-

23 Ocean’s Bluff Drive.

-

I Vaš broj vozačke dozvole?

To behu još tri pitanja koja je Marcus prošao menjajući boje, oboje smo mnogo lakše disali kada je predstavnik nastavio dalje. -

Molim Vas sačekajte da lociramo vozilo. Da li bi ste želeli da obavestimo lokalnu

policiju. -

Ne, - rekao je Markus blago se nasmejavši. - Moj nećak je trebao da dodje kući

pre dva sata. Posudio ga je kako bi izveo devojku. Mislimo da je posle žurke negde zaspao. Lakše ću disati ako znam gde je. -

Odlično gospodine. Samo još minut da bi smo imali tačnu lokaciju.

Podigla sam palčeve a on je protrljao prste od zadovoljstva. Zavukla sam ruku u džep, i izvadila novac koji sam mu obećala i bacila ga na radnu ploču. Privukla sam papir, uzela hemijsku. Čekala sam da mi glas kaže lokaciju moje srodne duše. Prekrstila sam prste i molila se da je ostao u blizini kola. -

Gospodine Sharp, ako imate olovku, imam Vašu lokaciju.

-

Samo napred.

Nagnula sam se preko papira. -

8912 Evergreen Trail San Francisco, California. Moram da napomenem, da ako

želite, možemo daljinski blokirati motor. Markus me je pogledao, odmahnula sam glavom. - To neće biti potrebno. Hvala vam na pomoći. -

Hvala vama što ste pozvali Eurowatch, gospodine Brant. I hvala što ste član

204

porodice Aston Martin.

Markus je završio poziv. - Da li je to pomoglo? -

Da, hvala. - Ukucala sam adresu u telefon, pokupila papire, i počela da razmišljam

o sledećim koracima. Trebala bih da nazovem Jillian. Da je uputim, ili u najmanju ruku da joj nagovestim pre no što se uputim gde god Brant bio. Naglo sam se zaustavila pred vratima, njegovo telo me je udarilo od nazad - Šta? - rekao je, koraknuvši unazad. - Da li je sve uredu? Blenula sam u telefon, gledajući rezultate pretrage: položaj procenjenih vlasništva za Okrug San Francisca. 8912 Evergreen Trail je dom. Ogromno imanje, kupljeno za šest i po miliona dolara pre sedam godina od strane Jillian Sharp. Zaključala sam telefon i cimnula ulazna vrata, gonjena besom. Šta nije uredu? - Markus je vikao za mnom, bacila sam pogled preko ramena

uhvativši ga kako stoji na vratima, s rukama oslonjenim na dovratak.

205

-

Vratila sam se korak unazad, iscepala stranicu iz fajla i nažvrljala nekoliko stavki koje će predstavnik Aston Martina morati da pita. Pružih mu papir. - Nazovi ih ponovo. Izmisli novu priču ali saznaj koliko su dugo kola tamo. Potom mi javi mi porukom. -

Besplatno? – Neverica u njegovom glasu natera me da ga presečem pogledom, i

kada je video vatru u mom pogledu samo je podigao ruke. – U redu. Samo se šalim. Zvaću ih. -

Sada! – povikah, okrećući se i potrčavši nizbrdo prema njegovom prilazu, začuo

se alarm dok sam prilazila kolima. Moje sumnje su potvrđene kada je stigla poruka od Marcusa. OD PETKA UVEČE. Kučka. Ta žena je stajala na tremu i lagala me, njegov automobil je bez sumnje parkiran u jednoj od njenih garaža. Pustila me je da stojim s grižom savesti i navela me da mislim da je Brant lutao izgubljen. Nesiguran u to ko je, u sred psihičkog sloma zbog onoga što sam uradila. Stajala je ispred mene i osudjivala me svojim bilasamupravu pogledom. Dok je on bio u kući svo vreme. Da li je stajao ispred prozora i posmatrao me? Da li je ljut na mene? Da li ona koristi ovo vreme da ga okrene protiv mene? Moram da znam šta je rečeno, gde mu je um. Da li je sada na sigurnom ili nije. 5:24 ujutro. Skrećem na izlazu prema njenoj kući i osuđujem se što nisam u istom trenutku kada je službenik, sa zapovednim britanskim akcentom, iz korisničkog servisa pročitao, prepoznala adresu. Brant i ja smo toliko često išli kod nje da je prepoznajem po izgledu, ali ne znam i adresu. Još. Ujela sam se za usnu i pokušala da organizujem misli. Uskoro, videću Branta. Bezbedan je, nije izgubljen. Um mu je nepovređen ako je kod Jillian. Moram da razgovoaram s njim. Bez njega sam izgubljena.

206

POGLAVLJE 60 Jillian živi u Nobb Hillu37, u naduvanom kraju San Francisca, ako ja uopšte imam pravo da nešto nazovem naduvano. Zaustavila sam se na njenom prilazu i parkirala, isključivši motor i zureći u njenu kuću. Tu je poslednji model BMW parkiran pored mene. Pogledala sam ga sa novim interesovanjem, pokušavajući da se setim da li je juče bio tu. Prilazeći zbunjeno, stigla sam do prednjih vrata. Stala sam i uzela u obzir činjenicu da je pet i trideset ujutru. Jako je nepristojno zakucati u to vreme. Moji maniri su me zaustavili da posegnem ka vratima. Odmakla sam se. Razmisli. Prišla sam i pokušala da otvorim. Zaključano. Potpuno iznanedjenje. Trgnula sam se, a potom posegnula za zvekirom te zalupala što sam snažnije mogla. Moj strah je nestao u trenutku kad je Jillian otvorila vrata, potpuno odevena, i našminkana. Njen zbunjeni pogled pretvori se u impresivni prizor uzrujanosti kada me je videla. - Šta nije uredu? Da li je Brant? Da li si ga našla? Zurila sam u nju, olabavljene vilice, um mi je besno radio, nešto što je trebalo da obavim u toku vožnje dovde. Ona je nastavila sa fasadom. Očekivala sam da, po mom rano-jutarnjem dolasku u Casa38 Jillian, bude skrušena i iskerena. -

Ne... - Polako sam rekla - Nisam. Da li mogu da uđem?

Zatvorila je usta i pogled žaljenja pređe joj preko lica. - Veoma je ran,o Lana. Osoblje još nije ustalo. Ne mogu da kažem da je kenjala. Jillian zahteva da sekretarice u BSX-u stignu do 6:30. Sigurna sam da osoblje koje radi u kući počinje dan i pre no što sunce izađe. Takođe sam primetila da me je nazvala “Lana”— milošta koja nikada ranije nije upotrebljena. Ako misli da sam toliko popustljiva, istog trena ću je razuveriti. Ušla sam, čvrsto držeći rukom vrata koja je pokušavala da

Nobb Hill se nalazi na preseku California Street i Powell Streeta. Jedeno je od 44 San Franciscovih brda i jedno od originalnih „Seven Hills“. Pre 1850, Nobb Hill je bio poznat kao California Hill. Preimenovan je nakon što je Central Pacific Railroad’s Big Four – koji su nazivani još i Nobs – tu izgradio blokove zgrada. 38 Casa je španska reč za kuću.

207

37

zatvori, moj ulazak je propraćen vidnom iznerviranošću. – Treba mi samo minut, Jillian. Ludim od brige. - Dozvolila sam da mi glas bude drhtav, nadajući se da zvučim histerično. -

Pa, molim te stišaj se, - rekla je kruto. – Ovo mora biti kratka poseta, Lana.

Kratka poseta, malo sutra. Čekala sam da zatvori vrata. Gledala sam je kako se okreće ka meni i pokazuje ka najbližoj stolici. Potcenila sam tu ženu. Sedela sam naspram nje tri godine i nisam uspela da procenim nivo njenih obmanjivačkih sposobnosti do sada. Sada, u situaciji kada znam istinu a opet sam umalo bila obmanuta njenom glumom. Sedim u njenoj domu, slušam njene laži, i pravila se da joj verujem. Navlačila sam je i posmatrala je, sedeći u crvenoj naslonjači od pliša, stezala komplikovani čvor oko njenog vrata čekajući trenutak u kom će se udaviti. Maestralna gluma. Ona koja ide od iritacije, pa preko simpatije, sve do potpunog sloma sa sve suzama pa do “gde naš dečko može biti”. Njena briga za njega. Njeno zastrašujuće prikazivanje brižne tetke. Odglumljeno do savršenstva. Gledala sam njenu predstavu praznih očiju, užasnuta sposobnostima te žene, onim kojim je upravljala Brantovim životom dvadeset godina. Sedela sam pred njom, stezala naslon stolice, i pitala sam gde je u kući Brant. Odjednom čvor se stegao. Odjednom sam shvatila njenu sebičnu lojalnost. Odjednom sam razumela svog neprijatelja. Ustala sam. Zabacila sam glavu i počela da vrištim Brantovo ime najglasnije što sam mogla.

208

POGLAVLJE 61 Jillian skoči na noge, sa zbunjenošću u očima, munjevito bacivši pogled udesno, a ja potrčah, uza stepenice, moje Uggsice nosile su me brže nego što bi starija gospođa na štiklama mogla i da pomisli da se kreće. Vrištala sam dozivajući ga, vrištala njegovo ime opet i opet dok sam jurcala niz mermerni hodnik, koraci su mi odzvanjali kada začuh svoje ime, dozivanje je dopiralo od nekih vrata koja sam prošla, okrenula sam se, uletela u sobu dok sam krajičkom oka videla Jillian na vrhu stepeništa. Isprva nisam razumela ono što vidim. Čovek kog nikad nisam vidiela, stoji pored kreveta, a pred njim se bacakala osoba upetljana u čaršave. Stanem, stranac i ja smo buljili jedno u drugo na trenutak, a potom mi pogled pade na Branta i on se osmehnu i imala sam osećaj da će mi srce eksplodirati. - Lana, - zabrekta. - Odvedi me odavde. – Cimnuo je rukama i primetih kaiševe kojim je vezan i moj čitav svet poludi. -

KOJI KURAC JE TEBI?! - Okrenem se, Jillian je ulazila u prostoriju praćena

dvojicom zaposlenih, tri narogušena lica su zurila u mene dok sam se pripremala za bitku. -

Layana

- Jillian započe, rukama mašući po vazduhu pokušavajući da umiri

situaciju. -

KO IMA JEBENE KLJUČEVE GA IZVUČE IZ TOGA? – Pokazah ka okovima

*omojbože* kojima je Brant bio sputan. Držali su ga vezanog, kao da je jebeno opasan. Ili lud. Ili bilo šta drugo osim Brant, moj prekrasni brilijantni čovek, trenutno vezan poput životinje. -

Morali smo ga obuzdati. Bio je nasilan.

-

Ne nisam bio, - Brant odgovori iza mene.

-

Ne znaš šta si bio! - Jillian prasnu.

-

Ti, - zarežah. - Nemaš jebeno pravo da mu se više obratiš. Odmah ga vodim sa

sobom. -

Jezik, - Jillian zacokta jezikom sa neodobravanjem. - Lepo je videti da smeće koje

leži ispod tog osmeha plave krvi, Layana.

209

Pogledah u nju u neverici. - Moj jezik? To je ono o čemu želiš da raspravljaš sada? Dok je Brant vezan? – Pogled mi prelete sa strančevog lica do lica njenog osoblja, svi su izgledali nesigurno. - TKO IMA JEBENE KLJUČEVE? - Zvrištah, jedva zadržavajući prisebnost. -

Ja. - Čovek u sobi istupi. Izvuče lanac s ključem iz džepa i pogleda u Jillian. Stadoh

između njih, blokirajući mu pogled, i pokažem na krevet. -

Odvežite ga.

-

Ne pomeraj se, George, - Jillianin je glas odzvanjao.

Zakoračih napred, otimajući ključeve od čoveka i priđoh krevetu. Susretoh se Brantovim pogledom dok sam mu oslobađala desnu ruku. - Volim te, - izgovorih uz uzdah. -

Žao mi je, - odgovorio je.

-

Ćuti dušo. – Okrećem se ka remenu na njegovim nogama i nalazim se lice u lice s

Jillian, prsti joj se omotaše oko mog zgloba sa čeličnim stiskom. -

Molim te pozovi Duanea i Jima, - reče odsečno ženi koja je stajala iza nje. –

Trebaju mi ovde istog trena. Cimala sam ruku, okrećući je dok njeni prsti nisu oslabili stisak. Gurnuh je obema rukama, žena ispusti krik dok je letela unatrag, izgubila je tlo pod nogama i pala. - Stanite! - Povikah ženama u uniformama, zaustavljajući njihov izlazak a dva stegnuta lica se okrenuše ka meni. Upravo sada, - zastenjah. – Trebate da donesete odluku. Vi ste, pretpostavljam, obe zaposlene u BSX-u. Ako želite da u budućnosti obezbedite siguran posao, dolazite ovamo i pomozite mi da oslobodim vlasnika vaše kompanije. Zapalila sam gume na autu pri izlasku iz Nobb HIlla, a Brantovo stenjanjanje sa suvozačkog mesta natera me da opustim pritisak noge na gasu, pogled mi na trenutak skrenu s puta kako bih procenila njegovo stanje. - Šta nije u redu? -

Ništa. Samo nas odvedi što dalje od nje.

Pritisla sam dugme na volanu, i progovorila kada se začuo ton. - Pozovi kuću.

želim nikada više da izgubim.

210

Posegnuh rukom i stisnuh Brantovu ruku, preplićući nam prste. Isprepleteni stisak koji ne

Zvonjava na zvučniku se završi, zamenjena efikasnim glasom jednog od našeg osoblja obezbeđenja. - Rezidencija Sharp, ovde Len Rincon. Dobro jutro, gospođo Fairmont. -

Len, ja sam s Brantom. Stižemo kući za oko deset minuta. Želim kuću u opsadnom

stanju. Nitko ne sme ući ili izaći dok ne razgovaraš sa mnom. Pogotovo ne Jillian Sharp. -

Je li gospodin Sharp takođe dostupan, gospođo Fairmont?

-

Ja sam ovde, Len. I slažem se sa svime što je Lana upravo rekla. - Brant se nagnu

napred kako bi bio siguran da zvučnik hvata njegov glas. -

Morati mi oboje dati svoje sigurnosne lozinke. - Svako drugarstvo koje sam imala

sa tim čovekom u proteklih šest meseci je nestalo. Odjednom, vidim bivšeg specijalca kojeg smo zaposlili. -

4497, - Brant promrmlja, tonući glavom prema naslonu za glavu.

-

1552, - rekoh ja.

-

Hvala. Mi ćemo biti spremni kad stignete. Želite li da obavestim policiju?

Bacih pogled na Branta, i odgovorih tek kad je odmahnuo glavom. – Ne, hvala Vam. Samo se postarajte da Windere bude siguran. -

Hoćemo, gospođo F.

-

I molim se spojite me s Annom.

-

Svakako.

Kućepaziteljka odgovori brzo i sa više svežine nego što bi bilo ko mogao imati u sebi pre sedam sati ujutro. Govorila sam brzo, želeći da što pre prekinem vezu i porazgovaram s Brantom. - Možete li reći Christine da pripremi doručak? Sve što Brant voli. Takođe, molim vas pripremite spavaću sobu. Priremite toplu kupku. I upalite kamin. Takođe mi treba da dovedete fizijatra. Mora da uradi kompletan toksikološki pregled, tako da donesu sve što im je potrebno za to. - Iznenadna mi padne na pamet misao. - Zapravo, nazovite dr Susan Renhart. Ona je u HYA. Recite joj da je hitno, i da je diskrecija važna. Ona mi ponovi uputstva, a onda završih poziv i pogledah u Branta, oči mu behu zatvorene. zavoja.

