Istina o Milanu Nedicu

ISTINA O MILANU NEDIĆU Boško N. Kostić ISTINA O MILANU NEDIĆU Beograd 2009 Milan Đ. Nedić Predsednik vlade narodnog spasa 5 PREDGOVOR OVOM IZDANJU Od brojnih knjiga o Milanu Nediću iz vremena Drugog svetkog rata koje su nekad objavljivanih u emigraciji i ponovljenih u Otaxbini posle devedsetih, danas je moguće naći tek poneku u to uglavnom antikvarno. Sa druge strne sve su učestaliji zahevi za rehabiliaciju Milana Nedića. Takav stav iznose pojedine stranke, pojedinci pa čak i ministri. Milan Nedić nije suđen pa je njegovu rehabilitaciju nemoguće zahtevati putem suda, mada je najteža kazna, nad njim, verovatno izvršena bacanjem kroz prozor sa četvrtog sprata, ako nije pre toga već bio ubijen. Nedića je propaganda pobdnika optužila za kolaboraciju (saradnju) sa nemačkim okupatorom. Kada se upotrebljava izraz kolaboracija to odmah ima negativno značenje, a kada se upotrebi naša reč saradnja to upošte nije sporno, samo je pitanje koji su bili ralozi i motivi za tu saradnju. Ova knjiga na ta pitanja daje odgovor. Ako se Nedićeva saradnja iz nužde sa nemački okupatorom, uporedi sa saradnjama druga dva pokreta koja su tada u Srbiji delovali, osnovna je razlika je u motivu. Oni su svim srcem želeli da dođe do sovjetske (1944.) ili američke (2000.) okupacije Srbije. Nedić nemačku okupaciju nije želeo, to potvrđuje ova knjiga, tako da je svako poređenje sa Kvislingom budalaština i zlonamerna tvrdnja. Želimo samo da ova knjiga pomogne očuvanju sećanja na veliko delo Milana Nedića u spašavanju srpskog naroda od biološkog uništenja. Verujemo da je Srpski narod napragu otrežnjenja i da će kroz koju godinu mnogi trgovi i ulice po Srbiji sa ponosom nositi njegovo ime. Beograd, 2009. g. Izdavač 7 PREDGOVOR PRVOM OTACBINSKOM IZDANJU Prošlo je više od pola veka od događaja o kojima Boško N. Kostić govori u ovoj knjizi. Zvanični istoričari kažu da to nije dovoljno da bi mogli da daju svoj sud o njima. Pojavljivanje ove knjige trebalo bi da im u tome pomogne. Bez obzira što je prvo izdanje objavljeno još 1965. god. nije imala priliku da da svoj doprinos objektivnom sagledavanju ličnosti đenerala Milana Đ. Nedića i njegove istorijske uloge u životu svekolikog srpstva, jer je, kao i mnoge druge knjige pisane u emigraciji, bila zabranjena. Prvi put se sada pred ovdašnjom čitalačkom publikom pojavljuje knjiga koja na najcelovitiji način govori o peri-

odu od njegovog dolaska na čelo vlade do navodnog „samoubistva". Do sada se to činilo „parče po parče", kako se kome uklapalo u politički trenutak, ili po nekom ličnom osećanju „granice do koje se sme govoriti o đeneralu Nediću" - kod pojedinih zvaničnih doktora istorijskih nauka. General Nedić heroj i mučenik ovog naroda zaslužuje mnogo bolje mesto u našoj istoriji, njemu dugujemo što kao narod postojimo. Ako ova knjiga doprinese da se napravi ma i jedan korak u priznavanju te istorijske činjenice ona je svoj zadatak ispunila. Đeneral Nedić, nije stvorio samo Komesarijat za izbeglice, što je nesumnjivo značajno i vredno poštovanja, već je stvorio i omogućio sve ono što je bilo neophodno da one mogu koliko-toliko (i ne samo one, već ceo srpski narod) normalno da žive i prežive, što znači funkcionisala je privreda, zdravstvo, saobraćaj, vladao je relativan mir u Srbiji. Možda i nesvesno, sam Dedijer odao je najveće priz8 nanje za učinjene napore generalu Nediću, napisavši u svom Dnevniku, po ulasku u Beograd 1944. godine: ,Jedna me stvar mnogo obradovala, u Srbiji ima mnogo hrane. Neće biti gladi ni u Krajini, ni u Lici, ni na Pivi. Sela u ovom delu Srbije nisu tako popaljena, kao u krajevima Bosne i Like. I slaće Srbijanci svojoj braći i hleba i sa hlebom." (V. Dedijer, DnevniK Beograd, 1951, str. 803). Nije li ovo zapažanje bilo dovoljno da podstakne zvanične istoričare da se zamisle otkuda sve to i može li biti izdajnik onaj ko se tako domaćinski starao o svome narodu, tim pre kada im je bilo dostupno i saznanje - da je Srbija bila jedina zemlja u okupiranoj Evropi kojoj je nemački Rajh krajem septembra 1944. godine dugovao po kliringu sedam i po milijardi zdravih dinara (!) (B. Karapanxić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945,Ohajo, 1958, str. 165). Pošto istoriju u prvi mah pišu pobednici, po njima je rečeno sve najgore o generalu Nediću, a poznavajući suštinu „pobednika", još 13. marta 1944. godine Ljotić o generalu Nediću kaže: „Male stvari vide se izbliza, a velike tek iz daleka. Ko hoće da vidi Kopaonik, taj će ga videti samo iz daleka. Kad čovek dođe u podnožje njegovo, ne vidi Kopaonik. Vidi nekoliko kosa, bregova, čak ni sam vrh njegov ne vidi... Ali kad se poodmakne, onda ga vidi i onda kaže: - Eno ga Kopaonik. Tako i s velikim delima i velikim ljudima. Tako i s đeneralom Nedićem. Tek će istorija istaći iz istorijske perspektive svu ogromnost njegovog dela." (D. V. Ljotić: Pozadina rata i njen gospodar, Beograd, 1944, str. 112-113). Dovoljno se odmaklo, valjda je vreme da se sagleda cela slika. Beograd, 1992. g. LJ. P. 9 PREDGOVOR PRVOM IZDANJU Američko-srpski kulturno-prosvetni klub „ H e r c e g Bosna", Milvoki, Viskonsin, koji se istakao svojim nacionalnim i kulturnim radom, izdaje ovu knjigu o dokazanim zaslugama đenerala Milana Nedića za naš srpski narod. Klub „Herceg-Bosna" to čini i zbog toga što su general Milan Nedić i njegovi saradnici veoma mnogo

doprineli spasavanju stotina hiljada Bosanaca i Hercegovaca i desetina hiljada srpske dece čije su roditelje, na zverski način, pobile krvave ustaše Ante Pavelića. Izdajući ovu knjigu, klub „Herceg-Bosna" se odužuje svetloj uspomeni velikog mučenika našega naroda, generala Milana Nedića, koji je sebe svesno prineo na žrtvu. Moramo istaći da Nemci nisu tražili đenerala Milana Nedića, da bi mu poverili vladu u okupiranoj Srbiji, a Milanu Nediću ni na pamet nije padalo da obrazuje vladu. Ovo je bila ideja istaknutih srpskih političara, privrednika, naučnih radnika i najuglednijih ljudi iz Beograda. Oni su verovali da je jedini izlaz iz pogibeljne situacije, u kojoj se našao naš narod, ako se uprava zemlje poveri najuglednijem čoveku, koji uživa najveći autoritet u narodu. Tada se u Beogradu mislilo i verovalo, da će samo takav čovek moći da spase Srbe od strašne propasti koja im preti od komunista, nacista, krvavih ustaša i drugih nacističko-fašističkih satelita. Svi su se tada složili da je takva ličnost general Milan Nedić, koji je u to teško i krvavo vreme istupio kao mandator čitavog srpskog naroda. Namera Milana Nedića je bila, da spase što je moguće više srpskih glava i da od te male okupirane Srbije načini oazu za spasavanje svih Srba izvan Srbije i da se uništi komunistički pokret na teritoriji gde Srbi žive. General Milan Nedić je hteo da se tako sačeka iskrcavanje saveznika: tada bi sve srpske nacionalne snage mogle koristiti i svom narodu i saveznicima. Što ovako nije učinjeno, sigurno nije krivica Milana Nedića. O tome će nepristrasna istorija jednog dana dati svoju završnu reč. 10 U našoj burnoj prošlosti mi smo imali Obilića, Jugoviće, Strahinjića Bana, Karađorđa i druge junake, koji su sjajno služili svojoj otaxbini. Ali i teška i verna služba Marka Kraljevića, carice Milice, kneza Ive od Semberije i Miloša Obrenovića nije u očima našeg naroda bila ni manja ni lakša. Srpski narod nazvao je Miloša Obrenovića velikim i on je do današnjega dana ostao Veliki Miloš, iako je zavijao tursku čalmu da bi svoj srpski narod spasavao. Tri pune godine, za vreme teške i preteške okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu, general Milan Nedić je bio junak i mučenik. Po neizmernoj ljubavi za svoj narod i velikoj želji da mu pomogne u najtežim danima njegove istorije, Milan Nedić bio je spreman i na najveću žrtvu i na najveće ponižavanje samo da bi srpskom narodu bilo lakše i bolje. Đeneral Milan Nedić bio je proslavljeni vojskovođa; on, za vreme teške okupacije, ne traži niti želi bilo kakve počasti. Milanu Nediću je sudbina dodelila ulogu da spasava svoj narod i da sve čini da naš narod bude spasen od biološkog uništenja. I tragična smrt đenerala Milana Nedića je najbolji dokaz da je on bio pravi heroj. Gledajući smrti u oči, on nije hteo dozvoliti da sudski proces, koji su mu spremali komunistički xelati, bude jedna obična komedija, koja bi samo i jedino mogla da posluži komunističkim interesima.

Članstvu kluba „Herceg-Bosna" i njegovom vrednom i čestitom predsedniku g. Luki Bajiću, pripada zasluga za sva dobra dela koja je ovaj klub do sada učinio. U ova dobra dela spada i prilog od preko 12.000 dolara za podizanje srpske pravoslavne crkve u Banja Luci, koju su ustaše 1941. godine do temelja razrušile. Klubu „Herceg-Bosna"; a naročito njegovom predsedniku g. Luki Bajiću, pripada zasluga i za to što će se na dan 3. oktobra 1965. godine u katedrali ,,Sveti Sava" u Milvokiju održati pomen - parastos sa akademijom mučeniku i junaku Milanu Nediću. avgusta 1965. g. Boško N. KOSTIĆ 11 O TRAGIČNOJ SRPSKOJ SUDBINI Od dolaska na Balkansko poluostrvo nije se srpski narod nikada nalazio u težoj situaciji nego 1941. godine. Tokom 1 300 godina, život Srba na Balkanu nije nikada bio lak. Od samog početka svog življenja na ovom nemirnom delu sveta, Srbe su pritiskivale razne nevolje i gonile razne neprijateljske sile. Po nekoliko desetina godina, najviše po stotinu godina, provedenih u miru i sigurnosti, pa su odmah iza toga dolazile nove bure, poremećaji i katastrofe. Još od osnivanja prvik srpskik država na Balkanu pa do odlučne prekretnice na Kosovu polju život srpskog naroda bio je težak. Zemlja koju su Srbi nastanili bila je, od kako se zna za nju, svetsko prolazište. Još u doba pre Hristovog rođenja ona je bila poznata kao međunarodni put i raskrsnica. „Pre otkrića novog sveta, Amerike i Australije, ljudi su poznavali samo tri kontinenta: Evropu, Aziju i Afriku. Ta tri stara kopna međusobno je vezivalo Balkansko poluostrvo. Taj je položaj učinio da balkanska zemlja postane ne samo veza nego i raskrsnica i glavni put između tri stara kontinenta, između Istoka i Zapada, Severa i Juga. Odatle činjenica da ni u jednom delu sveta nije bilo toliko znamenitih, a često i presudnih sukoba rasa i plemena, vera i civilizacija, toliko žarišta i udarnih pokreta, toliko mešavina i previranja. Putopisci srednjeg veka koji su prolazili Balkanom stoga su ga nazivali „lancem ili kopčom celog sveta". Odavno je izračunato da put preko Balkana, moravskom i vardarskom dolinom do Soluna, predstavlja najkraću vezu i za Bagdad i za Egipat i odavno se znalo da onaj ko drži kapije Carigrada, drži u rukama i ključeve sveta - (Balkan i Balkanci, izdanje „Balkanskog instituta" - Beograd, 1937. godine) Na toj i takvoj balkanskoj zemlji Srbi su naselili i 12 držali najvažnije, središnje delove i odatle su oni kroz vekove bili više na udaru od svih drugih balkanskih naroda. Ta okolnost učinila je da se kod srpskog naroda razviju izvanredna politička, državotvorna i nacionalna osećanja i vrline. To su davno zapazili i strani naučnici koji su se bavili ispitivanjem Balkana i njegovih naroda Ali, avaj, ta iskustva su plaćena teškim bolom, potocima i rekama krvi i kroz to, jezivim gubljenjem biološke supstance naroda. Pre čuvene bitke na Kosovu (1389. godine) Srba je bilo više nego uoči Karađorđevog ustanka (1804. godine); u srednjem veku, pak, Srbi su brojniji od Engleza i od Nemaca. Računa se da danas Srba ima nešto

preko jedanaest miliona, a koliko je Engleza i Nemaca svima nam je dobro poznato. Posle poraza na Kosovu, osmanlijski osvajač iz Azije razbio je i uništio moćnu i naprednu srpsku srednjevekovnu državu i držao narod u petvekovnom ropstvu. Ma koliko da je robovanje pod Turcima bilo teško (svako robovanje tuđinu preteško je), naročito što se dužine tiče, njima nije pošlo za rukom da unište i srpski narod. On se održao tu kroz vekove; sećao se svoje nekadašnje slave i veličine, narodna svest bila je na visini, očuvana je vera, i od naraštaja do naraštaja srpski narod je bio povezan sa svojom istorijom i svetlom tradicijom. U njegovom srcu skupljala se snaga kroz vekove i početkom devetnaestog veka on je kao munja zapalio ceo Balkan, otvorio eru oslobodilačku, ostvario samostalnu (novu, modernu) nezavisnu državu, koja je ubrzo postala Pijemont oslobodilačkih akcija svih Južnih Slovena i Balkanaca. U Balkanskim ratovima (1912 - 1913) osvećeno je Kosovo, a vrlo brzo iza toga, posle Prvog svetskog rata (1914-1918), oslobođen je i ujedinjen ceo srpski narod. Stvorena je zajednička država slobodnih Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle svega 22 godine, što je bio vrlo kratak period za konsolidaciju jedne nove države, dolazi strašni Drugi svetski rat. Opet je Balkan u zenitu vrtloga i ratnih bura. Protivnički tabori, dve silne konstelacije, svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, otimaju se oko 13 toga ko će Balkan, u prvom redu Kraljevinu Jugoslaviju, kao centralnu i najveću državu Balkana, ukvatiti u svoje mreže i zbog sebičnih interesa baciti u katastrofu rata. Sirenski glasovi sa strane, propaganda svih vrsta, agenti i provokatori stranih sila pritisli su zemlju od krajnjeg severa do krajnjeg juga, i od početka rata u Evropi (septembra 1939) do našeg nesrećnog ulaska u rat, u proleće, aprila 1941. godine, u našoj Otaxbini vladala je otrovna, zagušljiva atmosfera, kojoj su se iz prikrajka mogli radovati samo komunisti i hrvatske ustaše. Na našu nesreću Jugoslavija u to vreme nije imala na čelu iskusne i mudre državnike i vojskovođe kakve je 1914. godine imala mala Srbija. Čim je Jugoslavija uvučena u rat, srpski se narod našao u gorem položaju nego na Kosovu, gorem nego ikada u svojoj istoriji: sa svih strana opkoljen od neprijatelja, a i iznutra takođe podrivan od neprijatelja. Hitlerova sila udara sa ogromnom vojskom i nemilosrdno, bez objave rata, bombarduje prestonicu Beograd. Bombardovanje je bilo strašno. Nepripremljen narod nije slutio da će ga Hitler i Musolini takvom žestinom i tako mučki napasti. Žrtava je bilo mnogo. Narod je obezglavljen. Vlada, sa kraljem Petrom II na čelu, avionima napušta zemlju, a vojska jugoslovenska ubrzo iza toga kapitulira. I Mađarima i koburškim Bugarima i Albancima i Nemcima i Italijanima glavna je meta Srbija; srpski narod kao stub države koja je survana u katastrofu. Srbe treba uništiti i to do kraja, do poslednjeg deteta - bila je parola s kojom su se složili naši neprijatelji raznih pogleda i apetita. Za srpski narod spremljena je još teža zamka od neprijatelja iznutra: od ustaša i komunista. Hitlerove oklopne jedinice uspostavile su u Zagrebu ustašku vlast i ustaše stvaraju, po odobrenju i uz pomoć Hitlera i Muso-

linija, takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku, koja obuhvata, pored Hrvatske, i jedan deo Dalmacije i Boke Kotorske, te još i Slavoniju, Srem, Bosnu i Hercegovinu i deo Sanxaka. Više od tri miliona Srba potpada pod tu nakaznu tvorevinu koja u svom „državnom" programu ima 14 samo jednu tačku: uništiti Srbe, i to ne samo one koje je obuhvatila „NDH", već i one koji se nalaze u okupiranoj Srbiji, Južnoj Srbiji, Crnoj Gori, Bačkoj i Banatu. Iz dokumenata ustaških, nemačkih i italijanskih danas se jasno vidi da je zlavni cilj ustaša, sa Pavelićem na čelu, bio totalno uništenje srpskog naroda. Taj zločinački posao bio je podeljen na etape. Trebalo je najpre uništiti Srbe koji su se zatekli na teritoriji koju je obuhvatila ,,NDH": trećinu pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati u okupiranu Srbiju. To je bila politika koja je javno proklamovana i objavljivana u tadašnjoj ustaškoj štampi; o tome postoje brojni dokumenti. Ustaše su nameravale da, kada završe svoj zločinački posao u ,,NDH", pomoću Hitlera upadnu u okupiranu Srbiju i da tu sa srpskim narodom postupe još gore nego u ,,NDH". Za tu genocidnu akciju valjalo je stvarati odmah uslove: između okupatora i naroda u Srbiji stvoriti nemoguće odnose i prinuditi okupatora da pozove u Srbiju ustaše, Albance i Mađare da „prave red". I mađarski revanšisti i albanski otmičari znali su, i to veoma dobro, isto što i ustaše: sve će im biti uzalud ako ostane Srbija, ako ostane jedina oaza srpskog naroda U doba okupacije, okupirana Srbija je po broju stanovništva znatno porasla prilivom izbeglica iz drugih srpskih krajeva. Znalo se da rat ne može da traje večito, a kad se rat završi, Srbi će, kao „stari vizantijski majstori", opet naći puta i načina da od male okrvavljene Srbije stvore bazu i Pijemont za oslobođenje i stvaranje nove velike države. Zato je trebalo uništiti i Srbe i Srbiju. Po tim planovima, Beograd sa Banatom trebalo je da zadrže Nemci, Bačku bi uzeli Mađari, a sve drugo je trebalo da se uništi! Možda će neko pomisliti da su ovo bile samo maštarije i neprijateljske puste želje. Ovo je stvarno bio jedan pakleni plan, koji je, eventualno, mogao da bude i realizovan. Ostvarenje toga plana i direktno i indirektno su pomagali komunisti na celokupnoj teritoriji Jugoslavije, a naročito u granicama okupirane Srbije. U takvoj se situaciji našao srpski narod u jesen 1941. 15 godine. Sa svih strana prete smrt i totalno uništenje. Po Hitlerovoj naredbi, za jednog njegovog mrtvog vojnika strelja se po stotinu, a za ranjenog po pedeset nevinih Srba. Uz to, pale sela i naselja i ruše gradove bombardovanjem iz aviona. Ta mera odmazde od strane nemačke vojne sile, koliko je do sada poznato, nigde u Drugom svetskom ratu nije postojala, ni kod Belgijanaca, ni kod Francuza, ni kod Poljaka, ni drugih okupiranih naroda. Ta užasna odmazda primenjivana je samo nad srpskim narodom. Komunisti su cinički koristili ovu odmazdu. Oni bi iz zaklona ili šume ubili po kojeg nemačkog vojnika u prolazu, a onda su dolazile strašne nemačke odmazde. Stvarala se zla krv i panika. Mnogi ljudi su bežali u šume, gde su ih prihvatali partizani-komunisti, pa od njih stvarali svoju vojsku. Isto su to činili i na pod-

nisu stigli da pobegnu u Srbiju, da beže u šume, gde su ih komunisti primali i od njih formirali svoje ,,proleterske" divizije. Tako su nastale najbolje Titove borbene jedinice: od nesrećnog srpskog naroda iz Bosne i Hercegovine, Like, Korduna, Slavonije, Srema i dr. Komunisti su bili nov politički faktor, treći partner, nepoznat u Prvom svetskom ratu, partner koji na sve moguće načine koristi sukobe i borbu dva zaraćena suparnika. Za komuniste ni u jednoj drugoj zemlji Evrope, s obzirom na ceo splet događaja i činjenica, nije bilo pogodnijeg tla od teritorije Jugoslavije, raskomadane na nekoliko delova. U ovako teškoj situaciji, pojavljuje se armijski general Milan Đ. Nedić, da spasava ne samo okupiranu Srbiju već ceo srpski rod. Mala okupirana Srbija, sa jezgrom junačke Šumadije, njemu će samo da posluži kao matica, kao majka, kao jezgro za spasavanje celog Srpstva. U Beograd stižu strašne vesti o zverstvima ustaša nad Srbima u Banja Luci i Bosanskoj Krajini. Srpski vladika Platon i prota Dušan Subotić ubijeni su i bačeni u reku Vrbas. Po zlu čuveni ustaški vođa, dr Viktor Gutić, nagoni Srbe i Jevreje da sruše veličanstvenu srpsku pravoslavnu katedralu u Banja Luci. Ovaj isti dr Gutić 16 javno drži govore, koje objavljuje celokupna ustaška štampa, da će svi Srbi biti pobijeni. On je te svoje govore obično završavao rečima: ,,Drumovi će poželeti Srbalja, al' Srbalja više biti neće..." Ubijen je na zverski način i mitropolit dabrobosanski Petar, sin vojvode Bogdana Zimonjića. Vladika gornjokarlovački, Sava Trlajić, nateran je od ustaša da čisti ulice, a posle toga zverski je i on ubijen. O ustaškim zverstvima su napisane čitave knjige od strane priznatih naučnika. Cifra pobijenih Srba teško da će se saznati. Razni podaci govore o broju između 700.000 i 1.000.000. (Više o tome videti u knjizi: Edmond Raris, Genocide in Satellite Croatia 1941-1945 izdanje "The American Institute for Balkan Affairs", Chicago, Illinosi.) KOMUNISTI - DŽELATI SRPSKOG NARODA Do napada Nemačke na Sovjetsku Uniju u okupiranoj Srbiji vladao je red i mir. Od momenta okupacije pa do 22. juna 1941. godine u Srbiji nije poginulo ni jedno lice. Tako je pružena mogućnost da ta mala i okupirana Srbija prihvati i smesti više stotina hiljada izbeglih Srba iz raznih krajeva, a isto tako i preko 20.000 Slovenaca, kao i sve one Hrvate kojima je pretila životna opasnost od Pavelićevih ustaša. Odmah po slomu Jugoslavije, jedan manji broj oficira, ne želeći da ode u zarobljeništvo, skponio se u planine na teritoriji Srbije, sa namerom da se organizuje, naoruža i sačeka povoljnu situaciju da preuzme vlast i obezbedi miran kontinuitet nacionalne države po svršetku rata. Ove oficire predvodio je tadašnji pukovnik Dragoljub Mihailović. Kada je Nemačka napala Sovjetsku Uniju, situacija se u okupiranoj Srbiji iz osnova menja. Komunisti, dotle u neku ruku saveznici i prijatelji Nemaca, njihovi potkazivači, odlaze u šume, stvaraju svoje gerilske odrede i iz zaseda napadaju usamljene i male grupice Nemaca, otpočinju ustanak. Nemci odmah odgovaraju streljanjima po 17

ključu: po stotinu Srba za jednog ubijenog Nemca, a pedeset za ranjenog, i to nikada ne pitajući ko je kriv, već streljaju odreda kako bi se samo ispunio potreban broj i zastrašio ostali narod. U isto vreme okupator spaljuje čitava sela i naselja u čijoj su blizini komunisti mučki izvršili ubistva nemačkih vojnika pa pobegli. Komunistička parola je tada bila: ,,Što gore - to bolje!" Nesrećni Srbi koji su posle užasnih odmazdi i kaznenih ekspedicija ostali u životu, morali su da beže u šumu; da bi spasili svoje živote, prilazili su ,,šumskim ljudima", ne pitajući da li su to nacionalni četnici ili su to partizanski Titovi odredi, jer u samom početku, od juna 1941, u očima neobaveštenih neke velike razlike između jednih i drugih, takoreći, nije ni bilo. Obe grupe su smatrane kao borci za slobodu. U zoru 22. juna 1941. nemački radio obaveštava čitav svet da je Nemačka napala Sovjetski Savez. Istoga dana Kominterna šalje telegram Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije koji glasi: „Verolomni napadaj Nemačke na SSSR nije samo udarac uperen protiv zemlje socijalizma, već i protiv slobode i nezavisnosti sviju naroda. Odbrana SSSR jeste istovremeno i odbrana naroda koje je okupirala Nemačka. Narodima Jugoslavije pružena je mogućnost da razviju svestranu oslobodilačku borbu protiv nemačkih podjarmljivača. Neophodno je potrebno poduzeti sve mere da bi se poduprla i olakšala pravična borba sovjetskog naroda. Neophodno je razviti pokret pod parolom stvaranja jedinstvenog nacionalnog fronta i već ranije jedinstvenog internacionalnog fronta borbe protiv nemačkih i italijanskih fašističkih razbojnika, a za zaštitu od fašizma podjarmljenih naroda - delo koje je nerazdvojno povezano sa pobjedom SSSR. Uzmite u obzir, da se u sadašnoj etapi radi o oslobođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revoluciji. Potvrdite da ste ovo primili. „Kominterna" 18 Komunisti, na čelu sa Staljinom, glavni su krivci što je došlo do Drugog svetskog rata. Oni su dali snagu Hitleru da pokori skoro čitavu Evropu. Da nije došlo do pakta RibentropMolotov pitanje je da li bi Hitler udario na Poljsku. Svi mi znamo da su vojno-diplomatske misije Velike Britanije i Francuske bile u Moskvi radi zaključenja pakta sa Sovjetima. Staljin je obe delegacije bezočno obmanjivao i sa njima vodio razgovore sve dok nije potpisan pakt Ribentrop-Molotov. Kada je pakt potpisan predstavnici Velike Britanije i Francuske bili su prinuđeni da napuste Moskvu, videvši da su od strane Staljina prevareni... Uvereni smo da će za čitaoce biti od velikog interesa govor koji je Staljin održao 19. avgusta 1939. godine na sednici Politbiroa u Moskvi. Posle izlaganja Generalnog sekretara Kominterne Georgi Dimitrova, odmah je uzeo reč Staljin i rekao: Mir ili rat. To pitanje ušlo je u kritičnu fazu. Njegovo rešenje zavisiće potpuno od držanja Sovjetskog Saveza. Ubeđeni smo potpuno da će, ako zaključimo savez sa Francuskom i Engleskom, Nemačka morati da se povuče pred Poljskom i da se sporazume sa zapadnim silama. Na taj način rat će biti izbegnut. A tada će naknadni razvoj

