Jan Kot: Sekspir, nas savremenik

СРПСКЛ КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

ЈАН КОТ

» с н о в а н а 1892 године

ШЕКСПИР НАШ САВРЕМЕНИК КОАО IV ! БЊИГА 384 П РЕВЕО

П Е Т А Р В У ЈИ Ч И Ћ

БЕОГРАД И Н И Ц И ЈЛ Л

СКЗ Н А Ц Р Т А О ЈО В А Н ЈО В А Н О В И Ћ ЗМ А Ј

1963

ШБКСПИР НАШ САВРЕМЕНИК 5 8 г*«*3 8 '• 2 & Ј Г Ј '* * ......................................... , „

,

7

* ; . " : ,в » «>» » д ,„ • ^ » и 1 г , д>; ; ” (1,с 0 ' « - . ' _Ј , ‘< 110 Ц .„ . .и 1 ” ' ' " >14^ с , Г * - . - » - ^ . I ^ Л г г п -Ј |П \ ' \е ' , .‘ . Л « - л , Г о г -Ч "С , ' Ј ’ ;

^ ч ј п г л - , ' * ’' _

. Ч

М

м ' * .* «

НАСЛОВ ОРИГИНАЛА

Ц ,Њ

м Л . , , „ м .м г с ^

Њ гг

% /: у ,' Ј Ј Џ

7/Љ > -< •

*> ^ љ. ^ ..

С **"г'

. ; ; • ' / -

/.<

;■■,

V

"

Ј

&

,

. ^

,;,„

ф

. г г^

52К1СЕ О 52ЕК5Р1К2Е

х , г г

,

,;.,,

? /

.„

•

^

а ^

' ■ , , , . , . . - - . ^ А г % 1/

/ -V

.

"

Јан Коп

/,чг>

4 • * • .* * ■« I

.~+

% • ' " " ~ Г - * Ј * « * ' > * + /ч г т -

Л с С '

у

,

*.

г - ' л ' Љ

■■■ ■ • /■ ‘Т Г . » ^ 4

Л

•

ф

л Л у / у # '**ч ; ' / } 7

~ --------

ј

*

{ '' .

КРАЉЕВИ Шта? Зар стрепите? И зар сте сви се од њег препали? Ал нећу да вас грдим, јер сте смртни... (Ричард III, I, 2)

I Не треба више о томе. Довољно је пажљиво прегледати списак лица Ричарда III да би се видела историјска материја у коју је сезао Шекспир да би показао своју савременост и населио сцену стварним личностима. Ту, у том једном , од његових најранијих комада — или, тачније, у самој историјској сировини комада — већ се рађа обрис свих каснијих псликих трагедија: Хамлета, Магбета и К р аљ а Лира. Ако желимо да Шекспиров свет прочитамо као стварни свет, читање треба почети од историјских хроника, а пре свега од оба Р ичарда. Јер он ај је сам о коп и ле доб а свог који н е мириш е на сервилност... (Живот и смрт к раљ а Џона,

I, 1)

Дакле, почнимо од списка лица: Краљ Едвард IV — лишио престола Хенрија VI, последњег владара из лозе Ланкастера. Бацио га у Тауер, где су га убила Едвардова браћа, Ричард и војвода од Кларенса. Неколико месеци раније, у бици код Тјуксберија, Ричард је убио јединог сина Хенрија VI. Едвард, принц од Велса, син Едварда IV, касније краљ Едвард V — убијен у том истом Тауеру на Темзи кад му је било дванаест година, по Ричардовој заповести.

8

Јан Кот

Ричард, војвода од Јорка, други син Едварда IV — убијен у истом мрачном Тауеру, готској кули од белог мермера, у десетој години живота, по Ричардовом наређењу. Џорџ, војвода од Кларенса, брат Едварда IV — убијен у истом готском Тауеру по Ричардовом наређењу. Син војводе од Кларенса — затпорен по Ричардовом наређењу одмах после њсговог крунисан>а. Кћи војводе од Кларенса — удата као дсте за простог племића да не би могла постати крал.спска мајка. Војвоткиња од Јорка, мајка днају крал>спа, баба краља и краљице — њсн муж и најмлађи син погинули су или убијени у рату двеју ружа; срсдн.сг сина заклале су плаћене убице у затвору; њен трсКи син, Ричард, нарсдио је да се убију оба њсна унука. Од читапог њсног потомства само један син и једна унука умрли су природном смрћу. Маргарста, удопа Хсприја VI н.сн муж јс убијен у Тауеру, син јој је убијсн у бици. Леди Ана, жена Ричарда III, који јс убио њеног оца у бици код Барнста, њсног прног мужа у бици код Тјуксберија, и наредио да се отац њспог мужа погуби у Тауеру — после венчања одмах затпорсна по Ричардоној запопести. Војвода од Бакингсма, Ричардон доушник и његова десна рука у борби за круну —- посскао га је Ричард још у години свог крунисања. Гроф Риверс, брат крал>ицс Елизабстс, Лорд Греј, син краљице Елизабете, Сер Томас Вон сна тројииа погубљени, по Ричардовом наређењу, у Помфрсту, још пре његовог крунисања. Сер Ричард Ратклиф, организатор покол>а у Помфрету и државног удара — погинуо две године касније у Босворту. Лорд Хастингс, барон, присталица Ланкастера — ухапшен, ослобођен, после опет ухапшен и, под оптужбом да је припремао државни удар, погубљен по Ричардовом наређењу. Сер Џејмс Тирел, убица деце Едварда IV у Тауеру - такође погубљен.

Краљеви

Стижемо до краја тог списка лица или, тачније, листе жртава. Још је ту сер Вилјем Кетсби, погубљен после битке код Босворта, и војвода од Норфолка, који је у њој поги1гуО'. Још неколико лордова и барона, који су спасли главу побегавши из земље. И последња три реда. Безимене личности. Довољно је преписати: „Духови побијених, Лордови, Дворани, Племићи, Грађани, Убице, Гласници, Свештеник, Писар, Војници. Догађа се у Енглеској." Шекспир је као свет, или као живот. Свака епоха налази у њему оно што сама тражи и што сама хоће да види. Читалац из средине X X века чита Р и ч ар да III или гледа како га играју на сцени кроз властита искуства. И зато га не плаши — или, тачније, не зачуђује — Шекспирова окрутност. На борбу за власт и узајамно клање јунака трагедије гледа далеко спокојније од многих поколења гледалаца и критичара X IX века. Мирније и, у сваком случају, разумније. Окрутну смрт већине личности не третира ни као естетску неопходност, ни као правило које обавезује у трагедији и доноси с а Љ а т з , нити чак као специфичну црту грозног Шекспировог генија. Пре је склон да сматра окрутну смрт главних јунака за историјску неопходност или као ствар потпуно природнзд Чак у Титу А н дрон и ку, кога је Шекспир вероватно прерадио или написао исте године кад л трагедију К р аљ Р и чард III, савремени гледалац запажа нешто знатно више од карикатуре и гротеске, каквом ју је сматрала критика деветнаестог века, не само гомилање непотребних окрутности. И кад је Тит А н др он и к постављен онако како га је поставио Питер Брук, спреман је да тапше за време сцене огаптег покоља у петом чину са истим одушевљењем с каквим су ту сцену поздрављали котлари, кројачи, месари и војници у Шекспирово време. Био је то тада један од највећих позоришних успеха. Савремени гледалац, налазећи у Шекспировим трагедијама своју савременост, често се неочекивано приближује Шекспировој савремености. И у сваком случају добро је разуме. То се односи пре свега на историјске хронике.

10

Јан Кот

Шекспирове историјске хронике носе наслове по именима краљева: К р аљ Џ он, К р аљ Ричард II, Х енри IV, Хенри V и Хенри VI, К р аљ Р ичард III (К р аљ Х енри VIII, тек делимично из пера Шекспирова, написан пред крај његовог стварања, само формално спада у циклус хроника). Сем К р аљ а Џ она, с прелома XII и XIII века — Шскспирове хронике обухватају историју борбе за енглсску круну од краја XIV до последњих година XV века.. Оне су нсшто преко стогодишња историјска епопеја, подељена на велика поглавља — владавине.'Али кад читамо та нојсдина поглавља по низу догађаја, према смењивању владалаца, пада нам у очи да историја за Шекспира стоји у месту. Спако од тих поглавља почиње и завршава се на истом мссту. У сиакој хроници историја као да описује круг, после чсга се праћа на полазну тачку. Ти стално понављани кругопи, које ствара историја, означавају владавину појединих краљева. Свака од ових всликих историјских трагедија почиње борбом за престо или за његово учвршкење, свака се завршава смрћу монарха и новим крунисањем. У свакој хроници законити владалац вуче за собом дуги ланац злочина, одбио је од себе феудалну господу која су му помогла да освоји круну, најпре је побио непријатеље, затим некадашње савезнике, погубио наследнике и претенденте на престо. Али није успео да уништи све. Из прогонства се враћа млади кнез — син, унук или брат побијених, брани погажени закон, око њега се окупљају одбачена господа, он оличује наду у нови ред и праведност. Али сваки корак до власти обележен је и даље убијањем, насиљем и вероломством. И кад нови кнез већ стигне у близину престола, вуче за собом ланац злочина, исто онако дуг, какав је вукао донедавна закоиити владар. Кад стави на главу круну, биће омрзнут исто као и претходни. Убијао је непријатеље, сада ће убијати некадашње савезнике. И јавља се нови претендент на престо у име погажене правде. Круг се затворио. Почиње ново поглавље. Нова историјска трагедија^

Краљеви

11

Слушајте: седам је оплодио синова Краљ Едвард Трећи. Едвард, Црни Кнез, Беше најстарији; други Вилјем Хатфилд, А трећи војвода Кларенс, Лајонел; Па кнез ЈГанкастер, Џон од Гондаве; Пети је био Едмунд Ленглеј, Јорк, Шести Томас Вудсток, кнез од Глостера, А Вилјем од Виндзора — седми и последњи. (Хенри VI, део II, II, 2)

Наравно, та схема не јавља се у свим Шекспировим тра^ гедијама с једнаком оштрином. Најјасније је оцртана у К р а љ у Џ он у и у двама ремек-делима историјске трагедије, у Р ичарду II и Р ичарду III. Најзамагљенија је у Х ен ри ју V, идеализованом и родољубивом, који описује борбу са спољним непријатељима. Али борба за власт код Шекспира је увек очишћена од сваке митологије и приказана је у чистом стању. То је борба за круну, борба живих људи, који имају име, племство и оружану силу. У средњем веку најчистија слика богатства била је врећа златника. Сваки талир могао се одмерити на длану. Кроз дуг низ векова богатство су била поља, ливаде и шуме, стада оваца, замак и села. После је то био брод натоварен бибером или каранфилићем, или велики амбари с врећама гапенице, подруми пуни вина, складишта дуж Темзе, из којих се надалеко ширио киселкаст задах штављене коже или загушљива памучна прашина. Богатство се могло видети,, могло се дотаћи и омирисати. Тек касније се дематеријализовало, постало је знак, симбол, апстракција. Престало је да буде ствар. Постало је лист исписане хартије. Слично се дематеријализовала власт. Или тачније, престала је да буде телесна. Престала је да има име и презиме. Постала је апстракција и митологија. Готово чиста идеја. Али за Шекспира апсолутна власт има име и презиме, има очи, уста и руке. То је немилосрдна борба живих људи, који седе за једним столом.