211

- Ostani sa mnom, dušo, - rekoh tiho, sunce je izlazilo spektakularno dok je moj auto skretao iza

-

Nikada te neću napustiti, - reče. - Ne svojevoljno. – Uspravi se, lagano povuče

moju ruku. - Tako mi je žao, Lana. Za sve što si morala da prođeš zbog mene. -

Imamo ostatak života za razgovor o tome. – Stisnuh mu ruku. - Trenutno sam više

zabrinuta zbog Jillian. Brant ... ona je ... -

Luda, - on završavi režući. - Luđa od mene, - dodao je uz iskrivljeni smeh.

-

Da li bi trebao da pozoveš svoje roditelje? Pokušavam da smislim šta bi smo

sledeće trebali da uradimo. Bilo bi najbolje da razgovaraš s njima pre nego što ona to učini. Nevoljno povukoh ruku iz njegove, stavih je na volan pre nego što oseti podrhtavanje mojih dlanova. Doslovno sam se tresla od besa, na sebe, na Branta, na manipulacije ove žene u našim životima. - Mislim ... Brante, ona te je vezala. Kakva bolesna osoba to radi? -

Šta ako sam opasan, Lana? - Glas mu je bio tih ali je imao težinu.

Usporih automobil, skrećući pogled na njega. - Ti nisi opasan, Brante. -

Brant nije opasan. Ali i sama si rekla da imam drugih osoba u sebi, što ako jedan

od njih ... - Iznenada se nagnu napred, hvatajući se za glavu. - O moj Bože. -

Šta? – Mahnito posegnuh desnom rukom dok sam levom okretala volan dovoljno

snažno da prođem kroz našu kapiju. Stisnula sam mu koleno dok sam nastavila prema prilazu. Povukla sam ga za košulju dok sam se zaustavljala na parkingu. Pokušavala sam se probiti, ali me je ignorisao, stežući glavu dok ju je tresao s jedne na drugu stranu. -

12. oktobar, - prošapta. - O moj Bože. 12. oktobar.

Nisam ništa rekla, čekala sam, dok je on ponavljao datum koji mi ništa nije značio. Zatim, umiri se. Glava mu se prestala pomerati, usporio je svoje žestoko klaćenje, i spustio ruke, smirenost se spustila na njega dok je podizao glavu i pogledao me. -

Sećam se. - Reče tiho. - Sećam se 12. oktobra.

212

POGLAVLJE 62 Brant

Ne postoji trenutak kad osetim promenu, kada prođe kroz mene mjenjujući jednu osobu drugom. Ne postoji ništa s čim bih se borio. Ništa protiv čemu bih se opirao. Jednostavno otvorim oči na nekom mestu koje ne prepoznajem. Zurim oko sebe, upijam svoje okruženje, a zatim nastavim. Naši umovi su jedinstveni u tome da su poput dece u prihvatanju onoga što je dato. Ne čudi me da se ne sećam jučerašnjeg dana, jer nikada nisam ni imao juče. To je, za mene, normalno. Ta osobenost nikada nije živela na drugačiji način. Nije mi čudno da se iznenada probudim u restoranu i u pola obroka jer je to ono što znam. Život kakav poznajem. Normalan svet, kao vrsta, ne dovodi u pitanje činjenicu da zatvaramo oči i – na osam sati - vreme prolazi doslovno u treptaju oka. Ne dovodimo u pitanje činjenicu da smo možda rekli stvari u snu, održali kratak razgovor usred noći sa supružnikom - razgovor kojeg se ne sećaju. I baš kao što ne dovode to u pitanje, nikada nisam dovodio u pitanje dve decenije u kojima stvari nisu uvek imale smisla. Pripisujući svaku nedoslednost u sećanju ili iznenadne promene mesta nuspojavama mojih lekova. Ali sada se, odjednom, sećam nečega. Jedan letimičan pogled u dan o kojem sam se pitao dvadeset i sedam godina. Nisam znao mnogo o svom svetu kada sam otvorio oči 12. oktobra, osim nekoliko jednostavnih činjenica. Bio sam Jenner. Imao sam jedanaest gidina. Bila je devojka u ulici po imenu Trish koja je imala ljubimca miša i nije me puštala da se igram s njim. Pokazala mi je malenu, drhtavu pojavu nekoliko nedelja ranije i ja sam ga dotakao. Beli s crvenim očima, i ja sam ga gurnuo previše grubo i ona me odgurnula. Privukla ga na grudi i vrištala da ga nikada više neću dotaći.

zanimao njen autoritet. Hteo sam moju mamu. Hteo sam svoju plavu kuću sa polomljenom

213

Odstupio sam. Bio sam Jenner. Nisam znao ko je bila ta žena preda mnoma i nije me

ogradom i bokal sa ledenim čajem koji se hladio u frižideru. Nisam želeo da budem u podrumu sa ženom čija su usta bila čvrsto stisnuta i crnim očima, koja je mirisala na sirće i kafu i čiji prsti nisu prestajali da pokazuju na papir preda mnom. -

Koncentriši se, Brante. Pomnoži razlomke. Nemamo čitav dan.

Nikada nisam video ovu gomilu sranja ranije. Brojevi iznad i ispod linije. Krivudavi krst, za koji sam znao da znači množenje ali nisam znao kako da se množe. Odgurnuo sam papir i pogledao u nju. Rekao sam jedinu istinu koja je činila da ne zvučim glupo. - Ja nisam Brant. -

Ti si sigurno Brant. Juče si rešio tri stranice ovakvih zadataka za onoliko vremena

koje mi je trebala da odem do toaleta. Dakle, nemoj mi govoriti da ne znaš kako da ih rešiš. Ne znam kako da ih uradim. Nisam rekao ništa, samo sam zurio u njeno lice. - Želim moju mamu. – Nije da sam toliko želeo svoju majku koliko sam želeo da odem od ove žene. Pogledala me je. - Tvoja majka je na poslu, Brant. Ti to znaš. Biće kod kuće u šest. Do tada, zaglavio si sa mnom. Lagala je. Ova ružna žena je otvorila svoja usta i sve što je ispljunila bila bi laž. Moja majka nije ni imala posao. Ostajala bi kod kuće po čitav dan. Provodila vreme sa mnom. Puštala me da gledam TV i davala mi Hersheyeve poljupce39 i čaše mleka tokom reklama. Zatvorio sam usta i zurio u papir. Mrzeo sam ovu strankinju. -

Želiš li da radiš na svom računaru malo, a zatim da se vratiš na ovo?

-

Želim da gledam TV. - Sat iznad police je pokazivao da je skoro bilo četiri. Moja

mama bi mi dozvoljavala da gledam TV u bilo koje vreme posle tri. Strankinja se namrštila. – Ti više ne voliš da gledaš TV, Brante. Boli te glava od toga, sećaš se? Zašto ne radiš malo na računaru. - Povukla me je za ruku i ja sam se oteo, njen stisak je kliznuo, opet me je uhvatila, stisnuvši ruku snažnije, njeni nokti su se ukopali u meku kožu tako da me je bolelo.

Hershey’s kisses je brend čokolade proizveden od strane The Hershey Company. Komadići čokolade veličine zalogaja imaju karakterističan oblik, obićno ih opisuju kao suze ravnog dna. Upakovane su u četvrtaste komadiće aluminijumske folije sa uskom uzicom papira koja viri sa vrha. http://www.hersheys.com/kisses/

214

39

Nisam znao šta je očekivala da uradim s hrpom smeća razbacanom ispred mene, monitor računara je bio prikačen na lanac delova. Nije bilo kompjutera, samo haos sastavljen od žica. Jedini komputer koji sam koristio bio je očev, koji je bio jednostavan, prvi korak bilo je veliko i lako-za-pronaći dugme za napajanje. Ovde nije bilo dugmeta za napajanje, i to je samo poslužilo da se osećam još glupljim. Odmahnuo sam glavom. -

Onda se vraćamo razlomcima, - uzdahnula je. – Uradi ove četiri strane sada, bez

izgovora, Brante. Podigao sam pogled, sklonio ga sa izlizanih stranica koje su bile gurane i vučene između nas dok se nisu malo pocepale u desnom uglu. - Nisam BRANT! - Vrisnuo sam, bes je nagrnuo iz mog grla kao da je imao ruke i noge i borio bi se da ga čuju. Žena je zurila, cimnula glavom unazad, i video sam promenu u njenim očima, neka vrsta oklevanja. Pogled koji mi se svideo. Odgurnuo sam se od stola, ustao, visok gotovo kao i ona, već sam bio za glavu viši od mojih drugova iz razreda. Dajući mi snagu nad drugima. Nad ovom ženom. -

Ućuti, Brante! – grdila me je, vraćajući ravnotežu i stavljajući ruke na moje ramena,

zarivajući svoje nokte i pokušavajući me gurne, na stolicu, mišići na mojim nogama su se odupirali njenim pokušajima bez problema. -

NISAM BRANT! - Vrisnuo sam i posegnuo rukama. Gurnuo sam je obema rukama,

na trenutak adolescentski uživajući u zabranjenom dodiru ženskih grudi, čak ako su bile na starici. Pala je, posrćući, puštajući moja ramena i mašući mahnito dok je padala. Prišaon sam bliže, seo joj na stomak, kao što je Rowdy Roddy Piper40 učinio Hoganu41 na TV nekoliko nedelja ranije. Potez je upalio, borila se i vikala ali nije mogla da se pomeri. Hulk je napravio sportski skok koji je odbacio Roddya preko i iz ringa, ali ona je se samo skupila ispod mene kao preterano bojažljiv pas. -

Brante! - povikala je, udarajući me po grudima i koristila glas koji je moja majka

40 41

Profesionalni rvač; https://en.wikipedia.org/wiki/Roddy_Piper Profesionalni rvač; https://sh.wikipedia.org/wiki/Hulk_Hogan

215

koristila kada je stvarno bila ozbiljna o nečemu.

-

NISAM BRANT! - Zamahnuo sam pesnicom, onako kako me je otac učio, u našoj

garaži, o njegove baseball rukavice, palca stisnutog, snažnog zgloba. Video sam kako joj glava puca, njeni povici su prestali dok je podizala ruke kako bi zaštitila lice, zamah za zamahom lako sam prolazio kroz njene ruke koje su se tresle, glas joj postade reka jecaja, i konačno se utiša pre no što su mi se ruke i umorile. Moj otac je bio jasan u svojim učenjima. Dozvoljavaš da te netko gura do određene tačke, onda uzvratiš. Zauzmeš se za sebe, prvo rečima, onda pesnicama ako reči nisu bile efikasne. Koristio sam njegove reči protiv ove lažljivice. Jasno sam se izjasnio pre upotrebe nasilja. Pesnice. Uživao sam dok sam koristio pesnice. Pogledao sam umirenu ženu ispod sebe i gotovo se nadao da me ponovno nazove Brant. Otpuzao sam s nje, pogledao sam u svoje ruke, ignorišući stenjanje iza sebe. Imao sam krv po rukama. Tuđu krv. Prvi put. Obrisao sam o pantalone, shvativši prekasno, da će se moja majka uznemiriti zbog crvenih crta na tankoj tkanini. Zatim sam krenuo prema vratima, siguran je da negde u blizini TV. A imao sam skoro dva sata za gledanje pre nego što majka dođe da me pokupi. Popeo sam se na nepoznatim stepenicama i nasmešio se, siguran da će moj otac biti ponosan.

216

POGLAVLJE 63 Brant završi priču, mučenje je kidalo ranjivost kroz njegove oči i za trenutak sam pomislila da će zaplakati. Slomiti se predamnom. Stisnula sam mu ruku, i prinela je ustima. - Brant, to nisi bio ti. Znaš to. -

Ono što sam upravo video... gde sam upravo otišao... to sam bio ja. Zurio sam u

neki drugi svet koji nema svrhe ili razloga. Učinio sam to. Udarao sam je iznova i iznova, kao da je ona bila objekt, igra. Moja majka... - Glas mu se zaustavi i podiže ruke, hvatajući kožu između očiju. - Moja majka je došla kući i pronašla me na kauču, kako gledam televiziju, jedem kokice, sa jebenom krvlju na rukama. - On zastenja. - Sećam se toga. Kao da sam to ja, iako nisam bio. Zašto se odjednom sećam toga? Nakon dvadeset i sedam godina ničega? -

Znaš li Leeja? Sećaš li se ičega o njemu? - Gotovo sam se bojala odgovora. Od

Brantove reakcije na Leejeva sećanja. Odmahnuo je glavom. - Ne. Nemam... ništa, Lana. Jedno sećanje, to je to. To je dovoljno. Nakon toga, ne želim više. Stisnuh mu ruku i pustih ga. - Idemo unutra. Prestani da razmišljaš na kratko i pusti me da te razmazim. Anna je zaradila svaki dolar svoje plate. Ušli smo u kuću koja je mirisala na hranu i dom, osoblje je bilo nenametljivo po ćoškovima po našem dolasku. Brant sede za kuhinjski sto, tišina se spuštala nad sobom dok je sklanjao omlet od krabe i dva vafla. Izbegavao je moje oči, zurio je u hranu ispred sebe. Kad je završio, ustao je tiho se nakašaljavši, brišući usta s platnenim ubrusom. - Molim te zahvali se Christine za doručak. -

Hoću. Anna je pripremila kadu, ako želiš.

-

Mislim da ću se radije istuširati.

Svaka pomislio da se smestim u vrućim mehurićima s njim nestade. Klimnuh glavom, i

217

osmehnuh se. - Naravno.

Odjednom smo bili stranci, dvoje ljubavnika kojima je neugodno u sopstvenom domu. Ne znam šta da mu kažem a on deluje postiđeno, a sve zbog činjenica koje znam dve godine. Želim da ga zagrlim. Želim da izvučem njegove strahove i odložim ih sa strane. Poljubim ga i kažem mu da ću ga uvek voleti. Ali on koraka, pokreće se, govori - sve s oblakom oko njega, onakvim koji vrišti “Ne diraj me!”. Ostala sam gde sam bila i gledala ga kako odlazi ka spavaćoj sobi. Kad sam posezala za njegovim tanjirem, Anna proviri iza ugla. - Dopustite meni, gospođo Fairmont. -

Hvala Vam. – Spustih ruku. - Jeste li dobili doktora?

-

Da, ona će biti ovdje za sat vremena."

-

Možete li je uputiti do glavne spavaće sobe kada stigne?

-

Naravno.

-

Hvala Vam. - Nakon što više nije bilo svrhe da ostanem u kuhinji, odšetala sam do

spavaće sobe, tiho otvorih vrata pre no što zakoračih unutra. Svetla su bila ugašena, jedino osvetljenje je bila zora, nejasna iznad Pacifika. Iza mene, pucketanje vatre je teralo hladnoću iz vazduha. Ušla sam u kupatilo, da proverim da li se peškiri greju, pogled mi privuče zamagljeno ogledalo. Buljim u staklo, pokušavajući da pogodim šta ovaj čovek želi. Dolazeći bez plana, skinula sam odeću, ostavljajući je na mermernom podu, i zakoračila pod tuš. Tuš je oblak magle, ruka ispred mene sakrivena belom izmaglicom. Posrćem kroz paru, nogama pipajući put preko kamenog poda dok nisam naletela na toplo Brantovo telo, koža mu se trgnula pod mojim dodirom. Ne govorim ništa, samo zakoračim bliže, u vruću vodu, rukama grleći njegovo telo, glavu stavljajući na njegove mokre grudi. -

Nisam baš dobro društvo sada, - promrmlja, rukama klizeći na dole i oko mene,

snažno me zagrli pritisnuvši me na svoje grudi. -

Ti si uvek dobro društvo. - Podižem se na prste, utiskujem mekani poljubac na

njegove usne, prvi put sam promašila jer smo se mimoišli. Tako sam izgubljen, Lana, - prošaputa.