stvari uzeti opasan karakter po nas. Ako pak, s druge strane, primimo poznati nam predlog Nemačke, da s njom zaključimo pakt o nenapadanju, Nemačka će sigurno napasti Poljsku, a učešće u tom ratu Velike Britanije i Francuske biće tada neizbežno. U ovim prilikama, mi ćemo imati mnogo mogućnosti da ostanemo izvan sukoba, pa ćemo s korišću moći da čekamo svoj čas. A to baš zahteva naš interes. Tako je naš izbor jasan. Mi moramo primiti nemački predlog i učtivim objašnjenjem vratiti u njihove zemlje izaslanstva Engleske i Francuske. Nije teško predvideti korist koju ćemo imati od takvoga načina rada. Očigledno je za nas da će Poljska biti uništena čak pre nego što Engleska i Francuska budu u stanju da joj pomognu. U tom slučaju, Nemačka će nam dati deo Poljske do blizu Varšave, sa Ukrajinskom Galicijom..." 19 „Drugovi", završio je Staljin, „izložio sam vam svoje shvatanje. Ponavljam da je u našem interesu da rat izbije između Nemačke i anglo-francuskog bloka. Za nas je glavno, da taj rat traje tako dugo da obe strane izađu otuda iscrpljene. Iz tih razloga moramo primiti pakt koji predlaže Nemačka i raditi na tome da rat, jednom objavljen, traje što duže..." ("Bilten" br. 34, 31. decembra 1939. godine, izdavač D. Ljotić) Iz Staljinova govora jasno se vidi, da je komunistima trebao rat pa su oni radi toga napravili sporazum sa Hitlerom. Još je opšte poznato da su Staljin i komunisti Hitleru pružili vrlo efikasno pomoć u benzinu. Benzin je bio neophodan za nemačko vojno vazduhoplovstvo, koje je rušilo gradove i sejalo smrt među civilnim stanovnicima po skoro čitavoj Evropi. Staljin je Hitlera pomogao još i davanjem pšenice i drugih sirovina. Staljinu i komunistima baš ništa nije smetalo što je Hitler pokorio i okupirao: Poljsku, Čehoslovačku, Francusku, Belgiju, Holandiju, Dansku, Norvešku, Jugoslaviju i Grčku. Staljin naređuje da se ambasadoru Jugoslavije, dr Milanu Gavriloviću, saopšti da on sa osobljem treba da napusti Sovjetski Savez, jer Jugoslavija više ne postoji. Ovakav cinizam i nemoral mogu da imaju samo komunisti. A kada je Hitler napao Sovjetski Savez onda se šalje depeša komunistima Jugoslavije da goloruki narod dignu na ustanak protiv Nemačke kao osvajača i ugnjetavača! Zar to Hitler nije bio i pre napada na Sovjetski Savez?! Iz navedenog dokumenta vidi se još jedna stvar: da Sovjetski Savez naređuje građanima drugih zemalja da moraju da rade samo ono što je u interesu svetskog komunizma. Na dan 13. februara 1942. Staljin šalje telegram komunistima u Jugoslaviji, u kome zahteva da Vrhovni štab partizana Jugoslavije uputi proglas narodima porobljene Evrope. Ta naredba iz Moskve glasi: „Bilo bi poželjno da Vrhovni štab partizana u ime jugoslovenskog naroda istupi s kratkim proglasom narodima okupiranih zemalja, naročito Čehoslovačke i Francuske. U tom proglasu, 20 ukazujući na to kako se bori vaš narod za slobodu i nezavisnost, Vrhovni štab apelovao bi na te narode da ne proizvode ratni materijal i ne daju sirovine i hranu krvavom Hitleru, da na sve načine dezorganizuju njegovu

ratnu mašinu, da razvijaju partizanski pokret protiv okupatora i da svim silama izvojuju puni poraz smrtnog neprpjatelja svih naroda Evrope - nemačkog fašističkog imperijalizma. Takvom proglasu mi bismo mogli dati najširu publikaciju u štampi i preko radija." Iz ovoga proglasa se jasno vidi, da su i Francuzi i Čehoslovaci, iako su simpatisali Sovjetski Savez, gledali prvo interese svoga naroda i nisu hteli da dignu ustanak pre vremena. Komunistima nije bilo stalo do borbe protiv okupatora, već do preuzimanja vlasti i zavođenja komunističke diktature, posle odlaska okupatora iz Jugoslavije. Komunisti su uništavali „poredak", spaljivali arhive i zemljišne knjige i ubijali najuglednije domaćine na selu. Time su oni izazvali okupatora da vrši što više represalija, ubija nevine ljude, žene i decu i spaljuje njihove domove. Komunisti su javno govorili: ,,U opustošenu Srbiju, kada uzmemo vlast u svoje ruke, naselićemo Kineze"! U toku jula i avgusta 1941. godine, gotovo cela okupirana Srbija je bila u plamenu. Okupator je napustio pojedine krajeve i gradove, čuvajući važne saobraćajne linije. Zapadna Srbija je bila skoro sva u rukama ustanika. Partizanski odredi došli su čak i pod sam Beograd, držeći Lipovačku šumu, Avalu i Boleč. Nacionalni četnici, protivno svojoj volji i prvobntnoj.nameri, bili su gurnuti u ustanak, postavši na taj način saveznici komunista na teritoriji okupirane Srbije. Pojedini dražini komandanti bili su uvučeni u revoluciju protivu volje i naređenja Draže Mihailovića: Tako je, na primer, pukovnik Misita poveo svoje ljude u Krupanj, Loznicu i Bogatić u zajednici sa komunistima. Pukovnik Misita, u jednom svom pismu, priznao je da je to učinio na svoju ruku, bez naređenja i znanja Draže Mihailovića. Tako su još nekoliko četničkih komandanata uvučeni u revoluciju od 21 strane komunista u napadima na Šabac, Kraljevo, Gornji Milanovac, Čačak itd. Tako je počeo da se okreće krvavi točak revolucije. Nemci sprovode strahovite kaznene ekspedicije, streljaju u masama nevini narod, spaljuju sela. Ovo je davalo samo još veću snagu komunističkom ustanku. Komesarska uprava, koja je bila obrazovana na osnovu međunarodnog prava i Haške konvencije, nemoćna da pomogne svom narodu, podnela je ostavku. OBRAZOVANJE VLADE ĐENERALA MILANA NEDIĆA g U ta preteška vremena, ostati bez ikakvog posrednika između porobljenog, obezglavljenog, izranjavljenog naroda i bezdušnog okupatora, bila bi sigurno propast i pogibija za Srbe. Kada bi ustanici pobili čak i 50.000 nemačkih vojnika Nemci bi streljali po svom strašnom ključu ravno 5:000.000 Srba Ovo bi Srbe uništilo, a ništa ne bi uticalo na stanje na frontovima, niti bi zbog toga Hitler izgubio rat. U Beogradu se održava sastanak najviđenijih Srba: istaknuti predstavnici političkih partija, akademici, najugledniji profesori Univerziteta, predstavnici inŽenjerske, industrijske, lekarske i advokatske komore, kao i drugi javni radnici. Šef Komesarske uprave Milan

Aćimović, obaveštava da je Komesarska uprava podnela ostavku usled teške situacije. On obaveštava da su Nemci na putu između Valjeva i Kosjerića, za samo jednog ubijenog nemačkog motociklistu, ubili oko stotinu nevinih ljudi, među kojima se nalazio i bivši narodni poslanik Gajić. U Mačvi, u selu Prnjavor, komunisti su ubili samo jednog nemačkog vojnika. Za tog jednog nemačkog vojnika oni streljaju 110 ljudi iz istog sela, na čelu sa arhijerejskim namesnikom Dragutinom Jovanovićem. Zbog pucnjave na jedan nemački tenk, koji nije oštećen niti je ko poginuo, Nemci streljaju 132 Srbina iz sela Petlovače i pale selo. 22 U selu Jarebice ubijeno je 6 nemačkih vojnika, a za odmazdu streljano je 626 Srba. U selu Slepčević, ustanici pale samo jedan nemački kamion, nisu ubili nijednog Nemca; a okupator za to u Šapcu veša dva lekara (dr Boru Tirića, dr. Avrama Koena) i druge ugledne Srbe. Milan Aćimović obaveštava skup najviđenijih Srba o stanju u Srbiji i misli da bi trebalo stvoriti jedno autoritativnije upravno telo, čiji bi zadatak bio da nastavi sa spasavanjem srpskog naroda. Bilo je mišljenja, da te dužnosti treba da se primi advokat i bivši ministar pravde Dimitrije Ljotić. On je ovo odbio, jer je smatrao da na čelo te nove uprave treba da dođe ličnost koja nikada nije pripadala nijednoj političkoj stranci, a istovremeno uživa kod Srba najveći ugled i autoritet. Dimitrije Ljotić smatra da je za tu ličnost najpogodniji armijski đeneral Milan Đ. Nedić, bivši ministar vojske i mornarice i u poslednjem ratu komandant grupe armija, jer on uživa najveći autoritet u zemlji. Milan Nedić je u to vreme bio interniran od strane okupatora u Beogradu. Gledište Dimitrija Ljotića zastupali su Vlada Ilić, industrijalac i bivši predsednik opštine u Beogradu, dr Aleksandar Belić, predsednik Srpske akademije nauka i drugi. Sporazumno je odlučeno da ta ličnost bude đeneral Milan Nedić. Na drugom sastanku najuglednijih beogradskih građana bio je prisutan i đeneral Milan Nedić. Kada je Milan Nedić čuo šta se od njega traži on je istakao da takav položaj iziskuje strahovitu odgovornost, te zbog toga on ne može da primi ponuđeni mu položaj. Svi prisutni su pitali: ,,A šta sad?" Odmah su svi počeli da mole i preklinju generala Nedića da se primi položaja. Situacija je bila vrlo teška. Rešeno je da se svi prisutni još jednom sastanu, jer su prilike zahtevale da se što hitnije nešto uradi kako bi se našao izlaz iz tako teške i po sve Srbe sudbonosne situacije. Na sledećem sastanku, svi prisutni su govorili da su mnogo razmišljali o svemu i da smatraju da drugog izlaza nema, nego da se Milan Nedić primi ovog zaista teškog 23 zadatka. Dr Aleksandar Belić, predsednik Srpske akademije nauka, uzbuđen, sa suzama u očima, okreće se generalu Nediću i kaže: „Gospodine ministre, Vi ste u slobodnoj našoj zemlji zauzimali najviše položaje, bili ste komandant armije, načelnik glavnog generalštaba, ministar vojske i mornarice i komandant grupe armija. Uživali ste sve počasti. Danas je došlo vreme da se primite jednog zaista teškog i nezahvalnog položaja pod okupacijom. Danas se radi o biološkom spasavanju srpskog naroda, koji

Vi ne smete napustiti..." Izgovorivši ove poslednje reči, dr Belić je zaplakao. Posle reči dr Belića, general Milan Nedić je vrlo uzbuđenim glasom rekao, da pristaje da se stavi na čelo jedne srpske vlade koja će, na osnovu međunarodnih konvencija, primiti odgovornost administriranja zemlje, pod nemačkom okupacijom, odbijajući odlučno svaku politiku koja bi se protivila interesima srpskog naroda. Iz ovoga se jasno vidi da Milan Nedić nije došao na vlast voljom Nemaca, kao Pavelić i Kvisling, nego na molbu velikog broja najuglednijih Srba koji su se tada zatekli u Beogradu. Nekoliko dana docnije, 29. avgusta 1941, obrazovana je vlada đenerala Milana Đ. Nedića. Sastav vlade bio je ovaj: predsednik vlade: Milan Đ. Nedić; ministar unutrašnjih dela: Milan Aćimović, bivši ministar, ministar pri predstavništvu vlade: Momčilo Janković, advokat, ministar pošta i telegrafa: Josif Kostić, armijski đeneral; ministar saobraćaja: Đura Dokić, armijski đeneral; ministar rada: Panta Draškić, đeneral i kancelar Kraljevih ordena; ministar prosvete: Miloš Trifunac, profesor univerziteta; ministar pravde: dr Čeda Marjanović, kasacioni sudija i nosilac ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima; ministar socijalne politike i narodnog zdravlja: dr Jovan Mijušković; ministar narodne privrede: Mihailo Olćan; ministar poljoprivrede: dr Miloš Radosavljević, bivši narodni poslanik; ministar finansija: Dušan Letica; ministar građevina: inž. Ognjen Kuzmanović, bivši ministar. Đeneral Milan Nedić je obrazovao svoju vladu 24 pošto su se Nemci saglasili sa sledećim uslovima rada: 1. Da se obrazuje Srpska vlada, koja upravlja svim poslovima države i naroda srpskog na ovoj teritoriji, pod nadzorom Vojnog zapovednika u Srbiji. 2. Da se odobri Srpskoj vladi oružana sila, bez koje se ne može obezbediti red i mir u zemlji, i to: a) žandarmerija do jačine 10.000 žandarma; b) potporne narodne jedinice formirane i komandovane od srpskih starešina, čija će se snaga, do 30.000, utvrditi stvarnom potrebom Srpske vlade i odobrenjem Vojnog zapovednika u Srbiji; v) oružje i oružanu opremu za pod a) i b) daje Vojni zapovednik u Srbiji u potrebnoj količini od zaplenjenog oružja jugoslovenske vojske. 3. Da se pomogne ratnim zarobljenicima u Nemačkoj na ovaj način: a) da se lekarskim pregledima utvrđeni kao bolesni i invalidi, zarobljenici puste kućama u Srbiju; b) da se puste iz ropstva svi ratni zarobljenici stariji od 55 godina; v) da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za čije će lojalno držanje Vlada snositi punu odgovornost; g) da se poboljša ishrana naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade. 4. Poboljšati dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama (umesto ustaša). 5. Efikasno obustavljanje ubijanja, pauperacije i

progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Mađarskom. (S. Krakov: General Milan Nedić; 1963) Prva olakšica za Beograđane bila je da su Nemci odmah uklonili iz Beograda jedan mađarski bataljon Honveda, koji je bio smešten u II ženskoj gimnaziji. 25 NEDIĆ APEPUJE NA SRPSKI NAROD Kao predsednik srpske vlade, đeneral Milan Nedić, u svome govoru od 1. septembra 1941, rekao je, pored ostaloga, i ovo: „Došao sam na vladu da spasavam narod, da se međusobno ne istrebi, da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom ,,Samo sloga Srbina spasava". Šta mi možemo da učinimo? Ništa. Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih sila sveta. Tu mi niti možemo pomoći, niti odmoći. Nemoj da se mešamo u tuđe stvari, jer ko se meša u tuđe stvari, izvuče obično deblji kraj." Devetog septembra 1941. godine general Nedić je uputio srpskom narodu poslanicu u kojoj kaže i ovo: ,,Došlo je presudno vreme. Vreme kada se mora misliti svojom glavom, srpskom glavom. Došao je poslednji čas da se otvore oči, da kroz njih vidite bistro, i jasno, i događaje i ljude, a pre svega interese našeg naroda. Deco moja, ne trujte se pićem iz otrovnog tuđeg brloga, napajajte se čistom vodom sa izvora zdrave srpske narodne svesti. Tu ćete jedino naći najlepšu istoriju koju može jedan narod da doživi. Tu ćete, ako pogledate, ako samo duhom svojim zahvatite, naći dela svojih otaca i zadrhtaće vam srce od radosti pred tim otkrivenjem. Deco moja, sinovi Srbije! Ja dižem slavnu srpsku zastavu za čije su časno i neuprljano lepršanje milioni dali dragovoljno živote svoje. Hajte pod tu zastavu vere i nade, časti i junaštva, koja će odagnati od nas patnje i sve poraze naše. Prihvatite je i nosite je, čuvajte je i branite je. Omladino srpska! Ove moje reči su amanet i testament moj vama upućen. Kroz moju dušu i moje srce govore vam oni milioni iz grobova koji su slavno, požrtvovano pali na bojnim poljima vas radi, vama da bude bolje. Poslednji trenutak izbija. Vratite se domu svome, ognjištu očinskom. Vratite 26 se Otaxbini. Vratite se majci Srbiji. Dođite da zajedno sa mnom uzviknete: sve za nju, ništa protiv nje." Gerilska akcija četnika i partizana protiv Nemaca početkom septembra 1941. godine razbesnela je Nemce. Vojni zapovednik Srbije upozorio je na najdramatičnije posledice koje će izazvati četničko-partizanski napadi. Đeneral Nedić bio je u teškoj situaciji. On je video sve veće opasnosti za srpski narod, pa je hitao da formira vojne jedinice, čija bi akcija protiv komunista sprečila strašne nemačke kaznene ekspedicije. Nemačke faktore molio je Nedić da imaju strpljenja, jer se za desetak dana ne može učiniti sve što se želi i ne može se povratiti red u okupiranoj Srbiji, koja je bila već skoro sva u plamenu. Milan Nedić 15. septembra 1941. godine upućuje sledeću poruku srpskom narodu: ,,Srbija se u ovom trenutku nalazi na pragu građanskog

rata. Priberite se i shvatite svu veličinu opasnosti koje nam prete. Njihove preteške posledice snosiće i oni koji ih žele i oni koji se protiv njih bore, i oni koji su krivi i oni koji su pravi... Srbi, želite li i sebi i svojoj deci tu bezumnu, nepotrebnu propast? Želite li da se zatre srpsko pleme?... Teško našem narodu ako okupatorskim vlastima bude potrebno da nam još jednom dokažu kako, i pored rata na Istoku, imaju i suviše slobodnih snaga da nas umire... Duboko verujemo da je naš najveći nacionalni zadatak da spasemo od uništenja jezgro srpskog naroda, da mu omogućimo da u miru dočeka kraj ovog strašnog rata u kome velike sile vode borbu na život i smrt, i da bar tako dočekamo dan oslobođenja, kada kraj ovoga rata nismo umeli da dočekamo u svojoj slobodnoj velikoj domovini. Samo tako odgovorićemo zakletvi koju smo dali Kralju i Otaxbini. Ali ispunjenje ovog svetog zadatka zavisi isključivo od razumevanja i odziva našeg naroda. Mi dozivamo svakog, bez razlike, da ispuni svoju dužnost prema Otaxbini i prema naciji... 27 Čujte naš poziv, čujte naš krik za spas srpstva. Čujte i pohitajte, jer su časovi skupi, i sutra vaš odziv može već kasno stići. Obraćamo se i vama, grešnici, verujući da je među vama većina samo zabludela. Dođite svesti. Ostavite šumu, pušku i bombu. Vratite se porodici i domu svome, Ostavite velike i silne, nek se oni među sobom objašnjavaju i sporazumevaju, ne mešajte se u tuđe račune." SRPSKI ORUŽANI ODREDI Na dan 6. septembra 1941. godine izvršeno je prvo formiranje vojničkih jedinica pod nazivom „Srpski oružani odredi". Komandanti su bili viši oficiri. Do ovoga dana nije bilo većih vojnih jedinica civilne uprave u okupiranoj Srbiji. Đeneral Milan Nedić, stvaranjem Srpskih oružanih odreda, želeo je da se oni bore protiv komunista, da bi se na taj način izbegle krvave nemačke odmazde za poginule nemačke vojnike. Komandantima, koji su krenuli na teren u borbu, đeneral Nedić naređuje da se dobro bore i da uništavaju komunističke odrede, a da sarađuju sa odredima đenerala Draže Mihailovića. Đeneral Nedić je verovao u zajedničku akciju posle razgovora sa delegatima Draže Mihailovića. Za komandanta vojnih odreda Nedić postavlja đenerala Stevana Radovanovića. Žandarmerijski odredi nisu bili u stanju da se sami bore protivu komunista, koji, ubijajući po nekog Nemca, izazivaju strahovite odmazde i kaznene ekspedicije prave pustoš po Srbiji. Dolazi do ozbiljne krize, koju vlada Nedićeva otklanja na taj način što rešava da se narod pozove u borbu i da se osnuju dobrovoljačke jedinice. Odmah posle toga obrazovana je, 15. septembra 1941. godine, Srpska dobrovoljačka komanda. Za komandanta dobrovoljaca đeneral Nedić postavlja pukovnika Kostu M. Mušickog, bivšeg ađutanta Kralja Aleksandra i Kraljice 28 Marije. Već prvog dana formira se prvi dobrovoljački

odred, koji je kasnije nazvan „Treći đački", jer je u njemu bilo najviše studenata. Ovaj odred imao je prvu borbu sa komunistima već 17. septembra, u kojoj potpuno razbija famu o tobožnjoj nepobedivosti komunisga. Na dan 20. februara 1942. godine počinje da se formira Srpska državna straža, Srpska granična straža i Srpska gradska straža. Na čelu ovih oružanih formacija tada je stajao ondašnji upravnik grada Beograda i predsednik opštine Beograd, Dragi Jovanović. On je na ovo mesto postavljen po izričitom traženju nemačkog generala Majsnera. Srpska državna straža, sa Srpskom graničnom stražom, imala je oko 18.000 oficira, podoficira i redova. Za komandanta Srpske državne straže postavljen je pukovnik Borivoje Jonić, a za komandanta Srpske granične straže potpukovnik Ljudevit Pogačar. Srpska državna straža preuzela je ulogu žandarmerije, a Srpska granična straža vršila je dužnost nekadašnjih jugoslovenskih graničara. Sa formiranjem Srpske državne straže, rasformirani su četnički odredi vojvode Koste Pećanca. Dobar deo Pećančevih četnika ušao je u sastav Srpske državne straže. ANARHIJA Početkom druge polovine septembra 1941. anarhija, koja je bila ovladala jugoslovenskim teritorijama izvan uže Srbije, sada se prenosi i na samu Srbiju. Požar i krv vide se na sve strane. Krvave ustaše čekaju da sa Arnautima i Mađarima upadnu i u okupiranu Srbiju. Broj izbeglica iz Herceg-Bosne, Like, Korduna, Slavonije, Srema, Metohije i Južne Srbije svakodnevno se uvećava. Ovi ljudi, žene i deca koji su toliko prepatili, traže spasa, krova i hleba. Na dan 17. septembra 1941. dr Turner, šef nemačkog upravnog štaba, poziva Milana Nedića radi jednog 29 vanrednog saopštenja. Kada je general Nedić, sa svojim tumačem, došao kod Turnera on mu je saopštio delove naredbe nemačke Vrhovne komande br. 888/41 od 16. septembra koju je potpisao feldmaršal Kajtel. Tu su data uputstva Vojnom zapovedniku Srbije o tome koja i kakva sredstva da se upotrebe radi uništenja ustanka, koji su oni smatrali komunističkim, bez obzira ko ga vodi i ko sve u njemu učestvuje. Ova naredba bila je jedan od dokaza protiv Kajtela na suđenju nacistima u Nirnbergu. Ta naredba je imala i ove tačke: „2. Dosadašnje mere preduzete za suzbijanje tog opšteg komunističkog pokreta pokazale su se nedovoljnim. Firer je sada naredio da treba svuda primeniti najoštrije mere, kako bi se pokret ugušio u najkraćem roku. Samo na taj način, koji se uvek uspešno primenjivao u istoriji podizanja moći velikih naroda, može se ponovo uspostaviti mir. 3. Pri tome se ima postupiti prema ovim direktivama: a) Svaki akt uperen protiv nemačke okupacione vojne sile, bez obzira na bliže okolnosti pojedinih slučajeva, mora se svesti na to da je komunističkog porekla. b) Da bi se nemiri ugušili u začetku, moraju se pri prvoj pojavi bez odlaganja primeniti najoštrije mere, da se na taj način silom sprovede autoritet okupacione

vlasti i spreči dalje širenje. Pri tome imati u vidu da jedan čovečiji život u tim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašavajuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću. Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo, da odgovara smrtna kazna 50-100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašavajući efekat." Turner je tada rekao đeneralu Nediću, da se srpske oružane snage neće upotrebljavati za izvršenje odmazde. To će biti isključivo posao nemački, ali se neće uzimati u obzir nikakve intervencije i molbe srpskih vlasti. U Beograd je došlo i poverljivo naređenje Firera i vrhovnog zapovednika oružane sile OKV Br. 44. 1538/41 u 30 kome se, pored ostalog, kaže i ovo: „Upotreba hrvatskih snaga u hrvatsko-srpskom graničnom prostoru odobrena je od strane hrvatske vlade i prema tome one se mogu koristiti." Turner, istovremeno, saopštava Nediću da će se iz Beograda uzeti 50.000 talaca. Ovi taoci biće streljani po ključu 100 Srba za jednog ubijenog Nemca, a 50 Srba za svakog ranjenog Nemca. Đeneral Nedić je toga dana, posle razgovora sa Turnerom, obišao sve vodeće nemačke faktore, kojima je predočio da bi izvršenje pretnje o hapšenju 50.000 Beograđana, i to najviđenijih, potpuno zapalilo celu Srbiju, koja bi postala „spaljena zemlja" akcijom samih Srba, jer zaista ne bi imali više šta da izgube bežeći u šume. Nedić je uspeo da spase Beograd od katastrofe, ali nad ostalim delovima Srbije ostala je i dalje smrtna opasnost. U Beograd je ubrzo stigao novi Vojni komandant okupirane Srbije, general Beme, koji je, 21. septembra 1941., primio dužnost i preduzeo akciju čišćenja Srbije. U noći između 24. i 25. septembra 1941. ustanici vrše napad na grad Šabac. Nemci pozivaju u pomoć ustaše. Nemci i ustaše pokupili su tada oko 7.000 Srba iz Šapca i odveli u Klenak radi sgreljanja za odmazdu, a potom ih prebacili u Jarak. Pri sprovođenju su ustaše i Nemci ubili 164 Srbina, koji nisu bili u stanju da izdrže usiljeni marš. Kada je đeneral Nedić bio obavešten o nesreći koja je zadesila Mačvu, on odmah ulaže oštar protesg kod Nemaca, navodeći da su Podoficirski odredi, srpski dobrovoljci i četnici Koste Pećanca već počeli da čiste teren, da su pokazali dobar uspeh i on traži da se svi Srbi iz Jarka vrate u Šabac. Nedić je u ovome uspeo i 30. septembra prva velika grupa Srba već je stigla u Šabac. Ovde moramo da iznesemo jednu istinu o spasavanju Srba u Šapcu: đeneralu Nediću pomogli su pukovnik Keveš, koji je bio načelnik štaba komandujućeg generala, i rezervni kapetan prof. univerziteta dr Jozef Matl. 31 Prof. Matl je, uglavnom, izdejstvovao da se ustaše prebace preko Drine i vrate u NDH. KRVAVE NEMAČKE ODMAZDE Najkrvavija nemačka odmazda izvršena je u Kraljevu. Nemci su u Kraljevu, za svoja 23 poginula vojnika, strelali preko 2.300 Srba, ili tačnije, svakog trećeg stanovnika

ovog srpskog grada. Tako je i borba ustanika, napadom na Kraljevo završena katastrofom po Srbe. Tu je još poginulo i oko 800 Srba koji su vršili napad na Kraljevo. Za ubijenih deset i ranjenih 26 nemačkih vojnika od strane ustanika Nemci vrše najjeziviju odmazdu u Kragujevcu. Po nemačkim izvorima, u Kragujevcu je streljano 2.300 građana, a po drugim izvorima oko 7.000. Verovatno tačna cifra neće nikada biti ni utvrđena, ali se zna da Nemci nisu prezali, niti se stideli svojih zločina. Oni su uvek tačno objavljivali cifre streljanih. Za nas je važno da je u Kragujevcu izvršen pravi pokolj nevinih Srba. Interesantni su iskazi četničkog kapetana Pavla Bogićevića. On je 20. oktobra 1941. godine razgovarao sa komunističkim komandantom Rajom Nedeljkovićem, članom Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, i predložio da zajednički napadnu Nemce u Kragujevcu, da bi oslobodili i od streljana spasli pohapšene Srbe. Nedeljković odgovara: ,,Vreme nije za takav napad, a što se tiče ljudi, što ih god više Nemci pobiju, to će za nas ostati manje posla da ubijamo kada oslobodimo Kragujevac. Zašto ti ljudi iz Kragujevca nisu došli kod nas da se bore protiv Nemaca" Nacionalnim snagama, u napadu na Nemce, u blizini Kragujevca komandovali su: major Miodrag Palošević i kapetan Dušan Smiljanić. Komunistima su komandovali: Raja Nedeljković, Dragutin Marković, profesor i Radisav Lazarević, student. Milan Nedić i Dimitrije Ljotić su bili zaprepašćeni tragedijom Kragujevca. Njihovo mišljenje je bilo 32 da je to najgora stvar što je mogla da zadesi Šumadiju. Komunisti su pokidali telefonske veze između Kragujevca i Beograda, pa tako oni nisu blagovremeno bili izvešteni o strašnoj nesreći koja se sprema Kragujevcu. Da je đeneral Nedić blagovremeno znao za nesreću možda bi mu pošlo za rukom da tu nesreću barem donekle ublaži. Vlada đenerala Nedića, posle velike tragedije u Kragujevcu, nosila se mišlju da podnese ostavku. Nedićevi prijatelji i saradnici govorili su da on to nikako ne bi smeo da učini. Svi su oni govorili da je Kragujevac velika nesreća, ali ako on podnese ostavku, onda će cela Srbija postati Kragujevac. ,,Vi morate da ostanete da branite srpske živote, a svi moramo biti svesni da se uvek sve ne može postići kako želimo", govorili su mu. Ovi Nedićevi saradnici govorili su još i ovo: „Šta bi bilo sa Beogradom, Mačvom, Šapcem da niste zadržali krvave ruke okupatora?" Nesreća i katastrofa u Kragujevcu danima je pritiskivala Milana Nedića i sve njegove prijatelje i saradnike. Dimitrije Ljotić je govorio svojim prijateljima: „Ja ne znam šta ne bih uradno da mu pomognem. I ako bi on trebalo samo jednu stopu da bude viši, da bi se bolje video i čuo, ja sam gotov da legnem na zemlju pa neka se popne na mene i neka tako bude veći..." Kragujevačka tragedija pogodila je sve prave patriote. Nisam sreo prijatelja ili poznanika koji nije iskreno žalio nevine srpske žrtve u Kragujevcu. Tu su čak i deca, đaci viših razreda gimnazije, streljani zajedno sa svojim profesorima. Mnogi su pitali: ,,Pa zar je ovo bilo potrebno? Da li su napadači znali da su ubistvom 10

