Fantastika Rad

Filozofski fakultet, Novi Sad Odsek za srpsku knjiţevnost i jezik Srpski simbolizam i rana moderna

Ivan Šterleman, SK 14/09

Fantastika u delima R. Domanovića, D. Ilića i S. Rankovića

Mentor: Radoslav Eraković

Novi Sad, 2013.

Fantastika u delima R. Domanovića, D. Ilića i S. Rankovića; evropski knjiţevni kontekst (H. Dţ. Vels, Dţ. Orvel, J. Zamjatin, Haksli) Antiutopijske vizije srpskih pisaca s kraja XIX i početka XX veka

U ovom radu prevashodno ćemo obratiti paţnju na dela1 one fantastičke orijentacije koja ova tri pisca povezuju sa nekim od najpoznatijih pisaca antiutopijske fantastike XX veka H. Dţ Velsom, Jevgenijem Zamjatinom, Dţ. Orvelom i Oldusom Hakslijem. Svakako najviše interesovanja privlači drama Dragutina Ilića ,,Posle milijon godina’’ iz 1889. godine, koju odlikuju mnoge sličnosti sa Velsovom ,,Vremenskom mašinom’’ koja je nastala tek nekoliko godina kasnije (1896), a koja se smatra pretečom dela moderne evropske fantastike. U njoj Dragutin Ilić daje sliku antiutopijske budućnosti u kojoj je naizgled sve savršeno: stanovnici duho-sveta su besmrtni, kreću se nepojmljivom brzinom, ne ratuju; meĎutim oni su gotovo dehumanizovani, ne znaju za osećanja ljubavi i mrţnje i zbog toga ih pisac i poredi sa kamenim kipom u vrtu (oni ţive u izobilju ali ne umeju u tome da uţivaju, jer su lišeni osećanja karakterističnih za čoveka, pa i ne mogu da osete vrednosti koje im vrt pruţa). Radoje Domanović ne ide u budućnost, kod njega se sve dešava u sadašnjosti ili pak, u prošlosti (tehnika pronaĎenog rukopisa u ,,Stradiji’’), te kod njega imamo drugačiji kontakt sa fantastičnim, oniričnim putem (Danga), unošenjem elemenata bajke (Stradija), ili prelaskom iz onog u ovaj svet, spuštanjem Marka Kraljevića iz raja na zemlju2. Glavni lik (putnik) u svakoj od te tri pripovetke dolazi u kontakt sa izopačenim društvom, izokrenutih vrednosti, u kom ne moţe da opstane ako ne prihvati njegova pravila. Svetolik Ranković u dodir sa fantastičnim takoĎe dolazi oniričnim putem, kao i Domanović u ,,Dangi’’, ali za razliku od Domanovića, on odlazi u budućnost, u godinu 2095. Odlaskom u školu, na svoje radno mesto koje se nalazilo na istom mestu kao i u XIX veku, on se upoznaje sa potpuno drugačijim društvenim ureĎenjem; svetom su zavladale ţene, tačnije poloţaj muškarca i ţene je obrnut. Kao i u drami ,,Posle milijon godina’’ Dragutina Ilića, nema potrebe za ratovima, sada one brinu o svetskom poretku, muškarci su imali svoju priliku i to se nije slavno završilo. I ova pripovetka dobija oblik satire, kao i Domanovićeve, R. Domanović: Danga, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Stradija /S. Ranković: U XXI veku /D. Ilić: Posle milijon godina 2 Na ovaj fenomen bi isto mogli da gledamo kao na putovanje kroz vreme; iako Marko svojom dušom na nebu istovremeno egzistira sa njegovim narodom koji ga doziva na zemlji, on ipak pripada jednom drugom vremenu, i to upravo i predstavlja problem prilikom njegovog uključivanje u društvo koje je odmaklo od shvatanja sveta iz njegovog vremena. 1