-

Imaš mene. Zajedno, nikada nećemo biti izgubljeni.

218

-

-

Koliko dugo ću te imati? Nećeš želeti da nastaviš sa ovim.

Pređoh rukama duž njegovih i preko ramena, i ruke mi završiše tamo gde sam ih i želela: obuhvatajući mu lice. - Zauvek. Govorim ti to godinama, Brante. Godinama u kojima sam znala o tvom zdravstvenom stanju. Godinama kroz koje sam te volela. Ja te ne volim uprkos tome. Volim te, uključujući i ovo. Svaki deo tebe, čak i delove koje ne znaš. On zareži, grudi su mu vibrirale uz mene. - To me izluđuje. Ljubomoran sam na njega, znaš li to? - Njegov grub ton odražavao je crtu posesivnosti, a ja sam se osmehnula, i bilo mi je drago što me ne može videti. -

Na koga, Leeja?

-

Da, na Leeja. - Izgovorio je to ime kao da je prljavo.

-

Nedopadanje je obostrano. On je izuzetno ljubomoran na tebe.

-

Da? - Šok u Brantovu glasu me natera da se zakikoćem.

-

Šališ li se? Milijarder koji provodi svoje noći s mojim seksi dupetom? Naravno da

je ljubomoran. On zna koliko te volim, čak i ako si ti slep na to. On spusti usta na mene i osećam da se naša povezanost vraća, ispravlja balans između naših duša. - To je razlog zašto, zar ne? Zašto nećeš da se udaš za mene? Progutah pljuvačku. Spustih mu ruke niz grudi i oko leđia, približim usne njegovoj koži i poljubih liniju njegove ključne kosti. - To je razlog zbog kog se ne bih udala za tebe. Zbog mojih laži, tajni koje sam krila od tebe. Mislila sam da ne zaslužuješ ženu s tajnom. On spušta ruku do mog dupeta. Stiska je s ljubavlju. - A sada? Povučem se taman toliko da mogu da pogledam, u paru gde jedva mogu da razaznam crte njegovog lica. - A sada... nema više laži. Ne od mene. Čitavo telo mu se smrznu u tom trenutku, koža napne, ukoči, moje ruke i telo osetiše promenu. Kad je progovorio, samo su mu se usne pomerale. - Hoćeš li reći... da sada... - glas mu utihnu, ranjivost se prone kroz šapat njegovih reči... - da ćeš se udati za mene? Sa mnom

219

ovakvim?

Zakoračih napred, utiskujući svaki deo sebe o njega, želeći da upužem i zagrlim njegovo slomljeno, prestravljeno srce. - Kažem da me ništa ne bi učinilo srećnijom. On zastenja, utiskujući usne na moje tako snažno, tako jako, da je gotovo bolelo, njegove ruke su milovale moju kožu dugim, posesivnim potezima, vukao me je prema sebi kao da nikada neće imati priliku da me opet dodirne. - To je da? - upita naglo, povlačeći usne, kao da je potrebna provera u poslednjem trenutku. OSmehnuh se, pronalazeći njegove oči. - To je da, Brante Sharp. Udaću se za tebe i biti tvoja žena kad god me poželiš. -

Juče, - izvali, vraćajući se na moja usta. - Sada. – Nagnu se napred i privuče me

čvršće, moje telo postade svesno veličine njegove potrebe. - Zauvek. Onda je moj budući muž vodio ljubav sa mnom pod tušem našeg doma. I ja sam se pobrinula, u sledećih petnaest minuta, da mu niko drugi ne padne na pamet. Doslovno ili figurativno.

220

POGLAVLJE 64 -

Kada će doktor biti ovde? - U boksericama, Brant navuče majicu, i posegnu za

farmericama onda kada bih ja zaista radije da bude u pižami, u krevetu, i ponaša se kao moj pacijent. -

U narednih pola sata.

On otvori fioku i posegnu unutra, zgrabi bočicu Aciphexa42 i dobaci je meni. - Pitaj je šta je to, i šta bi trebalo da leči. Pregledah bočicu, odvrćući poklopac da bih videla da je napunjena belim tabletama tablete. - Ovo nije Aciphex? -

Ne. – Gledao je, na kratko, smeten. - Jillian mi je rekla da bi trebale da drže pod

kontrolom moje gubitke svesti. -

Tvoje što? – Podigla sam ruku. - Čekaj. Imamo o toliko toga da raspravimo da to

nije normalno. Većina tema se tiče Jillian. Možeš li mi reći sve u petnaest minuta? On slegnu ramenima. - Mogu to učiniti u pet. Stavih u džep bočicu tableta. – Hadje da sednemo i razgovoramo. -

Kad sam imao jedanaest godina, sve u mom životu se počelo menjati. Počelo je

kupovinom porodičnog računara, upoznavanje napredne tehnologije postalo je više od običnog interesovanja. Bilo je kao da mi mozak radi punom snagom, na sto načina odjednom, otključavajući vrata koja je trebalo da zatvorim. Uvek sam bio inteligentan, ali odjednom sam bio nadaren. Počeo sam da primenjujem jednostavne činjenice, ideje, matematiku koju sam znao, i koristito ih na način na koji je računar radio - kao jednostavna pravila koja mogu raditi jedna s drugima da bi došla do rezultata. Moj mozak je ponovno rođen i bio je opsednut otkrićem. Mogao sam razmišljati, obrađivati više, uraditi stotinu proračuna u minuti, ali sam takođe bio bombardovan bojama, slikama, mislima... više nego što sam mogao podneti u jednom trenutku.

42

Ili rabeprazole je inhibotor koji smanjuje količinu stomačne kiseline.

221

Želeo sam da radim tri stvari odjednom. Ili sam imao dva različita mišljenja o istoj temi, u isto

vreme. Raspravljao bih se sa sobom, predstavljao obe strane jedne debate, moj um je razumeo nijanse i mišljenja obe strane i osećao snažno obe suštine. – Sabra misli, a zatim nastavi. -

Sve je postalo, za nekoliko meseci, izluđujuće. Moj mozak je radio prekovremeno,

a ja sam bio iscrpljen. U nekom trenutku tokom tog perioda, tokom tog leta... Tada su počeli gubici svesti. Moj mozak je išao preko stotinu milja na sat a nakon toga... ništa. Neki put se dešavalo da satima ne dođem sebi. Govorio sam i činio stvari o kojima nemam sećanja. Zastaje a ja čekam da nastavi dalje. -

Onda, 12. oktobra... Probudio sam se iz nesvesti na dečijem odeljenju psihijatrije.

Jillian je bila u bolnici. Tada je počelo sa doktorima i medicinskim ispitivanjima. Ne sećam se mnogo toga iz tog vremena, ali kada sam izašao, Jillian se preselila u našu kuću. Nikada se nisam vratio u školu, nisam video svoje prijatelje opet, sve je bilo usmereno na to da ostanem u kući, i da moj mozak ostane zauzet. Otkrili smo da mi je bilo bolje ako sam imao problem i bio usmeren na njega. Kompleksni matematički problemi, ili razmrsiti kod za uklanjanje virusa... sve što je uključivalo složeno razmišljanje umirivalo je ludilo. To je bilo pre komercijalne upotrebe interneta, kada su kompjuteri bili osnovni ulazno izlazni alat računanja. Obrada podataka. O tome se radilo. Već sam naučilo sastaviti računar. Kad sam bio stalno u podrumu, prebacio sam fokus na poboljšavanje mašine, njegovih performansi, tada – jednom kada je to bilo rešeno - njegove sposobnosti. - Uze gutljaj vina, pogleda me. -

Ali gubici svesti su se nastavili. Moji roditelji... bili su zabrinuti. Zabrinuti da će se

ponoviti ono što se dogodilo u oktobru. Tako sam bio pod sedativima, nečemu što će da me zadrži smirenim. To je zaustavilo gubitke svesti, ali tada nisam mogao da razmišljam. To je umrtvilo sve, uključujući i moju sposobnost da procesuiram inteligentne misli— barem ne na istom nivou kao i ranije. Postajao sam sve tiši, izgubio interes za računare, za sve. Pa... - On se pomeri, podižući nogu na kameni zid. - Jillian i ja smo napravili dogovor. Usta mi se osušila kao da sam zaboravila da gutam. - Dogovor? -

Prestao sam da uzimam lekove, a ona bi me pokrivalala u slučaju gubitka svesti.

Moji roditelji— viđao sam ih samo kada bi smo jeli i pre spavanja. Gubici svesti koje sam imao, je

222

U tom trenutku, blizu završetka Sheile, bio sam u podrumu 90% vremena, s njom većinu toga.

Jillian pokrivala. U zamenu, fokusirao sam se na završetak Sheile i za naše sastanke s investitorima. -

Imao si, koliko? Dvanaest u tom trenutku?

-

Da, upravo napunio dvanaest.

-

Nedovoljno star da bi dogovorio posao.

-

Nisam bio tipičan dvanaestgodišnjak. Bio sam dovoljno inteligentan da napravim

kvantitativnu izbor rizika u odnosu na nagradu. A budući je Jillian bila ona koja je najviše rizikovala, i s obzirom da je ona prvodila vreme sa mnom... doneo sam odluku. -

Ne. Ona je donela odluku. Koliko je ona zaradila u vašoj početnoj prodaji.

-

Nekoliko miliona dolara. Deset posto posla.

Ostala sam tiha, dopuštih mu da donese svoje zaključke o mojim mislima po tom pitanju. Nakon nekoliko trenutaka, on nastavlja. -

Kad mi je bilo oko dvadeset, osnovali smo BSX. Zaustavili smo prodaju mojih

izuma i preselili ih u kuću. Naš prihod se povećao deset puta i odlučio sam da mi je dosta. Imao sam dovoljno novca da živim ostatak svog života u bogatstvu. Dosta zaostalih prihoda da moja deca ne bi nikad morala da rade. Otišao sam Jillian i rekao joj da želim promenu. Rekao sam joj da želim da nastavim da uzimam lek. -

Zašto?

Uzdahnuo je. - Ne znajući za moje gubitke svesti... to je bio stalni strah u mom životu. Imao sam ih čak i ne znajući to. Jillian bi nosila košulje dugih rukava, a ja sam se pitao da li je prikriva modrice od mojih dodira. Bili smo i dalje, većim delom, odvojeni od ostatka sveta. A ja sam hteo da živim, da imam život, da radim u okruženju u kojem bih mogao sarađivati sa drugima, da imam veze, prijateljstva. Želeo sam normalnost, i bio sam spreman da žrtvovujem karijeru za to. Bio sam voljan da ostavim računare po strani i živim prigušen intelektualni život ako je to značilo sigurnost da ću znati i kontrolisati svoje postupke. Znajući, što je još važnije, za nedostatak nepoznatih radnji. Šta je rekla?

223

-

On šmrknu. - Nije to dobro primila. Mislila je da je to užasna ideja. Pomenula je projekte koje su bili u toku. Naš desetogodišnji plan. Mene proklela što trošim talent. No, došla je sebi. Pronašla mog starog doktora, čoveka kog si upoznala ovo ujutro kod Jillian. Stavila ga na platnu lisu u BSX-u. Neka vrsta režanja iziđe iz mojih usta. On se nasmeja, ispruživši ruke. - Dođi ovamo. – Premestih se iz stolice u njegovu, dvosed nije bio dovoljno velik da dozvoli išta drugo sem da se skupim u njegovom krilu, obmotao je ruke oko mene grleći me. - Dr. F je pokušao da me stavi na različite lekove, šta god bilo u toj boci. Treblo je da bude nešto za spuštanje sa kofeinom, nešto što će me smiriti dok me održava budnim, usredsređenim. Odmah je upalilo. Procesi mog mozga su bili jaki kao i uvek, moji gubici svesti su prestali. Čekala sam još, trenutak se rastegao dok moja znatiželja nije više mogla da čeka. – I? -

To je bilo to. Bio sam na tom leku gotovo dve decenije. Nisam imao gubitak svesti

od tada. – Nagnuh se i pogledah ga. Usta su mu stisnuta, oči rastresene. Rešava problem pred sobom. Navodim vodu na svoju vodenicu. - Dakle... ti veruješ u to? Ili misliš da te je ona lagala? Skrivala gubitke svesti od tebe? Spušta pogled na mene i vidim bol u borama oko očiju, stiskanje njegove vilice dok guta. - Ona je... bila mi je poput majke. Oslanjao sam se na nju toliko dugo. Ne mogu da zamislim— ne znam zašto bi to uradila. Sranje. On je tačno znao zašto je to radila. Ali nisam nameravala da uvredim njegovu inteligenciju izgovarajući to. Znajući ga verovatno je već završio pola Vennovih dijagrama43 u glavi. -

Postoji još jedan problem. – Pogleda u stranu, uzdahnu, pomerivši me na krilu. -

Jillian kaže da su me proglasili nesposobnim, a da je sebe imenovala za mog staratelja. -

Staratelj? Što znači da ona kontroliše tvoje poslovanje, tvoje finansije? – Namrštih

43

Vennov dijagram je dijagram koji pokazuje sve moguće logičke veze između konačnih skupova različitih grupa.

224

se. - Može li to učiniti?

-

Pitanje moje sposobnosti se sigurno može postaviti. Vidim valjan argument za

mogućnost da neka od mojih drugih ličnosti donosila odluke koje bi negativno uticale na moj život, i da bi mi ta sposobnost donošenja odluka trebala biti oduzeta. -

Ali... ti si brilijantan. Kontrolisao si svoje donošenje odluka dvadeset godina!

-

I jesam li ikad rizikovao ono što sam imao? Jesi li me ikada videla da radim nešto

kao Lee što bi moglo da ugrozi mene ili naš stil života? - On me okrene u krilu tako da može da me pogleda u oči. Kontakt očima koji sam izbegavala kako mi se čini u poslednje dve godine. Lee: koji viđa više žena. Ugrožava naš odnos, njegova moguća izloženost polno prenosivim bolestima. Lee: pijan, u borbama, krvav i u modricama. Noćna mora odgovornosti kao opasnost za sebe i druge. Lee: teški pijanac, divlje ćudi i vozi pod uticajem. Više podložnosti. Više rizika. -

Jesam li? - Brant insistira sa pitanjem, povlači mi rukom lice ka sebi.

-

Na neke načine, - pažljivo sam odgovorila. - Lee je danguba. On nema tvoju stepen

kontrole, niti inteligenciju. Ne promišlja, nego odmah deluje. Ali on takođe neće ući u tvoju banku i podići tvoj novac. On nema pojma da je on ti; neće zabrljati tvoj posao ili finansije. Rizik koji on predstavlja za tebe leži u odgovornosti. Da bi mogao učiniti nešto za šta bi Branta Sharpa mogli tužiti. On nije namerno opasan čovek, on je samo nepromišljen. Brant prostenja, spustivši glavu. - To zvuči katastrofalno. -

Kada se to dogodilo? Stvar nadležnosti?