12

Јан Кот

За име бога, седимо причајмо Жалосне приче о смрти краљева. Једни свргнути, други у рату погинули; Ти духовима свргнутих мучсни, Они отровани од жсна, а нски Убијени у сну; а сви мртпи. (Ричард 11, III, 2)

За Шекспира је слика власти круна. Тешка је. Може се узети у рукс, стргнути с главе краља на умору и ставити на своју. Тада је чоиск краљ. Само тада. Али треба чекати да краљ умре, или убрзати његову смрт. Надам се да неће Жив остати — ал не сме да умре, Док не одвезу кола поштанска Мог брата Џорџа у небо. Сад идем — Подјарит хоћу мржњу краљеву На Кларенса... Кад то учиним, Нек прими бог и Краља Едварда У своју милост и нек мени свет Тај остави да баним се у њему. (Ричард III, I, 1)

У свакој од историјских хроника има их четворица или петорица који гледају у очи монарха који се гаси, прате дрхтање његових руку. Већ су сковали заверу, већ су довукли у престоницу верну војску, већ су се споразумели са својим вазалима. Издали су наређења плаћеним убицама, камена кула Тауер чека нове затворенике. Има их четворица или петорица, али жив може остати само један. Сваки од њих има друго породично име и другу титулу. Сваки од њих има друго лице. Један је лукав, други храбар, трећи окрутан, четврти циничан. Они су живи људи, јер је Шекспир велики писац. Али кад завршимо једно поглавље и почињемо следеће, кад Шекспирове историјске хронике читамо у целини, једну за другом, полако нам се мешају лица владара и узурпатора.

Краљеви

I

Чак и имена имају иста. Увек је то Ричард, Едвард или Хенри. Имају исте титуле. Ту је војвода од Јорка, војвода од Велса и војвода од Кларенса. Неко је храбар, неко окрутан, неко други лукав. Али драма која се одигравамеђу њима увек је иста. И у свакој трагедији понавља се исти јаук мајки побијених краљева: К РА Љ И Ц А М А РГА РЕТА

Мој беше Едвард, ал га Ричард уби, Мој беше муж, ал и њег Ричард уби, Твој беше Едвард, ал га Ричард уби, Твој беше Ричард, али га Ричард уби.

В О ЈВ О Т К И Њ А ОД ЈО Р К А

Мој беше Ричард, али ти га уби.

КРА Љ И Ц А М А РГА РЕТА

Твој Едвард је мртав, који је Мог Едварда убио, а други Твој Едвард је умро тек да плати За мога Едварда. Млади Јорк је Додатак само... Твој је Кларенс мртав Што убио је Едварда мог, А они што су призор трагични Тај гледали — и Хастингс прељубник И Риверс, Греј и Вон падоше У тамни гроб свој пре реда. (Ричард 111, IV, 4)

И ето како се све више, иза индивидуалних црта крал>ева и узурпатора, издваја из Шекспирових драмских хроника слика саме историје. Слика Великог Механизма. Свако од следећих поглавља, сваки од великих Шекспирових чинова је само понављање:

14

Јан Кот

Краљеви

15

II И ведрим уводом у мрачну игру. Високо ти си била дигнута Да будеш у дубине бачена. (Ричард 111, IV, 4)

Управо та слика историје, вииге пута поновљена код Шекспира, намеће нам се свом снагом. Феудална историја је велико степениште по којем непрекидно ступа поворка краљева. Сваки степеник, сваки корак увис означен је убиством, вероломством и издајом. Сваки степеник, сваки корак увис приближује престолу или ојачава престо. То је ето камен О који се морам спотаћи или га Прескочити. (Магбет, I, 4)

С последње степенице постоји већ само корак у пропаст. Смењују се владаоци. Али степенице су увек исте. И исто корачају по њима добри и зли, храбри и кукавице, подли и племенити, наивни и цинични. Је ли тако Шекспир схватао трагику историје у првом, младалачком периоду свога стварања, који је невешто назван оптимистичким? Или је можда био присталица апсолутне монархије и због тога посегао у крваву материју XV века да би гледаоце уплашио сликом борбе феудалне господе и унутрашњег раздора Енглеске? А можда је писао о својој савремености и можда Хамлет није тако много далек од оба Ринарда? Из каквих искустава је црпао? Је ли био моралиста, или је описивао свет какав је познавао или наслућивао, без илузија, без презира, али и без љутње? И какав је стварно тај свет који је Шекспир показао у својим хроникама? Покушајмо да прочитамо оба Р ичарда. Да их прочитамо онако како умемо.

Почнимо од рада Великог Механизма онаквог како га је приказивао Шекспир у свом театру. На просценијуму се међусобно боре војске; мала ниша у поткровљу претвара се у општинску већницу или у краљевску собу; на балкону се јавља краљ окружен бискупима; свирају трубе, просценијум је већ двориште пред готским Тауером, куда копљаници наоружани халебардама воде заробљене кнежеве; ниша се претвара у ћелију; узбуркане мисли не дају наследнику престола да заспи, али већ. су се одшкринула врата и плаћене убице улазе са бодежима; просцевијум је сада лондонска улица у ноћи, промичу преплашени грађани, разговарају о великој политици; поново трубе: нови владар појавио се на балкону. Почнммо од велике сцене абдикације из Ричарда II, која се за живота краљице Елизабете није појавила ни у једном издању ове трагедије. Превише окрутно открива рад Великог Механизма: у тренутку смене власти. Власт долази или од бога, или по вољи народа. Блесак мача, кораци халебардника, тагапање преплашених достојанственика. Крик дотеране гомиле, и ево нове власти, која такође потиче од бога или из воље народа. Хенри с надимком Болинбрук, касније краљ Хенри IV, вратио се из прогонства, искрцао се с војском и заробио Ричарда II, кога су вазали напустили. Државни удар је извршен. Сад га треба озаконити. Стари краљ је још жив. Доведите Ричарда да јавно Преда круну да се не бисмо изложили Никаквој сумњи.

Улази Ричард под стражом, без краљевске одоре, за њим иду достојанственици носећи краљевске ознаке. Сцена се догађа у Дому лордова, просценијум приказује Вестминстер Хол, који је Ричард доградио и дао му чувену храстову таваницу. Стао је под њу само једном, већ као заробљеник, да би абдицирао.

16

Јан Кот

К раљев и Н О РТУМ БЕРЛА Н Д

Говори краљ лишен круне:

Пожурите, принче, прочитајте тачке.

Ах зашто су ме призивали краљу Пре но што се крпљепских мисли ослободим С којима влпдах? Још не умем да се Улагујем, клањам, да ласкам, да клечим.

КРАЉ

Ништп, сем то: да прочиташ Оптужбе опе и злочине тсшке Које илнршисте ти и тпојс слуге Протип држаие нам и добра ове земље, Да би се, на оснопи тпог личног признања, Закл.учило да си опрапдано свргнут.

РИ ЧАРД

Очи су ми пуне суза, па не видим; Ал’ их слана вода не заслепи још Да не виде ову руљу издајника. А кад своје очи окренем на себе Видим да сам и ја издајник к’о други. Јер сам овде дао пристанак своје душе Да се с једног краља скину сва знамења.

Добро се ссКам лица Опих л.уди; нису ли они били моји? Зар ме не поздрапл.аху?

Алги не дозпољапају му да гопори дуго. Даће му круну само за трснутак, да би је прсдао Хеприју. Већ се одрекао власти, поседа и прихода. Всћ је поништио своје едикте. Шта још могу захтевати од п.сга? Шекспир то зна.

17.

На чему се оснива Шекспирова драматизација историје? Пре свега, на њеном великом скраћивању, на њеном великом сажимању. Јер од драма Џона, Хенрија и Ричарда драматичнија је сама историја. Сам рад Великог Механтама. Читаве године Шекспир претвара у месеце, месеце у дане, у једну велику сцену, у три, четири проблема, у које Ј‘е утиснуто све месо историје. Ево великог финала сваког свргавања с престола: КРАЉ

РИЧАРД

Говори краљ лишсн крунс: Допусти ми да одем. Мора ли то бити? Зар да распредам сад Пр4ђу лудости моје7 О , Нортумберланде,

ВО ЛИ Н БРУК

Да су тпоји преступи исписани, Не би л’ се стидео да их у овако Лепом кругу читаш?

А куда? КРАЉ

Али опет му не дозвољавају да дуго говори. Свргавање с престола мора бити обављено брзо и потпуно. Краљ мора бити уништен у своме краљевању. Поред њега чека нови. Јер ако стари краљ нијс био издајник, нови је узурпатор. Добро разумем цензоре краљице Елизабете:

РИ ЧА РД

Куд хоћеш, да вам нисам на очима.

БО ЛИ Н БРУК

Спроведите га, некол’ко вас у кулу.

2

Шекспир наш савременик

18

Краљеви

Јан Кот

19

БО ЛИ Н БРУК

Идућу среду свечано одређујемо За наше крунисање; спрсм’те се, лордови.

Заслуга је твоја племенита, знам. И Ја нећу да Је забораву дам.

(Ричард II, IV, 1)

Приближујемо се завршетку. Још само један чин. Последњи. Али тај последљи чин истопремено ће бити први чин нове трагедије. Само што Не она имати нови наслов: Хенри IV. У Ричарду 11 Болипбрук је био позитиван јунак. Био је осветник. Брамио погажсне законе и правду. Али у својој властитој трагсдији може одиграти само улогу Ричарда II. Круг сс затворио. Круг почиње поново. Болинбрук је прешао полопину псликог стсиеништа историје. Већ је крунисан. Већ влада. У крал»свској одори, у замку Виндзор, чека на достојанствсникс крал.свинс. Стижу. ИОГ>ТУМ ПКРЛАНД

СпетоЈ ти држлпи споку срсћу желим. У Лоидон спм пеК послпо главе Оксфордл, Блаитп, Ксита, Солзбарија. Нлчин нл коЈи су зоробљени ту је Подробпо описан у овом извештају.

(Ричард II, V, 6)

У тој сцени најстрашнија је њена потпуна природност. Као да се ништа није догодило. Као да је све у природном поретку ствари. Почела је нова владавина: шест глава шаљу краљу у престоницу. Али Шекспир не може тако да заврши трагедију. Потребан му је потрес. Мора унети у рад Великог Механизма блесак свести. Један једини блесак, али зато генијалан. Нови владар чека на још једну главу, на најважнију главу. Највернијем доушнику поверио је извршење убиства. Поверио — то је сувише проста реч. Краљеви не поверавају тајно убиство. Краљеви само допуштају да се оно изврши. Тако да би могли сами и да не знају за њега. Али дајмо реч Шекспиру. Јер то је једна од оних великих сцена које ће понављати историја, коЈ‘е су описане једном заувек, у којима је све: механизам људског срца и механизам власти, страх, ласкање и систем. У тој сцени нема краља и не пада ни^едно познато име. Ништа није речено и све је речено. Постоји само краљевски глас и његов двоструки ехо. То су управо сцене у којима Шекспир постиже своју надистинитост. ЕК СТО Н

ВО ЛИ Н БРУК

Не виде ли краља, и чу ли му речи: „Зар нема пријатеља датме живог страха лиши?" Је л’ тако рекао?

Хпала ти, мили Псрси, на твом труду; Награда ти биКе достојна вредности. (Улази Фицвотер)

С Л У ГА Ф И Ц ВО ТЕР

Тако рече баш.

Из Оксфорда сам послао, господару, У Лондон глове Брокса и сер Бенет Силија, Двојице опасних заклетих издајника Што смераху да те свргну у Оксфорду.

ЕК СТО Н

„Зар немам пријатеља?" рече и понови Веома значајно; Је л’ тако било?