nemačkih vojnika i 26 ranjenih pobili hiljade Srba?! Zar će ovo promeniti situaciju na frontovima gde se bore veliki? Ako ovako potraje, nama Srbima, zaista je došao kraj!" U ovim teškim momentima đeneral Milan Nedić sa svojim saradnicima smatra da im je glavna dužnost da Čačak, Gornji Milanovac, Užičku Požegu i Užice očiste od komunista sopstvenim srpskim oružanim snagama, tako da zz okupator neće moći da primenjuje svoj strašni krvavi ključ: stotinu za jednog! Đeneral Milan Nedić, pored Dimitrija Ljotića, pozivao je na savetovanje mnoge vodeće ljude iz političkog, privrednog i kulturnog života. Među njima su bili i ovi: Ilija Mihailović, prvak Radikalne stranke; Vlada Ilić, predsednik Industrijske komore; dr Laza Marković, prvak Radikalne stranke i bivši ministar; dr Miroslav Spalajković, bivši ministar; Risto Jojić, prvak Demokratske stranke; dr Mijušković, potpredsednik Lekarske komore; dr Miloš Radosavljević, bivši ministar i prvak Demokratske stranke; dr Mirko Kosić, profesor univerziteta i prvak Radikalne stranke. Kod Milana Nedića često je dolazio i Adam Pribićević, bivši predsednik Samostalno-demokratske stranke, koga je konsultovao o raznim pitanjima. SLOM KOMUNISTIČKE „SOVJETSKE UŽIČKE REPUBLIKE" Dobrovoljci, podoficirski odredi i četnici Koste Pećanca uspevaju da za kraće vreme očiste mnoga mesta od komunista. Pripremili su i glavni napad na „Sovjetsku Užičku republiku". Ujedinjene nacionalne snage, kojima prilaze i četnici Draže Mihailovića, napadaju Titovu „Sovjetsku užičku republiku". Četnički odredi su pod komandom majora Miloša Glišića, majora Manojla Koraća, kapetana Vučka Ignjatovića i II Ravnogorski korpus pod komandom kapetana Predraga Rakovića. Blagodareći ujedinjenim nacionalnim snagama, komunisti su razbijeni. Komunističkim snagama komandovao je Tito. „Sovjetske užičke republike" nestaje, a komunisti, sa Titom na čelu, u paničnom bekstvu napuštaju okupiranu Srbiju. Narod predahnu i ču se pesma: „Pada slana - nesta partizana!" U borbama protiv Titovih komunista izginulo je prilično boraca iz svih nacionalnih odreda Srbi, 34 omladinci, svesno su ginuli, žtrvovali sebe da bi spasli svoj narod. Nemcima nije data prilika, da i u ovom delu okupirane Srbije vrše strašne kaznene ekspedicije i streljaju nevine ljude po svome krvavom ključu. Računica je bila prosta: poginulih 200 nacionalista spasli su 20.000 svoje srpske braće! Istine radi moramo konstatovati: iako su četnici Draže Mihailovića učestvovali u borbama i doprineli rušenju „Sovjetske užičke republike", Nemci su i dalje progonili Dražu Mihailovića, koga su docnije ucenili sa 100.000 zlatnih nemačkih maraka. Nemci su napravili plan da Dražu Mihailovića, sa celim njegovim štabom, koji se nalazio u Zapadnoj Srbiji, opkole ali je pukovniku Kosti Mušickom uspelo da, pre potpunog opkoljavanja, obavesti Mihailovića o tome, tako

da se on, u poslednen momentu, sa celim svojim štabom izvukao iz opkoljavanja. Nemci su posumnjali da je neko obavestio Dražu Mihailovića pa su odmah uhapsili Kostu Mušickog, koji je nekoliko meseci držan u zatvoru Gestapoa. Mnogi četnici su mislili da je njihova dužnost da spasavaju i očuvaju civilno stanovništvo Srbije, a ne da doprinose njegovom uništenju. Tito i komunisti nisu vodili računa o strahovitim žrtvama civilnog stanovništva već su se držali svoga načela: ,,Što gore - to bolje" i: „Cilj opravdava sredstvo". POMOĆ RATNIM ZAROBLJENICIMA 35 Nedić je, takođe, tražio, da se ispune obećanja koje je dobio od Nemaca u pogledu oslobođenja prve partije od 50.000 osoba. Nemci ovo obećanje nisu ispunili već su to pitanje uvek odlagali, a pustali su samo manje grupe; samo su jednom prilikom pustili nešto preko 1.000 zdravih ratnih zarobljenika. U Beograd je, kasnije, prispelo i nekoliko sanitetskih vozova sa obolelim srpskim zarobljenicima. Srpski Crveni krst činio je sve da se ratnim zarobljenicima pomogne. Stotine valjanih Srba i Srpkinja radili su dobrovoljno bez ikakve nagrade u Srpskom Crvenom krstu da bi se sav posao obavio na vreme i pomoć našim ratnim zarobljenicima stigla što je pre moguće, a takođe da se uredi i sva prepiska. Kada sam u martu 1945. godine boravio u štabu đenerala Mihailovića u Bosni, saznali smo da su komunisti prilikom ulaska u Beograd vršili masovna streljanja potpuno nevinog stanovništva. Sve što nije mislilo i odobravalo komunističku akciju bilo je u opasnosti da bude streljano. Tu sam saznao da su komunisti streljali i dr Petra Zeca, predsednika Srpskog Crvenog krsta, koji je svojim radom učinio mnoga dobra našim ratnim zarobljenicima i izbeglicama iz krvave i po zlu čuvene NDH. MISIJA U TURSKOJ U drugoj polovini meseca februara 1942. godine dobio sam poziv da odmah dođem kod Dimitrija Ljotića. On mi izlaže situaciju u zemlji i pita: da li bih se primio jedne važne misije, da otputujem u Tursku kao punomoćnik Srpskog Crveng krsta. Moj zadatak bi bio da u Turskoj nabavim pamuk koji bi se preradio kod nas u zemlji, da bi se obukla srpska izbeglička deca čije su roditelje pobile ustaše. Ta deca su skoro gola i bosa pobegla ispred krvavih ustaša, a ima ih već nekoliko desetina hiljada. Đeneral Milan Nedić i on daće mi poruke za kralja Petra II i našu vladu u Londonu. D. Ljotić mi skreće 36 pažnju da o ovome nikome ništa ne govorim, da o svemu dobro razmislim, jer ako okupator ovo sazna i ja priznam da sam dobio poruke za naše u Londonu, da nećemo nastradati samo Milan Nedić, on i ja, već da će to imati tehničkih posledica za sve Srbe u okupiranoj Srbiji. Nemci bi to mogli uzeti kao ,,nov dokaz" srpskog nepomirljivog neprijateljstva i netrpeljivosti prema njima. D. Ljotić mi je tada rekao, da će general Nedić sve učiniti da što pre krenem za Tursku. Dodao je da su već pre mene putovali u Tursku dva predstavnika našeg Ministarstva

privrede. Sutradan, po dogovoru sa njima, došao sam u njegov stan u 7 časova ujutru, a već oko 7,30 bili smo u privatnom stanu kod đenerala Nedića. Đeneral Nedić odmah je upitao: ,,Vi ste spremni za put?" Pošto sam potvrdno odgovorio, Nedić reče: "Vama je ovaj moj brat Mita, sigurno, rekao šta nam je namera. Mi smo razmišljali koga da pošaljemo. On mi je predložio Vas. Ja sam odmah pristao na to. Otidite odmah kod dr. Petra Zeca, predsednika Srpskog Crvenog krsta, i ministra privrede Mihaila Olćana radi obavljanja potrebnih formalnosti za put. Garanti smo ja, Mita i dr. Zec. Kada formalnosti za put budu gotove, onda ćemo se ponovo sastati i opširno o svemu govoriti." Tek krajem juna meseca bile su obavljene formalnosti za moj put u Tursku. Pre mog odlaska bio sam nekoliko puta kod đenerala Nedića. Ovim sastancima je uvek prisustvovao i D. Ljotić, koji je bio najprisniji i najodaniji pomagač Milana Nedića. Od njih dvojice dobio sam potrebne instrukcije. Kad sam prispeo u Belu Palanku video sam da se nalazim na granici odakle počinje vlast bugarskog okupatora. Dalje, od Bele Palanke ka Sofiji, sa tugom u srcu posmatrao sam kako su bugarske vlasti već odbacile sve ono što je podsećalo na Jugoslaviju. Svuda su stavljeni njihovi znakovi. Oni su sve činili i trudili se, da ove divne srpske krajeve, makar pred stranim svetom, prikažu kao bugarske. 37 U SOFIJI U Sofiji sam ostao dva dana radi dobijanja ulazne vize za Tursku. Turski konzul mi je rekao da moram da sačekam odgovor iz Ankare, jer on treba da dobije odobrenje iz Ministarstva spoljnih poslova, da mi može izdati ulaznu vizu. Prvog dana boravka u Sofiji imao sam sreću da pronađem neke svoje stare i dobre prijatelje. Jednom od njih, mladom bugarskom diplomati, poverio sam da mi je želja da posetim bugarskog mitropolita Stefana. Moj prijatelj mi odmah reče, da tako nešto i ne pokušavam, jer ću na sebe navući veliku sumnju, a može se desiti da me bugarska policija i uhapsi. Dalje mi reče, da mitropolit Stefan izdržava neku vrstu kućnog zatvora i da je pod stalnom stražom Borisove policije. Ova vest me je ožalostila, jer, eto, već na prvom koraku, nisam u stanju da izvršim zadatak koji sam dobio u Beogradu. Moj zadatak, bio je da posetim mitropolita Stefana, da mu izručim pozdrave i poštovanje i da mu prenesem molbe Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, da u ovim preteškim vremenima za srpski narod učini što može da nam se sudbina olakša. D. Ljotić je poznavao mitropolita, koji je bio naklonjen srpskom narodu, pa je verovao da će on sve učiniti da se Srbima pomogne i da im se sudbina olakša. Sutradan po mome dolasku u Sofiju otišao sam da posetim staru gospođu Ekatarinu Karavelovu. Gospođa Karavelov bila je najuglednija dama u Bugarskoj i u prijateljskim vezama sa porodicom Ljotić još iz davnina. U domu Karavelov osećao sam se kao kod najboljih prijatelja. Tu sam otvorio svoje srce i rekao sve šta se dešava sa Srbima u NDH i u okupiranoj Srbiji. Gospođa

Karavelov bila je iskreno dirnuta stradanjima Srba. Ona mi je rekla, da će uskoro doći dva gospodina, kojima treba sve da ponovim i da ona veruje, da će ta gospoda pomoći, da se prema Srbima ublaži barem bugarska okupacija. 38 Učinio sam kako mi je plemenita i dobra gospođa Karavelov savetovala. Verujem, da je ova intervencija učinila da se u mnogome razlikovala okupacija Srbije od strane Bugara u ovom ratu od prve krvave okupacije u Prvom svetskom ratu. Kod mnogih Bugara osetio sam da im nije prijatno što su se naše dve države opet našle u dva neprijateljska tabora. Pojedini, koji su me pozvali u svoje kuće, otvoreno su mi govorili, da se stide da su bugarske trupe ponovo postale okupator u Srbiji. Oni su me uveravali, da je velika većina naroda protivu politike kralja Borisa. U TURSKOJ Odmah po prispeću u Jedrene primetio sam veliku razliku između okupirane Srbije i slobodne Turske. Na železničkoj stanici bilo je svega i svačega kao i u Beogradu pre rata. Turske carinske i policijske vlasti bile su vrlo predusretljive. Oni su mi postavljali razna pitanja kada su videli da dolazim iz okupiranog Beograda. Morao sam da vrlo obazrivo odgovaram na pitanja. Nedić i Ljotić skrenuli su mi naročito pažnju da budem vrlo obazriv, da pazim šta govorim, da merim svaku svoju reč jer ću uz put nailaziti na agente obaveštajne službe raznih zemalja, koji su u službi ili Nemaca ili saveznika. Držao sam se ovih saveta, čak nekada i više nego što sam možda trebao. Prvog dana u Carigradu stupio sam u vezu sa predstavnikom Međunarodnog crvenog krsta, turskog Ministarstva trgovine i turskog Polumeseca (ista organizacija kao što je Crveni krst). Preko jednog prijatelja udesio sam sastanak i sa našim diplomatskim predstavnikom. To je bio naš generalni konzul Ljuba Haxi -Đorđević. Nešto docnije imao sam sastanak i sa našim ambasadorom u Ankari dr Ilijom Šumenkovićem, vojnim izaslanikom pukovnikom Milošem Bankovićem, savetnikom ambasade Tomazeom i još nekima. Svi naši diplomatski pred39 stavnici primili su me prijateljski. Mnoge sam od ranije dobro poznavao. Jedini je izuzetak bio drugi sekretar ambasade Nikolajević. On me je sa omalovaženjem pitao za Nedića. Odgovorio sam da Milan Nedić čini sve što može. Da je u okupiranoj Srbiji našlo utočišta već nekoliko stotina hiljada Srba najvećim delom iz krvave NDH. Dodao sam da nisam došao da vodim neke političke diskusije, a najmanje da branim đenerala Milana Nedića, jer će vreme kazati svoje... Ovaj Nikolajević je docnije postao šef kabineta Titovog ministra spoljnih poslova Simića. Generalnom konzulu Ljubi Haxi-Đorđeviću preneo sam poruke i tačno opisao situaciju u okupiranoj zemlji. Tom prilikom rekao sam: „Nedić i Ljotić poručuju da su se primili preteškog i nezahvalnog zadatka u cilju spasavanja srpskog naroda, kome preti opasnost potpunog istrebljenja. Oni ostaju verni svome Kralju, koga nikada nisu izneverili i neće ga nikad izneveriti." Detaljno sam izložio kako je prvo došlo do

Komesarske uprave, a onda i do vlade đenerala Milana Nedića. Opširno sam govorio o zločinima ustaša, navodio i dao podatke o mnogim njihovim zverstvima, pričao o zločinima Mađara i Arnauta, dodavši, da bi sva ova zverstva prestala samo kada bi Nemci iz Berlina to želeli. Samo jedna Hitlerova naredba bila bi dovoljna da spreči sve jezive zločine koji se vrše nad srpskim narodom. Opširno sam ispričao kako je zajedničkim nacionalnim snagama pošlo za rukom da unište Titovu „Užičku republiku". Da su u Užicu komunisti pobili preko 400 Srba nacionalista, ali da Nemci nisu vršili streljanja za odmazdu, jer su glavnu borbu vodili nacionalni odredi. Preneo sam poruku, da đeneral D. Mihailović treba i dalje da ostane ilegalan, a da pitanja od opšteg narodnog interesa zajednički rešavaju da bi se na taj način spaslo što više srpskih glava. Rekao sam da se četnici u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji i Lici bore 40 protivu ustaša i komunista i da su oni jedina zaštita Srbima u krvavoj ustaškoj NDH. Dodao sam i to da se sada đeneral D. Mihailović nalazi u Crnoj Gori. I u Crnoj Gori četnici vode borbu protivu komunista, koji su mnoge narodne prvake i domaćine na najzverskiji način pobili. Tu u Crnoj Gori komunisti su najbolje dokazali da se u zverstvima protiv nacionalista ne razlikuju od krvavih hrvatskih ustaša. Prvi organizator četnika u Dalmaciji bio je sveštenik i vojvoda Momčilo Đujić, a u Hercegovini vojvoda Petar Samarxić, sveštenik Radojica Perišić i Milorad Popović. Potom sam prešao na akcije komunista, šta su sve oni radili za vreme kratkog trajanja rata, jer su Tito i njegovi komunisti smatrali Hitlera svojim saveznikom na osnovu sporazuma Molotov-Ribentrop iz 1939. godine. Komunisti su stvarali zabunu među vojnicima širenjem lažnih vesti, i govoreći šta može Jugoslavija protiv Hitlerove sile kada je moćna i velika Francuska već kapitulirala. Komunisti u okupiranoj Srbiji nisu izvršili nijednu sabotažu niti su izvršili ubistvo ijednog nemačkog vojnika do Hitlerovog napada na Sovjetski Savez. Kada je Hitler napao Sovjetski Savez i kada su dobili naređenje iz Moskve, onda su komunisti otpočeli krvavo kolo po Srbiji. Komunisti otpočinju građanski rat na teritoriji okupirane Srbije, baš na onom delu, koji je bio pošteđen od istrebljenja, koje su počeli da vrše ustaše. Komunisti su počeli svoju akciju u okupiranoj Srbiji 7. jula 1941. godine ubistvom dvojice srpskih žandarma na narodnom skupu u Beloj Crkvi kod Valjeva, koji su tu bili radi održavanja mira i reda. Tako su komunisti počeli da stvaraju anarhiju koja je gora od svega. Nedić i Ljotić, nastavio sam sa izlaganjem, smatraju kao sigurno da će ovaj rat još dugo trajati, pa je zato potrebno da srpski narod ostane miran. Ustaška zverstva, komunističke sabotaže i građanski rat, nemačke krvave odmazde i druge neprilike vode neminovno uništenju srpskog naroda. Naša će zemlja jednog dana biti oslobođena od okupatora, ali se postavlja pitanje koliko će u 41 njoj ostati živih Srba. U Čehoslovačkoj i Francuskoj stanje

je daleko bolje. Tamo Nemci ne ubijaju u masama narod kao kod nas u okupiranoj Srbiji. Francuzi i Čehoslovaci čekaju povoljan momenat. Bilo bi dobro da i mi nešto naučimo od ovih bliskih i dragih naroda. Nedić i Ljotić se trude da bi što više narod očuvali, a naročito vode brigu, da u okupiranoj Srbiji ponovo ne izbije anarhija sa građanskim ratom, što bi samo komunistima koristilo. Oni se trude da do kraja rata ne dopuste komunistima da zavladaju ni jednim delom okupirane Srbije. Situacija u drugim krajevima Jugoslavije stoji daleko gore. Tamo se komunisti organizuju i pripremaju za preuzimanje vlasti u celoj Jugoslaviji. Na malu okupiranu Srbiju okomili su se jednakom žestinom, mada zbog sasvim suprotnih cileva, i ustaše i komunisti. Ustaše smatraju da ne mogu trajno stabilizovati ni svoju današnju NDH ako bude postojalo jedno zdravo, mirno jezgro srpskog naroda u Šumadiji. Radi toga oni sve čine, i tajno i javno, da pred nemačkim okupatorom oklevetaju Nedića i njihovu akciju prikažu kao skroz pritvornu i neprijateljsku. Ustaška štampa napada Nedića kao prosaveznički orijentisanog čoveka, a Ljotića, da je ta porodica već 140 godina verna i odana dinastiji Karađorđevića. Komunisti smatraju - o tome su već odavno govorili na sednicama Kominterne - da se ne može u Jugoslaviji vaspostaviti njihova diktatura sve dok se ne prebije kičma srpskog naroda, a ona se nalazi, uglavnom, u Srbiji. Radi svega toga i komunistima je interes da strada što više domaćina - seljaka u Srbiji, a ovi mogu da stradaju ako se nastavi sa primenom nemačkog ključa 100 za jednoga. Pokazao sam nekoliko slika na kojima se vide pripadnici Nedićevih vojničkih odreda u starim jugoslovenskim uniformama sa svim oznakama i amblemima koje je imala i jugoslovenska vojska. Takođe sam pokazao i sliku dobrovoljačke zastave, koja je srpska sa grbom i krunom oko kojih stoji ,,S verom u Boga, za Kralja i Otaxbinu - Dobrovoljci". 42 Dobrovoljački zpak Preneo sam i poruku - neka naši iz Londona preko radija napadaju Nedića i Ljotića, da bi oni na taj način kod Nemaca sticali što više poverenja, kako bi spasli što više srpskih glava. Oni posle rata traže sud pred kojim žele da polože računa o svome radu za vreme okupacije... Najzad, našeg generalnog konzula sam umolio, da mi pomogne da u Turskoj nabavim pamuk ili pamučni otpadak, koji bi se kod nas preradio, da bi se obuklo nekoliko desetina hiljada izbegličke dece koja su u Srbiju pobegla ispred krvavog ustaškog noža, skoro gola i bosa. Isto tako molio sam, da se što više paketa šalje našim ratnim zarobljenicima u Nemačkoj koji gladuju. Iz Srbije se pomažu ratni zarobljenici koliko je moguće, šalju se veće pošiljke od strane vlade Milana Nedića, a takođe pakete šalju i porodice. U Carigradu sam se sastao nekoliko puta i sa Britancima, kojima sam takođe dao izvesne podatke i razgovarao o našim problemima. Na kraju dužeg razgovora, britanski sagovornik rekao mi je, da mi Britanci neće činiti nikakve smetnje, već da 43 će me i pomoći u misiji oko nabavke pamuka i namirnica.

Po završenom ratu, kada sam se nalazio u Italiji kao izbeglica, dobio sam pismo od jednog britanskog prijatelja, poznanika iz Turske, u kome piše, da se stidi, jer su komunisti došli na vlast u Jugoslaviji dobrim delom i uz pomoć Engleske. Od nadležnih turskih funkcionera Ministarstva trgovine i spoljnih poslova dobio sam potrebna uveravanja da će nam dati pamuk u razmenu za staklo koje je izrađivala naša moderna fabrika stakla u Pančevu. U Ankari doveo me je u vezu sa nadležnim turskim organima Tahir Saman Bej, generalni direktor Ministarstva spoljnih poslova. Pre moga povratka za Beograd dobio sam i neke poruke za đenerala Dražu Mihailovića od naših diplomatskih predstavnika. U Tursku sam trebao da se vratim kroz mesec dana radi definitivnog zaključenja posla i prijema robe. POVRATAK U BEOGRAD Kada sam se vratio u Beograd, posle raznih neprijatnosti od pojedinih nacista, tačno u detalje preneo sam Nediću i Ljotiću sve što sam obavio od datog mi zadatka. Da bih đeneralu Draži Mihailoviću preneo poruke i šifru stupio sam u vezu sa njegovim poverljivim ljudima u Beogradu, novinarima Borivojem Gavrilovićem (koji sada živi kao izbeglica u Parizu) i pok. Jovanom Lazarevićem. Kada sam Gavriloviću i Lazareviću rekao o čemu se radi i izložio situaciju kod naših u Turskoj, Lazarević je rekao da se on sprema na put do đenerala Draže Mihailovića, ali će radi ovoga svoj put ubrzati i preneti donete poruke. Tako je i bilo. Jova Lazarević je napustio Beograd i otišao u šumu odakle se više nije vraćao. 44 DEČIJI DOMOVI Za vreme boravka u Turskoj, nisam bio u stanju da pratim događaje u okupiranoj Srbiji. Kada sam se vratio, video sam da se okupirana Srbija teškom mukom oporavlja od krvavo zadobijenih rana. Okupirana Srbija đenerala Milana Nedića, ,,to gnezdo reakcije na Balkanu, ta tvrđava reakcionara", kako ju je Tito zvao, činila je sve što je mogla, pomažući svoju braću i moralno i materijalno. Apel đenerala Milana Nedića, upućen Srbima po pitanju smeštaja izbeglica iz NDH i drugih krajeva, naišao je na neverovatan odziv. Mala i okupirana Srbija primila je i smestila preko pola miliona izeglica i oko 86.000 dece, čije su roditelje pobile Pavelićeve ustaše i drugi okupatori. Đeneral Milan Nedić sa svojim saradnicima uspeva da se, pored prihvatnih domova, po mnogim mestima okupirane Srbije otvore izbeglički domovi, internati i škole za izbegličku decu. U Vrnjačkoj Banji, Matarugama, Smederevu, Koviljači, Aranđelovcu, Bogovađi i u više domova u samom Beogradu i drugim mestima, smeštaju se izbeglička deca. Jedan deo izbegličke dece bio je smešten i po raznim mestima u Banatu. Pošto sve ovo nije bilo dovoljno, na predlog Radoslava Pavlovića, okružnog načelnika u Kruševcu, napravljen je projekat da se u neposrednoj blizini Kruševca, u Obilićevu, otvori ogroman dom za decu, pravi Dečji grad, koji bi mogao da primi, podiže i vaspitava oko 7.000 nezbrinute dece. Tako je u Obilićevu stvoren prvi

veliki „Nedićev dečiji grad". U ovom „Dečjem gradu" otvorene su škole: osnovna, niža gimnazija, srednja tehnička, zanatska i devojačka domaćička škola. Odmah su obrazovane i stručne radionice, u kojima su deca imala prilike da nauče skoro sve važnije zanate. Podizanje ovog neobičnog i jedinstvenog dečjeg doma pomogla je materijalno i privatna inicijativa. Čitavi gradovi su se udruživali i o svom trošku podizali zgrade 45 i paviljone u „Nedićevom dečijem gradu". Tako su gradovi: Valjevo, Smederevo, Zaječar i Jagodina, svaki za sebe, podigli po jedan paviljon, koji je nosio ime grada koji ga je osnovao. Desetine hiljada izbeglica prihvatali su na Drini i spasavali razni Nedićevi oružani odredi. U tome su se naročito istakli dobrovoljci Desetog odreda, koji su prihvatali izbeglice, nahranili i vraćali u život. Bilo je slučajeva da su izbeglice prikupljene pod zaštitom borbe sa ustašama na bosanskoj strani. Komandant Desetog dobrovoljačkog odreda Miloš Vojnović - Lautner uhvatio je, prilikom prelaza preko Drine, lik jedne bosanske seljanke, u čijem je liku izražena tragična sudbina srpskog naroda. Gledajući prema Srbiji ova žena je govorila: ,,Majko Srbijo, pomozi!" A okupirana je Srbija mogla pomoći zahvaljujući požrtvovanju đenerala Milana Nedića i njegovih saradnika kao i pomoći Srba sa okupiranog područja Srbije. Ako bi se upoređivao rad na spasavanju izbeglica od strane vlade đenerala Milana Nedića i zbrinjavanja izbeglica od strane DP komisije (U.S. . Displaced Persons Commission), naše je mišljenje, da bi vlada đenerala Nedića dobila vrlo visoku ocenu. Mala okupirana Srbija, izranjavljena, porušena i u građanskom ratu, prima preko pola miliona izbeglica, koje su bile skoro gole i bose, i oko 86.000 izbegličke dece, čiji su roditelji pobijeni od ustaša. IRO (International Refuges Organization ), koju su obilno pomagale SAD, Velika Britanija, Francuska i desetak drugih slobodnih demokratskih zemalja, vodila je brigu o izbeglicama i smestila znatan deo njih, ali je materijalna pomoć samo SAD bila veća od one koju je okupirana Srbija mogla dati. Srbi okupirane Srbije pokazali su svoju ljubav i svoje hrišćansko osećanje za svoju braću iz Bosne, Hercegovine, Like, Bačke, Srema i drugih krajeva. Oni su, zaista, učinili nadčovečanske napore da nevoljnoj braći pomognu. 46 ZAVOD U SMEDEREVSKOJ PALANCI U vreme opšte političe dezorijentacije pre rata, komunisti su među srednjoškolskom i univezitetskom omladinom zadobili jedan manji broj simpatizera i pristalica. Komunistička partija Jugoslavije obraćala je naročntu pažnju radu na univerzitetima. Taj je rad omogućavala autonomija Univerziteta (Komuiistička partija bila je zabranjena u Jugoslaviji još 1921. godine.) Posle napada Hitlera na Sovjetski savez 22. juna 1941. godine otpočinje komunistička delatnost u okupiranoj Srbiji, koja se razvija u građanski rat. Voćstvo Komunističke partije baca se, sa još više snage, na to da zavodi omladinu i da je privuče k sebi. U knjizi dr Jovana Marjanovića Ustanak i narodnloslobodilački pokret u