-

Moji dani su malo zbrkani zbog lekova, ali verujem da se to dogodilo jutros.

Iza nas, klizna vrata se pomeriše, Annina glava proviri. - Gospodine Sharp? Gospođo Fairmont? Doktor je ovde kad god ste spremni. -

Hvala Vam. – Osmehnuh joj se, čekajući da se vrata zatvore za njom, a onda ga

pogledah u oči. - Dopusti mi da pozovem svog porodičnog advokata. Da zaustavi Jillian. Ne mogu da verujem BSX pravni— Ni ja, - prekinu me. - Slažem se. Treba koristiti spoljnog advokaza. Poslužiće i taj

tvog oca dok ne nađemo stalnoz savetnika. -

Trebao bi da pozoveš svoje roditelje.

225

-

On se namršti. - Znam. To nije razgovor kojem se radujem. -

Misliš li da će stati na Jillianinu stranu?

Odmahnu glavom blago, njegov pogled fiksiran zamišljeno na vodi. - Ne znam, - kaže polako. - Svi smo joj dopuštali da vodi stvari tako dugo, bez pitanja. Ne znam da li bih i ja verovao da me nije vezala za krevet. Gledam njegove ruke stisnute, prvi nagoveštaj besa koji sam videla. Skupih mu se na grudima. - Volim te. - prošaputah. -

I ja tebe volim, Lana. Hvala... što si uz mene kroz ovo.

Iscerih se. - Hvala što nisi odustao kad sam odbila tvoje druge predloge. On uhvati moje ruku, prelazeći prstima po mojima. - Prsten je u kancelariji. Idemo po njega danas. Ne želim da provedem još jednu noć a da ga ne vidim na tvom prstu. -

Dogovoreno. -Ustadoh iz njegovog krila. - Spreman si da vidiš doktora?

-

Apsolutno.

226

POGLAVLJE 65 Srela sam dr. Susan Renhart nekoliko puta ranije. Visoka skoro kao Brant, oboje nas je pozdravila kratkim osmehom, ne pokazujući svoje široke osmehe koje poklanja HYA deci. Upoznah ih, a onda Brant objasni ono čega se najbolje seća. -

Bio sam na ovim tabletama gotovo dvadeset godina, - rekao je gurajući joj bočicuu,

obrve joj se podigoše na ime na boci, iskusno je otvori i istrese bele tablete na svoj tamnoputi dlan. -

Šta Vam je rečeno da su?

-

Vrsta sedativa, ona koja sadrži kofein. Nešto da me zadrži produktivnim dok me

smiruje dovoljno da izbegnem gubitak svesti. Kad god sam pod stresom, uzmem jednu. Takođe sam uzetimao dve dnevno, ujutarnjim. Slušam s podeljenom pažnjom, zainteresovana za njegove reči, ali moram da nazovem advokata. Pregledah mobilni, na broj Johna Forsytha, čoveka s kojim nisam govorila godinama, i pritisnem Pošalji. Doktorka je prevrnula tablete u ruci pre nego što je odvojila jednu a ostatak vratila. - Kad ste zadnji put uzeli jednu? -

Prošlo je oko dva dana. Prekjuče ujutru. I... s obzirom da ih nisam uzeo, možda

sam imao gubitak svesti tokom vremena kod Jillian. Nisam siguran. -

Gubitke svesti? – Namršti se. - Mislila sam da je problem disocijativni poremećaj

ličnosti. -

Jeste. - On se zaustavi, pogleda u mene. – Izvinjavam se. Navikao sam da

razmišljam o njima kao o gubicima svesti, to je ono što znam da jesu. Ona slegnu ramenima. Odbaci misao. - Jeste li uzeli ikakve lekove kod Jillian? -

Ne dobrovoljno. Ali doktor tamo mi je ubrizgao nešto. Možda dva puta, nisam

siguran. Želim da znam šta mi je sada u sistemu. I želim da to bude dokumentovano, ako nam

Ona klimnu glavom, izvlačeći predmete iz torbe. – Izvadićemo Vam krv i uzeti uzorak urina.

227

bude potrebno.

-

Layana, - advokatov glas, zvuk bubnjajućeg basa , zapucketa iz mog mobilnog, i

ja iziđoh na hodnik. -

Hej John. Treba mi tvoja pomoć.

Jillianin tim se pojavi pred vratima pre nego što je dr Renhart završila, stražar na kapiji je nazvao kuću da nas upozori na njihovo prisustvo. Trebalo je manje od četiri minute da njena brigada ode, tri Escaladea su se brzo okrenula u slepoj ulici ispred naših vrata. Mislim da je pogled na tri naoružana čuvara koji blokiraju našu kapiju promenilo Jillianino mišljenje. Gledam sa balkona na spratu, i pokušavam da razumem ženu ispod mene.

Ženu koja izgleda nepokolebljiva u svom uverenju da je u pravu, opravdano. Čak i u njene laži, njene prevare. Za šta? Za Brantovu dobrobit? Dobrobit BSX-a? Ili dobrobit sebe same? Odmaknuh se od prozora i krenuh dole, Brant je bio na vratima, rukujući se s doktorkom, opraštajući se. -

Rezultati testova krvi neće biti dostupni do sutra. Poslaću vam nalaze e-mailom

čim budu gotovi. Ali pretpostavljam, iz priče o vašem iskustvu... bilo šta da Vam je ubrizgano proćiće kroz sistem u sledećih dvadeset i četiri sata. - Ona izvadi podsetnicu iz džepa. - Ovo je Predlažem da ga odmah pozovete, ako ne za svoju psihološku terapiju, onda da bi ste dobili njegov pravni savet i podršku za sve što vam treba u Vašoj borbi. Pretpostavljam da je tretman

228

Dr. Henry Terra. On je, najbolje što mogu reći iz svojih kontakata, apsolutni autoritet za DPL.

DPL-a napredovo otkad ste bili dete. - Ona se okrenu ka meni i čvrsto me zagrli. - Nakon što središ ovo, očekujem da te vidim na HYA. -

Znaš me, ne mogu se držati podalje. – Osmehnuh joj se, a tu je i trenutak tužne

povezanosti, kad vidim sažaljenje u njenim očima i želim ga izbrisati. Brant i ja smo u redu. Mi smo jaki. Izvukla sam sve laži na videlo i preživeli smo, borimo se, naša ljutnja je usmerena na Jillian. Imamo ljubav, a ostatak će postati bolji ili gori, a ja bih radije da bude gore nego da imamo još laži. Držim vrata i gledam kako odlazi, Brant omotava ruke oko mene i povlači me blizu, usta su mu mekana na mom vratu dok se saginje da me poljubi. Strašno je od mene i da pomislim, da poželjim, ali u tom jednom trenutku mira, jedinstva, nas dvoje protiv sveta? Deo mene stvarno želi da se Lee pojavi, da me pojebe uza zid dok ne izgubim mozak. Bez razmišljanja, bez analiziranja, samo sirova potreba koja ispunjava oboje. Okrenem se u Brantovim rukama. Pokušavam se pritisnuti uz njega i zapaliti vatru svog tela, ali nema ničega. Ne u ovom trenutku kada je on slomljen a ja sam iscrpljena i beli šešir mi je tako težak na glavi. Radije bih da mi je gore nego da imamo još laži. Upravo sam to rekla sebi. Volela sam Branta, otišla sam za Leejem samo u kako bih obe polovine svog čoveka zadržala lojalnim, kako bih ga držala blizu. Ako on ode, ako doktor ima lek, ukoliko Lee nestane a ja ostanem samo s Brantom, to bi trebalo da bude savršeno, zar ne? Tačno? Izbegavam odgovore koje moje srce gura napred. Priznanje, u kostima, da deo mene voli Leeja. Treba ga.

229

POGLAVLJE 66

Utorak

Jillianin nalog da se progura predlog za starateljstvo nad Brantom je zaustavljeno, ljubaznošću našeg novog tima pravnika koji ga zastupa: šest advokata koji se rigorozno protive svim napadima na karakter Branta Sharpa za sjajnih osamsto dolara na sat. Jillian ima sredstava, tako da se može da se bori protiv nas naoružana do zuba, ali mislim da neće. Ne kada će krajnji rezultat zahtevati mesece pravnih bitki koje će se samo narušiti javni imidž BSX-a, kao i bilo kakve šanse za spajanje porodice između nje i Branta. Ne kad su rezultati ispitivanja pokazali da je ubrizgala Brantu koktel ilegalnih droga dok ga je držala zatvorenog. Nismo čuli ništa od nje od njenog dolaska u naš dom juče. Pretpostavljam da je liže rane dok uklanja svaki trag zarobljavanja koji se dogodio u njenom domu. Brujanje autoputa kotrljalo se uz prigušen zvuk kroz automobil dok smo se vraćali iz kancelarije, moj domali prst otežao od težine od mog novo sklopljenog posla. Konačno sam se osećala dostojnom, dopustila sam Brantu da se spusti na koleno na tepihu ispred sefa i ponovi pitanje koje je godinama usavršavao. Odlučili smo da sačekamo do danas, kako bi sva pravna pitanja bila rešena pre no što se pojavimo u kancelariji, ne želeći da policija čeka naš dolazak, ili neku sličnu scenu koju bi orkestrirala Jillian koja je bila opsednuta kontrolom. -

Šta ćeš da učiniš u vezi nje? – Okrećem pogled s prozora, krajičkom oka uhvatim

brzi Brantov pogled dok je skretao pogled sa puta da me pogleda na trenutak. Vilica mu se steže, na kožnom volanu se poveća pritisak dok je stiskao šake. -

Ne znam. Želim da porazgovaram s ekspertom za DPL, i saznam kolika je moja

sposobnost da vodim kompaniju. Bez obzira, mislim da nemam izbor sa Jillian. Ona mora biti uklonjena sa svih visokuh funkcija. Uzdahnem. – Kompanija je njen život. Bila je dvadeset godina. - On neće želeti da vodi da nabroji deset zaposlenih iz glave. On voli da bude u sobi, sam. Radeći, popravljajući,

230

firmu. Barem ne stari Brant. Finansijski izvještaji su ga smarali, sastanci izluđivali, a on ne može

stvarajući. Jillian je obavila sjajan posao igrajući svoju ulogu, čak i ako je bila psihotična u svom odnosu prema Brantu. Nemam želju da nagradim ženu ali mrzim beskorisnost situacije. Brant premesti ruke na volanu i ja bacih pogled, videh kako mu prsti podižu telefon brzo i biraju broj BSX-a. Veseo glas odgovara trenutaka kasnije. Brant pročisti grlo. - Hanka Michena iz Obezbeđenja, molim.- Trepnuh, iznenađena da on zna ime glavnog čoveka obezbeđenja. Možda i može da imenuje deset zaposlenih, bez pauze. Sledeći glas je dublji. Više zastrašujuć u svom pozdravu. -

Hank, ovde je Brant Sharp. Moram isključiti Jillian Sharp iz svega.

S druge strane nastade duga pauza. Konačno, glas se začu kroz prijemnik. - Uz rizik da izgubim posao... je li ovo neka šala? -

Pretpostavljam da imate ID poziva. Proverite ga u internom imeniku kompanije.

Takođe Vam mogu dati da proverite broj moje vozačke dozvole ili broj socijalnog osiguranja, pretpostavljam da oba imate u nekoj datoteci. -

To neće biti potrebno, gospodine Sharp. Kad kažete sve, to znači—

-

Njena kancelarija, e-mail, sve za šta ima daljinsko upravljanje. Sve što joj može

dati bilo kakav pristup. Isključite kodove za kapije kampusa i transponder44. Ne želim stupi na tlo kampusa BSX-a a da je ne označe i zaustave članovi Vašeg osoblja. Još jedna duga pauza. - Je li to privremeno ili trajno stanje? -

Nisam još siguran. Za sada, neodređeno, osim ako ne vam ne kažem drugačije.

Čovek očisti grlo. - Trebate da znate, gospodine Sharp, da smo primili sličan poziv od gospođe Sharp juče s istim instrukcijama za Vas." -

Utelekomunikacijama, transponder je jedna od dve vrste uređaja. U vazdušnoj navigaciji ili identifikacijama radio frekvencija, leteći transponder je uređaj koji emituje identifikacioni signal kao odgovor na primljeni upitni signal. U satelitskoj komunikaciji, transponder prikuplja signale u rasponu frekvencija prenosnog kanala na različite prijamnike na Zemlji, bez promene sadržaja ili primljenih signala.

231

44

I?

-

I ja sam odbio. Pokušao sam da Vas pozovem u tom trenutku, ali niste odgovarali

na svoj mobilni. Ostavio sam Vam govornu poruku. -

Učinili ste pravu stvar. Koliko dugo će trebati da joj se zabrani pristup?

Zvuk prijemnika je postao prigušen jer je telefon bio pokriven, onda se vratio na liniju. Manje od pola sata. Daljinski pristup će biti prekinut pre no što završimo ovaj poziv, gospodine. -

Hvala. Nazvaću Vas direktno bude bilo promena. Ne prihvatajte naloge ni od koga

osim mene. I pošaljite mi u poruci svoj broj mobilnog. -

Da gospodine.

Brant pogleda u mene. Izgledao je kao da nešto važe u glavi. - Hank, ako ja i pozovem, ili ako neto drugi pozove pretvarajući se da sam ja, ne slušajte moja uputstva, osim ako ne potvrdim svoj identitet izgovarajući šiftu. Ne zanima me i da stojim pred Vama, nemojte činiti ono što kažem osim ako to ne potvrdim s šifrom. -

Koja je šifra, gospodine? – Delovao je kao da na njega nije uticao ovaj čudni

zahtev. -

Sheila.

-

Shvatio sam.

-

Takođe, možete primati naređenja od Layane Fairmont, ako ja budem

onesposobljen iz bilo kog razloga. -

Stvarno se ne osećam prijatno da primam naređenja od nekoga ko nije zaposlen

u BSX-u, gospodine Sharp. -

Ovo je jedinstvena situacija. Samo dok ne sredimo situaciju.

Muškarac uzdahnu, zvuk je bio nabijen njegovim osećanjima o toj temi. - Ima li ona kodnu reč također? Progovorih, moj glas je lako uhvatio preko Bluetootha. - Ja ću koristiti istu reč, da pojednostavnimo stvari.

232

-

Dobro. Još nešto, gospodine Sharp? – Način na koji je naglasio ime Sharp učini

jasnim njegov nivo njegovog prihvatanja mene. Iscerih se na taj prekor, posegnuvši rukom preko naslona na Brantov vrat. -

To je to. Hvala Hank. - On završi razgovor i nasloni se na moju ruku. Ništa nije

govorio dok je auto jurio niz 280. Te noći, u krevetu, ugašene televizije, njegovih ruku omotanih oko mene, osećala sam njegovu brigu. Osećam trenutak kada mu mozak obrađuje sve mogućnosti koje su poslednje tri godine mogle doneti. -

Jesam li te varao? - Glas mu je tih uz moj vrat, kao da sadrži nit nade da sam

zaspala. Okrenuh se, ostajući mu blizu, pogledah ga u lice. -

Nikada.

-

Ali... kao Lee... nikad nisam imao...