2*

20

Јан Кот

Краљеви

21

С Л У ГА

III Јесте. (Ричард II,

V, 4)

И ево сад, у послсдљој сценги Ричарда II, улази онај највернији од верних. Улази са слугама који носе мртвачки ковчег: Велики крлљу, у том копчсгу доведо’ Тпој спхрпп.сии страх. Овде ти лежи Од тпојих душмана душманин најтежи, Ричпрд од Бордоа, «ога сам ти дов’о.

И сад сс јапл»а 01 га искра генијалности. Да не наводимо крал>ев одговор, јср је плитак. Истераће Екстона, организоваће свечани погреб Ричарду и први ће поћи за ковчегом. Све је то још само оиис Великог Механизма. Сув као средњовекопиа хроиика. Али краљу ће се отети једна реченица, која нас преноси пећ у проблематику Хамлета. Јер Хамлет се не сме читати другачије него преко оба Ричарда. У тој једној реченици је онај нагли страх од света с његовим окрутним механизмом, од којег нема бекства, али који се не може примити. Јер не постоје краљеви зли и краљеви добри; краљеви су само краљеви. Или, још другачије, и у савременој терминологији: постоји само ситуапија краља и систем. У њој нема слободе избора. У завршетку трагедије краљ говори једну реченицу. Могао би је изрећи Хамлет: Отров није мио ни коме је нужан. (Ричард II, V, 6)

Између поретка деловања и моралног поретка у шекспировском свету постоји противречност. Т а противречност је људска судбина. Њ|у је немогуће избећи.

Полако нам се открива трагичност Шекспировог света. Али пре него што се вратимо на велика питања Хамлета, морамо још једном описати тај свет. Видети да је то стварни свет. Свет у коме живимо. Још једном морамо полако пратити дејство Великог Механизма од подножја престола до лондонске улице, од краљевске собе до тауерског затвора;. Убијен је Хенри VI, убијен војвода од Кларенса, краљев брат, умро је Едвард IV. Једанаест дугих година сажео је Шекспир у два прва чина Ричарда III као у једној великој задушној недељи. Ту је само Ричард и степенице које га раздвајају од престола. Сваки од степеника је жив човек. Остала су још само два сина умрлог краља. Они такође морају умрети. Шекспирова генијалност је очишћење историје од живописности, од анегдоте, готово од фабуле. То је историја без празних места. И немају значаја ни историјска имена, ни верност догађајима. Истините су ситуације, хтео бих рећи још једном: надистините. Јутро је, вече или ноћ у тој бескрајној Шекспировој задушној недељи. Време не постоји; постоји само присутност историје — само њено деловање, које осећамо готово физички. Једна од оних драматичних ноћи кад судбина читаве државе зависи од једног саветовања у двору, можда од једног удара бодежом. Једна од оних историјских ноћи кад ваздух има другу тежину и сати другу дужину. Кад се чека на вести. Шекспир драматизује не само историју. Шекспир драматизује психологију, даје је у великим комадима, у којима проналазимо себе. Ричард је већ приграбио власт као лорд протектор. У краљевском двору две преплашене жене: краљица-мајка и краљица-удова. Поред њих се игра десетогодишњи дечак: син и унук. Дошао је надбискуп. Сви чекају и сви мисле само о једном: шта ће урадити Ричард? Дечак такође зна породичну историју, историју државе, имена побијених. За неколико дана, за неколико сати биће краљев брат. Или... Дечак је рекао нешто неопрезно, ујео је моћног стрица. Краљица је крикнула.

Краљеви Јан Кот

22

23

ГЛ А С Н И К Н АД ВИ СКУП

Немојте се љутит На дете, драга госпо.

КРАЉ ИЦА ЕЛ И ЗА ВЕТА

Зидови

Лорд Риверс и лорд Греј су послани У Помфрет као сужњеви, а с њима Сер Томас Вон.

В О ЈВ О Т К И Њ А ОД ЈО Р К А

Ко их засужњи?

Имаду уши...

Ова палата у којој свако тлз краљевске породице носи име неког убијенога веома подсећа на Елсинор. Није само Данска затвор. Али најзад је стигао гласник.

ГЛ А С Н И К

Војводе моћне, Бакингем и Глостер.

КРАЉ И Ц А ЕЛ И ЗА БЕТА Н АДБИ СКУП

А шта су скривили? Ево иде гласиик. Шта има ново? ГЛ А С Н И К ГЛ А С Н И К

Такве новости, Господине, да мука их је јављат.

Што могу све сам Исказао — а зашто и због чега Затворише господу, о томе Баш ништа не знам, милостива госпо. (Ринард 111, II, 4)

КРА Љ И Д А ЕЛ И ЗА БЕТА

А како је краљевићу?

ГЛА С Н И К

Добро, госпо, И здрав је.

В О ЈВ О Т К И Њ А ОД ЈО Р К А

Какве дакле новости?

Још увек траје та задушна недеља. Стално иста ноћ промене власти. Пре тога је Шекспир једанаест година историје сажео у неколико снажних сцена, сад нам показује сат по сат. Већ смо напустили краљевски двор. Налазимо се на лондонској улици. Пролазе преплашени грађани; по двојица, по тројица. Нешто знају, нешто су чули. То није хор античке трагедије који коментарише догађаје или исказује вољу богова. Код Шекспира нема богова. Постоје само владаоци, од којих је сваки редом џелат и жртва, и живи преплашени људи. Они само гледају на велике степенице историје. Али од тога ко ће стати на највиши степеник или пасти у понор зависи њихова судбина. Зато се боје. Шекспирова трагедија

Јан Кот

Краљеви

није античка драма моралних ставова у лику бесмртних богова, нема у њој фатума који унапред решава о судбини јунака. Величина Шекспировог реализма је сагледање степена у коме су људи ангажовани у историји. Једни је ства,рају и падају као њене жртве. Другима се чини да је стварају, и такође падају као њене жртве. Трећи не стварају историју, али такође падају као њене жртве. Први су краљеви; други, краљевски доушници и извршиоци њихових наређења, зупчаници Великог Механизма; трећи су напросто грађани краљевине. Велика историја одиграва се на бојним пољима, у краљевском двору и у затвору Тауер, али затвор Тауер, краљевски двор и поља на којима се води битка леже у Енглеској. То је било једно од оних Шекспирових открића која су створила модерну историјску трагедију. Зато почујмо гласове улице:

Т Р Е Ђ И ГР А Ђ А Н И Н

24

Т Р Е Ћ И ГР А Ђ А Н И Н

Ма је ли истина Да краљ је мртав?

Д РУ ГИ ГРА Ђ А Н И Н

Да, господине, И одвећ истинито. Боже нам Помози! Т Р Е Ћ И ГР А Ђ А Н И Н

Онда, људи, немирс Очекујмо.

П Р В И ГР А Ђ А Н И Н

Не, не, јер његов син ће Завладати нам с божјом милошћу.

25

Камо среће да су сви Од оца ил да од њег их и нема, Јер натецање ко ће бити први, Задаваће нам свима много јада, Ван ако бог то од нас уклони. У војводе је Глостера сва сила Опасности, а краљичина браћа И синови су охоли и дрски И кад би други њима владали, А не да они сами владају, Тад благо овој земљи болесној Ко некада.

П Р В И ГР А Ђ А Н И Н

Којешта — не бојмо се Толиког зла, јер све ће бити добро.

Т Р Е Ћ И ГРА Ђ А Н И Н

Кад мудар човек спази облаке, Обуче капут. (Ричард III, II, 3)

Стално та иста задушна недеља и иста лондонска улица. Прошао је тек један дан. Ричард је већ послао своје доушнике по принца од Велса. Свирају трубе. Млади наследник престола улази у Лондон. Али не поздравља га ни брат, ни мајка. Војвода од Јорка и краљица удова сакрили су се од Ричарда у белу готску катедралу светог Павла. Као обични злочинци којима је закон обезбеђивао неприкосновеност у храму. Треба их оданде извући. Надбискуп кентерберијски се одупире. Али војвода од Бакингема уме да нађе аргументе: То безумно је устручавање И одвише се вежете за форме И традиције. Треба то одвагнут С тврдоћом крутом овог времена...

Јан Кот

26

Краљеви

И кардинал одговара:

27

ГЛАСН И К

Господине,

Еј, господару, господару I

За опај пут нек буде на вашу. (Ринард

111, III,

1)

Још увск та иста бескрајна задушна недеља. Већ су оба наследника престола, принц од Велса и војвода од Јорка, бачени у готски Тауер, већ џелатски момак жури у замак Помфрет да би посекао главе најближим краљичиним рођацима и пријатељима. Ричард брзо одмерава степенице што га делс од престола. Али државни удар још није извршио. Треба унети страх у Дом лордова и Крунски савет. Треба заплашити град. И тек сад ћемо видети оне којима се чини да стварају историју, који су уплетени у Велики Механизам. Видећемо, ослобођену од сваке митологије, грубо оцртану чисту слику политичке праксе. Видећемо драматизовано поглавље Макијавелијевог В ладаоц а, велику спену државног удара. Али ту сцену одигравају живи људи, и у томе је Шекспирово преимућство. Људи знају да су смртни и покушавају да спасу властиту главу или желе од окрутне историје да истргну малчице поштовања за саме себе, привидну озбиљност, привидну честитост. Неће им успети — историја ће од њих најпре начинити крпе, а после ће им одрубити главу.

ХА С ТИ Н ГС

Ко То куца? ГЛАСН И К

Гласник лорда Стенлија.

Х А С ТИ Н ГС

А који сат је? ГЛ А С Н И К

Одбила су четир. Х А С ТИ Н ГС

(улази) Зар не може лорд Стенли спавати За тако тешких ноћи?

ГЛА СН И К

IV Четири ујутро. Први пут у трагедији Шекспир показује тачан сат. И баш четири ујутро. Зашто? То је сат између ноћи и зоре, сат у коме су тамо, горе, већ пале одлуке, у коме се већ догодило што је морало да се догоди, али то је време кад је још могућ спас, време кад се још може изићи из куће. Последњи сат избора. Залупаће звекир, неко ће журно залупати у врата.

Биће тако По ономе што имам рећи. Прво Свој поздрав шаље вашој милости. Х А СТИ Н ГС

А онда? ГЛА СН И К

А затим рече да ће два бит већа.

28

Јан Кот

Дивим се код Шекспира тим кратким тренуцима кад одједном трагедију смсшта у свакодневност, кад јунаци пре смртоносне битке или по склапању завере од које ће зависити судбииа краљевства иду на вечеру или у ложнгагу. („Сад ћемо вечерати, а после ћемо детаљно разрадити план завере.") Спавају тешким сном или не могу да заспе, испијају наискап псхар нипа, тапшу рукама, дозивају штитоношу, скачу из постсл.е. Само су л>уди. Као Хомерови јунаци, једу, спапају и пренрћу сс на пеудобном лежају. Шекспир је и у томе генијалан, баш у том сноме „четири ујутро". Ко од нас бар једном у жиноту у четири ујутро није био тако пробуђен? Да ли би хтело ваше лордство Дп смсста с н>име коња поседне И стрслимице похита на север Дп измакнсте тој опасности Што сад је слути душа његова.