Srbiji 1941. godine. (izdanje Instituta društvenih nauka, Beograd) objavljeni su podaci o članstvu u KPJ na terenu Srbije. Dr J. Marjanovin kaže: ,,Sa sigurnošću se može tvrditi da jula 1941. godine Partija pristupa pokretanju oružane borbe u Srbiji imajući u svojim redovima preko dve hiljade članova" U tu cifru od dve hiljade spadaju, pored članova partije i članovi SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije). Kada je uništena takozvana „Sovjetska užička republika", novembra 1941, jedan deo omladinaca i omladinki našao se u raznim zatvorima i u koncentracnonom logoru na Banjici. Znalo se da toj omladini preti životna opasiost ili streljanje za odmazdu ili slanje na prisilne radove u Nemačku. Verovalo se, takođe, da omladina koja se nalazila u komunističkim redovima nije sasaim izgubljena za naciju. Mnogi omladinci koji su prišli komunistima, docnije su pridobijani za hrišćanski pogled na svet. D. Ljotić predlaže, još početkom januara 1942, đeneralu Nediću da ova ompadina treba da se spase osnivanjem jedne ustanove za prevaspitavanje omladine. Posle dugih i teških napora i intervencija kod okupatora izdejstvovano je odobrenje za ovo: 22. septembra 1942. godine otvara se „Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci". 47 Svesni teškoća koje su imali u odnosu sa okupatorom, Nedić i Ljotić nisu bili potpuno sigurni da Nemci jednoga dana neće ipak uzimati i iz Zavoda u Smederevskoj Palanci omladince i omladinke za popunjavanje broja pri njihovim krvavim odmazdama. Zato su od upravnika Zavoda profesora Milovana Popovića i njegove supruge tražili časnu reč da će, u slučaju da Nemci iz Zavoda pokušaju da uzmu pitomce za streljanje, i oni sa ugroženima zajedno poći na stratište. Ovu tešku obavezu tražili su od upravnika Zavoda i njegove žene stoga što im je to jedini način da posvedoče svoju apsolutnu dobronamernost u osnivanju ove ustanove. U martu 1945. godine, video sam Milovana Popovića u Glavnom štabu đenerala Draže Mihailovića gde je vršio dužnost šefa Antikomunističkog odseka. Pitomci Zavoda bili su srećni da su primanjem u Zavod dolazili pod isključivu nadležnost Ministarstva prsvete. Život u Zavodu bio je uređen internatski: muško i žensko odeljenje. Od škola su bile: osmorazredna gimnazija, učiteljska škola, trgovačka akademija, sa profesorima iz gimnazije u Smederevskoj Palanci. Sem škole postojale su zanatske radionice i poljoprivredni kursevi. Za one pitomce, koji nisu učili školu, bilo je obavezno učenje zanata i rad na poljoprivrednom zavod-skom dobru, čiji su plodovi upotrebljavani isključivo za potrebe Zavoda. Zdravstveno stanje bilo je povoljno i pitomci su bili pod stalnom kontrolom lekara. Smeštaj i ishrana su bili najbolji mogući za ondašnje prilike u okupiranoj Srbiji. Posete roditelja i rođaka bile su dopuštene, a povremeno su i pitomci dobijali odobrenje da odu svojim kućama. Ozbiljno političko obrazovanje dalo je očekivane rezultate. Veliki broj pitomaca ne samo da se nikad nije vratio u komunističke redove nego je prešao u redove aktivnih boraca protivu komunizma, u četničke i dobro-

voljačke jedinice. Neki su poginuli u nacionalnim redovima u borbama protivu komunista. 48 Kroz ovaj zavod u Smederevskoj Palanci prošlo je oko 1200 omladinaca i devojaka u starosti od 15 do 25 godina. U Zavodu se nalazio i priličan broj pitomaca primljenih po molbi njihovih roditelja. Titov režim, čim se ustoličio u Beogradu, među prvima je streljao, bez suda, načelnika Ministarstva prosvete Dušana Milojkovića, pod čiju je direktnu nadležnost spadao Zavod u Smederevskoj Palanci. (Kao jedan od najvažnijih razloga što su komunisti streljali poznatog monaha Jovana Rapajića bio je njegovo učešće u vaspitnom Zavodu.) Iz istih razloga bila je osuđena i dr Milica Bogdanović, poznata kulturna radnica iz Beograda, a za neke je tražena ekstradicija, pod optužbom: „ratni zločinac". KRIZA NEDIĆEVE VLADE U toku leta 1942. Nedićeva vlada imala je jednu vrlo tešku krizu. Usled državnog sloma, rasparčavanja Jugoslavije i građanskog rata, 1942. godina otpočela je s velikom oskudicom u hrani. Okupator je još odmah po dolasku odneo iz zemlje sve rezerve, koje su se nalazile u državnim magacinima. Veliki priliv izbeglica i strašna zima 1941/42. godine učinili su da su cene životnih namirnica strahovito porasle i u gradovima i u selima. Srednji i siromašni slojevi stanovništva skoro su gladovali. Nova žetva, koja je obećavala prilično povoljne rezultate, očekivana je sa najvećim nadama. Treba-lo je da s prvim snopom bude oborena cena kukuruznom brašnu, koja je u to vreme dostizala visinu 350 - 400 dinara po kilogramu. Vlada Milana Nedića, savladavši prve i najvažnije teškoće oko sređivanja zemlje, napravila je raspored da se žetva iskoristi za pomoć siromašnim slojevima, kao i za nekoliko stotina hiljada izbeglica koje su, bez igde ičega, našle utočište i spas u Srbiji. U tom cilju vlada je odredila da se viškovi žita sakupljaju u prihvatne 49 stanice i dodele najugroženijima. Narod se odazvao i ovom pozivu Milana Nedića, jer je količina žita, koja je ostavljena proizvođačima, bila za njih dovoljna Prikupljanje pšenice teklo je dobro, bez obzira na teške političke posledice okupacije. U toku meseca avgusta Ministarstvo privrede doznaje da su Nemci rešili da od prikupljenih količina pšenice oduzmu i za Nemačku izvezu 2.000 vagona. Namera Nemaca bila je da ovo učine a da prethodno ne obaveste Nedića, iako je on sa njima bio napravio sporazum da se žetva prepusti narodu. Ministar privrede Mihailo Olćan (rođeni sestrić poznatog naučnika Mihaila Pupina), čim je saznao za nameru Nemaca, odmah je obavestio Nedića i lično učinio protest kod nadležnih Nemaca. Vlada generala Nedića uzela je ceo ovaj slučaj vrlo ozbnljno i u znak negodovanja prvi podnose ostavke Mihailo Olćan, dr. Čeda Marjanović i Milan Aćimović. Komandujući nemački general Bader traži da ministri povuku svoje ostavke, što oni odbijaju. General Bader poziva dr. Marjanovića (nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima iz Prvog svetskog rata) i predočava mu da će ga

izvesti pred ratni sud, jer se za takve stvari u Nemačkoj ide na streljanje. Dr Čeda Marjanović odgovara da on ostavku ne može da povuče, i dodaje da će mu biti velika čast ako za odbranu svoga naroda, na ovako važnom poslu pogine. „Ja sam rodoljub a vi ste okupator, - rekao je dr Marjanović, - izvolite vršite vaše!" Dr Čeda Marjanović zaista je i poginuo za svoj narod: streljali su ga komunisti čim su, uz pomoć Crvene armije, ušli u Beograd. General Bader poziva Nedića i na njega vrši jak pritisak. Nedić odgovara da on može ostati na položaju samo ako Nemci odustanu od izvoza pšenice; u najmanju ruku, Nedić je tražio da se prethodno izmire sve potrebe stanovništva, koje vapi za hlebom. Pred ovako odlučnim stavom generala Milana Nedića i njegovih saradnika, Nemci su odustali od svoje prvobitne namere i izvezli su te godine samo jednu manju 50 količinu pšenice, i to tek pošto su zadovoljene sve potrebe naroda u okupiranoj Srbiji. U okupiranoj Srbiji, za vreme vlade Milana Nedića, nije se desio nijedan slučaj smrti od gladi. Posle ove krize vlada je bila rekonstruisana. U novu vladu su ušli: Tanasije Dinić, dr Milorad Nedeljković, inž. S. Dobrosavljević i inž. Radoslav Veselinović, a izašli su iz vlade Milan Aćimović, Mihailo Olćan, dr Čeda Marjanović i dr Jovan Mijušković. Ova promena izvršena je 8. oktobra 1942. godine. U vreme ove krize obustavljeno je i Ljotićevo glasilo „Naša Borba", nedeljni list, koji je počeo da izlazi septembra 1941. godine. General Milan Nedić, samo godinu dana posle obrazovanja svoje vlade, u govoru koji je održao 1. septembra 1942, ovako je hrabrio svoj srpski narod: „Znam da vam je teško. Mi ćemo još patiti zbog tuđih grehova. Ali budite Srbi. Nosite dostojanstveno, muški i junački, svoj krst stradanja. Pogledajte oko sebe. Vidite li našu braću seljake, našu braću radnike, našu omladinu, kako požrtvovano rade, kako su dostojanstveni i veliki u nesreći? Ta omladina mi je prva priskočila u pomoć kao dobrovoljci i četnici. Znate li, slutite li koliko je tih divnih mladića, cveta našega naroda, dalo junački svoje živote da bi Srbija mogla živeti? I danas mi oni pomažu svojski da veliko breme nosim i da radim za spas srpskoga naroda i Srbije." (Govori generala Milana Nedića, str. 149). Cvet ove omladine, nekoliko hiljada srpskih dobrovoljaca i četnika iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, predali su Britanci Titovim komunistima krajem maja 1945. godine kada je rat već bio završen. Nemački poslanik i opunomoćeni ministar u Nedićevoj Srbiji, dr Herman Nojbaher, koji je Srbima zaista učinio mnoga dobra i dragocene usluge u spasavanju, za te Srpske dobrovoljce rekao je ovo: „Ovi mladi ljudi nisu se nikada borili za Nemce, nego za vreme okupacije protivu komunista. "( Nermann Neubacher: Sonder-Auftrag Sudost 1940-1945, ztg. 193). 51 PONOVO U TURSKOJ Umesto da, mesec dana po mome povratku sa prvog putovanja, po drugi put krenem za Carigrad, ja sam na put

krenuo, skoro čitavu godinu dana docnije. Nedić je stalno tražio odobrenje za moj put, ali sam dozvolu dobio tek juna 1943. U Carigrad sam stigao upravo na Vidovdan. Ovog puta sa mnom je pošao i jedan ugledni beogradski industrijalac i bankar. Istoga dana posle podne našao sam se sa novim Generalnim konzulom Lukom Lukovićem, mojim starim i dobrim prijateljem. Luković je zamenio Ljubu Haci-Đorđevića, koji je naimenovan za našeg opunomoćenog ministra u Kairu. Na ovom sastanku prvo sam izdiktirao poruku generala Milana Nedića kralju Petru II. Ta poruka je glasila: ,,Vaše Veličanstvo, ja činim sve što je u mojoj moći da spasem što je moguće više srpskih života. Propaganda iz Londona sprečava me u ovom poslu. Ne smeta to što me napada, jer to čini moj teški zadatak sa okupatorskim snagama lakšim. Ali ja molim da me Vi ne tretirate kao Kvislinga i Pavelića, koji je do danas uništio oko 600.000 Srba u „Nezavisnoj Hrvatskoj Državi". Ja sam spreman da predam vlast đeneralu Mihailoviću kada Nemci odu, da bi se održao zakon i red u zemlji dok se legalna vlada i Vaše Veličanstvo ne vrate. Radi toga molim da delujete na đenerala Mihailovića da ne prouzrokuje prerane represalije nad nezaštićenim stanovništvom. Svaka nemačka glava se plaća sa sto srpskih. Za mene, međutim, svaka pojedina srpska glava draža je nego sto nemačkih. Posle oslobođenja zemlje spreman sam da izađem pred narodni sud. Za moja dela istorija će da sudi. Đeneral Nedić" 52 Istovremeno, kao dar za kralja Petra, u znak vernosti i odanosti, predao sam: Prvo: jednu seriju invalidskih maraka, koje je izdala okupirana Srbija za pomoć ratnim invalidima (na jednoj od tih maraka bio je slomljeni mač sa trnovim vencem; na drugoj marki vidi se Srpkinja u narodnoj nošnji kako kleči i na grudima pridržava ranjenika u srpskoj uniformi; na trećoj ranjeni zastavnik kleči sa polupoloženim mačem u desnoj ruci i sa zastavom u levoj koja pada preko ramena i obavija leđa); Drugo: znak srpskih dobrovolaca, koji su oni nosili s desne strane na grudima. Dobrovoljački znak predstavlja krst u obliku kakav je bio na srpskim zastavama, kosovskim i takovskim. Silueta ovog krsta poslužila je i kao tipski uzor za stilizaciju Karađorđeve zvezde i drugih naših nacionalnih znakova i odličja. Dobrovoljci su krst uzeli za svoj znak zbog shvatanja da je u ovom najvećem svetskom sukobu, dubljem od svih suprotnosti nacionalnih, političkih i ekonomskih, postavljena dilema: za Hrista, hrišćansku etiku i kulturu, ili protiv Hrista, a za materijalistički pogled na svet. Na sredini krsta stoji lik Sv. Velikomučenika i Pobedonosca Georgija - slave Dobrovoljaca. I đeneral Nedić i Dimitrije Ljotić molili su kralja Petra II, da se ne ženi u ova teška vremena, jer to nije učinio ni njegov veliki otac u Prvom svetskom ratu. Potom sam iscrpno izložio političku, privrednu i vojnu situaciju u Srbiji, i u drugim krajevima Jugoslavije, kao i na čitavom Balkanu. Na sledećem sastanku, po izričitoj želji Nedića i Ljotića, našem najstarijem diplomatskom predstavniku u

Carigradu, Luki Lukoviću, saopštio sam sledeće: „Nedić i Ljotić spremni su da pomognu đenerala Mihailovića u oružju, municiji, odeći i novčano, da on i dalje održava svoju organizaciju. Mole, da se đeneraa Mihailović, sa koliko god oružanih ljudi želi, skloni na jednu određenu teritoriju. Nijedno postavljenje komandanata u Srpskom dobrovoljačkom korpusu i Srpskoj državnoj straži, kao i ostalom činovničkom aparatu, neće se izvršiti bez njegove saglasnosti; traže da se iz zasede ne 53 ubijaju Nemci, pošto oni za jednog svog ubijenog ubijaju sto Srba a za ranjenog pedeset. Nedić nije u mogućnosti da tu odmazdu spreči. Svesni svoga položaja oni će, u danom momentu, staviti sve odrede pod komandu đenerala Mihailovića ili lica koje Kralj odredi, a oni traže za sebe samo pravi narodni sud da polože račune o svom radu. Molio sam da se ovo u najvećoj tajnosti saopšti Kralju i Kraljevskoj vladi u Londonu. Skrenuo sam pažnju na preteške posledice ako bi za ovo neprijatelj saznao". O gornjem je Kraljevska vlada obavestila đenerala Mihailovića svojom poverljivom depešom 150. Za vreme mog bavljenja u Carigradu i Ankari, imao sam više sastanaka sa dr Ilijom Šumenkovićem, ambasadorom, Vlajkom Sokolovićem, savetnikom ambasade, Milošem Bankovićem, vojnim izaslanikom, kao i sa drugim našim dilomatskim predstavnicima. U Turskoj sam ostao duže vreme, sve do decembra 1943. U savezničkoj štampi već se primećivalo, da Saveznici menjaju svoj stav prema generalu Mihailoviću i da počinju da favorizuju Tita. Mi smo tada činili sve što se moglo u Turskoj, da saveznike - Amerikance i Britance - i njihovo javno mnenje uverimo da je ogromna većina naroda protiv Tita i komunista, da je đeneral Mihailović iskreno odan stvari velikih saveznika, da je za zapadnu demokratiju, da je Tito komunista i da samo radi za interese komunizma i po nalogu Moskve, odnosno Treće internacionale. U razgovorima sa predstavnicima Velike Britanije, kojima sam dao razna obaveštenja, dodirivali smo i pitanje - đeneral Mihailović ili Tito. Govorio sam Britancima, da je Tito skinuo masku još za vreme svoje „Sovjetske užičke republike" i da je tu organizovan Komsomol (komunistička sovjetska omladina). Tu je bio organizovan i „Narodni dom", gde su ženska i muška deca bila zajedno i gde im je govoreno o slobodnoj ljubavi. Toj deci se govorilo i protiv roditelja; govorili su im, da nikavu poslušnost ne duguju roditeljima jer su razdvojeni kao smrt i život. U Užicu su zabranjene i javne vereke 54 manifestacije. Da je Tito, još malo duže, vladao u Užicu tamo bi došlo do opšte antireligiozne propagande. Da Tito sluša samo naredbe iz Moskve, a ne, kao, građanin Jugoslavije, naredbe svoje vlade iz Londona, i da će on jednoga dana biti protivnik i Amerike i Engleske. Nisam mogao da razumem kakav je interes Čerčila da pomaže i favorizuje Tita i komuiiste. Znao sam da boljševizam i demokratija ne mogu dugo postojati jedno pored drugog. Ako bi to pojedine demokratske vođe i želele, komunisti to neće, jer je njima potrebna borba da bi ovladali celim svetom. Komunistička tiranija i sloboda

nikako ne mogu da idu zajedno... Bio sam zaista zapanjen kada sam posle rata pročitao, da je Čerčil u svome govoru, održanom u Donjem domu, pored ostaloga rekao i ovo: ,,3a nas nije ni od kakvog posebnog interesa, kakav će politički režim doći na vlast u Jugoelaviji. Smatram, da u Velikoj Britaniji ima malo ljudi koje će razveseliti ili ožalostiti buduće jugoslovensko državno uređenje Dok su Čerčil i njegova propaganda proglasili Milana Nedića, i sve njegove saradnike, izdajnicima i kvislinzima zbog toga što su spasavali svoj iarod od udruženih neprijatelja, Čerčil je sasvim drukčije mislio i radio kada je bio u pitanju narod Velike Britanije. Moje iznenađenje bilo je veliko kada sam posle rata u Čerčilovoj knjizi Drugi svetski rat pročitao depešu predsedniku Ruzveltu u kojoj se veli da, ,,ako bi Sjedinjene Države ostavile Veliku Britaniju njezinoj sudbini, niko ne bi imao prava da okrivljuje one, kaji bi se našli na čelu vlade i bili prinuđeni da prime saradnju sa Nemcima radi spasavdnja preživelog stanovništva". Britanska propaganda proglasila je i maršala Petena izdajnikom! Interesantno je spomenuti, da je u to isto vreme američka vlada imala svoga ambasadora kod vlade maršala Petena. Poznati američki diplomata Robert Marfi, politički savetnih generala Ajzenhauera, u svojoj knjizi Diplomat među ratnicima piše vrlo povoljno o maršalu Petenu... 55 Čerčil je pomogao Tita i komuniste da dođu na vlast protiv volje velike većine naroda u Jugoslaviji! Čerčil je tu svakako veliki krivac, i to ne samo prema narodu u Jugoslaviji, (Tne Second World Wor, vol. II, p. 50-51) nego i prema čitavom čovečanstvu u slobodiom svetu. Da nije Čerčil pomogao da komunisti dođu na vlast u Jugoslaviji, pitanje je, da li bi komunizam docnije zavladao u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarekoj i Čehoslovačkoj. Ruzvelt i Čerčil trudili su se da zadovolje mnoge želje Staljina, ne vodeći računa da čitave narode bacaju u čeljust komunističke nemani. Danas se barem ovo jasno vidi. Šef misije Međunarodnog Crvenog krsta u Turskoj, mnogo mi je pomogao da svoju misiju izvršim uspešno. On je pomogao, da se pošiljke za decu u okupiranoj Srbiji što pre pošalju. Imao sam punu moralnu podršku i od naših diplomatskih predstavnika: ambasadora dr Ilije Šumenkovića u Ankari i generalnog konzula u Carigradu Luke Lukovića. Naravno naša blagodarnost pripada i dr Božidaru Puriđu, tadanjem predsedniku Kraljevske vlade u Londonu, koji je uvek sve činio da svome narodu pomogne u najtežim časovima. Da je srce Božidara Purića bilo ispuneno mržnjom, ko zna da li bih bio uspeo u svojoj misiji i da li bi oko 86.000 srpske izbegličke dece dobilo tako neophodnu pomoć. Pošto sam sve svoje poslove obavio i potpisao ugovor sa „Ticharet Office-om" u Carigradu o isporuci 15 vagona sa po 10.000 kg. pamučnog otpatka u razmenu za prozorsko staklo, koje je izrađivala naša moderna fabrika u Pančevu, spremio sam se za povratak u Beograd. 56 PORUKE I MOJ IZVEŠTAJ IZ TURSKE

u Turskoj sam proveo skoro pola godine. Mnogi prijatelji posumnjali su da ću se vratiti u okupirani Beograd. Pre moga povratka za Beograd bio sam obavešten od jednog istaknutog člana organizacije đenerala Mihailovića, da ću biti lišen slobode pri povratku. Ovu poruku poslao je industrijalac Milan Maksimović svome kumu i prijatelju Milanu Rakiću, sopstveniku fabrike xakova iz Mladenovca, koji je takođe bio jedan od istaknutih funkcionera đenerala Mihailovića u Turskoj. Moji lični prijatelji, diplomatski predstavnici u Carigradu i Ankari, savetovali su mi da ostanem u Turskoj. Odgovorio sam da moram da se vratim jer će inače propasti zaključeni posao za srpski Crveni krst, a samim tim izbeglička dece iz Bosne, Hercegovine, Like i drugih krajeva neće dobiti tako potrebnu pomoć. Pored toga, rekao sam svojim prijateljima, da, kao što znaju, nosim i izvesne važne poruke za narodne prvake u Srbiji. Imao sam i moralnu obavezu prema Milanu Nediću, Dimitriju Ljotiću i dr Petru Zecu, koji su garantovali da ću se vratiti... Po povratku u Beograd, odmah sam saznao da je Gestapo uhapsio gospođu Ivanku Banković, suprugu našeg vojnog izaslanika u Ankari pukovnika Miloša Bankovića Gospođa Banković je, ispitivana o našim političkim vezama. Ona je provela nekoliko meseci u zatvoru Gestapoa i u zloglasnom logoru na Banjici ali nije ništa priznala. Gestapo je takođe uhapsio i Vladana Vujovića, studenta, koji je bio pratilac Dimitrija Ljotića. Vujović je svakodnevno saslušavan i pitan šta mu je poznato o mome zadatku i misiji u Turskoj. Vujoviću nije ništa bilo poznato, nije imao šta da prizna, ali moramo istaći negovo junačko držanje u zatvoru, koje je trajalo nekoliko meseci. Blagodareći junačkom držanju gospođe Banković i Vujovića, mene Gestapo nije lišio slobode, već sam bio samo saslušavan. 57 Istine radi moram dodati, da je dr X. Nojbaher mnogo doprineo da nisam bio uhapšen niti maltretiran od strane Gestapoa, kao što je to bio slučaj pri mom prvom povratku iz Turske. U Beograd sam stigao 4. decembra 1943. Moj izveštaj đeneralu Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću bio je, u najkraćim crtama, sledeći: Poruke od njih dobijene, u potpunosti prenete. Posao za srpski Crveni krst, blagodareći prijateljima, zaključen na najbolji mogući način. Strana štampa sve više i pohvalnije piše o Titu; mnogi listovi predstavljaju Tita kao velikog borca za demokratiju. Britanci napuštaju đenerala Dražu Mihailovića. Imam utisak, da među našim političarima u Londonu ne vlada jednomislije u pogledu na naša politička pitanja. Kod Ljotića se nalazim sa majorom Petrovićem kome sam za đenerala Mihailovića preneo sledeće: 1. Na vladu dr Božidara Purića vrši se pritisak da izvede rekonstrukciju. u cilju da iz nje ispadne đeneral Mihailović kao vojni ministar. Dr Purić ovo energično odbija. 2. Saveznici neće više pomagati đenerala Mihailovića, sva će pomoć biti pružena samo Titu. 3. Preneo sam lozinke na osnovu kojih će industrijalac

Milan Maksimović poslati četnicima veće svote novaca, kao i da Maksimović isplati porodicama naših ljudi iz Turske i Engleske preko tri miliona dinara. 4. Poručuje se đeneralu Mihailoviću da obrati veliku pažnju na ljude iz svoje bliže okoline, jer mu svi nisu odani. NEDIĆ POMAŽE ČETNIKE VAN SRBIJE Đeneral Milan Nedić pomagao je, koliko je to mogao, i četnike iz Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Like i Crne Gore. Naročito je mnogo učinio za četnike iz Crne Gore. Đeneral Nedić poslao je za Crnu Goru pomoć u oružju, 58 municiji, hrani, duvanu i oko 250 brdskih konja. Pored pšenice i kukuruza on šalje u Crnu Goru i nekoliko vagona šećera. Početkom meseca februara 1944. đeneral Nedić šalje u pomoć vojvodi Pavlu Đurišiću drugi bataljon petog puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa, u jačini od 893 borca. Ovaj dobrovoljački bataljon, u zajednici sa četnicima, imao je mnoge borbe protiv komunista u Sanxaku. Najveća i najznačajnija borba četnika i dobrovoljaca protiv komunista bila je na planini Biču. Tim zajedničkim borbama komandovao je lično vojvoda Pavle Đurišić. Kod Mojkovca je, takođe, vođena naročito žestoka borba, gde je ujedinjenim nacionalnim snagama, koje su brojale preko 5.000 boraca, komandovao vojvoda Pavle Đurišić. Đeneral Milan Nedić naimenovao je vojvodu Pavla Đurišića za potpukovnika i postavio ga je za pomoćnika komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Vojvoda Đurišić kao svoje oficire za vezu pri komandi Srpskog dobrovoljačkog korpusa šalje u Beograd majora Boža Joksimovića, majora Milivoja Zonjića i kapetana Radomana Đeranića. Prve veze sa četnicima iz Hercegovine uspostavljene su još početkom oktobra 1941. preko poznatog nacionalnog prvaka i sokolskog trudbenika Čede Milića. Poruke Čedi Miliću od Dimitrija Ljotića preneo je Milan Slijepčević. Čeda Milić se bio sklonio u Pivski manastir. Kada su ga komunisti uhvatili, nađeno je kod njega Ljotićevo pismo. Komunisti su svirepo ubili Čedu Milića u Gornjem Polju, nedaleko od Nikšića. U Beograd su dolazili četnički kuriri Todor Govedarica i Obren Popović obojica iz Gacka. U Beograd kod đenerala Nedića dolazili su još: vojvoda Petar Samarxić, Mitar Davidović i Stevo Starović. Pomoć četnicima van Srbije išla je preko Dobrovoljačke komande i preko ministra pravde Bogoljuba Kujunxića. Pored ove pomoći đeneral Nedić i Dimitrije Ljotić uspeli su da četnike ranjenike iz Zapadne Bosne i 59 Like, a delom i iz Hercegovine, smeste u bolnice u Beogradu, gde su oni lečeni i redovno negovani i pomagani od dobrovoljačkih porodica. Među njima se nalazio i teški ranjenik Aćim Jegdić iz Gacka, koji je bio komandant Četničke brigade. SAVEZNICI POMAŽU KOMUNISTE U JUGOSLAVIJI Najveća pomoć Titu i njegovim komunistima, od strane saveznika, pružena je bombardovanjem Beograda. Na sam

dan pravoslavnog Uskrsa 1944. godine, saveznici strašno bombarduju Beogrd. Broj žrtava među civilnim stanovništvom bio je veoma veliki. Ovo bombardovanje izaziva pometnju u nacionalnim redovima. Tada je postalo svakome jasno, da zapadni saveznici pomažu Tita i da su napustili đenerala Mihailovića Svak je razumeo bombardovanje železničke stanice, ali niko nije mogao da razume teško bombardovanje drugih krajeva Beograda, gde nije bilo nikakvih vojnih objekata niti su u tim krajevima Nemci stanovali. Nemci su imali najmanje štete od ovog teškog bombardovanja Beograda na prvi i drugi dan Uskrsa. Oni su za nekoliko časova popravili i osposobili železnički saobraćaj. Komunistima je ovo bombardovanje došlo kao poručeno. Docnije su već svi uvideli da se bombardovanje u Srbiji vrši po želji i planu komunista. Tito je, svakako, tražio ova bombardovanja da bi izazvao pometnju i rasulo kod nacionalnih Srba, a s druge strane da bi srpski narod ogorčio protivu Amerikanaca i Britanaca. Komunistički agitatori su govorili i širili ovakve vesti: ,,Eto, Amerikanci i Englezi bombarduju nevino stanovništvo i to na Uskrs, a braća Rusi ne bombarduju čak ni nemačke gradove, a kamoli srpske. Rusi se bore protivu vojne sile a ne napadaju nevino stanovništvo, žene i decu!.." Srpski narod bio je na visini i ostao veran svojim zapadnim saveznicima. Nacionalni odredi spasavali su i 60 krili one anglo - američke pilote koji su, prilikom bombardovanja na Balkanu, bili prinuđeni da se padobranima spuštaju u okupiranu Srbiju. Više stotina američkih i britanskih pilota, prikupljenih po raznim krajevima, bili su prebačeni iz okupirane Srbije u Italiju. U ovom spasavanju avijatičara naročito su se istakli četnici đenerala Mihailovića, koje su Britanci odbacili i pokušali da im uprljaju nacionalnu čast. Titu su anglo-američki napadi iz vazduha na Srbe trebali još i radi toga da bi njegove jedinice mogle doći u okupiranu Srbiju. Od razbijanja takozvane „Sovjetske užičke republike", novembra 1941, pa do proleća 1944. nije bilo većih komunističkih jedinica u okupiranoj Srbiji. Samo mali odredi i trojke mogli su tada da opstanu u Srbiji. Tito u martu i aprilu 1944. izdaje naredbu svojim najboljim jedinicama da preduzmu ofanzivu protiv Srbije. Komunisti su imali plan, da zagospodare izvesnim strategijskim tačkama u Srbiji - Jastrebac, Kopaonik - i da se tako povežu sa komunistima u Bugarskoj. Komunisti vrše 30. i 31. marta noću ofanzivu, da bi prošli i zauzeli Ibarsku dolinu. Jedinstveni nacionalni front - četnika, dobrovoljaca i odreda Srpske državne straže - razbija komuniste, koji su doživeli strašan poraz. Narod u Srbiji, sa izuzetkom neznatnog broja komunista, pomagao je odbranu od komunističke agresije. I pored moralne i materijalne pomoći, koju su komunistima ukazivali zapadni saveznici, Titov poduhvat u proleće 1944. godine morao je da propadne, jer su svi nacionalni odredi bili složni i objedinjeni u borbama protivu komunista. Jedinstvenim snagama nacionapnog fronta rukovodio