Nagnuh se ka njemu i poljubih ga. - Jesi, ali to nije bilo varanje. -

Nemoj opravdati, Lana. Ako sam poljubio... dotaknuo druge žene... Bio sam ti

neveran. -

Učinila sam neke poprilično podle stvari da te osvojim, - kažem mu. - Stvari na koje

nisam ponosna. Namršti se - S muškarcima? Udarih ga po grudima. - Ne! - Tama napusti njegove oči i bio njegov red da ukrade poljubac, ovaj put jedan dublji, rukama me povuče na sebe dok nas je prevrtao. - Bože, prošaputa, njegove ruke se spuštaju niz moja leđa i stiskaju meso moje dupeta, stišćući tako jako da me boli. - Bilo je toliko noći kada sam te gledao dok spavaš i pitao se da li me varaš. Pitajući se šta kriješ od mene. Povukla sam se, sela na njega, treperavo svetlo televizora osvetljavalo je mučenje na njegovom licu. - Šta? Nikada mi nisi ništa rekao. Šta bih mogao da kažem? Optužim te da varaš?

233

-

-

Da. Upravo to si trebao da učiniš. Ne mogu da verujem da se nisi suočio sa mnom.

– Namrštih se, nesigurna zašto su tačno moja osećanja bila malo povređena ovim propustom. Uvek smo bili tako otvoreni. Tako iskreni. Barem o svemu osim o prethodnoj divovskoj rupi obmane. -

Nisam želeo da te izgubim, Lana. – Posegnu rukom, prolazeći prstima kroz moju

kosu, mrštio se dok me povlačio gotovo do svojih usana, drugom rukom me stisnu čvrsto uz sebe, da osetim njegovu napetu potrebu. - Bio sam zabrinut, - šapuće, - da ćeš možda— -

Nikada se nemoj brinuti. - Uzdišem, primajući njegov poljubac na koji me prisiljava,

napad njegovih usana dok me njegova ruka snažno stiska, moji kukovi se pokreću pod njegovim pritiskom, ljuljajući me napred nazad uz njegovu kruću kitu, gaćice mi se priljubljuju, dodatno trenje me još više uzbudi u tom bajnom trljanju. Dahćem uz njegova usta. - Ti ćeš me imati zauvek. Uvek si me i imao. On nas zavrti kao jedno, njegova ruka gruba između naših tela, povuče moje gaćice u stranu a gornji deo njegovih gaća dole, dok barijere između nas nisu uklonjene i od jednom je bio u meni. O moj Bože. To je prvi put, da mi se Brant daje u potpunosti. Iako sam ga imala s Leejem, bilo je drugačije. Sve je uvek bilo različito između njih. Njihov poljubac, dodir, jebanje. Brant se nabi u mene, otvorih noge, i povučem ga u sebe pohlepnim rukama, i uzviknem njegovo ime dok je on svakim svojim nasrtajem označavao svoje posedovanje potezima kojima je ispisivao svoje ime na mojoj duši. Bez laži, bez tajni... bolje nego što je ikada bilo. Slamam se pod njegovim telom potpisujući posljednji deo svog srca ovom čoveku. Ovom komplikovanom, slojevitom, sjajanom čovjeku. Vlasniku moje duše.

234

Poglavlje 67 SREDA Doktor Terra, specijalista, doleteo je u San Francisco iz Dallasa, u toku popodneva. Brant je pričao sa njim juče, ističući potrebu za neodložnim sastankom. Čovek je rasčistio svoj raspored za čitavu nedelju kada je Brant ponudio velikodušnu kompenzaciju. Pretpostavljam da je milijardera sa DPL tek nekoliko i da su raštrkani. Čekali smo na privatnom aerodromu kada je doktor Teraa sleteo, Brant je ustao sa svog mesta i na sam prizor mlaznjaka. Mogu da osetim koliko je nervozan, koža mu se ježila ada bih ga dotakla, kolena su mu se tresla ukazujući na izobilje uzbuđenja. Drugačiji je kada nije na lekovima. Reaguje na nov, neočekivan način. Priča više. Više se smeje. Pa i u danima kada nismo imali razloga da se smejemo. Provlačim ruku ispod njegove i čekamo, gledajući niskog crnog čoveka kako šepa prema nama, kriveći usne u osmeh kada su nam se pogledi sreli. -

Dobar dan. – Osmehnu se zadovoljno. – Brant Sharp, pretpostavljam?

-

Da. Ovo je moja verenica, Layana Fairmont.

-

Zadovoljtvo mi je upoznati Vas. Hvala Vam što ste došli u tako kratkom periodu.

Brzo klimnu glavom, trljajući rukama. – Nestrpljiv sam da pričam sa oboma. -

Moj auto se nalazi ispred, - reče Brant. – Hajde da se uputimo kući. Možemo uz

put da se upustimo u priču o svemu. -

Moja primarna briga je da popravimo ovo, - Brant reče istog trena kada se vrata

automobila zatvoriše i bi uspostavljeno malo privatnosti. Startovao je auto, Aston je bio u pripravnosti, a doktor brzo posegnu za pojasem. -

Popravljanje… pod popravljanjem mislite na uklanjanje ostalih ličnosti?

Osmeh mi se ukoči na licu, grizla sam unutrašnjost obraza dok se Brant naglo zaustavljao na izlazu sa aerodroma, nestrpljivo čekajući da se otvori kapija. Strpljenje je Brantova slaba tačka, u svim sverama života. Biće frustriran sa potrebom da uputi ovog čoveka u sjebanost naše situacije. Biće frustriran sa kapijama i saobraćajem i neprijatnostima koje se odnose na sređivanje više radnika; situacija će se ispeglati sama od sebe. Ali novac ne može prošetati doktora Terru

235

stvari o kojima se Jillian prethodno brinula. Novac će pomoći. Uvek pomaže. Može biti zaposleno

kroz Brantovu prošlost. Novac ne može popraviti činjenicu da se, upravo sada, moj čovek oseća slomljenim. -

Disocijativni poremećaj ličnosti nije nešto što se lako da srediti. Dok drugi

psihijatriski poremećaji mogu da se kontrolišu lekovima, DPL nije “izlečiva” bolest. Prvobitni lekovi koje ste dobili kao dete, moram da pretpostavim, su bili depresanti, davani do te mere da bi umrtvili sve ličnosti do tačke da su bili neprepoznatljivi. Očigledno, to nije rešenje vredno istraživanja. Brantova ruka se još jače steže oko menjača, savijenost njegove podlaktice prosto odvlači pažnju. Spustih ruku na njegovo rame, stisnuh mu mišić. – Pa koje je rešenje vredno ispitivanja? -

Terapija. Nije seksi, i potrebno je vreme, ali ima najveću mogućnost za uspeh.

Upoznaću vas sa lokalnim doktorom i moraćete da dolazite nekoliko puta nedeljno. Može se dosta postići hipnozom. Doktor će pričati sa Vama i Leejem. Savetovaće vas obojucu kroz proces. Konačno, Lee će ili izbledeti, ili će delovi njegove ličnosti da se spoje sa Vašom. Vidim znake koje niko nikada ne bi prepoznao. Lagano povlačenje kože oko njegovih očiju. Kako mu je koža na nadlanici pobelela od siline kojom je stisao šaku u pesnicu. – Prosto ne deluje kao da ima još nekoga u meni. Može li da se desi da ona greši? – Ne gleda me. Sedimo jedno do drugoga, noge nam se dodiruju na kauču njegove privremene kancelarije, a opet smo hiljadama kilometara udaljeni. Može li da se desi da ona greši? Piranje koje u stvari znači “Da li ona laže?”. Čovek se osmehnu osmehom koji utapa samog sebe u tugu i izlazi sa razumevanjem. – Možda još niste upoznali Leeja, ali hoćete pre kraja ovog procesa. Pod pretpostavkom da ćete učestvovati u programu terapije koji predložih. -

Učestvovaću. Želim da uradim sve što je neophodno kako bih to izbacio. – Režanje

u njegovom glasu dovede me do ivice. Kao i reč “to” koja se odnosi na Leeja. -

Uzeću vas obojicu. Trebaće mi Layanina pomoć kako bih pričao sa Leejem. Da ga

ubedim da ode. Pogledah ga. – Da ga ubedite da ode? – ja nisam uspela, dve godine, da ubedim Leeja da uradi bilo šta. Svaka interakcija je bila borba, moj jedini uspeh bila je manipulacija njime kada je raskid sa Molly bio u pitanju. je Lee voljan.

Da. Možemo ga naterati da ode iz Brantovog života. To će biti uspešno jedino ako

236

-

Klimnuh glavom iako se to protivilo mojim unutrašnjim mislima. – Uradiću sve što treba da pomognem. – Te reči behu očekivane, zato sam ih i izgovorila. Unutra, pokušavala sam kako se osećam zbog toga što će me Lee napustiti zauvek. Brant progovori, - I ne želim da me uputite na specijalistu. Želim Vas, ovde. U najmanju ruku narednih nekoliko meseci. Osmehnula sam se ljubazno, sa lažnim bojama na licu za koje sam verovala da sam ih ostavila za sobom. Osmehujem se i pretražujem po tamnim nišama svoje duše u pokušaju da otkrijem misli koje pomućuju moj um. Pokušavam da shvatim kako se osećam u vezi ovoga. Prestani. Naterala sam se u akciju, naterala sam se da okrenem svoje mentalne zupčanike sa proklizavanja na zastoj. Nema veze šta ja želim. Koga volim. Moja sreća je žrtveno jagnje kako bih spasila Branta. Gledala sam u doktorova usta. Pokušavala da dešifrujem njegovo kretanje i shvatim dokle su stigli u razgovoru.

237

Poglavlje 68

2 meseca kasnije -

Raskidaš sa mnom? – Lee je zurio u mene, rukama je snažno stezao stolicu pred

sobom, lica izgubljenog dok je grizao unutrašnjos obraza, nervozni pokret koji mi je od jednom nedostajao. Nedostajaće mi taj tik. Nedostajaće mi način na koji povremeno spusti pogled kada postavlja pitanje, kao da se plaši odgovora. Nedostajaće mi njegov osmeh koji se istakao kroz oči, kao seks koji dolazi sa njegovog tela. Nedostajače mi način na koji je on najseksipilniji, nasamouvereniji čovek kojeg sam ikada srela, a opet nesiguran na takav način da boli. Bio je prestravljen odbijanjem od dana kad sam ga srela. I sada, u sobi koju ne prepoznaje, psihijatrovoj novoj kancelariji hladnoj i bezličnoj, njegovi strahovi postaju stvarnost. -

Lee, pokušaj i opusti se, - reče doktor Teraa, govoreći iza nas.

Zatvorih oči na zbuk doktorovog glasa. Mora da ućuti. Ne bi trebao da bude ovde. Rekla sam mu to. Rekla sam mu da je ovo privatni trenutak. Da će bolje proći ako ne bude nikoga ko bi bio svedok trenutka kada je Lee odbijen. Posebno ne neko ko oseća potrebu da se umeša. Ali su oni – doktor i Brant – bili zabrinuti za moju sigurnost. Mislili su da doktor i njegovi sedativi trebaju da budu prisutni, u slučaju da moraju biti iskorišćeni. U slučaju da Lee postane nasilan. Neće. Znam da neće, ne prema meni. Ali nisu hteli da me slušaju. Pa sada smo Lee i ja… i doktor. Doktor kom je sad Lee usmerio svoju punu pažnju. -

Izvinjavam se, ali ko si jebeno ti? – U tri koraka Leejeva ruka je bila na njegovom

grlu, doktor na nogama i pribijem uza zid. Njegovo lice blizu doktorovom, njegovo čitavo telo treslo se dok je bacao poglede ka meni, ne vodeći računa o krhkom grlu koje je vapilo za vazduhom pod njegovom rukom. – Jesi li jebeno ozbiljna, Lana? Raskidaš sa mnom? Zbog onog bogatog kurčića? Zurila sam u Leejeve oči čitavo vreme. Tokom mumlajućeg trenutka kada je doktor posegnuo rukom u svoj džep. Zgoda u kojoj je njegova ruka izvukla i zabola špric kroz pamuk Leejeve košulje… Nisam skidala pogled kada su se Leejeve oči prevrnule. Kada je izdaja sipala njega i gledala kako mu se oči zatvaraju i pada na pod.

238

iz njih a on zurio u mene kao da me mrzi i voli i nedostajem mu, sve u isto vreme. Zurila sam u

Poglavlje 69 Brant Još od kad sam saznao za svoje stanje, čitao sam sve što sam mogao da pronađem o disocijativnom poremećaju ličnosti, moje istraživanje bilo je sputavano činjenicom da postoji toliko malo dostupnih informacija na zadatu temu. Ali ono što sam pročitao je zabrinjavajuće, i postalo još gore očiglednom propustom da se moj um neće oporaviti. DPL je obićno izazvan emocionalnom traumom neke vrste. Zlostavljanje, ili nebi bitan događaj, onaj koji mozak pokušava da sakrije, prvobitno stvarajući prvu pod-ličnost kao vrstu zaštite protiv saznanja koje ne želi da sačuva. Retki DPL izuzeci su posledica oštećenja mozga, fizičkih oštećenja koji prouzrokuju smanjenje kranijalnog dela lobanje i rezultuju određenim načinom ponašanja. Nisam imao nikakva fizička oštećenja, nikakvih snažnih udaraa u glavu, nikakvih užasnih nesreća koje bi mogle izazvati pojavljivanje većeg broja Brantova. Takođe, sa izuzetkom 12. oktobra, nisam imao nikakva traumatična iskustva. I 12. oktobar se desio – bio je rezultat – nakon razvoja DPL-a. Očigledan oodgovor je da mora da sam imao neko traumatično iskustvo i psihološki ga sakrio. Pitao sam roditelje i verujem im kada tvrde da ne znaju za bilo kakav događaj koji bi mogao da bude pokretač. Moja radoznalost nije vredna toga da kontaktiram Jillian. Moj bes raste u kivnost koja neće tek tako izbledeti. Doktor Terra je pokušao, okolnim putem, da otkrije tu mogućnost. Zaboravlja sa kim ima posla. Dovoljno sam inteligentna osoba da napadnem problem glavom napred. Ne trebaju mi suptilna kljucanja po uglovima mog mozga. Potrebno mi je da razdvojim svoju psihu na pola i raskopam korenje svog problema. Mogu da osetim incident. Prigovara delu mene, kao onaj posao zbog kog ste ušli u sobu da ga obavite pa zaboravili. Tamo je, samo van domašaja u zadnjem delu mog uma, povremeno lagano lupkajući po mom mozgu kada želi da me dovede do ludila. Moram to iskopati. Moram da

239

otvorim svoju prošlost i pronađem ključ.

Sada, trideset i drugo veče za redom, pokušavam. Stolica poda mnom škripi dok sedim na zatnjaoj terasi, stopala su mi oslonjena o ogradu, nebo je tamno kao da prilazi oluja. Mogu da osetim kako se vazduh zgušnjava, gromovi tapšu dok munje sevaju nebom. Razmišljam o tome da uđem unutra, da izbegnem kišu, ali nadsterpnjica će me sačuvati suvim. Dok se nebo otvara, kiša udara ritam stakata po krovu iznad mene, zatvaram oči i pokušavam da se setim prošlosti. Pokušavam da se setim leta od pre dvadeset i sedam godina. I onda, dok slušam poznati zvuk kiše o krov, sećam se.