Лорд Хастингс је пробуђен у четири ујутро. Лорда Хастингса су опоменули пријатељи, али није се одлучио за бекство. Чекао је. Поврати, момче, свом се господару И реци му нек двоструког се већа Не боји, јер смо лордство његово И ја на једном, а на другом Кетсби, Мој драги пријан... И реци му да његов страх је луд, Без темеља — а што се тиче снова То чудим се што безуман је тако Те верује у снове немирне Што варају нас. Бежати од вепра Док вепар још нас и не прогони То значи вепра подјаривати Да пође за нама и да нас гања, Где није нити мислио да лови. Отиђи — реци господару свом

Краљеви

29

Нек устане и к мени амо дође Да заједно у Тауер пођемо, И он ће видет да ће вепар бити Љубежљив спрам нас. (.Ричард III, III, 2)

Час избора је минуо. Већ су сви у Тауеру. Лорд Стенли, који је опомињао, и Хастингс, који није послушао опомену, бискуп Ели и Ратклиф, који тек што је извршио крвави покољ у Помфрету. Сви седе за једним столом. Цело Крунско веће, највећа господа краљевства, световна и духовна, они од којих зависи црква, ризница, војска и затвори. Они пред којима сви дрхте. Нема само прве нумере, нема Ричарда, лорда протектора. Није дошао. А међутим треба говорити, гласати, изрицати властито мишљење. Исказати властито мишљење док не проговори лорд протектор. Нико не зна шта Ричард мисли. Нико то не зна сем његових доушника. А баш они неће да проговоре. Чекају. И ћуте. И ћути Крунско веће, ћуте они пред којима дрхти цела Енглеска. БА К И Н ГЕМ

Ко зна Шта наш лорд штитник мисли о томе? Ко најближи је дичном војводи Срцем и душом? БИ С К У П ЕЛИ

Ваша милост би, Држимо, могла најпре да зна Шта мисли он. БА К И Н ГЕМ

Ми знамо један другом Тек лице, ал о моме срцу не зна Он више него ја о вашем, ни ја О његовоме више него ви О мом. — Лорд Хастингс, ви и он сте близу У љубави.

30

Јан Кот

ха сти н гс

Да, ваша милости, Ја знам да он ме врло воли, али Што намера се тиче његових За крунисањс, о томе га нисам Испитао нит он ми открио Шта њсгопе су милостивс жеље — Ал зато, моји часни лордови, Ви можете одредит дан...

Улази Ричард. Најзад ће лордови чути његов глас, знаће. И чули су: Еј, лорде Ели, кад сам оно био У Холборну, баш дивне јагоде сам У вашем врту тамо видео. Пошал.ите ми по њих, молим вас.

Где је и када Шекспир чуо окрутни смех тирана, а ако га није чуо, на који начин га је наслутио? Погледајмо још једном ове људе од којих дрхти цела Енглеска. Седе, не гледају један другом у очи, ћуте. Покушавају да проникну шта који мисли. А пре свега, шта мисли он, шта мисли лорд протектор. Поново је изишао без речи. СТЕН Л И

Шта видите од срца његова У живахности, која данас му На лицу игра? Х А С Т И Н ГС

Да се ни на кога Не срди овде. Јер да љути се, Показао би то у погледима. СТЕН Л И

Ја молим бога да то не буде.

Краљеви

31

Најзад улази Ричард. Већ је одлучио, већ је намирисао ко сумња. Већ је изабрао жртву. У тој сцени Великог већа Шекспир не даје гледаоцу ни за тренутак да предахне, све време га држи за грло. Тако је тихо да се чује чак камо дишу. Баш то је историја без празнина. Говори Ричард. Знамо те речи напамет: О — реците ми, какву казну они Заслужују, што мени снују смрт Ђаволским делом клетог врачања, А паклени су чари њихови Овладали ми телом?

Лорд Хастингс није хтео да раздражује дивљег вепра. Лорд Хастингс је имао пријатеље у већу. Веровао је у легалност. Хтео је државни удар, али у величанству закона. Још пре три сата бранио је законитост. Одбио је да учествује у јавном насиљу. Хтео је да сачува остатке стида, остатке части. Био је човек храбар. Био је. Шекспир, изгледа, никад није видео море, а како тврде учени коментатори, својим очима није видео ни бојно поље. Није се разумео у географији. Чешку је сместио поред мора. Протеј седа на брод да би отпловио од Вероне до Милана, и, што је још горе, чека на плиму. Фиренца је за Шекспира такође лучки град. Шекспир није знао ни историју. Улис код њега цитира Аристотела, а Тимон Атињанин се позива на Сенеку и Галена. Шекспир није знао филозофију, није се разумео у ратној вештини, мешао је обичаје разних епоха. У ]у л и ју Ц езару избија сат, служавка скида Клеопатри стезник, за време Џона без Земље пуцају топови на барут. Шекспир није видео море, ни битку, ни планине; није знао ни историју, ни географију, ни филозофију. Али Шекспир је знао да ће на Великом већу, после Ричардових речи, први дићи глас племенити лорд Хастингс. Да ће сам себи изрећи смртну пресуду. Чујем његов глас:

32

Краљеви

Јан Кот ХА С ТИ Н ГС

Нежна љубав, Што осећам је спрам вас, лорде, чини Те морам први у том дичном колу Осудит кривце. Били ко му драго, Ја велим да заслужили су смрт.

Већ је сувише доцкан да спасе главу, али још увек има времена да постане крпа. Да поверује у враџбине и ђавола, да поверује у све и да пристане на све. Барем један сат пре своје смрти. РИ ЧА РД

Е онда нека ваше очи буду Снсдоци тешког јада њихова. Та погледајте како опчињен сам, И погледајте како ми је рука Усахла ко увела младица. Да, тако ме је својим чинима Обележила гадна вештица, Та Едвардова жена, а у друштву Са Шоровицом, гадном блудницом.

33

најближи суседи, они који су за великим столом седели поред њега. Ричард одмиче столицу и излази. И сви одмичу столице. Полако, један за другим, напуштају дворану. Бискуп Ели и верни пријатељ лорд Стенли. Нико се није осврнуо. Нико није погледао према њему. Дворана се испразнила. Остао је само лорд Хастингс и уз њега два велика џелата краљевине: лорд Ловел и сер Ричард Ратклиф. Извукли су мачеве. Сад треба злочин озаконити. Није било времена за процес. Али процес се мора обавити. И обавиће се најсвечаније; Енглеска је држава у којој се поштује закон. Једино што оптуженог нису успели да доведу. Шекспир је познавао рад Великог Механизма. Зашто су ту лондонски лордмајор и велике судије? Треба их само убедити. Ричард и војвода од Бакингема наређују да се позове лордмајор. Већ је дотрчао. Не, не треба га убеђивати. Већ је убеђен, увек је убеђен. Л О Р Д М А ЈО Р

Па нек вам буде просто, Заслужио је смрт и добро су Господства ваша ту поступила. Ја нисам никад бољему се надо Од њега, откад с госпом Шор се сплео.

ХА С ТИ Н ГС

О — ако то учинише, Мој дични лорде —

РИ ЧАРД

Ми нисмо хтели да га смакнемо Док ваше лордство не дође да види Где умире — ал то је спречила Хитрина ових наших пријатеља Што љубе нас, те то урадише И против наше воље понешто, Јер хтели смо да и ви чујете Кад кукавно је подлац признао И циљ и начин своје издаје, Да узмогнете грађанима добро Разложити наш поступак спрам њега, Јер они ће га можда зло тумачит И оплакиват Хастингсову смрт.

РИ ЧАРД

Ако? Ти још браниш Ту клету блудницу и велиш „ако“ ! О издајниче! — Скините му главу! И — светога ми Павла — нећу ручат Док не видим је. Гледајте ми ви, Ловел и Ратклиф, да се тако збуде! (Ричард 111, III, 4)

Видим ту сцену у Оливијеовом филму. Сви су оборили очи. Нико не гледа у Хастингса. Полако се одмичу од њега 3

Шекспир наш савременик

34

Јан Кот

Краљеви

35

Л О Р Д М А ЈО Р

Не, драги лордс, ваше ће ми речи Послужит ко да сЛм сам видео И чуо њега како говори, И не сумњајте, дична господо, Да ја ћу машим прсдним грађанима Тај нрапсдни иаш ноступак разложит. (Рччард, 111, III, 5)

Веома лепо се завршава та сцена. Лордмајор у галопу јури у градску всКпицу. Ричард и војвода од Бакингема иду на вечеру. Просценијум је празан. Сад поново представља лондоиску улицу. Још увек траје та задушна недеља. И опет је јутро. Улази Писар, с папиром у рукама. То оптужба је доброг Хастингса, Спа вештом руком добро преписана, Да у цркви се Павловој прочита. И глсдај — како то се лепо слаже: Једанаест сати ја сам радио Да прспишем је, јер је синоћ Кетсби До мсне дошао. Управо толико И први препис био је у послу, А ипак нема јоште ни шест сати Што живео је Хастингс у слободи, Неокривљен, непреслушан: О леп је, Леп овај свет! И ко је тако луд Да не би ову варку очиту Разабирао? Ко је тако дрзак Те рекао би да је не види? Опак је свет — и свему биће крај Кад ћутке мораш гледат зулум тај. (Ричард 111, III, 6)

"Неге’б а §оо и жртва, која је поверовала у џелатову праведност, која је од џелата начинила апсолут, која је џелата измислила, попгго је сама себе признала за жртву. Трагедија је у крајњој инстанцији оцена људске судбине, мера апсолута; гротеска је критика апсолута у име кржљавог људског искуства. Зато трагедија1доноси: саЉагб1б; гротеска не даје никакве утехе. „Трагедија" — писао је Горгија из Леонтина — „јесте превара у којој је онај који вара праведнији од онога' који не вара, а преварени је му-

100

* К. бреај^ћ!:, МаШге Ш ВкакезреагГен Тга&еАу, ГопЈоп, 1955.

1 01

Јан Кот

„Краљ Ј1ири или крај игре

дрији од непреваренога." Ту речениду могуће је травестирати: гротеска је превара у којој је преварени праведаији од варалице, а варалица мудрији од преваренога. Клара Заханасјан у Посети старе д а м е мудрија је од Ила, а т Ил је праведнији од Кларе Заханасјан. Илова смрт је гротескна, исто као што је гротескна смрт Полонија у Хамлету. Ил није трагичан јунак, и нису трагични јунаци становнипи града Гилена. Стара дама није бог, има вештачке груди, вилице и протезу; стара дама готово не постоји, готово да је измишл>ена. Ил и Гиленци налазе се у ситуацији у којој нема места за трагику, у којој има места само за гротеску. „Комика" — писао је Јонеско у Ћ хрепепсе Аи ТкесИге — „јесте осећање апсурдности и чини ми се безнадежнија од трагике. Комика не даје излаза из ситуације." * Трагични и гротескни свет је затворен и нема из њега излаза. У трагичном свету ту безизлазну ситуацију редом су наметали антички богови, Фатум, хришћански Бог, Природа, Историја обдарена разумом и неопходношћу. На супротној страни увек се налазио човек. Ако је апсолут била Природа, човек је био неприродан; ако је човек био природан, апсолут је била Милост, без које нема спасења. У гротескном свету, уз помоћ икаквог апсолута не може се оправдати неуспех нити на икакав апсолут пребацити одговорност за пораз. Апсолут није снабдевен никаквим крајњим смислом; само је јачи. Апсолут је апсурдан. Можда се зато гротеска тако често служи појмом покренутог механизма који се не може зауставити. Сваковрсни безлични и непријатељски механизми замењују Бога, Природу и Историју некадашње трагедије. Тај појам апсурдног механизма је вероватно последњи метафизички концепт који је још остао1 у модерној гротесци. Али тај апсурдни механизам већ није трансцендентан у односу према човеку, него, у сваком случају, у односу према људској врсти. Он је замка коју је човек разапео самоме себи и у коју је упао.