je zajednički operativni štab, na čijem se čelu. nalazio načelnik štaba Srpskog dobrovoljačkog korpusa, đeneralštabni potpukovnik Radoslav Tatalović. U borbama za Ibarsku dolinu učestvovale su sledeće nacionapne jedinice: Javorski korpus pod komandom majora 61 Cvetića, Prvi ravnogorski korpus pod komandom kapetana Zvonka Vučkovića, Drugi ravnogorski korpus kapetana Predraga Rakovića, Kosovski korpus kapetana Žike Markovića. Jedinicama Srpske državne straže komandovao je potpukovnik Redić. Od strane dobrovoljaca učestvovali su II i IV puk, prvi bataljon I dobrovoljačkog puka i prvi bataljon III dobrovoljačkog puka O porazu komunista govorio je, 1947. godine, i njihov general-lajtnant Svetozar Vukmanović - Tempo. On pokušava da prikaže ove poraze kao posledicu vojnih i moralno-političkik grešaka komunista. U stvari, do poraza komunističkih jedinica došlo je zbog toga što su sve srpske nacionalne oružane jedinice učestvovale zajednički u tim borbama. Jedinstvo nacionalnih oružanih jedinica imalo je punu podršku naroda u Srbiji. Pored bombardovanja Beograda i drugih srpskih okupiranik gradova, na dan 6. septembra 1944. teško je bombardovan Leskovac. Tu je poginulo preko 3.000 Srba. Nijedan Nemac nije poginuo. I ovo bombardovanje AngloAmerikanci su izvršili na traženje Tita. Radio London svesrdno je pomagao Tita. Na široke narodne slojeve vesti Radio-Londona porazno su delovale. Te su vesti bile najbolji dokaz da su nas Amerikanci i Britanci napustili i da se od njih više ne može očekivati: sloboda i spas od komunista. Ruzvelt i Čerčil nisu videli, da Staljin, preko Tita, punom parom radi na tome da boljševizira Jugoslaviju. Ovo dokazuje i bombardovanje Beograda na sam veliki hrišćanski praznik - Uskrs. Bombardovanje, izvršeno po planu komunista, srpskom narodu je donelo nesreću i bedu svake vrste, a Titu samo korist. AngloAmerikanci izvršili su bombardovanje Beograda i sejali smrt među nesretnim srpskim narodom, koji je bio veran i odan baš tim Anglo-Amerikancima. Vodeći politički ljudi Amerike i Velike Britanije nisu u to vreme videli da od strane Sovjetskog Saveza postoji ofanzivna opasnost kao i duhovno - politička nesreća. Oni nisu videli da će nacističku okupaciju 62 zameniti sovjetska, koja će biti opasnija, jer Sovjeti žele da zagospodare celim svetom. Anglo-Amerikanci sklapaju sporazum po kome se u Jugoslaviju neće iskrcati njihove trupe. Ovaj su sporazum Anglo-Amerikanci striktno poštovali. Međutim, Tito i Staljin su taj sporazum izigrali na taj način što je Tito zatražio pomoć od Crvene armije. Na pitanje šefa Britanske misije kod Tita, o ovom pitanju Tito je odgo-vorio: ,,Dao sam odobrenje Crvenoj armiji da uđe na jugoslovensku teritoriju." Staljin i Tito su na ovaj način izigrali AngloAmerikance, jer su dobro znali da, ako sovjetske trupe ne uđu u Jugoslaviju, komunisti nikada neće moći uspostaviti svoju vlast u ovoj zemlji. Nedić i srpske nacionalne snage su bile daleko jače, jer su imale veliku pomoć naroda - koji je vladavinu komunista osetio na svojoj koži u takozvanoj

Sovjetskoj užičkoj republici. Tito je došao na vlast u Jugoslaviji uz pomoć Crvene armije i zbog strašnih političkih grešaka Anglo-Amerikanaca. Vinston Čerčil, na dan 18. januara 1945. godine, održao je govor u Donjem domu u kome je rekao i ovo: ,,3a nas nije ni od kakvog posebnog interesa kakav će politički režim doći u Jugoslaviji na vlast. Smatram da u Velikoj Britaniji ima malo ljudi koje će razveseliti ili ožalostiti buduće jugoslovensko državno uređenje." Nedić i Ljotić imali su plan, da se u Beogradu obrazuje privremena Kraljevska jugoslovenska vlada, da se Kralj i Saveznici o tome odmah obaveste i da se traži da Saveznici uđu u Jugoslaviju sa svojim trupama, da đeneral Mihailović odmah sve oružane snage stavi pod svoju komandu. U to doba u Beogradu je bilo vrlo malo nemačkih trupa. Beograd su nacionalisti lako mogli osvojiti i preko radio stanice slati apele i zapadnim Saveznicima i narodu u Jugoslaviji. O uzrocima zbog kojih ovaj plan Nedića i Ljotića nije ostvaren nećemo govoriti u ovoj knjizi. Kralj Petar II, uoči 12. septembra 1944. godine, održao je jedan strašan govor preko Londonskog radija. U tom govoru kralj Petar II traži od svih antikomunističkih 63 boraca u Jugoslaviji da se priklone i priđu Titu i njetovim komunistima. Nacionalne borbene snage pod komandom đenerala Mihailovića odbačene su i na njih kralj Petar udara žig srama... Na dan 20. oktobra 1944, Kralj Petar II održao je drugi govor u kome je rekao: ,,Dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci, Beograd naša junačka i napaćena prestonica, opet je slobodan. Četrdeset i tri meseca je znojem, krvlju i suzama iskupljivana sloboda nikad pokorene Jugoslavije, predvođene u borbi i otporu jugoslovenskom narodno-oslobodilačkom vojskom pod neustrašivim maršalom Titom. Oslobođenje Beograda, izvojevano natčovečanskom borbom naših naroda i neocenjivom pomoću bratske i savezničke Crvene armije, simbol je pobede nad neprijateljem, trijumf junaštva i patriotizma naših naroda i najviši dokaz jedinstva i savezničke solidarnosti. Zajednički ulazak jugoslovenske narodno-oslobodilačke vojske i slavom ovenčane Crvene armije, i pobede naših velikih britanskih i američkih saveznika na ostalim frontovima naše narodne borbe, najubedljiviji su znakovi skorog i konačnog oslobođenja cele jugoslovenske nacionalne i državne teritorije. Pozdravljajući oslobođeni Beograd, Ja pozdravljam sve vas, dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci, ispunjen najdubljom zahvalnošću prema jugoslovenskoj narodno-oslobodilačkoj vojsci i maršalu Titu, prema bratskoj i savezničkoj Crvenoj armiji i njenom velikom maršalu Staljinu, i odajem poštu herojima i žrtvama za našu zajedničku slobodu"... (Kuda srlja naš Kralj, sredio vojvoda Momčilo Đujić, 1965) Na govor kralja Petra II odgovorio je četnički kapetan iz Crne Gore, Radojica Rončević. On je na adresu NJ.V. Kralja Petra II uputio ove reči: ,,Ja sam konjički kapetan I klase Radojica Rončević, rođen 22. marta 1906. g. u Nikšiću, gde sam svršio

gimnaziju, da odatle završim sa 54. klasom nižu školu Vojne Akademije u Beogradu. Kao konjički oficir služio sam u mnogima garni64 zonima Jugoslavije. Rat me je zatekao u Nišu kao komandira jedne protivoklopne baterije II konjičke divizije. Devetog aprila 1941. godine ja sam se sukobio sa Nemcima kod Niške Banje i pošto sam veći broj kola neprijateljskih onesposobio, bio sam stavljen pod tešku vatru. Neprijatelj je bio samo na 150 metara od nas, a ljudstva malo ostalo, tako da sam i sam morao postati nišanxija na jednom topu. Tu sam bio ranjen sa pet neprijateljskih metaka. Tako ranjen uspeo sam da se dovučem do svojih kola i da sa ostalima svoje baterije, svega 17 ljudi i desetah kamioneta, dođem do Aleksinca, odakle se pred napadajućim neprijateljem povučem u Kragujevac. Nadiranje neprijateljsko me ponovo natera na povlačenje te dođem u Užice. Iz Užica dođem u Bijelo Polje, gde sam sve do 20. maja ležao u bolnici, i tada kao zdrav otpušten. Vaše Veličanstvo! Preko radio Londona sam mogao sinoć čuti jedan govor za koji ista stanica tvrdi da je govor Vašeg Veličanstva. Ne znam da li je tako. I dao bi Bog da ovaj govor nije naš Kralj izgovorio, već da je drugi neko pod njegovim imenom to govorio. Šteta od njega će biti i ovako i onako, ali lakše će podanicima vernim Vašem Veličanstvu biti ako budu mogli znati da ono njihov Kralj, njihova nada, njihova ljubav, nije govorio. Slušao sam taj govor. Dvadeset i sedam rana, Veličanstvo, ja imam na sebi, ali svih dvadeset i sedam me nisu skupa zabolele toliko, koliko one reči koje su mi dušu izranjavile. Jer ovih dvadeset i sedam rana ja sam dobio u šest borbi u kojima sam, iz sve duše svoje veran Kralju i Otaxbini, branio interese njihove, a sad slušajući ovaj govor izašlo bi da Kralj moj smatra mene izdajnikom. Slušao sam taj govor i sam se usudio, da se ovom svojom rečju obratim Vašem Veličanstvu, da vidite kakve se odista strašne zloupotrebe čine, sa Vašim imenom, prema Vašem vernom narodu, da vidite i da popravljate, ako možete, a ako ne možete, onda bar sprečite, da se nove ne čine, jer će nas to kao narod sahraniti. 65 Zato sam se morao Vašem Veličanstvu prethodno predstaviti, da bi Vaše Veličanstvo znalo da pred njim ne stoji nikakav izdajnik i petokolonaš, već veran oficir, koji je i u aprilu 1941. vršio svoju dužnost i to krvlju svojom posvedočio. Oprostite što o tome govorim, ali kako drukčije da Vaše Veličanstvo sazna istinu, ako ne iznesem svoj slučaj, pa da kroza nj sagleda kako je to srpski narod došao u sukob sa Titovim komunističko-partizanskim bandama u koje nas sinoćni govor poziva da se svi svrstamo. Moj je slučaj, slučaj čitavog Srpskog naroda. Nisam priznavao kapitulaciju. Hteo sam borbu sa okupatorom i vodio sam je. Išao sam u toj borbi zajedio sa komunistima. Pa sam ipak tu zajediicu morao raskinuti i otpočeti borbu s njima, pošto je okupator daleko manja nesreća od samog komunizma. Zato moram nastaviti sa pričanjem. Vaše Veličanstvo!

U bolnici u Nikšiću su me manje bolele rane, a beskrajno više me je tištalo što smo tako bedio izgubili svoju slobodu i celinu. Nisam hteo da se pokorim kapitulaciji koju je Vrhovna komanda 15. aprila 1941. g. potpisala, predajući nas u roblje okupatoru. Ne samo da se nisam hteo javiti ni za kakvu službu, nego sam u bolnici napravio plan za dalju svoju akciju. U bolnicu dolažahu ljudi s teškim ranama i pričahu neverovatne stvari o započetom masovnom istrebljenju Srba od strane ustaša i njihovih pomagača. Reših se da idem prvo tamo da branim Srpstvo ugroženo, stvaranjem zaštitnih srpskih odreda, koji će stajati za vratom neprijateljima njegovim. Ali kad izađoh iz bolnice 20. maja 1941. godine, malo se društva nađe za taj poduhvat, tako da nameru odložih. Međutim, 13. jula Crna Gora skoči na ustanah protiv okupatora, pa i sam u tome učestvovah. Ali ustanak propade, a ja sa dovoljnom družinom, u kojoj je bilo i 60 komunista, pređoh u avgustu mesecu u Hercegovinu da tu sprečim dalja zverstva nad Srbima. Moje drugovanje s komunistima u Hercegovini trajalo je oko mesec dana. Već u septembru 1941. godine bio sam 66 prinuđen da tu zajedničku rabotu prekinem, jer sam utvrdio da komunisti svu borbu upotrebljavaju radi komuniziranja širokih narodnih masa. Kada sam im ja zabranio da to čine, oni su rešili da me ubiju. Čim sam to primetio, ja sam ih pozvao da se raziđemo i oni su odmah otišli. Iako ih dotle nisam nikad napao, oni su neprestano slali svoje potere za mnom da bi me ove ubile. U njihovom štabu u Radovči nađeno je njihovo naređenje - raspis, koji, koliko se sećam, glasi ovako: konjički kapetan Rončević Radojica, nalazi se u Hercegovini. Ovih dana dolazio je u Belopavliće. Organizuje neku narodnu vojsku, sa kojom vodi borbu protivu okupatora, ustaša i njihovih pomagača. Pa i ako ovo radi, ova će vojska jednog dana biti štetna po interese naše partije. Pri prvom susretu kapetana Rončevića uhvatiti i sprovesti u glavni štab. Bude li se protivio, postupiti sa njim po kratkom postupku. Međutim, imao sam sreće, te sam od sviju tih njihovih potera ostao nepovređen. Međutim, u borbama sa ustašama kod Gackog i na Borču dobio sam nove četiri rane; od kojih nisam izlazio iz stroja Pošto su se komunisti povukli, pripremao sam napad na Borač, a kako nisam imao dovoljan broj ljudstva i oružja za udar na Borač, stupio sam u vezu sa majorom počivšim Boškom Todorovićem, kome sam postao načelnik štaba za Hercegovinu i bio sam sve do njegove smrti 20. februara 1942. godine. Pokojni Todorović još nije imao moje iskustvo sa komunistima, još je verovao da je zajednički rad s njima moguć, za njega su to bila braća, on se neprestano nadao da će moći s njima nekako da uredi odnose. Njegovo ubistvo 20. februara 1942. g. koje su komunisti izvršili, prekratilo je život jednog junaka istovremeno kada je mene potpuno utvrdilo i u ovom sadanjem svom gledanju. Ja sam video da je borba protiv okupatora za komuniste samo pogodan izgovor za ostvarenje njihovih komunističkih ciljeva. Ni posle toga se ja nisam pomirio sa okupacijom. Ali

okupacija je manje zlo od komunizma. U okupaciji je nacija 67 izgubila slobodu, a porodice i pojedinci je u znatnom stepenu još uživaju. Kod komunizma slobodu gubi potpuno i nacija i porodica i jedinka. A uz to, okupacija je kratkotrajna, a komunizam ima pretenzija i mogućnosti da obuhvati žrtvu svoju za vekove. Zato sam se vratio u Crnu Goru 1. marta 1942. godine, rešen da napustim borbu protiv okupatora i da se stavim na raspoloženje onom nacionalnom pokretu koji se sada stvara u Crnoj Gori. U tom pokretuja sam ranjen na Javorku, kod Nikšića, 4. jula 1942. godine sa 9 rana, kad sam ostao i na razbojištu, nađen tu od komunista, svučen do gole kože i ostavljen kao mrtav od njih, od kojih sam rana bolovao punu godinu dana. Kada sam prezdravio unekoliko, preduzet je bio četnički pohod protivu komunista u Bosni. Nisam aktivno mogao učestvovati u pohodu, ali sam išao da posmatram borbu iz blizine. Po povratku iz Bosne, od okupatora bio sam interniran u Bar, odakle sam pušten zajedno sa ostalim internircima, posle kapitulacije Italije. Odmah se javim na raport Đukanoviću i pukovniku Stanišiću i oni mi narede da stvorim novi Nikšićki odred sa kojim bih se neprestano kretao po planinama i vodio borbu protiv komunista, jer su komunisti iskoristili interniranje nacionalističkih vođa i ponovo zavladali skoro celom Crnom Gorom. Međutim, dođe do stvaranja Crnogorske žandarmerije i ja tada, po odobrenju svojih pretpostavljenih, primam komandu nad Barskim žandarmerijskim bataljonom. U toj službi budem po peti put ranjen - pri napadu komunističkom na jednu kolonu kamiona na putu za Bar, pri kom napadu je devetoro samo žena i dece izginulo. Poslednji put sam bio ranjen u borbi na samom mostu kod Vašeg dvorca u Miločeru sa dva metka i četiri rane. U Beograd sam došao radi lečenja od tih rana i tu sam dobio nove i najteže rane, ako je istina da je moj Kralj i Gospodar izgovorio one reči koje sam sinoć čuo. Vaše Veličanstvo! Poznato je svima Vašim podanicima da postoji mudra 68 odredba Ustava zemaljskog, po kojoj Kralj ne vrši vlast Kraljevsku kad nije u svojoj zemlji. Protumačili su mi ljudi kojima je to dobro poznato da je to poglavlje zato što Kralj treba da poznaje prilike svoje zemlje da bi mogao vršiti vlast. Pretpostavlja se s pravom da ih ne može znati čim u svojoj zemlji nije, makar to bilo i za najkraće vreme. Vaše Veličanstvo nije u svojoj zemlji više od tri godine. Za to vreme samih Srba, Vaše Velnčanstvo, izginulo je preko 1.200.000, a to će reći svaki peti. Da je samo to, Veličanstvo, pa bi se moralo znati da ste potpuno daleko od događaja. A nije samo to, već su se i mnoge promene dogodile i na samim mrtvim stvarima: toliki gradovi i sela su same ruševine i zgarišta. A nije ni to samo, već su još dublje i dalekosežnije prilike u duši narodnoj morale nastati. A od svega toga Vaše Veličanstvo tako daleko je, da se mora s pravom verovati da ni blizu ne poznaje sadašnje stanje svoga naroda. Protumačili su mi zatim isti ljudi, da je ova odredba Ustava i zbog toga što je Kralj suveren, neprikosnoveni

Gospodar svoje zemlje, a on je to samo kad sedi u svom Kraljevskom prestolu. Kad ide u inostranstvo Kralj može biti slobodan, a može to ne biti: može biti i zarobljenik. Zarobljeni kralj ne može vršiti Kraljevsku vlast. Otuda mudri ustavotvorci nalažu Kralju da odredi zastupnika kad na put u inostranstvo polazi, a ako ne odredi onda mu sam Ustav određuje. Pravna situacija je dakle jasna, Gospodaru. Mi smo Vam svi verni, Veličanstvo, a bićemo Vam poslušni kad da Bog da sednete ponovo u svoj Kraljevski presto. Nema dakle pravnog dejstva govor sinoćnji baš da ga je i samo Vaše Veličanstvo izgovorilo. Api to nije dovoljno. Govor koji je sinoć do nas dopro pokušava da preseče granu na kojoj se drži presto ne samo Vašeg Veličanstva, nego i sav Srpski narod sa svojom istorijom i svima svojim materijalnim i moralnim dobrima. Može i nepravno delo da se učini. Zar jedno delo zakon ne dozvoljava, a ipak se učini? 69 Iz jednog mog slučaja se vidi kako je srpski narod došao vasceo do borbe protiv Titovih bandi. Iz govora koji je pod imenom Vašeg Veličanstva sinoć' dan vidi se da se ceo narod poziva da priđe pod Titovu komandu. To znači: Srpski narod treba da se odreče svog trogodišnjeg iskustva i da se preda onome ko mu je zadao neposredno i posredno više zla nego svi ostali neprijatelji, i koji će mu tek zla zadati ako uspe da njim zavlada potpuno. Kakva li je sila morala biti pa da Vaše Veličanstvo izrekne te reči - ako ih je izreklo, jer niko živi u Otaxbini ne može verovati da je Kralj naš, Karađorđević, sin Aleksandrov, a unuk Petrov, praunuk Karađorđev i Njegošev, po slobodnoj svojoj oceni mogao reći ono što smo sinoć slušali. Iako sa pravom pretpostavljamo da Kralj budući više od tri godine izvan zemlje, ne poznaje prilike, opet moramo verovati da ih poznaje toliko da onakav odgovor nije mogao držati kao slobodan. Mora biti da je golema neka prinuda delovala na njega kad je On ono (ako je On) izgovorio. Api kakva? Misao nam luta i mi se hvatamo i za ovu redpostavku: U Londonu se vodi borba protiv vlade Božidara Purića. Kralj ne popušta. Tada dolazi do bombardovanja Beograda 16. i 17. aprila (prvi i drugi dan Uskrsa). Kralj opet ne popušta. Ali 18. maja Beograd biva još teže bombardovan. Tog dana po podne Kralj otpušta Purićevu vladu. Zatim nastaje izvesno zatišje. Međutim, vodi se borba da Kralj stavi svoj narod pod Titovu komandu. Kralj ne popušta. Kralj čak ne govori ni o svom rođendanu. Api zato 6. septembra biva ponova teško bombardovan Beograd i čitav niz srpskih gradova, i to bezobzirno, da bi se opet, i teže, ponovilo 8. septembra. Kralj tada popušta i govori, - ako je on zaista govorio. Može biti, ma kako pakleno to izgledalo, da je stvarnost još pakpenija. Jer mora da su paklene zamke i 70 paklene prinude da bi do onakvog govora jednog Kralja

došlo, sve, razume se, pod pretpostavkom da je to zaista Kraljev govr. U tom govoru se veli da je Kraljevom dozvolom Šubašić sklopio korisne sporazume sa N.O.V. maršala Tita. Pa čija je to vojska, Veličanstvo? Ako je to vojska Vaša, kakav sporazum pravi Vaša vlada s Vašom vojskom? A ako nije Vaša vojska, onda kako nam se može naređivati da u nju uđemo? Jer mi možemo ući samo u vojsku NJ.V. Kralja Petra II i ničiju drugu ne možemo, po zakonima naše zemlje, služiti. Svako dakle naređenje koje bi nas slalo da slušamo nečiju drugu vojsku, ma ko to naredio, mi moramo odbiti, jer ćemo biti krivi našim zakonima ako bismo drukčije radili. Ali s kim to Šubašić pravi sporazum? Sa maršalom Titom koji javno ne priznaje ustavna prava Kraljeva. A po tom sporazumu Tito, koji ne priznaje ustavna prava Kraljeva, traži od Kralja da naš Kralj protiv Ustava šalje sve u vojsku u koju po Ustavu ne možemo ući. Ovo samo uzgred pominjem. Nisam ja pravnik, al' mi je zato uzgred, drugi, duboki razlozi ne daju Srbima da pođu sa Titom. To su razlozi duše i srca narodnog. G. Čerčil je u jednom govoru rekao da Srbi neće da budu komunisti, jer su privrženi svojim individualnim imanjima. Kako je to daleko od istine! Jedan episkop srpski rekao je jednom ove reči: „Nismo mi protiv komunizma zbog ekonomike, već zbog metafizike i etike. Šta će nas učiti Staljin o komunizmu ekonomskom, kada je većina od nas starijih rođena i odnjihana u zadrugama, gde je po dvadeset duša jelo jednom kašikom. Nego Srbi ne mogu biti komunisti, jer imaju suprotan pogled na svet: oni su za Boga, Kralja i Domaćina, a komunizam je protiv Boga, protiv Kralja i protiv Domaćina" Eto zato su mi dušu probile reči iz sinoćnjeg govora teže nego svi hitci koje sam, služeći s verom u Boga, Kralja i Otaxbinu, primio za ove tri godine, jer su te reči došle u Kraljevo ime - Vaše Veličanstvo. I šta sad? 71 Ako ne primim reči Kraljeve i ne poslušam ih, preti ti sa žigom izdajnika i nemilosrdnom kaznom u Kraljevo ime. Ako ih primiš i poslušaš ih, izdaćeš stvarno i Boga, i Kralja i Otaxbinu, i sebe i seme svoje. Vaše Veličanstvo! Tu nema izbora. Neću primiti reči iz sinoćnjeg govora za Vaše i zato ih neću poslušati. Nije moguće da je moj Kralj ono i onako govorio. Ali ako je govorio, nije bio slobodan Kralj naš: odvojen od svog naroda on je u nekoj teškoj, golemoj neslobodi kad onako govori svome narodu. Neće srpski narod prikloniti glave svoje pred Titom. Zna srpski narod ko mu je najteže rane naneo za ove tri godine: ruka koja mu je najviše uboda nanela maskirana na jedan način, sad dolazi pod drugom maskom da mu dokrajči život i tela i duše. Vaše Veličanstvo! Verno srce govori svome Kralju: Ne dajte zastavu svoju iz svojih ruku! Ne priklanjajte se ni pred kakvom prinudom! Oslobodite se, Veličanstvo, da se oslobodimo."