240

POGLAVLJE 70 Sheila Anderson je bila prelepa. Pola Kubanka, imala je preplanulu kožu, tamnu kosu i oči koje su blistale kad se smejala. Nikad nisam razgovarao s njom. Samo sam sedeo tri mesta iza i jedno mesto ispred, i zurio. Bio sam nervozan; bio sam nespretan. Ona je bila nedodirljiva. Kad je napustila školu, sledio sam je. Uvek. Imao sam izgovor. Živela je ulicu dalje; naši putevi kući sledili su logičnu rutu. Pa sam je pratio, i gledao njenu sjajnu kosu kako poskakuje, pa sam zurio još više. Bila je uvek s prijateljima, kikotala se, šaputala, pevušila, a ja sam slušao. Do dana kad je plakala, i moj svet se razbio na dva dela. Sreda. Padala je kiša. Veliki neuredni pljusak, što je značilo i da glavu promolite napolje bili bi mokri do gole kože, nije bilo moguće ostati suv. Video sam je, kako stoji ispred škole, koraci su joj bili toliko pažljivi dok je smišljala kako da zakorači u baruštinu . Stao sam pokraj nje, ponudio mali osmeh njenom prijateljskom sjaju. Čekali smo, zajedno, do trenutka kada je sagnula glavu i potrčala, cičeći, rukama pokrivajući glavu. Pa sam je sledio. I samo smo nas dvoje trčali preko parkinga. Kroz crkvu. Niz put s ogradom. Pored kuće sa psom. Mi smo trčali, a neumoljiva kiša je padaka. Zatim je usporila, i ja sam usporio i došlo je vreme da se ja okrenem. Zaustavio sam se. Ona je nastavila. Nasmešila se. Mahala kroz kišu koja je padala. Gledao sam za njom dok sam jedva mogao videti njenu ružičasti majicu. Onda sam pogledao levo, poštansko sanduče je bilo jedva vidljivo od kiše, sagnuo glavu pod mokrim kapima i potrčao za njom. Čovekova ruka je ona koju sam video u stotinu noćnih mora i nikada nisam shvatio otkud ona tamo. Debela i tamna, ali ne zbog njegove boje kože, već od tetovaža. Rukav45 zla, lobanje i zmije, mišići ruku su poskakivali od mastila. Bio sam kuću dalje kad je ruka izletela, grabeći je za leđa sa takvom lakoćom kao će ščepati mačku, kiša mi je zaklanjala pogled dok sam nejasno video ruke i noge, teške kišne kapi su prigušivale krikove. Usporio sam, nesiguran šta se događa kad ju je povukao na grudi i odmaknuo se sa staze, u tešku senu stabala, uvlačeći se u dvorište

45

Kada je ruka u potpunosti (od zgloba pa sve do ramena) pokrivena tetovažama to se žargonski naziva rukav.

241

iz kojeg je došao. Obrisao sam lice i prišao bliže, grudi su mi bile teške od napora i nečega drugog

– snažnog osećaja da nešto nije u redu. U dvorištu nije bilo ni traga od njih, ali sam je čuo. Vrištanje prigušeno nečim drugim osim kišom. Pogledao sam desno i levo, pokušao videti, pronaći, nešto drugo osim kiše. Odrasla osoba. Trebala mi je odrasla osoba. Onda sam se pomerio. Bliže kući. Gledao sam gde ću stati na kamenim stepenicama, jedna glatka me bacila u travu, proklizah rukama po zemlji i isprljao sam se dok sam pokušavao da se podignem na noge. Nisam mogao više da je čujem i to me prepalo više od vtištanja. Podigao sam ranac više i obrisao ruke o farmerice. Pogledao sam ka stepenicama na prednjem tremu. Zakoračio i ostavio kišu iza sebe. Bilo je čudno biti pokriven. Tiši. Dovoljno tiho da sam čuo nešto. Sledeća dva koraka sam napravio pažljivo i došao do ulaznih vrata. Zurio u njih. Zvonce. To. Zvonce na vratima. Iznutra je dopirala buka, a ja sam se sakrio u uglu trema. Sagnuo sam u loptu iza ljuljaške koja je škripala, odskočila i odala moju poziciju reakcijom svog tela. Odmakao sam se od nje, do kuće, i bio dovoljno hrabar, kratki trenutak, da kleknem i zavirim kroz prozor. Video sam kroz prorez između dve plave zavese. Video sam televizor. Tepih. Limenku piva, prevrnutu, nekoliko stopa od smeća. Onda sam podigao oči, u sobu iza limenke, i video sam Sheilu Anderson. Neću deliti strahote onoga što sam video, na kolenima, na tom tremu. Znam da sam zatvorio oči prekasno. Znam da sam skupio šake u pesnice i agresivno stiskao glavu s obe strane dok sam pokušavo utopiti meke zvuke njenih krika. Sada znam zašto mrzim zvuk kiše. Sada znam zašto se, tog poslepodneva u avgustu, moj um razbio na manje komade i zaključao to popodne na mesto gde ga nikada nisam trebao pronaći. Noga mi padne sa ograde dok sam odgurivao, dok sams e batrgao da ustanem, slika tog dana mi se utisnula u um. Posrćem do vrata želeći, u najmanju ruku, da pobegnem od zvuka kiše. Otvaram klizna vrata, vidim Lanu kako ustaje sa kauča, gledajući me. – Jesi li se setio? - upita ona. Klimam glavom, nemoćan da izgovorim išta više, i širim ruke prema njoj dok prilazi prema

242

meni i omotava ruke oko mene kako bi me zagrlila.

POGLAVLJE 71

1 mesec kasnije

Runda dva: To je drugi put da pokušavam da raskinem s Leejem, i ovaj put doktor se složio da ostane tih. Da ostane iza jednosmetnog stakla u susednoj sobi. Branu se to nikako nije dopalo; proklinjao nas je oboje dok nije izgubio kontrolu i napustio sobu, ali smo se svi na kraju složili, i sada sam sama, ponavljajući reči koje sam vežbala, reči koje će izvesti Leeja iz Brantove hipnoze. Moj početni pokušaj je urađen bez upućivanja Leeja u njegovo stanje. S ogromnim neuspehom tog eksperimenta, pregrupisali smo se. Odlučili smo se da ga uputimo u njegovo stanje i nadamo se boljem rezultatu. Pre dve nedelje, doktor Terra je rekao Leeju o DPL-u. Lee je odbio da poveruje u to, hteo je da razgovara sa Brantom, a zatim demolirao sobu kada je njegov zahtev bilo odbijen. Doktor Terra je ostao miran, navodeći činjeničnee istine na veliko, masnim slovima tako da ih i dete može shvatiti i poverovati. Lee se opirao, izražavajući svoju mržnju prema Brantu svakom vulgarnom reči poznatu čoveku. Bilo je katastrofalno. Pobegla sam iz prostorije na pola terapije, ne mogavši više da gledam sistemski slom čoveka kog je deo mene zaista voleo. Od tada, doktor Terra je razgovarao s njim još četiri puta, Lee je bio sve manje agresivan i više nije reagovao na seanse. Na poslednjoj sesiji je govorio ali nije imao stav , nije čak ni otvorio oči. Samo je ležao na kauču i birao pitanja na koja je želeo da odgovori. Danas, samo se nadam da će biti otvoren. Nadam se da će da sluša. Nadam se da mi neće više slamati srce. -

Lucky. – Oči su mu otvorene i seda. Razgleda okolo. Čekam da mu se telo zgrči,

da skoči na noge sa stisnutim pesnicama, ali on ne čini to. Samo trlja vrat i tužno se osmehne. Još uvek zaglavljen u ludom gradu, ha? Da.

Ispruži ruke. - Dođi ovamo. Moram te pomirisati. Dodirnuti te.

243

-

Takav jednostavan zahtev. Prilazim mu, već kršeći naš plan, ali ga trebam. Nedostaje mi. Sedam mu u krilo sa strane i naginjem se na njegove grudi dok on udiše uz moj vrat, grudni koš mu se podiže dok me udiše, ustima mi dodiruje vrat, zubima grebe a zatim lagano grize kožu odmah ispod uha. Primičem se bliže, osećam svaki djelić njegovih ruku dok njima prelazi duž linija mog tela, njegova usta ponavljaju moje ime dok on ljubi liniju od uha do ključne kosti. - Nemoj to da uradiš, - šapuće. - Znam šta ćeš reći a ne možeš to reći. -

Moram, - uzdišem, ruka mu prelazi preko vrha moje gole butine i klizi na dole,

između mojih nogu, njegovi prsti se opiru svakom mom pokušaju da ih držim spojenim. Mislim na čoveka s druge strane stakla. Na video koji se snima ovom prilikom kako bi Brant mogao da vidi. Van scenarija kojeg sam se trebala držati. Onog u kom ću reći ovom prekrasnom čoveku da ga nikad nisam volela. Da sam bila sa njim samo da bih pazila na Branta. Da hoću da ode da mogu da budem sa Brantom. Laži. Crne, prljave laži. Osećam pritisak njegovih prstiju dok povlači ruku uz moja bedra, ispod suknje koja mu samo pomaže. Sama sam izabrala ovu suknju. Navukla sam je jutros kad sam mogla da izabrem neku ograničavajuću odeću. Jesam li znala? Jesam li je izabrala namerno? Jesam li stvarno tako okrutna? Prema sebi? Prema Brantu? Bojim se da postavim pitanje kada deo mene već zna odgovor. -

Ne moraš, - kaže, ruka mu ide naviše dok mi drugom rukom razmiče noge, njegova

usta su vruća uz moj vrat, kradu poljupce između njegovih reči. Poljupce koji pale moju kožu i ostavljaju tragove koji se neće isprati. -

Moram, Lee. - U potpunosti odustajem od scenarija u trenutku kada moje noge

gube bitku i razmaknu se, njegovi prsti su na svili mojih gaćica, trljajući vruće linije preko mog jedva pokrivene mačkice, dražeći me kroz tkaninu, njegova usta uzdišu moje ime uz moj vrat. Ne mogu da nastavim da vucaram Branta kroz ovo. Jedini način na koji će ovo funkcionisati je da odeš. Povlači mi gaćice u stranu i gura dva prsta unutra, iznenadno prodiranje natera me da zastenjem, njegova usta iskorištavaju otvaranje i zatvore moje usne svojima žestoko. Ljubi me dok gura i kruži prstima. Jebe me prstima tamo na kauču, širim noge u potpunosti dok stvaramo sam preležala pored Branta. Osećala hladnu udaljenost dok je on pokušavao da nađe svoj put

244

sliku zbog koje se crvenim. Ali ne mogu da prestanem. Ne kada sam trebala ovo svaku noć koju

kroz ovo. Širim noge i dozvoljavam njegovim prstim da kliznu unutra, da oseti koliko mi je potreban. Da me odvede do ivice sa koje želim da padnem. -

Nije me briga za tog čoveka, - reži, odvajajući se od mojih usta i izvlačeći se ispod

mene, bacajući me s krila i uhvati me rukama pre nego što sam pala na pod, njegovo grubo povlačenje je bilo više zbog potrebe nego kavaljerstva. - Nagni se, - naređuje, povukavši cibzar na farmericama. - Lucky, nikada te neću napustiti. Nikada ti neću dozvoliti da se jebeš sa njim a da ti moje ime ne bude na ivici usana. – Gura me snažno s leđa, presamićujući me, drugom rukom grčevito trzajući moju suknju. - Reci mi da me još uvek voliš. – Izvih leđa bez kontrole na njegov prvi ulazak, ispunio me duboko, gurajući do kraja, besan čovek koji se nabija kroz svu preostale kontrolu na svom putu unutra. Stenjem, grebem po zadnjoj strani kauča dok se povlači a zatim se opet nabija. Vidim zvezde dok on gura i osećam prekrasnu potrebu kada se povuče. Cvilim kad prestane, kada zastane samo s glavićem unutra, nežnim pritiskom tako različitim, zaustavi ga tako neskladno. - Molim te, - preklinjem, posežem za njim, moj trenutak potrebe nikada tako jak kao što je u ovom trenutku. -

Reci mi da me i dalje voliš.

Opirem se, zatvaram oči tako čvrsto da mi suze padaju, moje noge se naprežu na vrhovima prstiju dok on malo gurne unutra i razbija zadnju branu oko mog srca. - Volim te, šapućem, i zaradim centimetar ili dva pritiska. -

Reci mi da me trebaš.

-

Trebam te, - plačem. – Molim te.

On spušta ruku niz moja leđa i zgrabi meso mog dupeta, gužva materijal moje suknje dok gura svoj kurac do kraja, a zatim ga izvuče van. Opet. I opet. Opet.

želi. Jebe me kao da mi može narediti i ja ću pasti na kolena kako bih ga obožavala. Jebe me kao

245

I opet. Jebe me kao da sam prljava i njegova drolja i njegova da radi sa mnom što god

da je njegov kurac krv života i da me sa svakim ubodom veže za svoju volju. Vrištim njegovo ime i zatvaram oči suzama dok me jebe jer je sve to istina. -

Ja te nikada neću ostaviti, Lucky, - šapuće dok se naginje napred i stavlja ruke oko

mojih grudi. Vuče me za kosu dok mi se glava izvija i njegove usne pokrivaju moje. Utiskuje poljubac na moje usne i proguta malo moje duše usput. - Neću te nikada ostaviti, - obećava dok se zariva u mene i svršava.

246

POGLAVLJE 72 Brant Ne mogu da gledam u nju. Ne mogu da gledam u nju, a da je ne zamišljam presamićene preko tog kauča. Izraz na njenom licu dok se on zabija u nju. Kad je vrištala. Kad mu je rekla da ga voli. Ne mogu tačno da izrazim kako se osećam. Da gledam moje telo, moje lice, kako jebe moju verenicu. Pre nego je doktor Terra počeo da snima naše seanse, postojao je deo mene koji nije verovao. Koji je mislio da je možda ona luda. Da su ona i Jillian bile sjebane u glavu, a da sam ja jedini razuman. Da su nekako i moji roditelji pili isti Kool-Aid. Bila je to nemoguća mogućnost, a opet moj mozak se držao toga kao da mu život zavisi od toga. Ali onda sam video prvu seansu hipnoze i gledao sam sebe kako se ponašam na način na koji se nikad ne bih ponašao. Smejem na način koji ne koristim. Govorim reči koje nikad nisam koristio. Jebem svoju ženu na način koji nikad nisam. Ne znam šta mi smeta više. Slika njene emocionalne boli, ili činjenica da je uživala? Znam kako uzbuđenje izgleda na njenoj koži. Znam kako se borila, borila protiv orgazma. Voleo bih da mislim da sam joj to činio i ranije. Terao je da žudi za mojim telom na taj način. Gubi svu kontrolu i razum od jednostavnog uboda mog kurca. Voleo bih da mislim kako ne lažem sebe, da moja ljubomora opravdava deo mene koji ona može zahtevati. Sada, vozimo se kući. Kući u kojoj bismo trebali da imamo decu. Kući koja se iznenada čini prazna. Nema povezanosti među nama. Moram da pronađem sebe tako da bih mogao ponovno da pronađem nju i da možemo biti jedno. Moram nas izlečiti ali sam previše zauzet lečenjem sebe. Taj čovek je jebe? Bio joj je bliže nego što sam ja bio u nekoliko nedelja i mrzim ga još više zbog toga. Ne mogu da je pogledam. Ne mogu da gledam u nju i vidim razočarenje u njeninm očima. Videti da želi da sam Lee.

247

Gledam na put i dodajem gas dovoljno glasno da rika utopi moje misli.