Трагедија се одигравала већином у пејзажу. Разбеснела природа била је сведок човековом неуспеху или је, као у К раљ у Лиру, активно учествовала у радњи. Савремена гротеска обично се догађа у чистој цивилизацији; природа је из ње готово потпуно испарила. Човек је затворен у соби, опседнут стварима и предметима. Али ствари сад играју исту ону улогу симбола људске судбине или човекове ситуације као код Шекспира шума, бура или помрачење сунца. Чак и Сартров пакао је огроман хотел у коме постоје само собе и ходници, а на крају ходника нови ходници и нове собе. Т ај пакао „иза затворених врата" пролази без м етафизичке послуге. Слично је устројен и Јонесков пакао. Нови станар усељава се у празан стан. Уносе намештај. Намештаја је све више. Намештај са свих страна опседа станара. Већ стоји између четири ормара. Нови станар је затворен намеш тајем. Већ се не види. Изједначен је с намештајем. Постао је ствар. У Бекетовом К р а ју игре у соби стоји фотеља на точковима и две канте за ђубре. Виси слика окренута зиду. Ту су још столичица без наслона, доглед и пиштаљка. О д природе је остао само песак у кантама, буха и оно што је природа у човеку: тело.

102

ХАМ

Природа је

на нас заборавила.

клов Нема више природе. ХАМ

Нема природе?! Претерујеш.

клов * бруар 1958.

Е. 1опебсо, ЕхрбНеисе Аи Тке& ге. „МоиуеИе Иеуие Р г а т ^ з е ", феУ близини.

103

„Краљ Лири или крај игре ХАМ

Али ми дишемо, мењамо се! Опада нам коса, испадају нам зуби! Свежина наших осећања! Наши идеали!

клов Онда нас није заборавила.

Лако се може показати како у новом театру трагичне ситуације прелазе у гротескне. Таква класична трагична ситуација је неопходност да се изабере између супротних вредности. Антигона је осуђена да бира између земаљског и божанског, између Креонтове заповести и захтева апсолута. Трагичан је сам принцип избора, у коме једна од вредности мора подлећи уништењу. Окрутност апсолута је тражење таквог избора, наметање ситуације у којој је компромис немогућ, у којој је једна од алтернатива — смрт. Апсолут је прождрљив, захтева све; смрт јунака је његова потврда. Трагична ситуација прелази у гротескну кад су обе алтернативе наметнутог избора апсурдне, неподесне или компромитантне. Јунак мора да игра, иако није у повољном положају. Сваки излаз је лош, али му је забрањено да баци карте. Јер је бацање карата такође излаз, лош излаз. У таквом положају налази се Диренматов Ромул. Он је последњи цезар империје у распадању. Није кадар да историју промени. Историја му се подсмехнула. Може ефектно да погине, или да лежи у кревету и да чека док га не за кољу; може да се покори, да саставља говоре или да изврши самоубиство. У ситуацији последњег римског цезара свако од ових решења је компромитантно и смешно. Историја је од Ромула начинила лакрдијаша, а захтева да је он третира озбиљно. Ромул има само један добар излаз: може свесно да прими ту улогу лакрдијаша и да је одигра до краја. Може да гаји кокоши. Тада ће се будаластом показати историјска неопходност. Апсолут бива исмејан. Антигона је трагедија избора, Едип трагедија „нескривљене кривице" и предодређења. Богови лојално опомињу

105

јунака да му је фатум одредио судбину оцеубице и мужа властите мајке. Јунак има пуну слободу избора и делатности. Богови не интервенишу, само гледају. Чекају да учини грешку. Тада га кажњавају. Богови су праведни, кажњ авају јунака за злочин који је стварно починио. Кажњавају га тек онда кад је злочин починио. Али јунак је м орао да почини злочин. Едип је хтео да обмане судбину. Али није утекао од фатума. Није могао побећи. Упао је у замку, учинио грешку, убио свога оца и оженио се мајком. Што има да се деси, мора се десити. Едипова трагедија може се вероватно поставити као проблем из теорије игре. Игра је праведна, то значи: у тренутку кад почиње, оба партнера морају имати исте изгледе да добију или да изгубе и оба морају играти према истим правилима. Фатум у игри са Едипом не користи помоћ богова, не мења природне законе. Ф атум добија у игри са Едипом без чуда. Игра мора бити праведна, али, истовремено, мора бити конструисана тако да у њој добије увек једна иста страна. Да би Едип увек у њој морао да изгуби. Замислимо електронски мозак који игра шах и унапред рачуна на произвољан или бесконачан број потеза. Ч овек м ора да игра шах са електронским мозгом, не м ож е да одустане од игре, не може да прекине игру и м ор а у тој игри да изгуби. Губи часно, јер губи према правилима игре, губи јер је учинио грешку. Али добити није могао. Човек који губи у игри шаха са електронским мозгом, коме је сам пре тога одредио програм, комбинаторику и правила, који је „научио" да игра, већ није јунак трагедије. Ако игра ту партију од рођења до смрти и ако мора да је изгуби, биће највише јунак трагигротеске. Из трагичног света преостала је ситуација „нескривљене кривице", неизбежног губитка партије и неизбежне грешке. Али апсолут је престао да постоји. Заменио га је апсурд људске ситуације. Т ај апсурд не састоји се у томе што су механизми које је човек створио у извесним условима од њега јачи или чак и мудрији. Тај алсурд састоји се у томе што они стварају

106

Јан Кот

присилну ситуацију, што га приморавају ига игру у којој потпуни губитак постаје све вероватнији. Хришћански крај света са Страшним судом и поделом на праведне и неправедне је патетичан. Крај света изазван великом бомбом је додуше ефектан, али је гротескан. Такав крај света је интелектуално неприхватљив и за хришћане и за марксисте. Био би то буфонски крај света. Упорсђење између игре фатума са Едипом и партије шаха са електронским мозгом није довољно прецизно. Аутомат за игру шаха, чак и кад би умео да срачуна унапред довол>ан број потеза, уопште не мора да пабеди. Само ће чешће добити него што ће изгубити. Али међу стварно постојећим аутоматима може се наћи много бољи пример. Постоји аутомат за игру сличну оној у „глава-писмо". Стављам на сто метални новац, како хоћу, „главом" или „писмом" горе. Аутомат новац не види. Треба д,а погоди како сам га ставио'. Ако погоди, добио је. Информишем аутомат је ли тачно погодио. Стављам новац и други пут. И тако дал>е. После извесног времена аутомат почиње да добија. Све чешће тачно погађа. Упамтио је мој систем, научио га је, прозрео ме је. Предвиђа да ћу после три пута „главу", два пута ставити „писмо“. Мењам систем, играм другом методом: слепи аутомат поново је научио и поново почиње да добија. Могу да ставим „главу" или „писмо". Али на крају у тој игри морам да изгубим. Као Едип. Постоји излаз у коме не губим. Не стазвљам више новац на сто, не бирам,. Просто га бацам. Одустао сам од система. Препустио сам се случају. Тада обојица имамо једнаке шансе: аутомат и ја. Вероватноћа добитка и губитка, веро>ватноћа да ће испасти „глава" или „писмо“ је иста; она тачно износи један према' један. Аутомат је хтео да га схватим озбиљно, аутомат је хтео да с њим играл! рационално, помоћу система, с методом. Али ја нећу. Сада сам ја прозрео принцип аутомата. Аутомат је фатум који делује на принципу рачуна вероватноће. Да бих изједначио своје шансе с фатумом, морам сам такође постати фатум, препустити се судбини, срећи, случајности. Деловати с вероватноћом на један према један.

„Краљ Ј1ир“ или крај игре

107

Човек који у игри с аутоматом одустаје од слободе воље и слободе одлучивања, прима у односу према судбини сличну поставку какву је Диренматов Ромул заузео у односу према историјској неизбежности. Уместо да стави новац сто пута редом са окренутом „главом“ или да га ставља на смену „ глава“ — „писмо“, или после десет пута „глава“ да стави два пута „писмо“, више воли да новчић просто баци увис. Такав човек сигурно није трагичан јунак. Заузео је према судбини буфонски став. Као Ромул. У савременој трагедији судбину, богове и природу заменила је историја. Историја је једини систем односа, крајња инстанција која признаје право или пориче право људској делатности. Неизбежна је и реализује свој фииале задатка, она је објективни „разум" и објективни „прогрес". Историја је у тој концепцији театар који нема гледалаца; театар су само глумци; нико са стране не гледа представу; сви у њој учествују. Сценариј тога великог спектакла састављен је унапред и садржи неопходан епилог, који све објашњава. Али тај сценариј, као у камедији човек, није довољно одузети му име, друштвено место и ишчупати из њега карактер. Треба га још унаказити и измасакрирати, морално и физички. Претворити као Краља Лира у „руинирани остатак природе" и тек тада упитати га ко је. Нови ренесансни Јов мора да суди кроз сцену Магбета. Анджеј Фалкјевич запазио је овај процес масакрирања и унакажавања човека не код Шекспира, негО' у савременој литератури и театру.* Упоредио га је с љуштењем црног лука. Скида се љуска, затим се редом режу прстени. Где

Не ризикујмо више да мислимо.

ЕСТРА1ГОН

Па на шта се жалимо?

ВЛАДИ М И Р

Мислити још увек није најгора ствар.

ЕС ТРА ГО Н

Сигурно, сигурно, али то је већ оно. ЕС ТРА ЈГО Н

Па добро, постављајмо један другом питања.

ВЛАДИ М ИР

А. РаИаешсг: Екзрегутеи* Xеа1га1иу 1а1 ргесАгГевГа^уск (3). „ОјаЈое", Бг. 9, 1959.

Шта разумеш у оном „То је већ оно“?

Јан Кот

124

„Краљ Лир" или крај игре

ЕСТРАГРОН

То је већ оно, што мање.

ВЛ АДИ М И Р

Наравно.

ЕС ТРА ГО Н

Дакле? Да сматрамо себе срећнима?