2

preko lika Andre Japanca, jer tad uviĎamo da je jedna od namera Svetolika Rankovića i da kritikuje prosvetarski sistem tog doba, gde je i zbog najmanje ,,greške’’ nastavnik mogao biti poslat u sluţbu na potpuno drugi kraj drţave. ,,Pod pojmom fantastika podrazumevamo jednu specifičnu umetničku (dakle, i knjiţevnu) praksu, čije je glavno obeleţje nemimetičnost, tj. suštinsko napuštanje i prevazilaţenje mimesis-a kao stvaralačkog principa.’’ 3 Ako uzmemo u obzir da su stanovnici duho-sveta (,,Posle milijon godina’’) ipak potomci čoveka koji su do tog stadijuma došli evolucijom, kod ovih stvaralaca nemamo onaj tip fantastike koji podrazumeva pojavu fantastičnih bića (vampira, patuljaka, vila, divova, duhova, veštica, zmajeva, bića iz svemira), već jedan tip koji bi mogli nazvati ,,socijalna fantastika’’. Tačno je da u drami ,,Posle milijon godina’’ imamo svemirska putovanja karakteristična za dela naučne-fantastike, ali kako Borhes kaţe u priči ,,Utopija za umorna čovjeka’’4: ,,Uostalom, svako je putovanje svemirsko.’’ Ţelja ovih pisaca je da prikaţu mane sadašnjeg društva, da li domanovićevski putem alegorije, ili na način Rankovića i Ilića putem u budućnost u kojoj se vide pogubne posledice čovekove ne brige za očuvanje pravih vrednosti. Tom fantastičnom linijom njihova, već spomenuta dela, se mogu povezati sa delima antiutopijske fantastike ,,Vremenska mašina’’, ,,Mi’’, ,,1984’’, ,,Vrli novi svet’’, ali i već spomenutom Borhesovom pripovetkom ,,Utopija za umorna čovjeka’’. Dragutin Ilić u okviru svoje fantastičke orijentacije ,,teţi da pojača i razgrana psihološke dimenzije, pokazuje interesovanje za mistično (ne samo religijski odreĎeno) i tajanstvena duhovna strujanja Istoka, takoĎe se okreće i ka antiutopijskim SF prostorima, ili mu fantastika, opet, katkad sluţi kao sredstvo iracionalizacije i specifičnog oneobičavanja dominantno realističke teksture; sve su to zapravo šire literarne odlike jednog novog stila, poetički momenti karakteristični za jedno novo knjiţevno razdoblje.’’5 Njegova drama ,,Posle milijon godina’’ je takoĎe posebno bitna zbog toga što ona predstavlja prelaz iz druge u treću fazu razvoja srpske fantastike (po podeli Save Damjanova iznetoj u tekstu ,,Srpska fantastika od srednjeg veka do postmoderne’’). U njoj čovek ne putuje kroz vreme, radnja drame je već na samom početku smeštena u daleku budućnost u kojoj je čovek evoluirao6 u novi oblik koji nastanjuje duho-svet. Odavno su naseljene i druge planete, a kontakt se ostvaruje sa Sava Damjanov, ,,Vrtovi nestvarnog’’, Fantastika u delu Dragutina Ilića, str. 320 Jorge Luis Borges, Sabrana djela (1969 – 1975), ,,Knjiga od pijeska’’, Grafički zavod Hrvatske, 1985 5 Sava Damjanov, ,,Vrtovi nestvarnog’’, Fantastika u delu Dragutina Ilića, str. 321 6 Ali pitanje je da li je evoluirao ili involuirao, jer koliko god da je dobio na fizičkoj snazi i na snazi uma, on je lišen emocija, osnovnih karakteristika čoveka, kao bića. 3 4