POGLAVLJE 73 Moram to da učinim. Moram da prestanem da se jebem unaokolo i učinim ono što treba da bude učinjeno. Brantova hipnoza ne izvlači nikakve druge ličnosti na videlo. Lee je, jedina duša između mene i Branta i normalnosti. Moram da prekinem s Leejem. Ignorisati ga sledećih pet ili deset seansi, dovoljno dugo da odustane. Odustane i uvuče se u kutak Brantovog uma odakle možda nikada više neće izroniti na površinu. Doktor Terra kaže da DPL um stvara alternativne ličnosti kako bi zaštio primarnu, ili da deluje na način koji primarna neće da dopusti. Ako primarna može da ispuni tu prazninu sama, alternativa osobnost može nestati u potpunosti. Može. Kratka reč koja nosi toliko težine. Ostale mogućnosti... Doktor Terra ne želi da raspravlja o drugim mogućnostima. On kaže da naša svest o tim mogućnostima povećava verovatnoću da Brantov um istražuje te staze, igra se s osetljivim nitima bez dobrog razloga do da nas oboje izludi. I tako danas, opet pokušavam. Završiti to na način koji ne ostavlja sumnju u Leejevom umu. Ne kao prošli put, kada je moj jadni pokušaj završio sa njegovim kurcem zakopanim u meni, cimanjem moje glave snažno unazad zbog njegovog stiska, sve pred budnim okom kamera. Osramoćena sam tim trenutkom, slabošću pokazanom doktoru i Brantu. Ali Bože pomozi, ne mogu da gledam u lice tog čoveka, isto lice kao što je mog budućeg muža... i pretvarati se da ga ne volim. Ne mogu videti teskobu - bilo da su to njegove oči ili Leejeve - i pretvarati se da me nije briga. Ne mogu da sprečim da dodir njegove uz moju kožu ne deluje na mene. Pogotovo Leejev dodir. Daću sve od sebe. I znam, dok se smeštam u stolicu, a Brant mi upućuje uštogoljeni someh, da će me Leejev prozreti. Duboko udišem, gledam Branta kako se leže na kauč, i počinje seansa hipnoze. Kada se Lee pojavljuje ovaj put, drugačiji je. Borba zatamnjuje njegove oči. Ne poseže za mnom odmah, ne diže se na noge. Izgleda, odjednom, kao starac u Brantovom telu.

Kada progovori, njegove reči su slabe.

248

Ne mičem se sa svog mesta. Sedim tamo i osećam se kao da ga gledam kako umrire.

-

Nisam pametan. Ne u poređenju s tobom i Brantom.

Osećam suze i ne znam zašto - ne znam odakle dolaze - osim da moje suze znaju više o ovoj situaciji nego ja. -

Ali, pretpostavljam da imate plan. Ti i on. Plan da me uklonite.

Spustim pogled. Prekidam kontakt koji je razapet između nas. Osećam kako suze padaju dok me telo izdaje. -

Šta je? Plan? - Uzdahnu kao da je pitanje preteško.

-

Već znaš da nameravam da raskinem s tobom. - Glas mi se koleba dok govorim i

okrećem se prema čoveku kog možda nikad više neću videti. -

I onda? Kada se budem borio? Ako izađem iz Brantovog tela svaki put kad njegova

savest izgubi kontrolu? -

Trebalo bi da te ignorišem. Da te ukorim. Da bude jasno kako se osećam.

Smeje se tiho i tužno, prigušen smeh koji pruža prste unutarašnjom stranom mojih bedara i slama mi srce, sve u isto vreme. - Tvoja osećanja prema meni se pokazuju svaki put kada me pogledaš u oči. Mislio sam da je to bila ljubav prema meni. Sada, mislim da je to ljubav prema njemu. - Trlja grubo rukom po prednjoj strani pantalona. - Pričao sam s doktorom, malo pošto smo se jebali ovde. - Trgnem se na reči, izgovorene nemarno, kao da čin nije bio ništa. Kao da mi nisu isčupale srce i ostavile ga na tepihu koji je sada ležao između nas. -

Razgovarao si s doktorom Terra? – Namrštih se, iznervirana činjenicom da se

Brant i doktor Terra to tajili od mene. -

Da. – Naginje se napred, oslanjajući laktove na kolenima i gleda me, približavajući

se što natera moje srce da lupa brže. - Objasnio mi je kako si izlazila sa mnom, jebala se sa mnom, samo da bi bila bliže Brantu. - Ustade, gleda me u oči, i prilazi bliže. - Kako svaki put kad si me poljubila. Raširila noge za mene. Spustila se na kolena i pušila mi kitu, je bilo za njega. Razumeš li kako se osećam? - Naginje se, stavlja ruke sa svake strane stolice i nadvija se nad šapuće moje ime dok me miriše. - Bože, nedostajaće mi tvoj miris.

249

mene, leđa mi se ukočiše dok spušta lice u moj vrat i udiše moj miris. Zaranja lice u moju kosu i

Suze mi teku niz obraze, moja kontrola se raspada u hiljadu komada dok držim oči zatvorene i ostajem mirna, zarila sam prste u kožu stolice tako čvrsto da mi ruke hvata grč. Udahnem isprekidano, jecaj, povlači glavu nazad dovoljno da me mekano poljubi u obraz, nežno utiskuje usane uz moje jagodice i bradu, uzimajući moje suze pre nego što pređe preko mojih usana. Otvorim usne ali se on povuče, odgurujući se o rukohvate stolice. Osećam njegovo odsustvo pre nego što otvarim oči, vid mi se razmuti da ga vidim kako stoji ispred mene, ruke su mu uvučene u džepove, lice mu je napeto u mešavini teskobe i ljutnje. Bes. Razumem ali ja to mrzim. Shvatam, gledajući ga u oči, da misli da sam ga iskoristila. Do đavola, možda i jesam. Nisam ga volela pošteno i potpuno. Volela sam Branta. Volela sam da se jebem s Leejem. Volela sam Leejeve nesavršenosti kada je Brant bio tako potpun, priseban, briljantan. Voljela sam Leejevu divlju stranu, moja sposobnost da se opravdam da nisam bila poput moje majke, da sam izabrala život i nižu klasu života, čak i ako je to dovoljno dugo da pojedem krilca i pojebem dečaka i vozim se u autu koje je napravljeno u Americi. Jesam li iskoristila Leeja? Zurim u njegove oči i vidim mržnju i ljubav i povređenost. Borim se da progovorim, ali ne mogu da nađem ništa dostojno izgovaranja. -

Voleo sam te. Još uvek te volim. Pa i kada te mrzim, volim te. Uvek ću. Ja nisam

pametan čovek, ali znam to. - Grize se za usnu na način koji mi govori da samo što se ne raspadne. Da zaplače. Taj pokret mi donosi novi talas suza, moj vid se zamućuje i ja trljam grubo rukom preko očiju, želeći da učvrstim svaki zadnji pogled na ovog čoveka pre nego što ga izgubim zauvek. Trepće a lice mu se zateže. - Reci mi šta ti želiš. Ako to želiš, ja ću otići. Ne za njega. Nikada neću učiniti ništa za njega. Ali za tebe, ja ću to učiniti. Ja ću se jebeno ubiti u njemu. Želim da mu kažem da ga volim. Želim mu reći ali nisam više sigurna da to mislim. Nisam više sigurna da ga volim i to ne zato šro je deo Branta. Krivica zbog onoga što sam učinila je iznenada teška, ogromna. Želim da mu kažem sve što znam da želi da čuje. Želim da mu kažem stvari zbog kojih ga volim, ali ću samo još više zakomplikovati situaciju. Zato izgovaram pravu stvar. Ono što će najviše pomoći Brantu. Izgovaram reči i pitam se kakav će efekat izazvati. Želim da odeš, Lee. Brant i ja... želimo porodicu. Život. Ali nikad te neću zaboraviti.

Uvek ćeš mi nedostajati.

250

-

Spušta pogled, knedla koju guta pomera se kroz njegovo grlo dokk gledam kako se njegove ruke grče, usta mu se zatežu u čvrstu crtu. On me pogleda, oči su mu mokre, lice crveno od emocija, a mi buljimo jedno u drugo. Ja ga volim. Moram. Inače se ne bih upravo sada raspadala. On zatvori oči, spusti glavu. Progovori ne gledajući me. - Pozovi doktora natrag, Lucky. Neka me izvadi. Progutah. - Ti odlaziš? On sleže ramenima ne gledajući me. - Prema njegovim rečima, ja mogu otići. Ići da lutam u Lala-zemlji ili nestati u Brantu negde. Nestati u jebeno ništa. Dopustiću mu da me provede kroz postupak. Ne želim te ovde za to. Želim da ga zagrlim. Želim da omota svoje snažne ruke oko mene i poljubi me i da mi jedan zadnji trenutak. Želim da zarije svoje prste u moju kožu i privuče me uz sebe kao da me ne može imati dovoljno. Sebična sam. Želim to iako ga slama. Umesto toga, ustajem. - Potražiću te u Brantu. Dobro bi mu došlo malo više Leeja. -

Da. Kako god, Lucky.

Ustajem i idem ka vratima. Zatanem na trenutak i čekam da vidim hoće li me pogledati, dati mi još jednan, posljednji pogled, ali on ne gleda. Zuri u pod, a ja nikad nisam dobila zadnji pogled u njegove oči. Otvaram vrata i ostavljam jedan deo svog srca u sobi.

251

POGLAVLJE 74 Čekam u salonu ordinacije četiri sata. Šetkam se. Gledam TV. Gutam svaku mini čokoladu koja se nalazi u staklenoj posudi. Dosegnula sam novi stepen nervoze. Osećam se kao u srednjoj školi, kada su roditelji Dianne Forge bili van grada i nas četiri smo imale zabavu sa podizačima46 i manikirom u njihovoj gostinjskoj kući. Valjale smo se i kikotale i prekopavale po roditeljskoj spavaćoj sobi dok nismo našle dildo i njihov ormarić s pićem. Delile smo gutljaje nečega gorkog i skupog. Sve je bila zabava i igra dok se svi nisu onesvestili i ja sam bila jedina budna i dejstvo podizača je prošlo pa sam bila jako, jako loše. Trepnula sam i pala na zemlju do 5 sati ujutro, kada lekovi napokon prestali delovati dovoljno da se moje telo onesvesti. Danas ne zurim u tri izblajhane plave glave, paranoična da smo uzele previše tableta, ili da bi se Diannini roditelji mogli vratiti iz Caboa ranije. Nisam na farmaceutskoj mešavini gluposti. Ja se, umesto toga, tresem od nervoze, čekajući sama da li će se moj budući muž vratiti kao dva muškarca ili jedan. Na kraju odlazim. Govorim recepcionarki da sam pošla kući i da me nazove kad budu blizu završetka. Uzimam Brantov automo i jurim autoputem ka Windereu. Kad sam stigla, preskačem tuš i uvlačim se u krevetu u potpunosti obučena. Stiskam dugme kako bih zatvorila roletne, soba utonu u potpunu tamu, brujanje ventilatora je moja uspavanka. Zatvoram oči, noge mi se grče i bole me od silnog šetanja, i umotam se u deku. Želim da moj um prestane raditi, izgovaram dugu molitvu za Branta. Negde tokom molitve, sam zaspala. Probudi me mobilni, moje telo se smesta razbudi, nogama šutam deku pre nego što rukom napipah telefon. Odgovaram dok se ustajem iz kreveta, rukom bauljajući kroz mrak ne bih li našla prekidač svetla, noge pronalaze cipele pre no što mi ruka pronađe zid. - Halo. -

Gospođo Fairmont, ovde je Irene iz kancelarije doktora Terre. Hteo je da Vam

kažem da su on i gospodin Sharp skoro gotovi. Podizačima se smatraju supstance koje se izdaju na recept ili bez njega a koje su stimulatori centralnog nervnog sistema i imaju propratne efekte kao što su ubrzanr rad srca, nervoza, treperenje, opijenost; u njih spadaju amfetamini (spid), metamenfini (met), ekstazi...

252

46

-

Biću tamo za deset minuta. Hvala Irene. – Prekidam vezu i izlazim iz spavaće sobe

u hodnik, moji koraci prelaze u trčanje. Uskoro, imaću ga. Bez obzira na oblik u kom dolazi. Uopšte me nije briga u ovom trenutku. Samo ga želim natrag. Kad izađe iz kancelarije, prema automobilu, vetar mu pribi košulju o njegovo divno telo, osmehujem se. Brant se vratio. Isti Brant koji se rukovao sa mnom pre tri godine na HYA proslavi. Isti Brant koji me više puta prosio uprkos mojim odbijanjima. Težine sa njegovih ramena, progonjen izgled koji se pojavio onog dana kada sam uništila njegov život, je nestao. Njegovo samopouzdanje se vratilo, njegov snažni zagrljaj oko mog struka je iznenađujuć, kao što je i posesivni poljubac koji mi utiskuje na usta. -

Sve u redu?

Proučava me na blic, ruka mu je još uvek omotana oko mene kao da ne planira da me pusti. Onda se nasmeši. - Dobro smo. Idemo, možemo razgovarati u automobilu. - On se vraća na moja usta bez čekanja na odgovor, oduzima mi dah od snagom svog poljupca, žešći nego sam navikla od njega, tip poljupca koji jamči dugo i burno jebanje čim uđemo u kuću. On oslobađa moja usta i moj struk, ali vuče me za ruku, prema automobilu. -

Šta se dogodilo? - Upitam u trenutku kad je startovao automobil, sati čekanja i

nervoze pretočeni u tri reči. -

Doktor Terra je razgovarao s Leejem. Pristao je ode.

Čekam još. Pričekam još malo. - I? - Napokon kažem. -

I on je otišao.

Gledam na sat. - Prošlo je sedam sati. Namršti se, bacajući pogled s pota, ruke mu klize umorno volanom dok menja brzine, glatki pokret me podseća na njegove ruke na mojoj koži, kao i činjenica da nismo bili zajedno gotovo tri nedelje. - Sedam sati? - On proverava svoj sat. - Opa. Ja... - on pogleda na svoj sat opet, a onda na sat u autu da proveri. - Bio je u Leejevoj glavi duže nego sam mislio.

253

Gledam dalje od njega, kroz prozor. - Doktor Terra ti nije rekao šta je bilo uključeno u Leejev odlazak? - Za tebe, ja ću to učiniti. Ja ću se jebeno ubiti u njemu. Leejeve reči mi se vraćaju proganjajući me. -

Ne. Mislim... osim činjenice da je Lee to morao prihvatiti. Verovatnoća uspeha je

mnogo veća ako je on voljan učesnik. -

Dakle, on je otišao? Nikada se neće vratiti? - Moje riječi imaju svoju volju. Izlaze

na određenom nivou i nedirnute. -

Nisam izlečen. Ostavlja me na lekobima... isti lek koji sam pio poslednjih nekoliko

nedelja. Moje šanse za ponovno pojavljivanje su visoke, posebno ako moje emocije ili stres izmaknu kontroli. I moram da izbegavam alkohol. Ti to znaš; bila si tamo kad je objasnio pravila. Klimnuh glavom. Dok je Brant bio čitav dan na terapiji poslednjih nekoliko nedelja, većina mog sudelovanja je bila iza staklenog zida, gledajući seanse i dobijajući uputstva. Brantov novi život uključuje puno pravila. Mnogo strukture. Suprotno životu koji ga je Jillian primoravala da vodi. Brantova podsvest je stvorila dodatne ličnosti da preuzmu kada mu se um osetio preopterećen. Kada je bio mlad, to je bilo zato što njegov mozak nije mogao da podnese stalne napade njegove inteligencije, a konstantna funkcija mozga uzrokovala je kratkim spojem koji je rezultirao drugom osobnosti, jednom koja je bila sporija i gluplja i emocionalno nestabilna. Kad je bio stariji, to se dogodilo kad je bio pod ekstremnim stresom, ili u čudnoj situaciji ili zabrinut zbog nečega. Nije slučajno da se prebacio noć pre prve prosidbe. Ili danima pre objavljivanja novog proizvoda ili spajanja kompanije. Rizik se samo povećavao zbog lekova koje mu je davala Jillian. S novim pravilima, novom strukturom, kao i činjenicom da on sada zna za svoje stanje, nadamo se da će živeti relativan život bez promena ličnosti. Onaj koji ne uključuje spoljnje uticaje, uključujući i jednu problematilnu seksualnu mašinu. Koja mi već nedostaje. Gledam zidove Windere prekrivene lijanama kako se približavaju, garaža ulazi u vidokrug, i naposletku se auto sporo zaustavlja. Osećam njegove prste kako mi dodiruju zadnji deo vrata, prolaze kroz neuredne kovrdže koje mi padaju niz ramena. - Jesi li dobro?