ВЛАДИ М ИР

Баш је страшно што смо мислили. (Чекајући Г о до а, II)

Поцо је диван и сјајан кад у првом делу Ч екајуки Г о д о а вуче за собом на конопцу изгладнелог Ликија. Још су господар и слуга, онај који искоришћује и искоришћавани. Јављају се по други пут: Поцо је ослепео, а Лики онемео. И даље их везује исти конопац. Али већ су само људи. Проклетство је доба кад луди воде слепе. (IV, 1)

То Едгар води ослепљеног Глостера ка доверском понору. То је баш тема К раја игре, коју је Бекет први прочитао у К р аљ у Лиру, исушио од сваке акције, од свега спољног, и поновио у свој голотињи. Клов не може да седне, слепи Хам не може да устане и креће се само на својој столици на точковима. Мокри помоћу катетера. Нел и Наг „изгубили су ходала" и догарају у својим кантама за ђубре. Али Хам је и даље господар, његова столица на точковима подсећа на престо. У лондонској инсценацији био је обучен у избледели пурпур и брисао лице крвавом марамицом. Био је као Краљ Лир деградирани и

беспомоћни тиранин, „руинирани остатак природе". Био јс Краљ Лир из четвртог чина, кад среће ослепљеног Глостсра и кад после великог лудачког монолога наређује да му изују чизму која га жуљи. Исту ону тврду ципелу коју ће на почетку прве сцеве скинути први кловн у Ч екајући Г о д о а . То је управо оно љуштење црног лука, Шекспирово и савремено, окрутно и подругљиво. Сечење црног лука све до краја, до онога „ништа“ које пати. Баш то је тема пада. Извршена је редукција појма „човек" и све ситуације су сведене на једну и крајњу, тоталну и омасовљену људску судбргау. На Владимирово питање: „Шта је у том коферу?" слепи Поцо одговара: „Песак." Клов у К рају и гре диже поклопац канте да види шта се дешава с Нагом. Каже: „Плаче." На то Х ам : „Значи жив је.“ Плаче, значи жив је. Енглески критичари сматрају то за Бекетов одговор на картезијанску формулу човека, која је такође била редукција. Бекет ипак просто понавља за Шекспиром: Плачући смо дошли сви на овај свет... При рођењу плачемо што смо дошли На ово велико глумиште будала. (К раљ Лир, IV, 6)

Свет је стваран, и чизма стварно жуљи. Патња је такође стварна. Али гест којим остатак човека, пошто' је једном заувек оптужио свет, захтева да му изују чизму која га жуљи заиста је смешан. Исто као што је смешно акробатско превртање слепог Глостера на празној и равној сцени. Библијски Јов је такође остатак човека. Али тај остатак човека непрестано1 разговара с богом. Преклиње, хули. На крају даје за прааво богу. Оправдао је своје патње, дао им достојанство. Укључио их у метафизички и апсолутни поредак. Књига о Јову је театар свештеника. У оба „краја игре" — Шекспировом и Бекетовом, Књигу о Јову одиграју лакрдијаши. Али и у њој призивају богове. Сви: Лир, Гло-

126

„Краљ Лир" или крај игре

Јан Кот

стер, Кент, чак и војвода од Олбанија. Од почетка, од првих сдена:

127

Ово су разговори из К р аја и г р е: кл схв

Јупитера ми, кунем се да нису. Јуноне ми, ја се заклињем да јесу. (II, 4)

Богови најпре имају грчка имена. После су већ само богови, велике и страшне судије, тамо, горе, које се пре или касније морају умешати. Али богови се не мешају. Ћуте. Постспено тон постаје све саркастичнији. Све смешнији постаје овај људски остатак који дозива бога. Сцене су све окрутније, али истовремено све више буфонске: Милостивих ми богова, срамно је Чупати ми браду. (III, 7)

Порази, патње, окрутности имају смисла чак и онда кад су богови окрутни. Још тада. То је последња теолошка шанса оправдавања патњи. То је добро знао 6 и 6 л и ј ‘ с к и Јов. Викао је богу: „Кад би још убио бич наједанпут! Али се смије искушавању правијех." (К њ и га о Јову, IX, 23)

Речено ми је ; То је овде, стани, дигни главу и гледај на ову дивоту. На овај ред! Речено ми је : Хајде, не буди луд, помисли о тим стварима и уверићеш се како све постаје јасно. И просто/ Речено ми је : Сви ови смртно рањени с каквим су дубоким знањем лечени. ХАМ

Доста! КЛОВ

Кажем себи понекад, Клов, мораш постићи још већи степен патње ако хоћеш да би им једног дана досадило да одмеравају казну за казну. Кажем себи понекад, Клов, мораш се трудити још више да би ти једног дана дозволили да одеш.

Клов је кловн, али је несрећнији од Хама. Кловово' бунцање још је есхатолошко, исто као бунцање Ликија из Ч екајући Г одо а. У том дијалогу људских остатака једини Х ам је разумео подругљивост сваке патње. На есхатологију он има Ј'едан одговор: „Не пувати изнад своје рупеГ* Оба пара: Поцо, који је ослепео, и Лики, који је онемео; Хам, који не може да устане, и Клов, који не може да седне — узета су из „краја игре“ К р аљ а Л ира:

Од праведног бога још увек се може човек обратити неправедном богу. Кад су му ископане очи, Глостер каже:

К РА Љ ЛИР

Читај, Ми смо боговима као муве несташним Дечацима; они нас убијају ради Забаве. (IV, 1)

Само кад би богова било. Тада би се још све дало спасти. „Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија." (К њ ига о Јову , XXXVII, 14)

ГЛ О СТЕР

Шта, зар очним дупљама?

КРА Љ ЛИР

Шта! Луд си? Човек може да види како је у свету и без^ очију. Гледај својим ушима. (IV, 6)

Јан Кот

„Краљ Лир“ или крај игре

Параболе су библијске. Слепци виде јасно1, лудаци говоре истину. На крају су лудаци сви. „Има их најмање четири" — пише Ками — „један по професији, двојица кроз муке које су проживели; четири раскидана тела, четири необухваћена лица исте судбине."* Будала прати Лира на путу кроз хладну ноћ лудила, Едгар води слепог Глостера гроз гротескно самоубиство. Лирови дозиви богова праћени су скатолошким шалама Будале, Глостерове молитве будаластом Едгаровом демонологијом.

Наишао је нулти час. Лир је најзад разумео. Као што јс све разумео слепи Хам, прикован за свој престо на точковима. И као што је све разумео Поцо кад је ослепео и налетео на сво-је кофере у којима је био песак:

128

поцо Једног лепог дана пробудио сам се слеп као судбина [...] ВЛ А ДИ М И Р

Фратерето ме зове, и каже ми да је Нерон пецач у Језеру Мрака. Моли се богу, наивчино, и чувај се проклетог ђавола. [...] Проклети ђаво уједа ме за леђа. [...] Фррр, мачка је сива.

И кад је то било?

поцо

(III, 6)

Не знам. [...] Зар ме нећете оставити на миру с тим идиотским питањима о времену? То нема смисла.

Али Едгарова демонологија је само пародија, травестија савремених егапатских сановника и књига о вештицама, велики и груби подсмех. Подсмех самом себи, сени Јова, Јову који разговара с богом. Јер изнад Јовове сцене узноси се у К р аљ у Лиру само сцена Магбета. На њој убијају, кољу се и муче, паре се, лежу у кревете и деле краљевства. Из перспективе Јова, који је престао да разговара с богом, то је сцена будала. Оних лакрдијаша који још не знају да су лакрдијаши. К Р А Љ ЛИР

Ја сам краљ, господо, знате л? П ЛЕМ ИЋ.

129

(Ч екајући Годоа, II)

Краљ Лир завршава своју последњу лудачку тираду: Зар нема спаса? Шта! Зар заробљеник? Рођен сам да будем играчка судбине. (IV, 6)

За тренутак ће у скоковима истрчати са сцене. Али пре тога још ће наредити да му свуку чизму која га жуљи, Већ је лакрдијаш, може себи то да дозволи. На сцени Јова четири луде одиграле су стару средњовековну сотију о распадању и паду света, Али у оба „краја игре“, Шекспировом и Бекетовом, срушио се савремени свет: ренесансни и наш.

Да, ви сте краљ, а ми вас служимо. К РА Љ ЛИР

Онда још има живота. Хајдете, И ухватите га, ухватите га! У трк! Пуци га, пуци га, пуци га! (IV, 6) * А. Сашив, 1е Мупке Ае Вгзурке, Рапз 1 9 4 2 .

IV Прва луда је Арлекин. Има у себи нешто од животиње, фауна и ђавола; зато носи црну маску. Двоји се и троји у очима, преобличава се. Чини се да не подлеже обичним законима простора и времена. Муњевито мења лик, у ста9

Шекспир наш савременЈик

130

Јан Кот

њу је истовремено да буде на више места; он је демон кретања. У Голдонијевом Слузи д вају госп одар а, у изво^ ђењу миланског Р1ссо1о Теа*го, Арлекин је седео на рубу платформе од дасака, чупао себи длаку из главе, издужавао је и скраћивао, провлачио кроз ухо или је стављао себи на нос и држао укочену у ваздуху. Тај слуга заиста не служи ником и све вуче за нос. Подсмева се трговцима и заљубљенима, маркизима и војницима. Исмева љубав и амбицију, власт и новац. Паметнији је од својих господара, иако се чини само духовитији. Независан је, јер је разумео да је свет будалаштина. Пук из Сна летње н оћ и је енглески народни враголан, Робин Добри Друг. Али он је такође Арлекин ренесансне комедије је историја град,а подељеног на плебс и патриције. То је историја борбе класа. Историја у краљевским хроникама и у М агбету била је Велики Механизам, али тај механизам је имао у себи нечег демонског. Историја у К ори ол ан у престала је да буде демонска. Само је иронична и трагична. И то је друга савременост К ори олана.

II

150

Т. Ј. В. брепсег, З какевреаге апд ^ке ЕНгаке^каи Котаив, „бћакезреаге бигуеу", 10, 1957.

151

Прва сцена К ор и ол ан а почиње уласком побуњених плебсјаца. У њој је одмах тема, конфликт, јунаци. П Р В И ГР А Ђ А Н И Н

Сви сте решени да радије умрете но да гладујете? ГРА ЂА Н И

Решени смо, решени. П Р В И ГР А Ђ А Н И Н

Прво, да знате да је Кај Марције главни непријатељ народа. (I, 1)

Т о је трећи, четврти и пети проблем драме. Шекспир никад не губи време. Ситуација је оцртана. Глад у Риму, плебејци захтевају снижење цене житу. Кај Марције на то не пристаје. Плебејци одлучују да убију Марција. Акција је започета у првој минути. Али још није формулисана тема драме. Одмах ће бити. Плебејци се надвикују, али у тим оштрим репликама бива изречена теорија класне поделе. Пуна је и разрађена. Обухвата три принципијелне супротности: једни раде, друге се хране њиховом бедом; једни су сиромашни, други богати; једни су доле и морају да слушају, други су горе и владају. Све у првој сцени, све разбијено на гласове, све у плебејској галами: Мршавост што нас слаби, та слика наше беде, служи као списак наше оскудице која истиче њихово обиље; наша иатња је добитак за њих. Пустили су нас да гладујемо, а амбари су им накрцани житом. Доносе законе о зеленаштву у корист зеленаша; из дана у дан укидају корисне мере против богаташа, и уводе све строже уредбе да окују и обуздају сиромахе. Ако нас не поједу ратови, они ће.

(I, 1)

Јан Кот

„Кориолан“ или о Шекспировим супротностима

На то улази патриције Мененије Агрипа. Послао га је Сенат да умири бунтовнике. Агрипа признаје да постоји глад, да постоје богати и сиромашни. Само другачије гледа на узроке и последице. Сиромашни Не гладују зато што богаташи имају сувише. Патрицији се брину о народу. Сиротиња је божја пресуда. Тако је уређен свет и нмко не може изменити вечити поредак.

и о свим таквим стварима, док црнац, пољопривредни радиик, очекује од нас да о њему бринемо, и нема никаквих брига док га ми издржавамо"). Агрипине концепције узајамне класне зависности оглашавају физиократи („Савршена целина састављена је од разнородних делова који су једни друтима неопходни") и папске енциклике деветнаестог века. Разрађују их Спенсер и Диркхајм у научне системе социологије.* Шекспиру је довољан један проблем, све је у првих пет минута. Прва сцена К о р и о л а н а још није завршена. Тек ш то је Агрипа завршио своју причу, улази К ај Марције. Почиње да вређа плебејце од прве реченице:

152

Због ваше оскудице и патње од глади Можете моткама лупати по небу, Ко што их на римску дижете државу... Глад творе богови, а не патрицији; Ту би пре помогло савити колена Но дизати руке.

Шта је, бунтовни лупежи, Што чешући свога мнења бедни свраб Претварате себе у одвратне хуље?