3

Merkurijancima, koji ne veruju da potiču od takve ,,ţivotinje’’ čoveka, iako su zadrţali neke njegove prepoznatljive odlike, a to su pohlepa i lopovluk7. Primetna je ţelja Merkurijanaca da imaju sve primerke nekadašnjeg ţivota, i sve bi učinili da do njih doĎu, te su skloni raznim spletkama koje im do kraja ne polaze za rukom. Poslednja dva primerka čoveka-ţivotinje Natana i Danijela ulovio je Zoran, i ţeli da ih pokloni njegovoj ţeni Svetlani koju inače interesuju retke ţivotinje. Razlika izmeĎu običnog čoveka i stanovnika duho-sveta je u njihovim unapreĎenim psiho-fizičkim sposobnostima koje dostiţu vrhunac u njihovoj besmrtnosti, meĎutim na emotivnom planu oni su izjednačeni sa kamenim kipom; prvi primer je brak bez ikakve obaveze, brak koji je izjednačen sa običnim ugovorom, a unapred se već sklapa i sa budućim bračnim partnerom, tako će Sanko za 350 godina postati novi muţ Svetlane, Zoranove supruge. U njihovom svetu nema ratova, kao i kod Rankovića u pripoveci ,,U XXI veku’’ u kom su ţene brinu o svetskom poretku, te su ga naizgled dovele do utopijskog vrhunca, ali i na jednom i na drugom mestu nailazimo na mane koje dokazuju da utopije nema, već da su takva društva zapravo prikrivene antiutopije. U ,,Posle milijon godina’’ doista nema ratova, jer bi oni bili apsurdni pošto su stanovnici duho-sveta besmrtni, ali to ne sprečava Merkurijance da obustave sve veze (pogotovo trgovinske i turističke) sa Zemljom, ukoliko im zahtevi ne budu ispunjeni, što nalikuje nekoj vrsti ,,hladnog’’ rata. Početak drame u kom pripadnici duho-sveta progone poslednja dva čoveka, nalikuje na ,,Vremensku mašinu’’ H. Dţ. Velsa, u tom pogledu što i ovde iako čovek ţivi u izobilju (verovatno gašenjem industrije, koja je nepotrebna novom čoveku), on nije siguran, već mu preti opasnost od drugih bića snaţnijih od njega i fizički, ali i psihički jer su osloboĎena emocija i morala 8 . Hakslijevsko izumiranje seksualnih odnosa (jer posao muškarca sad obavlja nauka) izgleda kao da je ovde došlo do vrhunca; stvarno je pitanje kako se bića duhosveta razmnoţavaju i da li se razmnoţavaju? Kada bi već spomenuta dela antiutopijskog karaktera trebali da poreĎamo po nekoj uzlaznoj putanji svakako bi se drama ,,Posle milijon godina’’ nalazila na vrhu grafikona ispred Orvelove ,,1984’’, Hakslijevog ,,Vrlog novog sveta’’ 9 i na kraju Zamjatinovog romana ,,Mi’’ 10 . Ono što povezuje sva ova dela je da

Štaviše te odlike se mogu pripisati i ţivotinjama. Odsustvo morala se najviše vidi prilikom ţelje Merkurijanaca da prepariraju poslednje primerke čovekove vrste; ali pri tom se mora uzeti u obzir i to da čoveku nimalo nije bilo nemoralno da preparira niţe vrste od sebe, pa se to moţe gledati i kao odreĎena Ilićeva kritika aristokratskih hodnika ispunjenih glavama jelena i drugih divljači. 9 S tim da bi ,,1984’’ odgovarao istočnim zemljama, pre svega komunističkog reţima, dok bi ,,Vrli novi svet’’ bio bliţi razvijenim drţavama Zapada. 10 Pripovetku Svetolika Rankovića ,,U XXI veku’’ bi mogli smestiti negde izmeĎu Hakslijevog i Zamjatinovog romana. 7 8