254

Okrećem se i pogledam ga u oči. Vidim čoveka u kojeg sam se zaljubila pre nego što sam znala za Leeja. Čoveka za kojeg sam se, u Belizeu, bila spremna udati. - Da, - šapućem. - Dobro sam. On parkira auto. Odvezuje pojas i naginje se napred. Povlači me napred dok nismo blizu. - Ja ću biti i više, - kaže on osorno. - Biću sve što je i on bio. Zatvoram oči. Pokušavam da umirim svoje srce pre nego što ih ponovno otvorim. Susretnem se s njegovim očima na meni. - Ti si sve što mi treba, Brante. -

Biću, - kaže on, naginje se napred dok nam usne nisu bile udaljene za dah. -

Obećavam ti, biću jednog dana. Zatim pritisne svoje usne na moje, i na trenutak, okusila sam Leeja.

255

POGLAVLJE 75

5 meseci kasnije

Stojim pred ogromnim ogledalom i ne vidim svoju majku. To je čudna pomisao na dan venčanja, ali je srećna oznaka. Okrećem se, skupe ruke žure da nameste šlep moje haljine, biserne ivice koje uokviruju moja leđa. Prelepa sam, najelitniji planer venčanja San Francisca osigurava tu činjenicu, svaki detalj oko mene je savršeno koordiniran da istakne najbesprijekornije maleno venčanje ikad. Danas neće biti nikoga od društvene elite ovde. Neće biti lažnih osmeha žena koje su toliko godina pretvarale da me vole. Biće nas devetoro: Brantovi roditelji i moji, Anna i Christine, Brant i ja, plus naša devojka za cveće. Moj odnos s Brantovim roditeljima se promenio. Nismo bliski, Brantov odnos s njima je još ukočen od godina izolacije zbog Jillianinih kontrolišućih ruku. Ali veze između njih se oporavljaju, njegova porodica postaje manje disfunkcionalna kako vreme prolazi i poverenje raste. Okrećem se, slušajući cviljenje naše devojke za cveće pre nego što je stigla, snop beloga zatetura se iza ugla i kratko zastaje pred ogledalom. -

Vau, - Hannah uzdiše, pogled joj je na ogledalu. - Izgledaš predivno.

-

Hvala dušo. - Pružam ruku i jedna pomoćnica mi pomaže da siđem sa postolja,

čučnem pred devojčicu. - Izgledaš podjednako lepo. - Uzimam je za malu ruku i raširim oči impresionirana njenim rozim noktima. -

Gospođa ih je namazala. - Sede na tepih, ne obazirući se na mini Dior haljinu koja

joj je ukrašavala telo. Hvata papuče ukrašene draguljima vredne hiljade dolara i trga ih, podiže boso stopalo, migoljeći prstima preda mnom. - Vidi! I moji i prsti na nogama su namazani isto! -

Vrlo impresivno. – Smejem se. - Jesi svladala svoju tehniku bacanja latica? -

Dodajem joj cipele i gledam je kako ih obuva, mali ružičasti jezik isplažen sa strane usta u koncentraciji.

bacanja, zajedno s mini skokovima. - Aha! - uzvikne.

256

Dovršivši zadatak ona me pogleda s osmehom, skače na noge i pravi preterane pokrete

-

Strava. – Ispružam pesnicu i ona udara o nju mini verzijom svoje, smejuljeći se

kada smo ih “digle u vazduh”. -

Gde je gospodin Brant? - Iznenada me pita, gledajući oko sebe.

Sležem ramenima, ustajući. - Nisam sigurna. Zašto ne odeš da ga potražiš dole i otpratiš ga u vrt? Ne želimo da zakasni na ceremoniju. Klima glavom svečano, važnost njenog zadatka uzima vrlo ozbiljno. - Naći ću ga odmah.obećava, pre nego što se okrene i, uz smeh, ode kroz otvorena vrata. Vratim ogledalu, poravnam haljinu. -

Ona je preslatka devojčica, - kaže žena iza mene, kad njene oči susretnu moje u

ogledalu. Klimnem, smešeći se na sećanje kad se Hannah ukrcala na naš avion, rukama dodirujući svaku površinu dva puta pre nego što je avion poleteo. - Jeste. Uvek je bila. Neodoljivi mali demon, - upozorim je. - Držite je na oku; pronalazi probleme brzo kao i zagrljaje. - Pravovremena buka iz pravca kuhinje, natera ženu isprem mene da poleti. Smejem se, krenuvši ka taštini i uzimajući poslednji ukras danas, dijamant koji mi je Brant dao našeg prvog zajedničkog Božića, stavljam ih dok zurim u ogledalo. Dan mog venčanja - veliki trenutak koji će se uskoro dogoditi - spajanje mog i Brantovog života zauvek. Tražim u mojim očima strepnju, ali ne nalazim ništa. Nisam iznenađena. Mogu da obeležim Leejev odlazak jasno kao dan svog rođenja, promenu u našem odnosu veću nego što sam ikada očekivala. Gledajući unatrag, kao da je naš odnos počeo iznova taj dan.

257

POGLAVLJE 76 Hodam niz kratki prolaz obložen hibiskusima, naša kuća na Hawajima iza mene, Brant i sveštenik sami ispred mene, okean kao pozadina ovog trenutka naše ljubavi. Svaki korak bliže je kao da se okreće stranica u našim životima. Korak. Noć Brantovog povratka od doktora, Lee je napokon napustio naše živote. Njegove ruke na meni u trenutku kad smo ušli, padamo oboje na kauč, ruke su mu nestrpljive, željne dok skida odeću s mog tela sve dok nisam gola ispod njega. Jebao me kako nikada nije, kao Lee nekad, kao da me obilježava, čineći me svojom. Uhvatio me za kosu kada je ušao u mene. Uzdisao moje ime kad me okrenuo i uzeo odpozadi. Naterao me da svršim od njegove kite, potom prstiju, onda usta, pre nego je nabio ritam u meni koji nikada neću zaboraviti. Nakon toga, uzeo me na podu u sredini velike sobe, s vatrom ispred nas, naše grudi su se uzdisale zadovoljno kad me prevrnuo i uzeo drugi put, sporije. Više kako je Brant voleo. Šaputao je svoju ljubav dok je reparirao svako jebanje koje je upravo razbio sa mnom. Onda smo spavali, isprepletenih udova. A kad je sunce izašlo kroz prozore, još uvijek je bio tamo. Moj Brant. I samo moj Brant. Korak. Njegovo napuštanje Jillian, njeno uklanjanje iz Upravnog odbora, njegov novi položaj u kompaniji kao izvršnog direktora razvoja. Ne radi kao što je navikao, vrata njegove kancelarije sada su otvorena za zaposlene, dva pomoćnika mu drže raspored na način kako Jillian nikad ne bi mogla. Formirao je timove saradnje, više nema solo stvaralačkih timova. Volim da ga vidim kako radi sa ostalima, divljenje u istraživačkim očima kad vide opseg njegove inteligencije. Svi smo bili zabrinuti o mogućem gubitku intelektualne sposobnosti, rizik koji smo raspravljali i koji je Brant prihvatio. No njegova terapija, koja je uticala na druge delove njegove ličnosti, nije bila problem na bilo koji način. Korak. Lee je još uvek tamo, njegovi delići utkani u Brantovu ličnost, blista kao šljokice kada ih udari sunce. Vidim ga u Brantovom osmehu sada, široki cerek od kog moje srce svaki put zatreperi. Vidim ga u smehu koji povremeno provali iz njega, u samosvesnom migu koji sam kad me gleda, kunem se da je on Lee, smeši mi se, oči mu zure kao da zna tajnu koju ja ne znam,

258

dobila prošle nedelje kada je izašao ispod tuša i uhvatio moje oči na svom nagom telu. Ponekad,

kao da je ta tajna ključ za moju dušu i ja sam njegova da radi sa mnom što god želi. Mislila sam da ću se izgubiti Leeja ali samo sam dobila više strana Branta. Korak. Vidim belu pahulju i Hannah kako gura ruke u Brantove, lice joj je okrenuto njemu dok se smeje. Brant mi se pridružio utorkom na sastanku u HYA. Zavoleo je Hannah koliko i ja. Večeras, nakon ceremonije, kad joj stomačić bude pun kolača i prsti beli od havajskog peska, pitaćemo je. Videti da li će nam prihvatiti da bude deo naše porodice. Brantov advokat je već dovršio papirologiju. Sve što mu treba je njen blagoslov i on će pokrenuti proces usvajanja. Osmehujem se na njih dvoje, njegov osmeh blag dok pogled sa nje i preusmerava ka mom. Tu, u prozorima njegove duše, vidim našu budućnost. Više beba, dve ili tri naše, možda i još koje iz HYA. Leta u ovoj kući, zime natrag kući, dajući Windereu porodicu koju zaslužuje. Korak. Zaustavim se pred njim i gledam u njegovo lice. Osećam svoju budućnost u njegovom intenzivnom pogledu, u vezi koja se sada jaka kao čelik. Mi smo tim, skočili smo bezbolno u ostatak našeg života koji će biti kao hod po oblacima. Lagala sam za tog čoveka, ukrala od njega, varala ga s njim, i prodala mu dušu s našim prvim poljupcem. Volim ovog čoveka. Ponavljam, za sveštenikom, jednostavne reči koje zaključavaju naše živote, i osećam njegovu ruku kako stiska moju. Nagnuvši se napred, zatvoram oči i poljubim mog supruga.

259

POGLAVLJE 77 Brant

Ne znam kako sam bio dovoljno srećan da završim s ovom ženom. Da je moja duša nađe, ukrade je, uveri je ljubav dovoljna da izadrži ovaj tobogan pakla koji je bio naš odnos. Ona je više nego što ja ovakav slomljen zaslužujem, ali ja je nikad ne mogu pustiti da ode, ona poseduje, znala ona to ili ne, sve delove mene, svaki pedalj moga tela i duše. Njena bezuslovna ljubav me je vratila u život. Izvukla me od suvog, usamljenog postojanja pre nego što me spasila, doslovno, od sebe samog. Jednog dana ću je zaslužiti. Jednog dana, ja ću potpuno ozdraviti i dokazati joj da je bilo vredno toga. Ja ću potrošiti svaki delić napora da taj dan dođe. Bližim se, polako povezujem pokidane krajeve mog razuma. Išli smo u policiju one noći kad sam se setio Sheiline smrti. Ispričao sam im o čoveku. Njegovim tetovažama, lokaciji njegove kuće. Odvezli smo se tamo i pronašao sam je, moje sećanje na taj dan je sada bolno jasno, kao da su ga decenije ostavile netaknutim i potpuno novim, u tajnom kutku mog uma. Nadao sam se da će ga uhapsiti, ali me je policajac obavestio da je čovek, neki Nick Coppen, umro šest godina nakon što je Sheila nestala. Da su dokazi pronađeni u njegovoj kući pokazali da je bio upleten u više nerešenih slučajeva. Napustio sam stanicu lakši nego što sam bio kad smo ušli, Lanina ruka je bila čvrsta i snažna u mojoj. Moje putovanje u ovoj vezi nije tako teško kao njeno, ali bilo je vremena kada sam se borio. Hvala Bogu što nisam otišao kad sam posumnjao da me vara. Hvala Bogu moje srce me držalo kao gvožđem prikovanim za nju i nije mi dozvolilo da se pomerim. Frustracija, nepoznato, ljubomora... bilo je naporno, ali je ojačalo jednu od prvih stvari koje sam rekao Lani: - Bilo je vredno svega čim sam te video. I bilo je. Bilo je više nego vredno. Bio je to početak mog života, dan kada je moje srce Volim ovu ženu. Uvek ću je voleti, kao što će je voeti svaki deo moje duše.

260

počelo kucati.

Epilog To je sve njena krivica. Znala sam da je problem, trebala sam da radim više, da učinim više, da povećam Brantove lekove dok se ne bi slomio i uplašio je toliko da ode. Da se nije pojavila, upuzala u njegov život, sve bi bilo u redu. Išlo bi prema planu. BSX jak, Brant i ja ga vodimo u sledeće milenijum. Kurve ga drže zadovoljnim, lekovi ga održavaju produktivnim. Njegove ostale ličnosti nisu nikoga povredile; držali su se za sebe. Život je bio dobar, a sve zbog mog truda i planiranja. Ništa u životu nije poklonjeno; sve treba zaraditi ili uzeti. Ja sam mnogo zaradila. Uzela komade koje nisam mogla zaraditi. I požnjela sam nagrade, kao što je i Brant. Ne bi imao ništa bez mene. Kako je to mogao da zaboravi? Kako je mogao da dopusti da ga zaslepi pred tom činjenicom? Moram da ih razdvojim. Zbog Layane, moje rođene sestre neće da razgovaraju sa mnom, neće da me posete. Zbog Layane, sam izbačena iz BSX-a kao kriminalac, sve titule su mi uzeli, svaku vlast koju sam nekada imala opozvali. Ja sam izgradila taj posao, robovala mu preko dve decenije. Ulila svoje nade i snove u temelje fondacije, samo da bih bila izbačena. Ako ih razdvojim, imaću još jednu priliku. Da razgovaram sa njim. Vratim ga na njegov pravi potencijal. Lekovi će to učiniti. Mogu mu pomoći da to učini. Okupiti staru ekipu. Vratiti senke na njega. Ponovo zaposliti Dr. F. Ponovo zaposliti Molly. Možda može ponovno zaroniti u Brantov mozak i izvući Leeja, čak i ako je strahovito pogrešila prvi put. Da, uz pravilno planiranje, inteligentno dizajniranje, može se sve ponovno popraviti. Mora se opet popraviti. Ne mogu nastaviti ovaj život ovako. Nemam ništa. Nemam nikoga. A ona... ona ima sve. Izvod, Dnevnik Jillian Sharp. Ovaj dnevnik je zaplenjen iz pacijentkinjine sobe tokom rutinskog pretraživanja 23. marta. Takođe su zaplenjene tri bele tablete koje su čini se uzete drugim pacijentima. Zbog sadržaja pisane materije, kao i posedovanja narkotika, pacijentkinja će nastaviti svoj prisilni boravak sve dok ne bude postojala opasnost da naudi sebi ili drugima. Od dana ovog izveštaja, njena sledeća

Izveštaj napravio John Ferguson, Ustanova za mentalno nestabilane Hendu.

261

procena će će biti sprovedena za 86 dana.

KRAJ

262