(I, 1)

Агрипа говори у стиховима. Плебејци говоре прозом. Класна подела обавезује чак и Шекспирове јунаке. Али то није само подела на стих и прозу. Плебејској свести о класном угњетавању и његовој најпростијој просторној метафори: горе — доле, Агрипа супротставља друштво схваћено као велики организам. Прича плебејцима чувену причу о деловима тела који су се побунили против желуца. Желудац је Римски сенат, плебс — побуњени делови тела. Агрипина прича налази се већ код Тита Ливија, и код Плутарха. Али Шекспир каО' и увек згушњава и драматизује. Агрипина прича је такође теорија класне поделе. Дабогме, класне поделе гледане очима патриција. Бруталној плебејској дихотомији супротстављена је функционална и органска теорија. Обе теорије Шекспир је показао у њиховој класној функцији. Оне су средство агитације и мотивације делања. Баш такву улогу одиграле су у историји. Агрипини аргументи начинили су велику политичку и научну каријеру. Понавља их Теодорит из Кира у првим вековима хришћанске ере („Господари прате слуге у њиховим бригама, а слуге не учествују у бригама својих господара") и амерички плантер у време Франклина Рузвелта („Ми се морамо бринути за жито, за финансирање поседа

153

(I, 1)

Агрипа је идеолог патриција, у оном смислу у коме је реч „идеолог" с највећим презиром употребљавао Маркс. Агрипа је тактичар и филозоф опортуниста. Марције није идеолог и одбацује сваку тактику. Марције прима поделу на класе привидно сагласну с плебејским гледиштем, антагонистичну, усправну, на горе и доле, које се смртно мрзе, Говори сенаторима: Ви бисте били плебејци, а они Сенатори, и то ништа мање, ако У смеши ваших и њиних гласова Њихов укус буде преовладао. Они бирају представника свог Што своје „мора“ то плебејско „мора", Супротставља озбиљнијем већу Но што се икад у Грчкој сабрало. _____________

III, 1)

* Сва три цитата из књиге 5*ашз1а-\уа Оззочузкоб, Виикш га Мазохна ш 5ро1есгиеј &таЗотозсГ, 1ххк 1957. Осовски издваја три принципијелне схеме класне структуре: дихотомичну-, градациону и функционалну. Наводи Агрипину причу, али не помиње њену улогу у К ориолану.

Јан Кот

„Кориолан" или о Ш експтовим супротностима

Марције прима две од класичних супротности плебејске теорије: богати — сиромашни, владајући — подвлашћени. Али тим двема супротностима додаје и трећу и четврту: племенити и подли, разумни и глупи. Народ је за њега сличан животињама које се међусобно гризу, мрзе јачега и неспособне су да се данас сете шта су хтеле јуче.

честитог Плутарха. Трагедија Шекспировог Кориолана не да се ни описати, ни затворити у психологију. И то такође није трагедија, као што утврђује већина коментатора, велике личности и гомиле. У К ори олан у нема гомиле; постоје само патрицији и плебс. Кориолан прима класне супротности онако како их виде плебејци, али лако је приметити да мења њихову природу, да их преноси у свет вредности. Плебејци не тврде да су племенити и да су патрицији ниски; плебејци само знају да су гладни и да су гладни зато што су они горе сити. Агрипа тврди да у суштини нема гладних и ситих, јер је тешко рећи да су руке гладне ако је желудац сит. Кориолан прима поделу на гладне и сите, али не зато што тако хоће богови. Кориолан у богове не верује и богови су му непотребни. Народ? то су животиње. Кад их распусте, кад им се да превише јела, бациће се на људе. Пацови ће појести град.

154

Шта бисте хтели, пси, што не волите Ни рат ни мир; јер вас први плаши, А други погорди. Ко заслужи славу Стекне вашу мржњу.

Зар вама веровати? Сваког часа своју промените ћуд; Племенитим зовете онога Кога сте малопре мрзели. У разним деловима Града вичете против племенитог Сената који вас, уз помоћ богова, Држи у страху, јер бисте иначе Јели један друтог. (I, 1)

Марције код Плутарха такође мрзи народ. Мрзи народ пре свега зато' што га изједа охолост и надменост, што је усамљеник који не уме да поступа с људима. Плутарх у суштини признаје право практичном Агрипином разуму. Шекспир Агрипу исмева. Он у К ор и ол ан у у најлепшем случају игра улогу Полонија из Хамлета. О д прве до псследње сцене трагедије спор се води између Кориолана и народа. И као у свим великим Шекспировим драмама, то је спор о схватању историје и њене моралне важности, спор око тога како изгледа стварни свет. Шекспиров Кориолан је такође необуздан, охол и надмен. Али његово поступање не проистиче из мана карактера — или проистиче не само из карактерних мана. Није „недостатак васпитања", као код

155

Све смо то сами Садили, гајили и распростирали Тиме што смо их измешали с нама, Племством, што није без врлина, моћи, Сем оне коју дају просјацима.

(III, 1) Три теорије класне борбе формулисане су до краја, до својих последњих конзеквенција. Свака од њих садржи опис друштвене стварности и систем вредиости, виђење је света и оцена, одговор на два питања: какав је свет и какав треба да буде? Лако је за та три система наћи универзалне називе: егалитаризам, солидаризам, хијерархијски систем. Ш експиров К ори олан )е врло безобзирна и окрутна конфронтација тих трију система. И то конфронтација антидидактична. То је — као и увек код Шекспира — велики систем огледала: народ у очима Кориолана, Кориолан и патрицији у очима народа. И последње огледало: Историја. Историја у драми је акција, ток, узајамни однос и конзеквенција догађаја. Историја може потврђивати системе вредности или их исмевати и рушити. Ако их исмева и руши, тада је гротескна или трагична. А можда истовремено и гротескна и трагична.

156

Јан Кот

„Кориолрн“ илн о Шекспировим супротностима

III Прва велика конфронтација је рат. Волштани су напали на Рим. Плебејци су беспомоћни. Ситуација се мења у једном тренутку. Власт преузимају вођи. Бунтовници се повлаче. Агрипини аргументи чине се тачни и оправдава се његова прича о желуцу. Кај Марције тријумфује: Волштани имају Довољно жита; поведи те Пацове тамо, па нека им глођу Амбаре.

(I. 1)

Римљани су већ под градом Кориоли. Први напад на град је одбијен. Војници су се разбежали. Марције ружи бегунце, дозива к себи храбре, поново креће у напад. Гони Волштане све до капија и сам упада у непријатељски град.

157

Дешавају се на празној сцени. У великим биткама учесгвује неколико, понекад десетак војника. Очигледно се у позоришту Тће С1оБе обилато лила црвена боја и дуго су звечали мачеви у двобојима. Али то није рат ни илузионистички ни описни. Драматика тих сцена је друге врсте, чисто је унутрашња. Смртне двобоје прекида горка филозофска рефлексија. Или чак сарказам. Млади Хенри је јунак и побеђује Персија. Али Фалстаф више воли да глуми мртваца; зна да пре свега треба остати жив. Рат је за кралЈеве и вође, не за војнике. Такав је рат и у К ори олану. Град Кориоли је освојен. Марције је прошао као бура. Остала је само лешина града. Војници грабе бедне остатке. П Р В И РИ М Љ А Н И Н

Ово ћу однети у Рим. Д Р У ГИ Р И М Љ А Н И Н

П РВ И РА ТН И К

А ја

Лудачка храброст. Ја нећу.

ово.

Т Р Е Ћ И РИМ Љ АНИН Д РУ ГИ РА ТН И К

Ни ја. (Ђрата се затварају за М арцијем) Т Р Е Ћ И РА ТН И К

Гле, затворен!

сви Оде у сигурну смрт. (I, 4)

Шекспирове ратне сцене прати ударање у добоше и одјеци труба. Али врло мало у њима има гужве и галаме.

Куга га однела; мишљах да је сребро. (I, 5)

То су баш оне Шекспирове сцене вечне историје. Написане једном заувек. Постоји у њима најуспелије уопштавање и исто тако апсолутна конкретност. Довољно је замислити ту сцену или је прочитати онако како је написана да би се разумели дубљи узроци Брехтовог одушевљења за Шекспировог К ори олана. К ори олан је био много изразитији, силовитији и од краљевских хроника савременији узор театра који је Брехт називао епским. Мајка Храброст храни се ратом и до краја не зна да се то рат храни њом и да ће јој узети све што је имала. Мајка Храброст слична је овим војницима који се отимају за оловни пехар, држећи да је сребрн. У последње време Брехт је свој „епски" театар често нази-

158

„Кориолан" или о Шекспировим супротпостима

Јан Кот

вао „дијалектичким". И узоре за њега тражио је код Шекспира. Јер већ на улице умрлог града, пусте као Шекспирова сцена, улазе победничке римске вође и међу њима Марције: Гле те кукавице што цене часове По пребијеним драхмама. Јастуке, Оловне кашике, гвоздене парице, Прснике што би џелат закоиао Заједно са њиним носиоцима, Купе још пре но што је свршен бој Ти ниски робови. Доле с њима! Чујте Убојну вику наше војске! К њ ој!

(I. 5)

Шекспир је Марција изразито и свесно хероизовао. Има као Ахил необичну снагу и глас јачи од гласа обичних људи. Вођа Волштана назива га Хектором међу хвалисавим Римљанима. Чак тип поређења у опису Марцијевих ратничких превага, чак сам стил су хомерски: Иде даље као косач који мора Све да покоси, ил губи надницу.

Тако о Кориолану говори мајка. Алем велики као што си ти Не би представљао драгоценост ту. Био си ратник Катоновог смисла, Ни свиреп ни страшан, сем по ударцима; Ал мрким оком и грмљавином гласа Тресо си душмана ко да је сав свет У грозници дрхто.

(I. 4) Тако о Марцију говори главни вођа.

Тако говори о Кориолану волштански официр. Марције је храбар. За време свог првог ратног походп заклонио је пред непријатељским ударцима, и изнео са бојног поља рањеног војника, двадесет и седам рана примио је за Рим, сам је освојио Кориоли. Марције је некористол>убив. Одбија да прими десети део' плена, који му припада за победу, и тражи једнаку поделу са свима. Неће да говори о својим ратним делима и неће да о њима говоре други. Рат потврђује хијерархију класа, коју је Марције запазио још у миру. Патрицији и плебејци другачије се држе у рату. У поређењу са храбрим, дивним и некористољубивим Марцијем, како бедно морају изгледати плебејци, који дрхте пре битке, а после битке отимају се за пехаре, кашике, смрдљиве крпе. А то Простачко крдо — куга га однела! Трибуни за њега! Никад није миш Бежао од мачке ко плебејци ти Од ниткова горих него што су они. (I,

(I, 3)

159

6)

Марције је у праву. Плебс се у рату држи као кукавице. То је тек прво огледало. То је рат како га виде патрицији. Али чак и у том огледалу слика рата снажно се објективизује, као у М ајци Храброст. Шекспир увек спроводи конфронтацију до краја. У рату нису само победници и побеђени. У освојеном граду војну власт је преузео Тит Лартије: Неког на смрт осуђује, Неког на изгнанство; једног оптужује, Другом прашта, а трећем запрети. У име Рима он Кориол држи Ко запенушеног хрта на свом ланцу И тера га да му скаче по вољи. (I, 6)

Не знам каква је мађија у њему, Али за наше војнике је он Као молитва пред јело... (IV, 7)

То већ нису хомеровска поређења и те слике нема код Плутарха. То је опет вечита сцена сваке окупације. И опет

Јан Кот

„Кориолан“ или о Шекспировим супротностима

је треба прочитати и замислити онако како ју је Шекспир написао. Она је оспоравање читавог система вредности који брани Марције. То је она „објективна дијалектика" о којој је писао Брехт. Апелује на суд гледаоца. Т е речи у К ори олан у изговара сам Марције. У томе је цео Шекспир. Има још један зачуђујући Марцијев проблем. Већ се у тријумфу враћа у Рим. Поздравља се с мајком и женом. Жена у тој сцени не говори ни речи. Плаче. На то Кориолан:

IV

160

Драга моја, такве очи имају У Кориолу удовице сад И мајке што без синова осташе.