- ("Novo Vreme", petak,15. sept. 1944. g. Beograd). Naš komentar nije potreban na objavljni govor četničkog komandanta Radojice Rončevića. Ko hoće da misli, uvereni smo da će lako naći pravi odgovor bez tuđe pomoći... Kada se već sasvim jasno videlo da su AngloAmerikanci i Kralj Petar II sve predali Titu i da su sovjetske trupe ušle na teritoriju Jugoslavije, đeneral Milan Nedić je raspustio svoju vladu i napustio Beograd, 6. oktobra 1944. godine. Jedno kraće vreme đeneral Nedić je živeo u Beču, pa je prešao u Kicbihel. Nemci su tražili da đeneral Nedić ponovo obrazuje svoju vladu, ali je on to energično odbio jer je smatrao da Srbima time neće ništa pomoći. 72 NEDIĆEV RAD U SVETLOSTI DOKUMENATA Protivnici, u prvom redu komunisti, kao i mnogi neobavešteni i sasvim rđavo obavešteni krugovi, svrstavaju đenerala Milana Nedića zajedno sa „kvislinzima". Na žalost, odmah po svršetku rata bilo je i izvesnih Srba koji nikad nisu bili komunisti niti su to postali, pa su i oni Milana Nedića stavljali uz Kvislinga i Pavelića. To je zaista veliki greh i sramota. Danas se u tom pogledu situacija mnogo izmenila. Vreme je učinilo svoje, strasti iz rata popustile su, a pojedini ljudi su otkriveni kao najobičniji klevetnici. Neki su napadali Nedića da bi samo na neki način postali „heroji" i „borci protivu okupatora" Iz pojedinih tajnih arhiva i dokumenata može se mnogo šta videti o ličnostima koje su ma kakvu značajnu ulogu igrale u toku poslednjeg rata. A pre i više od svega toga u tom pogledu presudna je reč narodna. Odmah posle rata, pa sve više kako smo se od svršetka rata odmicali, u srpskom narodu stvarana je leaenda o pokojnom đeneralu Milanu Nediću. Ogromna većina srpskog naroda, u svim krajevima koje on nastanjuje a ne samo u Srbiji, u svom srcu poneo je lik Milana Nedića kao lik velikog junaka i mučenika i spasioca srpskog naroda u njegovom najsudbonosnijem i najstrašnijem istorijskom trenutku. Bez razlike na nekadašne partijske podele, bez obzira da li je neko bio za rat 1941. godine ili je bio protiv rata, bez obzira u kojoj se nacionalnoj formaciji našao u toku samog rata, danas Srbi u zemlji jednako misle o Nediću: misle o njemu kao o svom velikom sinu, koji se u najteža vremena za njega žrtvovao, koji se radi njega mučio i ponižavao i koji je, radi njega, najzad na mučenički način život svoj izgubio. Misli tako ceo srpski narod, sa izuzetkom sasvim neznatnog broja komunista koji su ga na mučki način ubili samo zato da im na procesu ne bi rekao punu istinu. Pa čak 73 ni svi komunisti danas zlo ne misle o Milanu Nediću. Ako ne javno, oni će prećutno, u svom krugu, morati da priznaju da je pokojni Milan Nedić činio u toku rata dobre i korisne stvari za svoj nesrećni narod. U ratnim aktima i dokumentima Saveznika do sada objavljenim ne postoji ni jedan dokumenat iz koga se vidi, ili se dalo zaključiti da je Milan Nedić vršio ma kakvu službu za ratnog neprijatelja. Isto tako, Nedićeva

politika spasavanja srpskog naroda nije mogla da koristi neprijatelju. Očigledno je, ukoliko se u javnom mnenju Saveznika i pisalo i govorilo o Milanu Nediću kao o „kvislingu" - to je činjeno pod kobnim uticajem komunističke propagande, kojoj, na žalost, i u mnogim drugim stvarima Saveznici na Zapadu bez prestanka podležu. U nemačkim i italijanskim aktima i dokumentima vidi se sasvim obrnuto: da Milan Nedić služi samo i isključivo svome srpskom narodu, da je ostao veran svome Kralju, da vodi računa samo o opstanku i budućnosti svoga naroda. U onim tragičnim danima, on se opredelio: jedino za svoj mučenički srpski narod. Navešćemo samo nekoliko odlomaka iz nemačkia izvora da se vidi šta ta strana misli i kako rezonuje o đeneralu Milanu Nediću: Nemački sociolog Johann Wuscht piše o Nediću, između ostaloga, i sledeće: ,,Đeneral Milan Nedić je razumeo da jednom žilavom politikom, koja je bila svesna cilja, privede zemlju (Srbiju) konsolidaciji. On je postepeno razvio postavke jednog pravnog državnog autoriteta i stvorio je osnove za teritorijalno proširene zemlje, koje je okupator via facti morao.da prizna (Sanxak i Crnu Goru). U Nedićevim kancelarijama visila je na zidu slika Kralja Petra II... Njegove su trupe polagale tome Kralju zakletvu i protiv partizana se borile pod srpskom nacionalnom zastavom..." Nedić je spasao čast svoga naroda od sramote. Jedan veliki nemački oficir u svoj dnevnik pod datumom 31. januara 1944. godine uneo je i ovo: „Prilikom jedne priredbe u Begradu sreo sam se i upoznao sa predsednikom vlade Milanom Nedićem, pa 74 sam sa njim i razgovarao. U vrtlogu ovog rata on se trudi da za svoju zemlju izvuče ono što je najbolje. Njegova je sudbina veoma teška. On će biti samleven između žrvnja Hitlerovog i Titovog. Lično kulturan, po svom biću uljudan, skroz naskroz karakteran čovek, on se nalazi pred jednom beznadežnom situacijom. On dostojanstveno podnosi svoj udes: on, bez sumnje, naslućuje da mu predstoji propast, ali ipak on zastupa svoje poglede i interese Srbije i pri tom se drži tako da zaslužuje svako poštovanje. Nedićevoj konstruktivnoj politici ima se zahvali što su odstranjeni sa uticajnih mesta vodeći ljudi okupacione vlasti u Srbiji, koji su hotimično ometali autonomna nastojanja srpske vlade. To je bio, na primer, i slučaj vođe nemačke policije, generala Majsnera." (Rgoses des grandes sriminels de guere deran le Tribunal militaire international, Nurnberg, knjiga XX, strana 616 i 617). Poznati profesor slavistike na univerzitetu u Gracu, dr Jozef Matl bio je, skoro sve vreme u Drugom svetskom ratu, u činu kapetana, u vojnoj službi, na dužnosti u okupiranoj Jugoslaviji. Okupaciona nemačka komanda uzela ga je jer je bio odličan poznavalac našeg jezika i naroda. Posle rata profesor Matl pisao je o zbivanjima na području Jugoslavije u toku tog rata. Pored svojih velikih iskustava na terenu, on je pročitao i prostudirao mnoštvo akata i dokumenata da bi napisao studije i rasprave o tim događajima. U velikom nemačkom priručniku „Osteurora - Nandbuch - Jugoslavien" (izdanje 1954, Vohleu-\/erlag: Koln-Gratz), profesor Matl je napisao poglavlje pod naslovom ,,Jugoslavija u Drugom svetskom

ratu". On tu kaže da je đeneral Milan Nedić 29. avgusta ,,na molbu vodećih Srba iz političkog, privrednog i naučnog sveta preuzeo vladu u okupiranoj Srbiji". U programu njegove vlade - kaže dr Matl - „istaknuto je na prvom mestu spasavanje srpskog naroda od istrebljenja i anarhije kao i borba protivu komunizma"... Profesor Matl kaže dalje da je „još u toku 1941. godine, Nedić pomagao novcem, hranom i odećom četnički pokret u Srbiji i nacionalne odrede koje je major Dangić predvodio u Bosni". Godine 1942, - produžava Matl 75 „Nedić i Ljotić predložili su Draži Mihailoviću dalju pomoć u robi, municiji i novcu. Kao protivuslugu tražili su da Mihailović privremeno ne obrazuje vladu, pošto već postojeća dupla vlada, nemačka vojna uprava i vlada Nedićeva, i tako teško opterećuje stanovništvo zemlje. Nedić i Ljotić su se izjasnili spremnim da ubuduće rade zajednički sa Mihailovićem pri imenovanju komandanata oružanih jedinica kao i pri postavlanju okružnih načelnika. Međutim, smatrali su da je bolje da Mihailović u celosti do daljega sprovede izvan Srbije istu zadaću, kao što je oni sprovode u Srbiji, naime: čišćenje oblasti od komunističkih partizana. U danom trenutku - Nedić i Ljotić su spremni da vladu i sve njihove oružane odrede predaju Draži Mihailoviću, odnosno onoj ličnosti koju bi Kralj odredio..." U istoj raspravi profesor dr Jozef Matl piše: „da su Pavelićevi krugovi vodili ogorčenu klevetničku kampanju kod nemačkih službenih mesta protiv Nedićeve vlade, pošto je Pavelić u postojanju jedne umirene srpske nacionalne oaze u Šumadiji gledao trajno ugrožavanje njegove Nezavisne Države Hrvatske..." A za ustašku državu kaže, dr Matl, da je vodila protiv pravoslavnih „kao verski rat katoličkih Hrvata protie pravoslavnih Srba sa oštrinom jednog verskog rata. Nasilno prekrštavnje značilo je u isto vreme i .hrvatiziranje'..." U brojnim nemačkim dokumentima iz Drugog svetskog rata može da se pričita da je Milan Nedić bio čestit čovek, veliki srpski patriot, oficir starog kova od časti i viteštva. Njegova reč vredi kada je dadne. To su nemački oficiri naročito poštovali. Nigde se ni u jednom dokumentu ne vidi ni senka kakve servilnosti niti prijateljstva prema ratujućoj Nemačkoj. On svuda želi da se zna da je on rob, okupiran, okovan i da iz tog i takvog položaja hoće da pomogne samo i jedino svome srpskom narodu i nikom više. O, kakva je razlika između jednog Ante Pavelića i generala Milana Nedića u ogledalu nemačkih dokumenata Pavelić je svuda servilan, bedan, satelit i vazal, ali i dvoličan, pritvoran. Nemci ga, i oficiri i 76 razni drugi faktori, takvim uvek prikazuju. Najveći deo i ostalih ustaških prvaka tako je prikazan u nemačkim dokumentima. U tim istim nemačkim dokumentima - koji sve više počinju da izbijaju u javnost - vidi se i to kako ustaše sve čine da stvore nemoguće odnose između Nemaca i okupirane Srbije Milana Nedića. Ta Nedićeva Srbija stoji u tim dokumentima - ,, razbijala je mnogo glavu Pavelićevoj Hrvatskoj. Ustaše su znale da je baš ta Srbija najveća brana iskorenjivanju Srba što je bio

ustaški glavni cilj i plan, a dok je Nedića - ustaše su to dobro znale - Srbija će postojati i biće rasadnik Srpstva." Smatramo za potrebno da čitaocima pružimo još jedan vrlo važan dokumenat. U knjizi Proces velikim ratnim zločincima pred Međunarodnim vojnim sudom objavljeno je i ovo: „razmatranje položaja u Jugoslaviji. Prisutni: Firer, Rajhmaršal, šef Glavnog generalnog štaba, ministar spoljnih poslova fon Ribentrop, šef OKW, šef WFST, general-lajtnant Bodenšas, generalmajor fon Rintelen, kapetan fregate fon Putkamer, pukovnik Šmit i drugi. Firer opisuje položaj Jugoslavije posle državnog udara, da je Jugoslavija s obzirom na naredbu Maritaakcije, a posle i s ozbirom na nešto docniji poduhvat Barbarosa, nesiguran faktor. Srbi i Slovenci nikad nisu bili prijateljski raspoloženi prema Nemcima. Vlade nisu nikada sigurne zbog nacionalnog pitanja i oficirske kamarile, koja je sklona državnim udarima. Zemlja je u to vreme imala samo jednog jakog čoveka, Stojadinovića, kojega je princ regent Pavle srušio na svoju vlastitu štetu" (Proces des grandes srimines de guere deren le Tribunal militaire internationa, Nurnberg, knjiga XX, strana 616 i 617). Hitler pred svojim najužim saradnicima tvrdi da u Srbiji postoji samo jedan čovek, dr Milan Stojadinović. Iz ovoga izlazi da je Hitler verovao samo Milanu Stojadinoviću i nikome više. 77 Dr inž. Herman Nojbaher, u toku druge polovine poslednjeg rata bio je diplomatski predstavnik i naročiti Hitlerov izaslanik za okupirana područja na Balkanu, a jedno vreme sedište mu je bilo u Beogradu. U svojim memoarima (Sonder-Auftrag-Sudost), koji su objavljeni 1957, - (odmah posle autorovog puštanja iz Titovog zatvora), u poglavlju o Jugoslaviji, Nojbaher piše i ovo: „Krajem avgusta 1943. godine upoznao sam Nedića... On je polagao velike nade u posetu Hitleru i od toga je očekivao reviziju nemačke politike prema Srbiji... Nedić je izneo na muški način žalbe protiv dotadašnjeg držanja Nemaca prema Srbiji i istakao je ceo niz zahteva čije bi ispunjenje olakšalo terete negovom mučeničkom narodu i popravilo njegov nemoćni položaj. Ministar spoljnih poslova fon Ribentrop nije baš prijateljski primio ove žalbe. I kad je Nedić tražio reviziju provizornih granica Srbije, čisto srpski srezovi, protiv neprirodnih granica Hrvatske, bili su potpali pod Hrvatsku, a istorijsko Kosovo Polje pripalo je novoj velikoj Albaniji, - fon Ribentrop je bio vrlo oštar. Rekao je Nediću da čak ni Francuska ne može sad da reflektira da joj se ispravljaju granice i da je svaki takav srpski zahtev sada izvan diskusije. Nedić je, vrlo neraspoložen, odbio tada da potpiše jedan tekst kominikea koji mu je bio predložen. I više nije bilo mogućnosti da se nastavi razgovor, i stvarno i ljudski neuspeh susreta bio je potpun. Dr Nojbaher o Nediću kao ličnosti ima veoma pozitivno mišljenje. ,,Nedić je Srbin konzervativnog kova, to je srpski junker" - kaže na jednom mestu Nojbaher, i to je, možda, najveći komplimenat koji jedan nacionalista Nemac - a takav je bio Nojbaher - može da napravi jednom starom

čoveku. I Nojbaher navodi da su samo nevolje nagnale Milana Nedića da se u ono teško vreme prihvati položaja predsednika srpske vlade pod okupacijom. On je jednostavno sticajem prilika bio na to prisiljen - kaže Nojbaher. Nedić je skroz-naskroz srpski nacionalista, nastavlja Nojbaher, pa kaže: „U Nedićevoj kancelariji visila je slika Kraljeva čija je izbeglička vlada predstavljala 78 neprijateljsku silu... A kao simbol njego-voga naroda, koji u to vreme, pati i strada, visila je druga slika: jeziva slika jedne mučeničke žene, srpske majke na krst razapete, koja vapije: Majko Srbijo, pomozi! To nikako nije bio komplimenat i pohvala za okupatore koji su ga posećivali..." Vredno je zabeležiti i ove Nojbaherove utiske o pokojnom Milanu Nediću: „Nedić se nalazio u stanju stalnog razočaranja i ogorčenja.. Glavni motiv njegovog rada bio je da se preko saradnje sa okupatorom olakša sudbina Srba On je težio da brani monarhiju Karađorđevića od komunizma. U stotinama pisama on mi se žalio na progone Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u područjima koje su bili okupirali Bugari, u mađarskoj i nemačkoj okupacionoj oblasti Jugoslavije. On je bio neumoran kao tužitelj,... Ja sam mu bio poslednja nada... Milan Nedić je bio potpuno nesebičan i ostao je bez igde ičega svoga. On je stanovao kod svoga brata đenerala Milutina Nedića, koji je s njim zajedno politički išao. Meni je lično poznato da mu je snaha prodavala nakit kako bi u teškim ratnim vremenima mogao da preživi " Nedavno je izišla na nemačkom jeziku, u okviru Instituta za savremnu istoriju u Štutgartu - Zapadna Nemačka, veoma važna i interesantna knjiga iz pera Ladislava Hortija i Martina Brosata. Knjiga je rađena naučno, na osnovu mnogobrojnih dokumenata i jedne velike arhivske građe. Naslov je knjige Hrvatska ustaška država 1941-1945. Kritika je ovu knjigu ocenila kao nešto najdokumentovanije što se dosad napisalo o ustašama i o 79 prilikama u Pavelićevoj „NDH" za vreme poslednjeg rata. Knjiga se zadržava, mestimično, i na pok. đeneralu, Milanu Nediću. Na 115. strani knjige piše: „Već samo obrazovanje Nedićeve vlade izazvalo je tamo (kod ustaša) jako uznemirenje. Kako je Kaše (nemački poslanik u Zagrebu) obaveštavao, Kvaternik je označio Nedića kao „neprijatelja Nemačke" i hrvatska vlada se boji da će srpski otpor u Hrvatskoj jačati, ukoliko nemačka službena mesta u Beogradu budu izlazila u susret srpskim interesima..." „Početkom oktobra 1941. godine" - kaže se na 135. strani u ovoj knjizi - „Kaše je u sporazumu sa Pavelićem predložio Bencleru (diplomatski predstavnih Nemačke u

Beogradu) da udesi da dođe do direktnog kontakta između Pavelića i Nedića. Nedić je to odlučno odbio... Nedić je bio mišljenja da samo Mačekova stranka može da ima uticaja u Hrvatskoj i da bi ona mogla da objedini hrvatskosrpske interese..." Iz dokumenata, koja objavljuju Hori-Brosat jasno je, da Nedić stalno interveniše kod nemačkih vlasti protiv ustaških zločina na teritoriji „NDH". U jednom izveštaju Berlinu, nemački diplomata Bencler kaže da su za Nedića „naročito bolni događaji u Hrvatskoj. Od osnivanja te države pa do današnjega dana (izveštaj je pisan 16, septembra 1942. godine) nisu prestajali tamo progoni Srba, i pri sasvim opreznoj proceni tamo je dosad stradalo više stotina hiljada Srba. U Hrvatskoj se radi onako kako bi to mogli da čine samo patološki boljševici..." Ovaj je izveštaj Bencler poslao posle intervencije Milana Nedića zbog tadakšnjeg ustaškog ubijanja nevinih Srba u Sremu. Eto, takva su svedočanstva iz izvora protivničkih, od strane neprijatelja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. O Nediću su davali mišljenje i ustaše. I tih se mišljenja ne može zastideti ni Milan Nedić niti oni koji su ga sledovali u njegovoj mučnoj i mnogo odgovornoj službi srpskom narodu. Ustaše stalno potkazuju i denunciraju Nedića kod Nemaca. Oni Nedića predstavljaju kao „pod80 muklog neprijatelja", kao „nelojalnog". Ustaški ideolog Ivo Bogdan, u glavnom ustaškom organu „Spremnost", 1943. godine, kaže da su Nedić i Ljotić „smrtni neprijatelji" Nemaca i da se obojica interesuju samo za spasavanje što više srpskik glava. Ustaška štampa prikazuje Nedićevu Srbiju kao „opasno gnezdo" i savetovala je da ovo „gnezdo" treba rasturiti radi dobra Hitlerove „Nove Evrope"... Uvereni smo da će čitaoce naročito interesovati mišljenje poznate novinarke Rut Mičel - rođene sestre čuvenog američkog generala Bili Mičela, čije ime nosi veliki aerodrom u Milvokiju, Viskonsin - koja u svome članku objavljenom u londonskom listu „Dejli Mel" od 7. maja 1947. godine kaže: „Nedić je bio u jugoslovenskom kabinetu ministar vojske i jedna od najomiljenijih i najpopularnijih ličnosti u Srbiji. Srbi su ga smatrali, uz veliku odanost, za velikog junaka. U oktobru 1940. godine Italijani su bombardovali grad Bitolj. Nema ni najmanje razloga da se sumnja u vesti koje su tada bile opšte poznate u Beogradu, da je general Nedić savetovao jugoslovenskoj vladi da odmah objavi rat Italiji, da se pridruže Grcima, da isteraju Italijane iz Albanije, da otvori put jugoslovenskoj vojsci kako bi se spojila sa saveznicima preko Soluna, ukoliko bi, kao što se tada moglo očekivati, napali Nemce sa severa. Ja sam tada lično obišla jugoslovensko-albansku granicu, neposredno posle incidenta, i jedinice su bile u iščekivanju pune volje za napad. Nije potebno naglašavati da bi čitava istorija ovoga rata bila drugojačija da je postupljeno po predlogu đenerala Nedića. Zbog toga, Nedić je pao u nemilost, a na njegovo mesto došao je đeneral Pešić, jedan potpuno prestareli slabić, koji je odmah raštrkao jedinice po malim grupama, što je bio jedan od razloga docnije za brzi slom jugoslovenske vojske. Time je olakšana efikasna hrvatska sabotaža i izdajstvo"...

...„Ali je Nemačka napala 6. aprila. Nedić je ipak uspeo da izvede jedan sjajan manevar u Kačaničkoj klisuri kod Skoplja"... „Predsednik vlade đeneral Simović bio je prinuđen na kapitulaciju, koja je bila provedena od đenerala Kalafatovića. Đeneral Nedić nije naredio 81 predaju jugoslovenske vojske i svaki onaj koji tvrdi da je on ma kada bio za Osovinu jednostavno pokazuje nepoznavanje jugoslovenskih problema. Posle kapitulacije, on je bio nemački zarobljenik. Do njega su stizali izveštaji o strahovitim žrtvama srpskog naroda od strane hrvatskih ustaša i o proterivanju preko pola miliona Srba, uglavnom žena i dece, koji su zakrčili drumove prema Srbiji, o očajničkom bekstvu od ubica. Tada je smatrao da mu njegova dužnost nalaže da stavi svoj veliki prestiž na raspolaganje svome narodu, da pokuša da reši probleme koji nisu imali presedana u istoriji, te da nastoji da spase i sačuva svoj narod na ma koji način. Oni koji lično poznaju đenerala Nedića znaju tačno da je on bio spreman i svoj život da stavi na žrtvu za svoj narod. Kazati da je imao ličnih ambicija jeste prost apsurd... On je pristao da pokuša da zavede red pod okupacijom po kome bi gonjenje Srba prestalo, ali da ni jedan Srbin ne bude prisiljen da služi u nemačkoj vojsci. Ovaj drugi uslov bio je proveden i ni jedan Srbin nije služio u nekoj osovinskoj vojsci. Poljska i Srbija jedine su pregažene zemlje sa tom karakteristikom." Gospođa Rut Mičel završila je članak ovim rečima: „Postoje neoborivi dokazi da Milan Nedić nije bio kolaborcionist u smislu jednog kvislinga Lavala ili čak i Petena. Prilikom čestih konferencija nacističkih vođa sa svojim satelitskim političkim i vojnim vođama, Nedićevo ime nije bilo spomenuto." (Petar Martinović: Milan Nedić, Čikago, Ilinois, 1956) Svakako da je od značaja i interesa da objavimo i neka mesta iz pisma pok. Dr. Mirka M. Kosića, profesora univerziteta, člana Glavnog odbora Radikalne stranke i guvernera Narodne banke, koje je uputio poznatom američkom advokagu Đorđu Radinu i velikom srpskom rodoljubu, saradniku i intimnom prijatelju profesora Mihaila Pupina i vladike dr Nikolaja Velimirovića. Gospodina Đorđa Radina je veoma potresla nesreća srpskog naroda i on je posle rata skupljo dokumentaciju o prilikama u Jugoslaviji, a naročito u okupiranoj Srbiji. 82 Gospodin Đ. Radin je bio ljubazan da dozvoli da ova mesta iz pisma pok. dr Mirka M. Kosića, pisanog 1. oktobra 1951, ovde objavimo: „Nedić i Ljotić nisu znali ni reči nemački. Oni su bili obojica izraziti frankofili... Nemci su činili pritisak na Ljotića i Nedića da daju bar jednu četu, ako ne ceo bataljon, Srpskog doboroljačkog korpusa ili Srpske državne straže za Istočin front, tako da bi Srbi barem simbolično učestvovali u Hitlerovoj borbi za ,,Novu Evropu" protiv boljševika. Ali, oni su odbili izjavljujući da je njihova domovina saveznik Sovjetske Rusije. Ljotićevci i Nedić nisu bili za Nemce već su bezuslovno bili protiv pobede komunizma, jer su znali da će to značiti kraj naše narodne slobode i slobode uopšte"... Na pismeno pitanje dr M. Kosiću: ,,Da li su Nedić i

Ljotić znali da dr Mirko M. Kosić i njegovi saradnici u Narodnoj banci u okupiranom Beogradu finaisiraju srpske četnike u njihovom ratovanju protiv Nemaca?" - dr Mirko M. Kosić pismeno odgovara: ,,da su Nedić i Ljotić bili potpuno upoziati sa takvim tajnim finansiranjem"... U Beogradu je bilo poznato da je Narodna banka, odnosno kako piše dr M. Kosić: „Ja sam 1943-44. doturio generalu Draži - uz rizik svoje glave i glava mojih čestitih saradnika Srbijanaca i Vojvođana podjednako ukupno 1.200 miliona dinara, 130 bruto kilograma zlata i mnoštvo valuta"... (Mirko M. Kosić: Zar opet po starom, str. 32, štampano 1949) 83 KRAJ ŽIVOTA ĐENERALA NEDIĆA Na Đurđevdan, dan Krsne slave đenerala Nedića, ušla je 36 američka divizija u Kicbihel. Negde predveče istoga dana, posle održanoga slavskog ručka u jednoj manjoj sali „Grand Hotela", gde je stanovao i đeneral Nedić, došao je u hotel komandant američke 36 divizije i posetio đenerala Nedića. Sa đeneralom Nedićem ostao je u podužem razgovoru. Pošto su se, u to isto vreme, u „Grand Hotelu" nalazili i patrijarh dr Gavrilo Dožić i žički episkop dr Nikolaj Velimirović, američki komandant je posetio i njih. Posetio je najpre vladiku Nikolaja i posle kraćega razgovora, prešao sa njim u sobu patrijarha Gavrila. Vladika Nikolaj je služio kao tumač pri razgovoru između patrijarha i američkog generala. Pred polazak odredio je američki komandant svoga divizijskog sveštenika da bude veza između njega i patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja. Prvih dana po ulasku američkik trupa u Kicbihel đeneral Nedić je produžio da stanuje u „Grand Hotelu". Posle nešto oko nedelju dana bilo je naređeno da se svi stranci isele iz hotela, koji je bio određen za stanovanje američkih oficira. Đeneral Nedić je sa svojom pratnjom i sa nekoliko svojih ministara bio preseljen u jedan zaselak blizu grada, gde je bio potpuno slobodan. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj dobili su jednu skromnu kuću na kraju grada, koja je rekvirirana od jednoga radnika zbog toga što je bio član Nacional-socijalističke partije. Razdaljina od kuće gde su stanovali patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj do zaseoka gde je bio general Nedić nije bila velika: nešto oko 15 do 20 minuta pešice. Nedić je često dolazio na razgovor patrijarhu i vladici, ali se obično duže zadržavao kod patrijarha, koji je više voleo razgovor od vladike, koji je i tada radio na svome prevodu Sv. Pisma Novog zaveta. Ni o kome od njih nije niko vodio računa: u toku policijskog časa bilo je njima svima slobodno kretanje. 84 Svak je mogao ići kuda je hteo. Hrana se dobijala od gradonačelnikatrada Kicbihela. Pošto se tu našlo nešto izbeglica iz raznih evropskih zemalja, svi su dobijali hranu ,,sa kazana" kod jedne škole. To je bila slaba, neukusna i nedovoljna hrana, ali za dugo vremena nije se moglo nabaviti skoro ništa drugo. Tek posle nekoliko nedelja pronašli su i đenerala Nedića i patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja naši oficiri koji su bili oslobođeni iz nemačkog zarobljeništva. Oni su češće posećivali i đenerala Nedića i patrijarha i vladiku i

donosili im pakete, koje su oni primali od Amerikanaca. Đeneral Nedić je sasvim svesno i po svojoj želji sačekao dolazak Amerikanaca. Kada mu je, neposredno pred kraj rata, Herman Nojbaher, čovek toliko mnogo zaslužan za srpski narod, predlagao da se nekuda skloni, Nedić je to odbio rečima: „Ja znam da svoju glavu nosim pod pazuhom, ali ja ipak ostajem." (Nerman Neubacher: Sonder Auftrag Sudost( 1940- 1945, str. 193). Đeneral Nedić se, i posle dolaska američkih trupa, mogao skloniti kuda je hteo, jer nije bio ni pod kakvim nadzorom. On je ostao i pokušavao da uhvati veze sa uglednim Srbima iz Amerike i Engleske, verujući da oni imaju uticaja i da neće dozvoliti da bude predat komunistima. I đeneral Nedić i vladika Nikolaj, koji je i među Englezima imao dosta prijatelja, slali su svoju poštu preko poručnika Medigovića, Srbina u američkoj vojsci, koji je bio veoma predusretljiv prema njima. Nekoga pooštravanja mera nije bilo. Đeneral Nedić se slobodno kretao i sanjao o tome kako će se opšta svetska siguacija morati promeniti, i bio je spreman da svoj narod opet povede u borbu protiv komunizma. On je, tada, bio potpuno uveren, da je bio na pravome putu i da je korisno poslužio svome narodu. Zbog toga je, spokojno i bez straha, mogao izaći pred sud svoga narodać Kada je, pod pritiskom strašnih okolnosti, primio teško breme vlasti pod tuđinskom okupacijom, đeneral Nedić je, 15. septembra 1941. godine, uputio srpskome narodu poruku u kojoj se, pored ostaloga, veli i ovo: „Duboko verujemo da je naš 85 najveći nacionalni zadatak da spasemo od uništenja jezgro srpskog naroda, da mu omogućimo da na miru dočeka kraj ovog strašnog rata u kome velike sile vode borbu na život i smrt, i da bar tako dočekamo dan oslobođenja kada kraj ovoga rata nismo umeli da dočekamo u svojoj slobodnoj velikoj domovini." (Govori đenerala Milana Nedića, Beograd,1943, str. 32). Srpske seljake, uvek najtrezveniji deo našega naroda, đeneral Nedić je preklinjao, 12. oktobra 1941. godine: ,,I zato te u ime Srpstva pozivam: ustaj, brani svoje ognjište od komunističkih pljačkaša, razbojnika i odmetnika od Boga i vlasti, od porodice i društva, od crkve i vere. Znaj da je ovo sveta borba za odbranu Srbije i Srpstva. Sa oružjem ili bez njega udri i uništavaj crvene bandite gde ih stigneš, jer ćeš samo tako naći spas. Ako i padneš u toj borbi, spašćeš svoju decu, spašćeš srpski narod." (Isto str. 42). I kada je stajao neposredno pred tamnom i neprovidnom neizvesnošću đeneral Milan Nedić nije mislio na spasavanje svoje glave. A da je hteo, mogao se spasiti: da se sklonio bilo gde u Tirol, a mogao se skloniti, niko ga od američkih vojnih vlasti ne bi tražio. On je ostao gde je bio i čekao da vidi šta će dalje biti. Krajem juna 1945. godine pronela se u Kicbihelu vest da će američke trupe napustiti taj kraj i da će ga okupirati Francuski makijevci. Vladika Nikolaj nije hteo da čeka makijevce, jer je znao da bi ga oni predali jugoslovenskim komunistima, nego se preselio u Salcburg. I patrijarh Gavrilo, koji je bio teško bolestan, i đeneral Nedić ostali su gde su bili. Pre nego što je bio odveden, đeneral Nedić je bio saslušavan, po drugi put, od strane

američkog pukovnika SIA, Kablamova, koji je bio poreklom Bugarin. Na saslušanju je on rekao đeneralu Nediću: ,,Vi treba da idete na saslušanje u glavnu američku komandu u Minhen. Sada idite kući, spremite se, a ja ću sutra u 11 sati poslati za Vas auto da Vas odveze na saslušanje." Moguće je da je ovaj američki pukovnik, koji je mogao da se uživi u našu tragediju, hteo da ovim omogući đeneralu Nediću bekstvo. 86 Nenaviknut da beži sa bojnog polja, đeneral Nedić nije hteo ni sada da beži, iako je morao znati da će biti puno opasnosti i iskušenja ono što ga očekuje. Odveden je i bačen u logor u Mosburgu kod Minhena, da bi odatle, nešto kasnije, bio predat ,,na revers" jugoslovenskim komunistima. Amerikanci su bili u zabludi kada su verovali da će Tito vratiti živog đenerala Nedića, koji je trebao da se pojavi na suđenju u Nirnbergu kao svedok. Da do toga ne bi došlo i da đeneral Nedić ne bi imao mogućnosti da iznese bezbrojne zločine jugoslovenskih komunista, oni su ga ubili u zatvoru u Beogradu i mrtvoga bacili kroz prozor, objavljujućh da je sam skočio i izvršio samoubistvo. (Ovaj opis poslednjih dana života đenerala Milana Nedića, pre njegovog odvođenja u logor, dobili smo, svojevremeno, od dr. Đoke Slijepčevića, koji se, zajedno sa protom Stevanom Prostranom, od 24. aprila do kraja jula 1945. godine, nalazio u pratnji pokojnih patrijarha Gavrila Dožića i vladike dr Nikolaja Velimirovića. Za ovo vreme dr Slijepčević je imao prilkke da često razgovara sa pok. đeneralom Milanom Nedićem.) Niko ne veruje, da je đeneral Milan Nedić, junak iz tolikih ratova, izvršio samoubistvo. Svakako da su ga komunisti ubili i bacili kroz prozor. Komunisti su tačno znali, da na javnom procesu đeneral Milaa Nedić ne bi govorio onako kako bi oni želeli. Žalost i tuga duboka, koja je februara 1946. godine preplavila srpske zemlje, bila je istovremeno, i podrugljiv podsmeh komunističkim tvrorcima laži. Znao je srpski narod da se heroji kakav je bio đeneral Milan Nedić, ne ubijaju i da se ne boje suda ni svoga naroda, ni suda istorije. ,,Sud istorije će utvrditi, rekao je za đenerala Milana Nedića dr M. Spalajković, da su u vreme u kome je đeneral Nedić živeo i sredina u kojoj je delovao pokazali i dokazali da je njegovo mesto u Panteonu naših nacionalnih heroja. Milan Nedić će se u istoriji srpskog naroda slaviti kao veliki narodni vođa, a još više kao veliki čovek iz naroda." 87 LITERATURA 1. V. Čolović: Balkan i Balkanci, Balkanski institut, Beograd, 1937. godine. 2. Stanislav Krakov: General Milan Nedić, Iskra Minhen, 1963. 3. Petar Martinović-Bajica: Milan Nedić, Čikago, Ilinois. 4. Mirko M. Kosić: Zar opet po starom, Švajcarska, 1949. 5. D. Ljotić: Bilten, 34, od 31. 12. 1939, Beograd. 6. Vukašin P. Perović: Komentar genocida Prva četnička enciklopedija, Čikago, Ilinois., 1964.