(II, 1) Те речи с муком се смештају у психолошком цртежу Кориолана. Сувише су нежне, сувише меке. Оне су шкрипа у овом радосном тренутку. Врше функцију сонгова у Брехтовим драмама. И опет су нагла објективизација, подсећање на побеђене. Друго огледало у ствари је већ непотребно. Али Шекспир никад ни од чега не одустаје. Показаће друго огледало: рат у очима побеђеног вође.

Кориоланова м ајка и жена седе на ниским столицама, шију, везу и чекају на вести са бојишта. Те ниске столице на којима су жене у вечерима ћеретале још и данас се м огу видети у Стратфорду. У Шекспировом Риму је Форум, Капитол и Тарпејска стена, тамо су конзули и трибуни, ликтори и Сенат; сва имена узета су из Плутарха. А нахронизми, које је са задовољством уносио већ Бен Џонсон, у К ори олан у су реткост. Најлепши од њих је лик римског јунака који на Форуму, пред окупљеном гомилом, маше својим великим шеширом. Кориолан у шеширу је смешан за нас, али није био смешан Шекспировим гледаоцима. Ш експир је писао' за своју сцену. Класично постављање Ш експирових римских драма донела је тек друга половина X IX века. Шекспиру је било стало до сасвим другог историцизма. Слике из свакодневног живота није налазио код Плутарха, те их је узимао из властитог искуства, из Лондона и Стратфорда. Давао им је савременост. Свесно је мешао високи и ниски стил. Такав Рим није могао показати ии Корнеј, ни Расин.

А У Ф И Д И ЈЕ

Слабе очи стављају наочари Да би га виделе; брбљива дојиља Оставља дете да свисне од плача Док она прича његове подвиге; Куварица баца на свој мастан врат Најскупљи дроњак, пентра се на зид Да њега види. Тезге и ћепенке Прозоре, кровове, ивице на њима Набио, узјахо разноврстан свет У општој жељи да њега сагледа.

Наш град је заузет.

П Р В И В О ЈН И К

Биће ослобођен Под условима повољним.

А У Ф И Д И ЈЕ

Услови! Волео бих да сам Римљанин, јер као Волштанин не могу били слободан. Услови! Какве повољне услове Може уговор обезбедити Страни предатој туђој милоста? (I, 10)

(II, 1) Кориолановој жени и мајци долази сусетка, честита госпођа Валерија, да би их навела да се избрбљају. Виргилија неће да изиђе из куће док се муж не врати из рата. Т к а на разбоју. Госпођа Валерија се шали: „Хоћете да будете друга Пенелопа; али кажу да је платно што га је изаткала 11

Шекспир наш савремен^ик

Јан Кот

„Кориолан“ или о Шекспировим супротностима

за време Одисејевог одсуства само капунило сву Итаку мољцима" (I, 3). Као у Троилу и К р еси ди , грчки мит бива на фини начин исмејан, виђен у свакодневности. Шала је готово' као из Л епе Јел ен е. Ништа од хероизма, од патетичног очекивања повратка великог вође. И баш у тој идилској и свакодневној атмосфери благе вечери у Стратфорду, Волумнија нагло и изненада бива стилизована у мајку-Римљанку или, пре, у мајку-Спартанку. Има једног сина, али више би волела да га види на носилима него да има сина кукавицу. А кад би имала дванаест синова, дала би сву дванаесторицу: „Више бих волела да једанаест њих славно погину за своју отаџбину него да ми један пирује у распусности у неславном нераду" (I, 3). То је опет прво огледало. И као увек код Шекспира, одмах ће наступити конфронтација. У сцени учествују не само три жене: мајка-Спартанка, нежна, жена и разбрбљана сусетка, ту је је још и мали Кориоланов синчић. Не говори ни речи. Не мора да говори. О њему говоре.

мајци-Спартанки додао унука, који у игри растрже злагпог лептира. Ништа више. У Титу А н дрон и ку, који се смачра најокрутнијим Шекспировим комадом, млади Марко убија на тањиру муву. Тит, који ће у последњој сцени нахрапити краљицу Тамору паштетом справљеном од срца њених рођених синова, не може да гледа смрт невине муве.

162

В А Л Е Р И ЈА

Заиста је прави очев син. Вере ми, диван дечко. Посматрала сам га, душе ми, у среду читаво пола сата; има тако одлучно лице. Гледала сам га како трчи за златним лептиром; па кад га је ухватио, опет га је пустио, и опет појурио за њим; па се претурио, али је скочио и поново га ухватио. И, разјарен због свог пада, или нечег другог, шкргутнуо је зубима и искидао га; о, доиста, искидао у парампарчад! В О Л У М Н И ЈА

;

То му је једна од очевих ћуди. В А Л Е Р И ЈА

А има ли мува оца, мајку? Он би златна нежна крила обесио И зујао ваздухом тугованку!

(III, 2) Краљ Лир се обраћао боговима да би ублажили окрутност света. Богови су ћутали. Показали су се окрутни као и природа и историја. У К о р и о л а н у су природа и историја ослобођене сваке метафизике. Окрутност је школа воће. Кориоланов син је унук мајке-Спартанке. Кариолан се већ вратио. Патрицији хоће да му повере конзулство. Мора само, сагласно са законима и обичајима, стати на Форум, показати своје ожиљке од рана и замолити грађане за пристанак. Кориолан одбија. Сувише презире народ. Војник је, неће да лаже. Хоће да остане веран себи. Веран себи, то значи веран природи. Орлови се не спуштају до пацова и врана. Кориолан тражи од света да призна његову величину. Али свет је подељен на плебс и патриције. Кориолановска хијерархија природе не уклапа се у стварни свет. Пацови не признају да су гори од орлова. Мајка-Спартанка тражи од сина да се понизи, да пође на Форум и да моли за гласове. Лукавство није у супротности с природом, лукавство не срамоти за време рата. Рат није завршен, рат траје даље. Непријатељ је у граду, непријатељ је плебс. Јер сад мораш народу говорити Не по свом науку ни подстреку срца, Већ речима с кореном на језику Копиланским слоговима тим, Што ти за истину срце не признаје. То те не срамоти више него кад

Ах, заиста је племенит дечко.

(I, 3)

„ ’1п5 а поБ1е сћП се први чин насиља и терора. Аријела је ухватмла вештица Сикоракс и због одбијања да врши њене одвратне наредбе заробљен је у расцепљеном бору. Патио је, дотле је био слободан као ваздух. „Био си дух превише племенит" — рећи ће Просперо — „да би вршио ниска, одвратна наређења." Просперо ослобађа Аријела, али зато да би њему служио, да би га сад потчинио својој власти. Шекспир увек жури, одмах, снажно оцртава сукоб и ситуације. Тек што је Просперо завршио своје причање, једва је Аријел стигао да објасни бродолом, већ избија сукоб. И то свом снагом. Пролог је завршен, почиње радња.

П РО СП ЕРО

184

Гле наметљивца! А шта би ти хтео Да тражиш од мене?

А Р И ЈЕ Л

Ја слободу своју.

П РО СП ЕРО

Ни речи о томе пре но прође рок! (I, 2)

Већ два пута је уведена тема насиља. Али на оетрву је још и треће лице драме: Калибан. И иста тема, иста ситуација биће поновљена и трећи пут. Само што ће роле бити обрнуте и што’ ће Шекспир увести ново огледало. Овога пута то ће бити криво огледало. Калибан је накот вештице Сикоракс и ђавола. После њене смрти почео је владати на острву. Био је законити владалац. Бар у феудалном смислу. Калибан је изгубио своје краљевство, као што је Просперо изгубио своју кнежевину. Калибана је збацио Просперо, као што је Проспера збацио Антоније. Још пре него што буде одигран прави моралитет и Просперо преда своје непријатеље искушењу лудила, на пустом острву већ су одиграна два чина феудалне историје. Ово је острво Моје, по мојој мајци Сикоракси; Ти ми га узимаш. Кад си први пут Дошао, ти си миловао мене И поступао са.м н ом врло лепо; Давао ми воде с бобицама у њој...

А Р И ЈЕ Л

Подсећам те на оно што си ми Обећао, а што ниси испунио. * О аналогији као принципу Шекспирових драма писали Р. РегЈЈивзоп, Т ке Шеа о ј а Т кеагге; Моикоп, Вкакезреаге, ^ке ИгатаИс А г Н$1; \У. Етрзоп, бот е УегвГоиз о ј Ра5Ша\. Хенри Џејмс употребљава, у примени на Хамлета, појам: „Ље сеп*га! геНес!ог“.

185

су: А пре сам био свој властити краљ. (I. 2)

Јан Кот

Просперова палица

Прва Калибанова побуна спада још у антецеденције драме. Калибан се бацио на Миранду и хтеО' да је силује. Тај покушај није успео. Калибан је бачен у пећину, осуђен на ношење дрва и воде, стављен на муке. Те муке су штипања и убоди, батине и грчеви. Увек је дивна Шекспирова дословност! Аријелове патње су апстрактне; и слобода 0 ' којој сања је апстрактна; она је одбацивање сваког односа зависности. Калибанове муке су конкретне, физичке, још животињске. Увођење личности у Шекспировим драмама никад није случајно. Прва сцена у којој се појављује Аријел јесте захтев слободе. Први Калибанов улазак је подсећање на побуну. То је улазак роба. Окрутност те сцене је потпуно смишљена. И њена брутална материјалност.

острво' мора да лежи у Средоземном мору. Укрштање ових двају путева даје околину Малте. Други коментатори смештају то острво ближе Сицилији, и проналазе на њему стеновиту Пантелерију или га траже у близини северне Африке, видећи у њему Лампедузу. Али Сетеб, у кога је веровала вештица Сикоракс, јесте бог Индијанаца из Патагоније, а Аријел Просперу доноси росу са „бурних Бермуда". Године 1609. гроф Саутемптон послао је огромну флоту с људима и опремом да загосподаре Вирџинијом, првом енглеском колонијом на обали Северне Америке. Поход је будио наду на фантастичну добит и распаљивао је машту. Први пут не само астрономи, хуманисти, и учењаци него и трговци, банкари и политичари усвојили су мисао да је Земља заиста кугла. Свет насељен људима у току једног века нарастао је двоструко. Откриће друге полукугле било је потрес који је могуће упоредити само са испаљивањем ракете према Месецу и фотографисањем његове друге стране. Жан Фернел, један од првих људи нове епохе, хуманиста, математичар и дворски лекар краља Француске, писао је у Д ијалогу 1530. године: „Пред нашим очима догађају се ствари о каквима у антици нико' није ни сањао [...] Океан је измерен захваљујући храбрости наших морепловаца и откривена су нова острва [...] Нови глобус дали су нам морепловци нашег времена." Ако су откривени нови светови на Земљи настањени разумним бићима, зашто она не би могла постојати и у небеским сферама? До таквог закључка дошао је Ђордано Бруно, и баш због тог закључка као јеретик спаљен је на ломачи 1600. године. Шекспир је тада баш почео да пише Хамлета. Б ура је настала једанаест година касније. Последњи коментатори Буре везују њену генезу са извештајима похода енглеске флоте у Вирџинију 1609. године. Поход није успео. Заставни брод „5еа А