7. Viktor Novak: Magnum krimen, Zagreb 1951. 8. Dr Čulinović: Slom stare Jugoslavije, Zagreb, 1951. 9. Novo vreme, Beograd, 1944. godište. 10. Mirko M. Kostić: iz pisma mr. Đ. Radinu, 1951. godine. 11. Momčilo R. Đujić: Kuda srlja naš Kralj, USA, 1965. 12. Edmund Paris: Genocide in Satellite Croatia 1941-1945 The American Institute for Valkan Affairs, Čikago Ilinois 13. Johan Wuscht: Nemačka tajna dokumenta, Iskra, brojevi za 1965. 14. Prof. dr. J. Matl: Osteurpa handbuch Jugoslavien. Vohlau Verlag : Koln-Gratz 1954. 15. Dr. Ing. Nerman Neubacher. Sonder Auftrag Sudost 1941-1945 Miustermidt Verlag, Gottingen-Berlin-Frankfurt, 1956. 16. ladislav Horija i Martin Brosat: Der Croatische Ustascha Staat 1941-1945, Institut za savremenu istoriju, Štutgart. 17. D. Gregotić: So Jugoslawien, Leipzig, 1943. 18. Ficroj Maklin: Rat na Balkanu, 1953. 19. Rgoses des grands criminels de guerre devantle Tgibunalmilitaire internatiorrat, Nurnberg, knjiga 20, 24 i 27. 20. Robert Murphy: Diplomat Among Warriors, Ryramid Books, New York, N.Y 21. Winston Churchill: World War II 22. N. Feis: Churchill, Roosevelt, Stalin (A Diplomatic History of World War II). 23. Nemačka tajna akta: Vojna i diplomatska tajna akta iz Drugog svetskog rata. 24. V. Dedijer: Josip Broz Tito, Kultura, 1953. 25. W.D. Leaby. I Was There, izdanje 1950. 26. D. V. Ljotić: U revoluciji i ratu, 1961. 88 Donosimo ovde napis protojereja i profesora Radovana Miljkovića o stanju na jednom delu Britanske imperije, koja je u poslednjem ratu, bila okupirana od Nemaca. Veoma sam zahvalan mome ličnom prijatelju, ocu Radovanu Miljkoviću, što je dozvolio da ovaj rukopis objavim na kraju ove knjige. BRITANSKE TERITORIJE POD NEMAČOM OKUPACIJOM Autor ovoga članka proveo je skoro četrnaest godina u Velikoj Britaniji, gde je imao prilike da dobro upozna mentalitet toga velikog naroda "Velike sile nisu velike pravde" rekao je Spinoza u svome Političkom traktatu. Svet očekuje da se pojavi jedna velika nacija koja će biti ne samo velika sila, već i velika pravda. Naročito mi Srbi, nemamo razloga da budemo oduševljeni njihovim držanjem i nerazumevanjem naših neiskazanih nevolja i bolova tokom rata i posle rata. No, ne smemo niti možemo prevideti da su ipak Britanci velika nacija, iako, prirodno, ne i nepogrešiva U mnogim stvarima možemo i treba da budemo njihovi učenici. Ima stvari u kojima bismo i mi njima mogli dati lekciju ili dve. Ima stvari u kojima ja kao Srbin ne bih želeo da se menjam sa Englezima. No, u pitanju patriotizma, ja bih rekao, ne da Englezi više vole svoj rod i svoju zemlju, ali je istina da svoju ljubav i odanost manifestuju na jedan mnogo razumniji način, sa više praktičnog služenja naciji a sa mnogo manje naše južnjačke larme i dramatičkog patosa.

Ako ikada i bilo u čemu, to se pokazalo u načinu reakcije na stranu okupaciju tokom prošlog svetskog rata. Njihovo držanje prirodno proizlazi iz njihovog karaktera. Notorno je da su oni, kao i skandinavski severnjaci, hladnije glave od nas. Drugo, oni su vazda skloni da stvarnost priznaju kakva jeste, niti je preuveličavajući, niti potcenjujući. To je jedna "master-of-fact" nacija. Treće, oni se klone ekstrema u svemu. Iako je u Engleskoj propis 89 "vozi levo - obilazi desno", kad god ima priliku Englez najrađe vozi - sredinom puta. Ta težnja za "sredinom pua" manifestovala se ponovljeno i u britanskoj filosofiji, u britanskoj verskoj reformaciji kao i u njihovoj politici. U filosofiji, na primer, gnoseološki kriticizam Bekonov različit je od kontinentalnog dekartizma, koji vodi preko Kanta Hegelu, da završi u pobuni protiv sopstvenog "dijalektičkog idealizma" sa Marksovim "dijalektičkim materijalizmom". Slično i u reformaciji, Britanci su ustali protiv papske svetovne supremacije, ultramontanističkog papocezarizma, ali su od kontinentalne Luteranske reformacije uzeli samo jedan deo protestantske doktrine, ostavivši u suštini univerzalno crkveno nasleđe sa trostepenom jerarhijom, apostolskim prejemstvom episkopata i sedam svetih tajni. U političkoj oblasti, pogledajte britanski "socijalizam" kako je stao, baš kao i anglikanska reformacija, na sred puta, te je danas Britanija kako socijalistička tako i kapitalistička zemlja. Zastali su da prvo u praksi provere vrednost i efikasnost nacionalizovanih industrija (vode, gasa, elektrike, uglja i železnica) u kompeticiji sa privatnom liberalnom privredom koja počiva na podstreku lične inicijative i privatnog interesa. Tendencije za proširenje sfere nacionalizovanih industrija ili su propale u samoj socijalističkoj stranci (Laburistička partija) ili su propale na nacionalnim izborima, koji su prekratili vladavinu socijalizma u času kada su građani počeli da misle svojom praktičnom britanskom glavom: Čekaj prvo da vidimo kako će ovo da funkcioniše! Sada su laburisti ponovo na vladi, ali nije se iznenaditi ako im se vlast opet uskoro izmakne još ove godine, i to na pitanju nacionalizovanja čelične industrije. Britaniji je dosta socijalizma, jer ona ne voli ekstreme... Britanac smatra da se "puding prepoznaje jedući ga". Iako radničke unije ostaju veoma jake - čak i više nego što bi za zemlju bilo zdravo socijalizam ima da stane tu gde je i da ide sredinom puta. Jer, takav je britanski mentalitet hladan, oprezan, praktičan i pragmatičan. Rezultat je merilo vrednosti svake 90 ideje i teorije. Naposletku, nisu li oni po tome sledbenici biblijske izreke: "Po plodovima njihovijem poznaćete ih" (Matej, 7, 16). Isti ovi kvaliteti britanskog karaktera manifestovali su se i u situaciji u kojoj su se Britanci našli pod nemačkom okupacijom: hladna glava, uzdržavanje, praktičnost, celishodnost. Okupacija je velika nesreća za svaki narod u svetu. Zato se Otacbina i brani žrtvujući najbolje svoje sinove da bi spasla ostale od zala okupacije i poniženja koje dolazi sa neslobodom. No i okupacija može da bude manje ili više užasna: podnošljiva ili nepodnošljiva,

smrtonosna i nesmrtonosna. Šta će okupator činiti sa nezaštićenim stanovništvom po svojoj okrutnosti, mržnji i razjarenosti je jedno, i to je van sfere uticaja stanovnika okupirane teritorije. No, kakav god on bio, držanje stanovništva može datu situaciju u najmanju ruku da učini težom, ako već ne može da je učini lakšom. Za rodoljuba koji se našao pod stranom okupacijom dilema je: da li da postupa prema osećanju svoga srca, ili po savetima zdravoga razuma? Za Britance, tu nije bilo dileme. Takav je njihov mentalni stroj: sve se mora potčiniti razumu i datoj stvarnosti. Interes stanovništva, da se izađe iz okupacije sa što manje žrtava i sa što manje patnje, bio je za njih vrhovni interes, počev od predsednika vlade Čerčila, pa do sveštenika i do policajca i pojedinog građanina. Imajući u vidu ovu "pozadinu" možemo razumeti kako su se Britanci držali pod nemačkom okupacijom na Kanalskim ostrvimav Džersi, Gerzni, Oderni, Sark, Herm i Djetu. 91 RUKOVODNA NAČELA Napred izložene karakterne crte britanskog karaktera i patriotizma našle su izraza u formulaciji rukovodnih načela kojih se britansko stanovništvo imalo prdržavati za slučaj okupacije. Godine 1940. niko u Britaniji nije bio siguran da neće i sama glavna ostrva, Britanija i Alster u Irskoj, biti okupirana od strane Nemaca. Britanska vlada nije pomišljala da kapitulira u slučaju okupacije i samog Londona, već da se evakuiše sa vojskom na druge teritorije Komonvelta i da nastavi rat, nadajući se za sigurno da Amerika neće moći ostati izolovana od rata, gledajući konačno uništenje Britanije i cele Evrope. No, za slučaj okupacije, šta su trebali da rade oni Britanci koji se budu našli pod okupacijom? Kakve su instrukcije za njih bile date? Da se bore iz zaseda, po taktici "udari pa beži"? Da sabotiraju, rušeći nemačke instalacije, komunikacije i stovarišta? Da vode, jednom reči, gerilski rat protiv okupatora do istrage svoje ili njegove? Bože sačuvaj! Ni govora! Ko zna - da je Britanija bila ne samo jedna od potpisnica Haških ratnih konvencija, već jedna od glavnih njihovih inicijatora i autora, s jedne strane; a s druge, da je nepoštovanje primljenih međunarodnih obaveza za njih uvek bilo predmet velike osude a često i sasus belli - taj će POGODITI da je njihova politika usmerena bila u pravcu trasiranom međunarodnim ugovorima, u ovome slučaju pomenutim Haškim konvencijama od 1907. Šta su, u stvari, te Haške konvencije? Da bi se svireposti i ratne strahote svele na najnužniju meru; da bi načela viteške časti bila primenjivana u načinu ratnih operacija; da bi se civilno stanovništvo što bolje zaštitilo i rat vodio samo između oružanih snaga, koliko je god moguće; da se ne bi tokom rata onemogućio budući mir, zaključeni su ugovori između praktično svih država sveta u Hagu (Holandija), u dva maha, naime 1899. i 1907. godine. One predviđaju šta 92 se sve ne sme činiti tokom operacija; regulišu prava i privilegije Međunarodnog Crvenog krsta; položaj i privilegije neutralnih sila; postupak sa zarobljenicima radi

njihove zaštite i, onda, u Četvrtoj konvenciji, odeljak treći, u članovima 42-56, regulišu se prava i dužnosti okupatora prema stanovništvu okupirane teritorije, kao i obaveze stanovništva pod okupacijom. Najvažniji je član 43. koji kaže: "(Pri okupaciji) Budući da je vlast zakonite vlade stvarno prešla u ruke okupatora, ovaj ima da preduzme sve mere u njegovoj moći da vaspostavi i obezbedi javni poredak i bezbednost, koliko je god moguće, poštujući zakone koji su na snazi u dotičnoj zemlji, izuzev ako je u tome potpuno sprečen." Prostim jezikom rečeno, ovaj princip glasi, - da postojeći zakoni i poredak imaju ostati na snazi za vreme okupacije. Administracija, sudstvo, prosveta, imovinsko pravo itd. - sve ima da ostane na snazi. No, ko da administrira okupiranu zemlju? Okupatorovi sreski načelnici, sudije učitelji, sanitetski personal itd? Ni govora! Čim su zakoni zemlje na snazi time je implicirano da upravni, sudski i drugi aparat okupirane teritorije ima, radi svoga stanovništva, da ostane na svojim mestima i da vrši, pod vrhovnom vlašću okupatora, takozvane, "administrativne aktivnosti". To ne stoji izričito u konvenciji, ali je jasno implicirano. Neće ni jedna sila da najpre pripremi desetine hiljada službenika koji će da uče prvo jezik, pa onda da studiraju ceo kopleksan pravni sklop i uređaj jedne zemlje koju misle da će možda jednog dana da okupiraju! Izričito to se veli i u kolekciji odredaba i komentara, koju je pod naslovom Zbornik međjunarodnoz prava izdao američki Stejt department decembra 1963. godine (knjiga II, strana 468): "Lokalne vlasti ustanovljene na teritorijama koje se nalaze pod ratnom okupacijom, i koje vrše administrativne aktivnosti pod kontrolom okupatorske vlasti, ne uživaju suverenitet! (misli se, jedne nezavisne vlade). Ne veli se, da su to "kvislinzi", "kolaboracionist" ili "izdaj93 nici", već se pretpostavlja da je njihov rad neizbežan; da oni vrše funkciju zakonite vlade iako nisu suverena vlada sa gledišta međunarodnog priznanja, jer za tu teritoriju odgovara okupantska vlada pred međunarodnim forumima, dok je god u toj situaciji. S druge, pak, strane, jedna "izbeglička vlada", ako nema ni parče svoje teritorije neokupirane, smatra se u velikoj meri ne kao vlada već kao jedan simbol, prema istome američkom Zborniku (strana 473; Američke novine za međunarodno pravo od 1941, str. 35): "Poljska, Norveška i Jugoslavija nemaju teritorije gde bi našle "ried-a-terre". Njihove su Vlade u velikoj meri veštačke kreacije (Simulacra), više simboli negoli aktivne upravne jedinice." Da je Čerčil zajedno sa svojom vladom tako razumevao načelo poštovanja zakona okupirane zemlje od strane okupatlra, vidi se jasno iz dva dokumenta iz 1940. godine. Ta dva dokumenta predstaljaju s jedne strane način praktične primene odredbe 43. člana Četvrte konvencije, dok s druge, bacaju svetlo na moralnu procenu usluge koju čine svojoj zemlji oni narodni lideri i javni službenici kojima padne u deo teška dužnost da služe svom rodu kada mu je to najpotrebnije, mada je za te ljude to služenje "žrtva čista" puna slave Božje, a lišena slave ljudske. Evo ta dva

dokumenta. Prvi je Čerčilova poruka Ruzveltu od 20. maja 1940. „SRED RUŠEVINA,... U OČAJU I BESPOMOĆNOSTI" "Šta se god desilo - piše Čerčil - naša je namera da se borimo do kraja na ovome Ostrvu... Ukoliko bi rezultat (te borbe) bio nepovoljan, verovatno je da bi sa članovima ove Vlade tokom tih zbivanja bilo svršeno, no oni neće niukom slučaju pristati na predaju. Ako bi sa članovima sadanje administracije bilo svršeno, te drugi sred ruševina dođu da sa Nemcima pregovaraju, vi ne biste 94 smeli zatvoriti oči pred činjenicom da bi pri pregovorima flota bila stvarno jedina preostala naša protuteža prema Nemačkoj, i, ukoliko bi ova zemlja od strane Sjedinjenih Država bila prepuštena svojoj sudbini, niko ne bi imao pravo da okrivljuje one na kojima tada bude odgovornost ako bi oni nastojali da dođu do što povoljnije nagodbe radi preživelog stanovništva. Očevidno ja ne bih mogao da odgovaram za one koji posle mene dođu, koji bi u krajnjem očaju i bespomoćnosti imali da se prilagode nemačkim zahtevima..." (Drugi svetski rat, knj. II, 3, Bitka za Francusku, str. 56-57). U drugom dokumentu nema kondicionala, sve je u zapovednom načinu, jer je za deo Britanije nastao čas „krajnjeg očaja i bespomoćgnosti". To je naređenje civilnim službenicima Kanalskih ostrva šta da rade kada nastane okupacija ostrva. Mesec dana kasnije... „OSTATI NA SVOME MESTU.." Videći da Francuzi pale benzinske zalihe, tako da su crni oblaci dima zasenili sunce na Džersiju, Ostrvljani su uvideli da se, čim Nemci stignu do severozapadne obale Francuske, i oni sami mogu nadati "gostima". Znaci panike su već bili očevidni kada je viceguverner Džersija poslao jednog člana parlamenta Džersija, Edgara Doreja, u London sa pitanjem: "Šta da se radi?" Dorej je doneo odgovor: Prvo, evakuisati decu i sve stanovnike koji žele da se evakuišu na Mejnland, glavno britansko ostrvo. (Od 90.000 stanovnika na svim ostrvima, oko trećina je evakuisana sledećih dana.) Drugo, u slučaju opoziva Ostrvskih viceguvernera, upravnici (bejlifi) ostrva imaju vršiti i svoje i njihove viceguvernerske dužnosti pod okupacijom. Ovu naredbu je Dorej doneo i uručio svakom viceguverneru. Izdata je od strane Ministarstva unutrašnjih dela (Note office) i potpisana od strane pomoćnika 95 ministra unutrašnjih dela Aleksandra Maksvela. Ovo je tekst: Ministarstvo unutrašnjih dela Sire, Gospodin ministar mi je naredio da Vam saopštim da je želja Kraljevske vlade da u slučaju Vašeg opoziva Bejlif vrši dužnosti viceguvernera, koje će se ograničiti na civilne poslove, Bejlif će ostati na svome položaju, upravljaće Ostrvom prema najboljem svom znanju i umenju u interesu stanovništva, bez obzira na to da li će ili neće moći da prima uputstva od Vlade Njegovog Veličanstva. Krunski službenici će takođe ostati na svojim

mestima. 19. juna 1940. g. Vaš pokorni službenik A. Maksvel" (Primedba: Krunski službenici su oni koji su postavljeni Kraljevskim ukazom, za razliku od onik koji su na svoje položaje birani ili naimenovani od strane lokalnih vlasti.) Na taj način je bilo jasno kako će se postupati u slučaju okupacije. Pošto je trećina stanovništva bila iseljena, naročito deca, ostrva su preduzela praktične pripreme da sačekaju okupaciju i da je - prežive. PRAKTIČNE PRIPREME ZA OKUPACIJU Na oba glavna ostrva.Džersiju i Gernziju, obrazovani su posebni odbori. Na Džersiju se taj odbor zvao Vrhovni savet, a na Gernziju - Kontrolni odbor. Inače, svi drugi službenici ostaju na svojim mestima, kao što i ostrvski lokalni parlamenti (States) ostaju, na čelu sa bejlifima, da vrše "administrativne delatnosti" po postojećim zakonima. No, postojanjem posebnih savetodavnih tela, parlamenti su na izvestan način gurnuti u pozadinu, odnosno postali su neka vrsta izvršnih organa za politiku koju su planirali ovi posebni odbori vodećih građana. 96 Razume se, prethodno su poslednje vojne jedinice napustile Ostrva. U jednom govoru u parlamentu Gernzija politiku je formulisao jedan metodistički pastor, Džon Lil (John Leale): „Ako Nemci reše da okupiraju ovo ostrvo, mi moramo da se s time pomirimo. Ne sme biti ni pomisli o bilo kakvoj vrsti otpora. Ukoliko bi otpora bilo, mi jedino možemo očekivati da to urodi još užasnijim kaznama. "(Ovaj isti pastor je, pored bejlifa dvaju ostrva, dobio najveće odlikovanje posle rata - plemstvo /knighthood) Sledeća lraktična mera, bilo je predavanje svih oružja pre nego što su Nemci i došli, tako da su predstavnici Ostrva po dolasku Nemaca mogli da izjave: „Na Ostrvu nema nikakvog vatrenog oružja." Kada je jedan nemački avion bacio letke u kojima je pisalo da ostrvo Džersi treba da se demilitarizuje i da na svaku zgradu treba da se istakne bela zastava pre nego što Nemci dođu, ta naredba je i doslovno bila ispunjena. To je bila poslednja mera koja je upotpunila pripreme za uzornu okupaciju". "UZORNA OKUPACIJA" Nije potrebno naglasiti da su Nemci došli avionima i da su im na svim ostrvima predstavnici najviših lokalnih vlasti predali vlast, odredili lica za vezu sa okupatorskim vojnim komandantima. Sve je to učinjeno s učtivošću sa obe strane, s tim što su britanski predstavnici insistirali na poštovanju odredbi međunarodnih konvencija i u onom delu koji je bio povoljan za stanovništvo i u onom nepovoljnom. To im je izgledalo kao jedina nada, mada je za vodeće ljude zastupanje tog kursa pred njihovim sugrađanima bilo skopčano sa nerazumevanjem, a ponekad čak i sa prezirom. „Spas otaxbine je vrhovni zakon" po prastaroj rimskoj poslovici. Uviđajući da bi otpor i haos bili gori po stanovništvo nego po okupatora, i vlada u Londonu i 97 vlasti i narodni prvaci na Ostrvima, bili su rešeni na

politiku „uzorne okupacije"! Ovu politiku trebalo je "prodati" s j e d n e strane stanovništvu, a s druge okupatoru. To nije bila laka stvar. No, tokom same okupacije se pružila prilika da se ta ideja i propagira i praktikuje, te da je tako postepeno svi i usvoje. Ne samo za čaršiju, već za svakog i službenika i građanina, naredba prvoga dana po izvršenoj okupaciji bila je. „Posao kao i obično" (Business as usual). Parlamenti na oba veća ostrva, sudije, policija, bolnice, šksle, industrija, i trgovine - sve je ostalo po starom, osim što je, kad se sastao parlament, umesto Kraljevskog guvernera, pored Predsednika sedeo nemački feldkomandant! Iza njega je i dalje visila velika slika kralja Džorxa, u čije ime su sudovi i dalje izricali presude. Na prvoj takvoj sednici parlamenta na Gernziju major Ambroz Servil je ovako formulisao politiku „uzorne okupacije": „Imajmo u vidu da smo mi pod neprijateljskom okupacijom, ali smo tretirani sa obzirima. Sve dok se mi držimo kao što smo se držali ovih pet nedelja, uzdržavajući se od bilo kakve provokacije i mirno vršeći svoje poslove, nema razloga da se plašimo da će bilo ko biti povređen. Neka ova okupacija bude uzor svetu, s jedne strane - tolerancije vojnih vlasti, kao i učtivosti i korektnosti od strane okupatorskih snaga, a sa druge strane - dostojanstva, učtivosti i uzornog držanja od strane građanskog stanovništva. Pridržavajmo se najstrožije naređenja i uredbi izdatih od strane kako nemačkog komandanta tako i građanskih vlasti." Ugledni major Servil se sigurno nije osećao viteški dok je držao taj govor, no, on je tog momenta bio vitez više negoli u času bilo kog svog ratnog podviga u mlađim danima tokom aktivne vojne službe. Ranije je trebalo da pobedi neprijatelja, ali sad je trebalo da pobedi sebe! Njegovi konpatrioti verovatno nisu znali ono što je on imao u vidu, a to je da su ostrva živela pod režimom jednog lokalnog primirja, koje se baziralo na voljnoj demili98 tarizaciji i mirnoj okupaciji. Ista međunarodna akta na kojima se bazirala „uzorna okupacija", međutim, daju pravo okupatoru, ne samo da i on otkaže primirje, već i da otpočne neprijateljstva na tom sektoru, što bi za građansko stanovništvo moglo da bude katastrofalno. Član 34 Druge haške konvencije predviđa: ,,Svaka ozbiljna povreda primirja, sa bilo čije strane, daje pravo drugoj strani da otkaže primirje i čak, u slučajevima hitnosti, da istog časa otpočne i neprijateljstva". INCIDENTI Ipak, incidenti su se dešavali. Analiza ovih incidenata, a još više reakcije od strane lokalnih britanskih vlasti, za nas su najvećma važni. Kada je Čerčil 1941. godine lansirao „V FOR \/ICTORY" parolu i kada je Bi-Bi-Si urgirao da se latinsko slovo „V" piše po zgradama, plakatima, putevima, uličnim tablama itd., neki britanski patrioti na Kanalskim ostrvima shvatili su da je njihova patriotska dužnost da ovu inicijativu svoje vlade prihvate i sprovedu u delo. Tako se jednog jutra pojavi na više mesta, posebno na nekoliko uličnih tabli „V FOR VICTORY" uz komentar:

„Britanska pobeda je sigurna!" Sutradan u službenim novinama izlazi sledeća objava s potpisom od bejlifa Gernzija Kareja: „Nagrada od 25 funti biće data licu koje prvo pruži informaciju inspektoru policije, koja će poslužiti da se izvede pred sud svako ono lice koje bi učinilo prestup markirajući bilo vrata, zid ili bilo koje drugo mesto vidljivo za publiku slovom „V" ili bilo kojim drugim znakom ili rečju kojima bi bio cilj vređanje nemačkih vlasti ili vojnika". Slična je objava izdata i na Džersiju. Mnogi su Ostrvljani i tada, a naročito posle rata, kritikovali osobito ovu objavu. Komunistički poslanici (tada ih je bilo dvojica) tražili su da se svim „kola99 boracionistima", naročito Kareju, sudi kao izdajnicima. No vlada je bila drugačijeg mišljenja: „Oni su ostali verni Kruni i radili u interesu okupiranog stanovništva." Karej je jedan od trojice „kolaboraci-onista" koji je, uz Čerčilov predlog, za vreme Atlija (jer se vlada promenila tih meseci) dobio plemstvo! „Veran Kruni radio za narod". Spas roda - vrhovni zakon! Druga dva incidenta valja takođe zabeležiti. Jedan je slučaj nekog irca Džemsa Kolgana, koji je prilikom jedne svađe u kafani udario šamar jednom nemačkom vojniku. Nemci su insistirali da mu sudi lokalni britanski sud. Tako je sudija Duret Obin osudio svog sunarodnika, Britanca, zato što je udario šamar „Kraljevom neprijatelju", Nemcu, na mesec dana zatvora! (Ovaj sudija je bio jedan od vodećih lokalnih pravnika, koji je služio kao ekspert za pitanja međunarodnih regulacija koje se odnose na okupaciju. On je i autor jednog značajnog spisa: „O zakonodavstvu i sudovima neprijatelja na Džersiju", objavljenog u "Journal of Comparative Legislation and International Law", novembar, 1946.) SLUČAJ „TEŠKE SABOTAŽE" Maja 1941. našla se na jednoj livadi presečena žica nemačkog poljskog telefona. U idućem broju službenih novina izašla je ova objava: „Pre nekoliko dana neko zlonamerno lice, ili lica, hotimično ilu zloj nameri presekla su na dva mesta jednu telefonsku žicu... i time je izvršeno jedno delo teške sabotaže. Takvo je delo, ne samo glupo već je i kriminalno, pošto je one koji su ga izvršili dovelo pod odgovornost koja se kažnjava smrću, a sem toga se celo stanovništvo ostrva stavlja pod tešku nemilost nemačkih vlasti. Stoga je dužnost svakog lica koje ima informacije o izvršenju te sabotaže da smesta obavesti policiju, jer ako se izvršioci ne bi našli i izveli pred pravedni sud, mi ne znamo kakve dalje kazne mogu da budu naložene za 100 stanovništvo. Ja vas uveravam da ću preduzeti sve moguće mere da izvršioce takvih dela privedem brzoj pravdi, kako bi bezbednost stanovništva kao celine bila!" (Sva podvlačenja naša) Potpis: Bejlif ostrva. Izvršioci nisu bili nađeni, no stanovništvo je moralo u toku dve nedelje da „požarči" kraj nemačkih telefonskih žica (kao što je u vreme „kaznenih ekspedicija" naše stanovništvo moralo da „čuva prugu"). Kada se docnije još jedna žica našla prekinuta, mešovita istražna komisija lokalnih policajaca i nemačke vojne

policije složila se da je to učinila jedna krava i na tome je stvar legla. PATRIOTIZAM MISLI „NA DUGU STAZU" Rezimirajući svoj rad pod okupacijom, u toku koga je stalno morao kod svojih sugrađana da vrši nepopularni posao ubeđivanja da budu mirni („Red i rad!"), ranije pomenuti metodistički pastor Lil je zapisao i ovo: „Misleći na dugu stazu, ja nemam nikakve sumnje u to da su prava i interesi britanskog naroda bili najbolje obezbeđeni na taj način što smo insistirali na poštovanju međunarodnog zakona i tamo gde je to za nas bilo pogodno i tamo gde nije!" Rezultati politike „uzorne okupacije" po stanovništvo su bili prilično dobri. Za sve vreme od četiri godine i devet meseci streljan je samo jedan čovek, i to jedan mladi Francuz koji je zalutao, te se iskrcao na Ostrvima misleći da je to britanska glavna obala. Kada se situacija Nemaca na frontovima pogoršala, vojna lica su deportovana u Nemačku, kao i nekoliko osoba koje su bile „sumnjive", među njima i jedna starica u čijoj se kući krio jedan engleski komandos 1942. godine. Oskudica u hrani bila je sve veća kako se rat oduživao. Vojna okupaciona cenzura štampe je postojala i morali su da objavljuju i nemački propagandni materijal, no jedno 101 vreme, barem, donosili su čak i program britanskog radija. Sem onih koji su umrli prirodnom smrću, i sem par pojedinaca interniranih u Nemačku, - svi ostali su preživeli i dočekali dan slobode. Deca, već dobro poodrasla, vratila su se iz Britanije. Strahote rata i okupacije su bile svedene na minimum. Cilj britanske vlade i prvaka ostrva bio je ostvaren. KOMENTARI U jednom govoru posle oslobođenja pastor Lil je rezimirao stvari. Ukazavši na činjenicu da su možda stotine hiljada Nemaca prošle kroz ostrva, on postavlja pitanje ovako: ,,Šta su ti ljudi mislili o nama? Kakav su oni izveštaj odneli sa sobom o Britancima? Meni se čini da oni koji su došli sa respektom za naš narod nisu imali razloga da taj respekt izgube, i da su oni koji su došli sa srcima punim mržnje prema nama imali razloga da revidiraju svoja mišljenja Ako se ne varam, ja mogu da kažem, ukoliko je ostrvo Gernzi bilo malo u stanju da doprinese pobedi u ratu, ono je svojim držanjem prema neprijateljima svoje zemlje učinilo verovatno znatan doprinos za budući mir u svetu." I zaista, nije usamljen slučaj majora Servila sa baronom od Aufsesa: oni koji su posle rata ostali u prepisci i Servil je posetio Barona. Tom prilikom je njegova supruga zapisala u knjigu posetilaca Aufsesovog zamka ovo: ,,Neka Bog blagoslovi dom Aufsesa. Sada pošto je rat prošao, mi ćemo ostati prijatelji zauvek." Isti baron je kao feldkomandant spasao od internacije Servilovu porodicu! Usred rata! Usred okupacije! No bilo je i drugih mišljenja. Tako je organizacija xersijskih lojalista tražila da se sprovede istraga protiv izvesnih lica koja su navodno bila nelojalna i nemački potkazivači. No, ni to nije otišlo daleko. Bilo je

i pretnji „kolaboracionistima". No, Čerčilovo insis102 tiranje da se brzo podnesu spiskovi lica koja treba odlikovati, brzo je dalo prevagu hladnom engleskom rasuđivanju. I komunisti i superpatriote su bili ućutkani. Jedan ratni heroj sa Ostrva, Frank Fala, vrativši se, imao je priliku da čuje sve prigovore i od levičara i od profesionalnih „patriota". Njegova je sledećga izjava zabeležena u štampi prilikom rasprave o listi odlikovanih: „a nalazim da je 98%o stanovništva ostalo verno. Dva posto koji nisu, načinili su štetu preko proporcije njihovog broja No mnogi od onih koji su se vratili nisu znali o čemu govore, optužujući neke koji su ostali zbog „kolaboracije". Samo onaj koji je prošao kroz nešto slično može da sudi. Niko drugi nema prava da sudi" Lista odlikovanja za „kolaboraciju" onih koji su „prema krajnjim sposobnostima služili pod okupacijom u interesu stanovništva" sadržala je 29 imena, među kojima su dva bejlifa i pastor Lil odlikovani plemstvom, trojica su dobila orden „Krsta britanske imperije", šestorica orden „Reda britanske imperije" itd. Odlikovani su iz raznih profesija, uključujući i šefa policije glavnog grada Džersija Sent Elijera, itd. Svi „ostali verni Kruni i radili u interesu stanovništva"! 103 OKUPACIJA U NEDIĆEVOJ SRBIJI Korisno je i poučno, uporediti našu stvarnost pod okupacijom sa napred izloženim prikazom okupacije Kanalskih ostrva. ŠTA JE BILO ISTO ILI SLIČNO? Isti je, razume se, okupator. Ista brutalnost njegove soldateske i bezobzirnost vodećih vojnih i političkih krugova na čelu sa Hitlerom. Ista je okupacija u pogledu nemačkog prava da se njihove trupe snabdevaju hranom od strane okupirane teritorije. Otuda su i oni imali svoj „Diris" (Direkcija ishraneu koji su zvali Odbor za glavne namirnice - Essential Commodities Sommitte). Isto je i to što su i tamo i u Srbiji Nemci dopustili da lokalne policijske snage održavaju saobraćaj i opšte javni mir i bezbednost. No time smo, otprilike, iscrpeli sličnosti i istovetnosti. Mnogo je više razlika u bitnim momentima između dveju okupacija. Nabrojaćemo nekoliko, u uverenju da će to značajno osvetliti ličnost generala Nedića i svih onih koji su mu ne samo odobravali već i aktivno pomagali kako bi on mogao da pomogne svom bespomoćnom srpskom rodu svih onih preteških i strahovitih godina. EVO ŠTA JE BILO DRUGAČIJE Prvo, dok su Nemci okupirali Kanalska ostrva kao demilitarizovanu oblast, bez ijedne opaljene puške, u Jugoslaviju su ušli posle teškog bombardovanja Beograda i pod borbom i sa velikim gnevom. Naredba je bila da naročito svirepo udare po Srbima i da „razruše to zmijsko gnezdo". Tamo su stigli sa jednim minimalnim neprijateljstvom i sa namerom da se pred kulturnim Britancima pokažu kao učtivi i korektni. Kod nas su, pak, došli sa maksimalnim neprijateljstvom i punom merom tevtonskog besa, izuzimajući pojedine njihove funkcionere 104

(kao Nojbaher, npr.) koji ou po svom vaspitanju i karakteru bili humaniji negoli njihovi naredbodavci na višim položajima. Drugo, dok je na Kanalskim ostrvima trećina stanovništva bila evakuisana, posebno veliki broj dece i nemoćnih, tako da je situacija ishrane time bila znatno olakšana, kao i školske potrebe, u Nedićevu Srbiju se bilo sleglo još oko dvadeset pet do trideset posto duša više, prilivom izbeglica iz takozvanih prečanskih krajeva i iz Slovenije. Veliki broj dece bez roditelja ili o kojima se roditelji nisu mogli starati (osamdeset šest hiljada) našlo se, povrh svega, pred vratima Nedićeve Vlade narodnog spasa, u velikoj bedi i u potrebi: krova, kruva, odela, lečenja i školovanja. Koliko je god taj zadatak lako izraziti sa tih pet reči, toliko je, naprotiv, taj isti zadatak predstavlao skoro nerešiv problem za malu teritoriju predkumanovske, osakaćene i iskrvavljene Srbije, u kojoj je bilo dato Nediću i njegovim pomagačima da ublažuju bedu i smanjuju opasnosti za onih pet i po miliona Srba, Slovenaca i jednog broja Hrvata, koji su se takođe bili sklonili u Srbiju da ne bi morali da gledaju ili dele sudbinu srpske braće u nakaznoj Pavelićevoj „Nezavisnoj". Jedno poređenje: Amerika je najbogatija zemlja u svetu. Otprilike pola vrednosti dobara sveta poseduje Amerika. Njenog je stanovništva oko sto devedeset miliona danas. Kada bi toj i takvoj Americi, u doba mira, neko u toku nekoliko meseci iznenada iskrcao osamdeset šest hiljada dece i pola miliona odraslih izbeglica da ih ona snabde krovom, kruvom, odelom, lekarskom negom i da decu školuje - to bi i za ovu najbogatiju zemlju sveta bio pretežak zadatak. Taj isti zadatak je Nedić imao da reši sredstvima okupirane i ranjene Srbije, bez blaga i bez slobode! Samo stanovništvo je bilo u oskudici, a sada, povrh svega, gde god se hranilo troje, moralo se naći hrane za četvora usta... Na Kanalskim ostrvima, međutim, gde je jelo troje pre okupacije, ostalo je za trpezom samo dvoje! Utoliko je njihov problem ishrane i „snabdevanja 105 osnovnim potrebama" bio olakšan, dok je Nedićev isti zadatak bio otežan. Treće, Kanalski „Nedići" su imali samo jednog neprijatelja - okupatora, pa i taj je nastojao da sa njima postupa „u rukavicama". Nedić je imao, međutim, Pavelića i Tita, pored Mađara, Arnauta, Bugara i Italijana. Pavelić je želeo da Srbe istrebi sa lica zemlje, dok Titu nije bilo stalo do toga da li će i koliko Srba ostati da vide kraj rata. Njegov cilj je bio: pomoći negovoj pravoj otaxbini, Sovjetiji, toj bazi svetskog komunizma, i krajnjoj pobedi i trijumfu njegove komunističke ideologije. (Pokojni Draža je pred komunističkim „sudijama" najbolje povukao razliku između svojih i Titovih ciljeva, rekavši: „Vi ste se borili za Sovjetski Savez, a ja za Jugoslaviju.") Tito i Pavelić s jedne strane, a nemačka svirepost i nedokazanost s druge, čine za Nedića i njegove pomagače tešku situaciju neiskazano težom i nepodnošljivom, naročito još kada se i Kralj dao primorati ili privoleti da objavi svoju podršku Titu i njegovoj vojnoj mašini „NOV I POJ"! U pozadini, pak, svega toga je famozna naredba Hitlerovog načelnika štaba, od 16. septembra 1941.

godine, koja glasi: „Bilo koje posebne okolnosti da su u pitanju, svaki slučaj otpora nemačkim snagama ima se smatrati kao da je stvar komunizma Da bi se zavere ugušile još u začetku, veoma oštre mere imaju se preduzeti na prvi znak nereda, u cilju održanja autoriteta okupacione sile i sprečavanja svakog nereda. Ima se držati u vidu da u oblastima nereda život čovekov nema veliku i da jedino upotreba bezobzirne strogosti može učiniti da strah postane efektivna predohrana (protiv nereda). Smrtna kazna nad pedeset do stotinu komunista mora se smatrati u tim slučajevima kao odgovarajuća odmazda za smrt jednog nemačkog vojnika. Svaka se osuda ima izvršiti tako, kako bi zastrašujući efekat bio što veći." Tako smo svi bili proglašeni za komuniste - na bilo kojoj teritoriji gde bilo od koga bude ubijen ma i jedan nemački vojnik! U toj situaciji je Pavelić povećao Titove 106 snage na teritoriji „Nezavisne", a ovaj izazivao nemačke odmazde nad Srbima, otežavajući i inače preteške životne, naročito ekonomske uslove, u kojima je Nedićeva Vlada narodnog spasa imala da spasava što se spasti moglo: da hrani i odeva siročad, da leči bolesne, da drži škole otvorene, da drži otvorene kanale za slanje paketa zarobljenicima, i da se istovremeno bori protiv komunizma, kako bi sprečila odmazdu! U poređenju sa Nedićevim zadatkom ono na Kanalskim ostrvima su bile dečje igre. Nedićevo delo je besmrtno, mada ga mnogi savremenici, na žalost i neki Srbi, nisu bili u stanju ne samo da dostignu u njegovoj nesebičnoj voljnoj žrtvi na oltar Roda i Otaxbine, već nisu bili kadri ni da ga razumeju. Svačije delo izlazi pred tri suda: sud javnosti (ljudski sud), sud savesti (lični sud) i pred sud Božji. I lični sud može da bude pogrešan, mada obično nije, dok je ljudski retko ispravan. (Nisu li ljudi Hrista raspeli, a Barabu Varava je po pravom čitanju Baraba - pustili?). Jedini je Božji sud neumitan, nepodmitljiv, sveobuhvatan i svepravedan. Na tome sudu Nedić se, - zajedno sa svima koji su mu pomagaln i život svoj dali ili bili voljni da ga dadu za spas svojih bližnjih, - neće postideti niti razočarati. Srpski rod koji je razumeo kneza Ivu Kneževića od Semberije, koji se na silu osmehuje na svirepog Kulinkapetana i bratimi ga Bogom, da bi spasao tri stotine jadarskog roblja, razumeo je, a razumeće i bolje u budućim pokolenjima, svoga novog knez-Ivu, pevajući mu kao i knezIvi epose hvale i priznanja: „To Nediću niko ne pripozna, Nit' Milanu kogodi zahvali: Milanu će Hristos Gospod platit Kada Milan bude na istini." 107 LITERATURA 1. Senate Documents, 61st Congress N0. 357: Tgeaties, Sonventions, International Acts, Rgotocols and Agreementa Between U.S.A. and other Rowers, 1776-1909. SecondHague Convention \/ol. II. (Ovu konvenciju su za Kraljevinu Srbiju potpisali: Sava Grujić, tadašnji Predsednik državnog Saveta, Milovan

G. Milovanović i dr. Mita Milićević. 2. Marjorie M. Whiteman, Assistant legal Advisor, the Depart ment of State: Digest of International Law. Dept. of State Publication 7553. Des. 1963. Vol. II. 3. Encyclopedia Britanica: Lemkin: Axis Rule in Occupied Europe. 4. Ralph Mollet: Jersey under Swastica, Hyperion Press,1945. 5. Ralph durant: Guernsey Under German Rule, The Guernsey Society ,1947. 6. Alan Wood and Mary Wood: Islands in Danger. Evans Bros. 1955. 7. N. Wyat: Jersey in Jail. Ernest Huelin, 1945. 8. \/ictor Soush: Svastica over Guernsey. Guernsey Rress, 1955. 9.Winston Churchill: Their Finest Hour. Tne Second World War, Vol. II. 108 BIOGRAFIJA AUTORA KNJIGE BOŠKA H. KOSTIĆA na osnovu delova nekrologa objavljenog u listu Iskra iz Minhena broj 951 od 01. 12. 1990. godine. Boško N. Kostić se rodio u Kragujevcu 1906. u patrijarhalnoj porodici, u vreme kad se srpska oslobodilačka ideja bližila svom vrhuncu, ali preko svoje Golgote iza koje je došlo Vaskrsenje. Srpska oslobodilačka ideja bila je pokretačka snaga Boškovih roditelja i cele njihove generacije, šgo će biti u potpunosti preneto i na Boška da služi svome narodu i njegovom opštem interesu. U toj toploj atmosferi domaćeg ognjišta, gde je prisustvo Božje prožimalo porodicu, klesala se i vajala njegova duhovna vizija, koja mu je otvarala vidike u zlu kao i dobru i usmeravala njegov putokaz kroz život. Ovo se ogledalo, do poslednjeg daha njegovog života, u njegovom rodoljublju i služenju opštoj narodnoj stvari. Ceo njegov život bio je borba neprestana: borba opstanka pod austro-nemačkom okupacijom u dečačkim godinama u Prvom svetskom ratu; borba opstanka, školovanja i probijanja kroz život u Prvoj Jugoslaviji, zbog čestog zlostavljanja i šikaniranja njegove porodice od pojedinih režimskih ljudi, jer je njegova majka bila sestra čuvenog i nesrećnog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, bivšeg načelnika Obaveštajnog odeljenja srpske Vrhovne komande. Nižu gimnaziju Boško je završio u čuvenoj kragujevačkoj gimnaziji, a višu sa maturom u elitnoj Drugoj muškoj u Beogradu. Od 1924. do 1929. proveo je u Beču na studijama na Visokoj ekonomskoj školi, gde je diplomirao u leto 1929. Po završetku studija odmah je stupio u državnu službu, služeći u dva ministarstva: Trgovine i industrije i Saobraćaja. Počeo je službu u osmoj grupi, a već posle deset godina napredovao je do pete grupe. 109 Vrlo brzo je postao viši činovnik, što je zaslužio revnosnim radom, pa su ga, kao takvog, njegovi pretpostavljeni redovno slali u inostranstvo u raznim državnim delegacijama. Tako je, na primer, od maja 1935. do aprila 1941. bio redovni član delegacije Jugoslovenske kraljevske vlade koja je vodila tarifsko-saobraćajne trgovinske pregovore u raznim državama Evrope. Na tome poslu službovao je u Austriji, Bugarskoj, Čehoslovačkoj, Grčkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj i Turskoj.

U oktobru 1939. kao delegat Kraljevske vlade poslat je u Beč da prihvati oko 1300 Jevreja kojima je nemačka vlada, po sporazumu, odobrila napuštanje Nemačke. U Beograd je već bilo pristiglo oko 4.500 jevrejskih izbeglica; i jedna i druga grupa tražili su da im se omogući prelaz u Palestinu. O obema grupama, blizu šest hiljada osoba, Boško se, u ime jugoslovenske vlade, starao da njihova želja bude ispunjena. Državna rečna plovidba stavila je na raspolaganje za ovu svrhu brodove: ,,Car Dušan" i ,,Kraljicu Mariju", i 14. oktobra počelo je ukrcavanje jevrejskih izbeglica na brodove, koji su ih prevezli do rumunskog pristaništa Suline na Crnom moru. U ovoj luci već su čekali morski brodovi koji su prebacili izbeglice u Palestinu. Za revnosnu službu Boško je odlikovan Belim orlom V stepena, ordenom Sv. Save, Belim orlom IV stepena i Jugoslovenskom krunom V stepena. Takođe je bio odlikovan od predratnih vlada Čehoslovačke, Bugarske i Rumunije, Posle sloma Jugoslavije, penzionisala ga je vlada generala Nedića kao činovnika V grupe. Za vreme dok je bio u državnoj službi uopšte se nije bavio politikom, niti je pripadao bilo kojoj političkoj partiji. Privatno, međutim, on se interesovao i dobro poznavao stanje u kome se Jugoslavija nalazila i budno pratio razvoj događaja u Evropi i svetu. Slom Jugoslavije 1941. i njeno čerečenje od strane njenih neprijatelja, praćeno komunističkim ustankom u julu 1941, rukovodili su Boška da se stavi na raspolaganje dvojici velikih ljudi toga vremena koji su poturili svoje 110 živote, ugled i čast da spasavaju život srpskog naroda čiji je dalji opstanak bio doveden u pitanje. Ti ljudi, bili su general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić. Sa poslednjim Boško se upoznao dve godine pred rat i redovno je pratio "Biltene" koje je Ljotić pisao iz "skloništa" kad su on i njegov Pokret bili pod udarcima progona Cvetkovićevog režima. Boško je mnogo poštovao Ljotića kao patriotu, stavio mu se na raspolaganje i postao njegov privatni sekretar i tumač za nemački jezik za sve vreme okupacije, ali nije, kako je sam rekao, postao organizovani član Pokreta Zbor koji je Ljotić vodio. U ratu, pod okucacijom, raskomadanom zemljom, ugroženošću Srba od nemačkog neprijatelja i njegovih saveznika, s jedne, i komunista, Kominternine Pete kolone, s druge strane, došlo je do izražaja Boškovo rodoljublje, ljubav prema bližnjem i negove radne sposobnosgi. U vremenu mračne ratne okupadije, Boško je bio svedok mnogih konfrontacija Nedića i Ljotića sa okupatorom: u intervencijama, molbama i protestima, u spasavanju mnogih života pojedinaca i grupa ili u otklananju opasnosti od totalnog uništenja Srba, kada je okupator hteo da dovede svoje krvoločne saveznike - satelite da umire zemlju Srbiju. U nekoliko navrata, Boško mi je pričao o čestim, ponekad svakodnevnim Ljotićevim intervencijama kad su mnogi njega molili i preklinjali da interveniše i spase članove njihove rodbine. Okupator je bio surov, zauzet svojim ratnim pohodom i nije imao ni vremena niti volje da se bavi onim šgo je njemu stajalo na putu i kvarilo planove njegove vojne sile. Boško je za sve vreme rata bio Ljotićeva veza sa

generalom Mihailovićem. U samom Beogradu ta je veza išla preko Ilije Mihailovića i bila je stalno aktivna. Pored ovog postojale su i veze preko nekolicine Mihailovićevih komandanata, kao Siniše Pazarca, pukovnika Miloša Radojlovića i drugih. Jedna od najdelikatnijih dužnosti i najrizičniji zadatak za vreme rata bio je Boškova misija u neutralnoj Turskoj, po nalogu generala Nedića i Dimitrija Ljotića. 111 Ova misija se izvodila pod okriljem Srpskog Crvenog krsta, pod pečatom humane misije - nabavke sirovog pamuka u Turskoj koji bi bio prerađen u srpskim fabrikama za odevanje oko 86000 srpske dece, čije su roditelje pobile ustaše, Nemci, Arnauti, Mađari, Bugari i Titovi komunisti. Uporedo sa ovom važnom humanom misijom Boško je imao i vrlo važnu diplomatsko-političku misiju u odnosu na našeg Kralja i vladu u Londonu. On je preneo pisma i poruke Kralju od Nedića i Ljotića, a, pri povratku, preneo je vrlo važne poruke sa šifrom za generala Mihailovića, sa kojim naša izbeglička vlada do tada nije imala direktne veze već je sve moralo ići kroz britansku obaveštajnu službu, koja je Mihailoviću čitavo vreme kopala grob. Boško je išao u Tursku dva puta, u leto 1942. i 1943. Bio svestan da su ove misije bile skopčane sa njegovom životnom opasnošću, ali je predložene zadatke bez pogovora primio. Njega su u stopu pratile obaveštajne službe svih zaraćenih strana, naročito nemačka i njenih satelita, a odmah po stupanju na tursko tlo čekao ga je britanski Inteligence Sevice i dugo ga zadržao u razgovoru. Važno je reći da je ishod razgovora, bio povoljan i da britanska obaveštajna služba ne samo da nije pravila nikakve smetnje, već je Bošku ponudila svoju pomoć kod Turske vlade na čemu se on zahvalio jer mu nije bila potrebna. U razgovorima sa Britancima on im je dao mnogo podataka od velike koristi u ono vreme, što je nekoliko godina posle rata potvrdio pismeno major William S. Morgan, naglasivši da je ,,Vaš rad za vreme rata zaslužio priznanje savezničkih vlada". Pored ove misije on je imao još mnogo drugih, sve do kraja rata, a takođe i posle njegovog svršetka. Od tih aktivnosti ja želim samo neke da spomenem: U toku novembra i decembra 1944, u Sloveniji, Boško je stalno bio na poslu delikatnih diplomatskih dužnosti. Prvo je radio na pronalaženju Patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja posle njihovog puštanja iz logora Dahau. Drugo: bio je stalna pomoćna ruka Dimitriju Ljotiću, koji 112 je neumorno radio na objedinjenju svik nacionalnih snaga u Sloveniji, kao i na nacrtu proglašenja Slovenije slobdnim delom Federalne kraljevske i demokratske Jugoslavije. U ovu svrhu njega je Dimitrije Ljotić, u februaru 1945, poslao u važnu i delikatnu misiju kod generala Mihailovića koji se u to vreme nalazio u podnožju planine Vučjak u Bosni. General Mihailović je dugo pratio patriotski i nacionalni rad Boška Kostića i bilo mu je mnogo drago da ga lično u Bosni sretne. Rezultat misije bio je prihvatanje Ljotićevog plana i objedinjenje nacionalnih snaga. Kad je MacLean-ova Komisija izdvojila 146 vodećih

nacionalnih prvaka i zabravila ih u zloglasni "Y" Munster lager, Boško je razvio međunarodnu akciju da vrši pritisak na britansku vladu da oslobodi sve zarobljenike. On je stalno bio u vezi sa britanskim narodnim poslanikom RIsćagb 8(okez-om, sa Predsednicom Britanske Lige za Evropsku slobodu, Vojvotkinjom od Athol-a, sa američkim advokatom Radinim, sa Slobodanom Jovanovićem i mnogim drugim faktorima. Uspeh je bio potpun, jer za nekoliko meseci Tito je ostao praznih ruku, svi zatvoreni bili su oslobođeni. Boško je takođe učestvovao u akciji oslobođenja odnosno bekstva iz zloglasnog Esterwegen konclager-a u Nemačkoj oko dvadesetak četničkih prvaka na čelu sa podbanom Dušanom Vlahovićem i Radmilom Grđićem. Njegovim staranjem svi su, prebačeni u američku okupacionu zonu i time u punu slobodu. Njegovim neumornim radom preko advokata Radinom, tadašnja američka vlada, naročito Stejt department, bili su detaljno obavešteni o ratnoj situaciji u Srbiji, što je bilo od koristi u određivanju američkog stanovišta prema izbeglicama iz Jugoslavije. U tome radu pripomogle su i njegove tri knjige: Za istoriju naših dana; Oficiri i pučisti i Istina o Milanu Nediću. Ovakav neumoran rad doneo je Bošku dosta utehe, u mnogim pismima zahvalnosti sa raznih strana za njegovo nesebično patriotsko zalaganje. Na drugoj strani, pak, on je 113 bio stalno izložen napadu zlih, podlih i neodgovornih ljudi, njihovih kleveta i laži. Mi smo se nalazili u položaju onog putnika iz priče kad se našao jedne mrkle noći u kraju gde ,,besni psi bejahu pušteni sa lanca, a kamenje za zemlju zamrznuto"! Boškovo domaće vaspitanje, otmeno i gospodsko držanje i u najkritičnijim situacijama pomogli su mu da otrpi i ovakve bezrazložne upljuvke. Iza Boška ostala je njegovve bogate i važne lična arhiva koju ne može da zaobiđe nijedan savremeni istoričar naš niti strani, u opisivanju naše novije, naročito ratne istorije, jer arhiva sadrži veliki broj važnih dokumenata. On je briljirao na svakom poslu kojeg se prihvatao. Zaista se on imao rašta i roditi. Staniša VLAHOVIĆ 114 SADRŽAJ: Predgovor ovom izdanju 7 Predgovor prvom otaxbinskom izdanju 8 Predgovor prvom izdanju 10 O tragičnoj srpskoj sudbini 12 Komunisti - xelati srpskog naroda 17 Obrazovanje vlade generala Milana Nedića 22 Nedić apeluje na srpski narod 26 Srpski oružani odredi 28 Anarhija 29 Krvave nemačke odmazde 32 Slom komunističke ,,Sovjetske Užičke republike" 34 Pomoć ratnim zarobljenicima 35 Misija u Turskoj 36 U Sofiji 38 U Turskoj 39 Povratak u Beograd 44 Dečji domovi 45

Zavod u Smederevskoj Palanci 47 Kriza Nedićeve vlade 49 Ponovo u Turskoj 52 Nedić pomaže četnike van Srbije 58 Saveznici pomažu komuniste u Jugoslaviji 60 Nedićev rad u svetlosti dokumenata 73 Kraj života generala Milana Nedića 84 Literatura 88 Britanske teritorije pod nemačkom okupacijom 89 Literatura 108 Biografija autora Boška N. Kostića 109 115 SIR - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 32:929 Nedić M. 94 (497.1 )"1941/1945" KOSTIĆ, Boško N„ 1906-1990 Istina o Milanu Nediću / Boško N. Kostić. Beograd : Nova iskra, 2009 (Beograd : Slava). -115 str.: ilustr. ; 21 sm Tiraž 500. - Str. 109-114: Biografija autora Boška N. Kostića / Staniša Vlahović. -Bibliografija: str. 88. Sadrži i: Britanske teritorije pod nemačkom okupacijom / Radovan Miljković ISBN 978-86-912319-1-0 a) Nedić, Milan (1877-1946) R) Drugi svetski rat 1939-1945 - Jugoslavija -1941-1945 SOVISS.SR-ID 169805068