4

umetnosti ne predstoji lepa budućnost, tj. ona se zajedno gasi sa gašenjem čovekovih emocija i na kraju izjednačava sa naukom, što se moţda najbolje vidi u poslednjoj pripoveci Pekićevog ,,Novog Jerusalima’’ čija radnja se dešava u 2999. godini. U pripoveci ,,U XXI veku’’ nailazimo na sledeću izjavu koju pripovedaču daje direktor(ka): ,,Knjiţevnost i umetnost su za nas beznačajne stvari. Sreća i dobro jednog naroda ne leţi u njegovom umnom i kulturnom napretku, kao što ste vi nekada mislili, već u mirnom i pravilnom toku ţivota: kad ja imam sve što mi je potrebno za ţivot (jelo, piće i odelo) i kad mi niko ne remeti domaći mir, onda je to prava sreća.’’ Dakle, sreću ne donosi hrana za duh, nego hrana za telo. Napuštanje knjiţevnosti zbog njegovih ,,mana’’ prisutno je i u ,,Vrlom novom svetu’’ Oldusa Hakslija („Da li čitaju Šekspira?“ upita Divljak dok su, idući prema laboratoriji za biohemiju, prolazili pored biblioteke. „Razume se da ne čitaju“, pocrvenevši reče upraviteljica. „U našoj biblioteci“, reče dr Gefni, „nalaze se samo priručnici. Ako je mladima potrebna zabava, naći će je u taktilu.11) Za antiutopijske vizije sveta ovih pisaca je karakteristično i domanovićevsko ,,ukidanje strasti’’’; osim već spomenutog ukidanja seksualnog kontakta iz ,,Vrlog novog sveta’’, koji je kod Orvela i Zamjatina sveden na minimum, takoĎe se zabranjuje korišćenje alkohola12 i cigareta, što je uključeno u obavezu svakog stanovnika ,,novog sveta’’ da bude ,,zdravog duha’’ (svakodnevno veţbanje praćeno putem kamera u ,,1984’’, gde svaki čovek mlaĎi od 45 godina ne sme da ne moţe da dodirne noţne prste). O zdravoj ishrani čoveka u budućnost govori i Borhes u ,,Utopiji za umorna čovjeka’’: ,,zdjelice s kukuruznim pahuljicama, grozd groţĎa, neko nepoznato voće koje me okusom podsjeti na smokvu i veliki bokal vode. Mislim da nije bilo kruha’’ 13 . U svetu koji opisuje Borhes, koji je najbliţi utopijskom od ostalih razmatranih u ovom radu, nema siromaštva – svako ima posao, nema gradova, pošto nema imovine nema ni nasledstva, nema političara (jer niko na planeti za njih nije mario), i ono što tog čoveka povezuje sa duho-svetom je njegova besmrtnost, tj. on moţe okončati svoj ţivot samo svojom odlukom odlaskom u ,,smrtnu odaju’’14. Ono što njegovog domaćina takoĎe povezuje sa duho-svetom je i fizička dominantnost u visini i u spretnosti ekstremiteta kako pripovedač pretpostavlja, ali i na optičkom i auditivnom planu, jer pripovedačeve stare oči ne mogu da vide boje na odreĎenim platnima, kao i što jedva 11

Haksli ,,Vrli novi svet’’, ebook, prevod: Vlada Stojiljković, str. 98 Koji je ujedno i uzrok specifičnog oniričnog iskustva profesora Nikole Nikolića iz pripovetke ,,U XXI veku’’ 13 Jorge Luis Borges, Sabrana djela (1969 – 1975), ,,Knjiga od pijeska’’, Grafički zavod Hrvatske, 1985, str. 153 14 ,,Čovjek je gospodar ţivota, pa je, prema tome, i gospodar svoje smrti.’’ (Borges, str. 155) 12

5

razaznaju po koji zvuk harfe. Nakon što navrši sto godina, stanovnik tog sveta moţe da ţivi bez ljubavi i prijateljstva, pored toga ne prete mu nikakve bolesti i slučajna smrt, te moţe da se osami i posveti umetnosti, filozofiji, matematici ili da igra šah sa samim sobom. U tom svetu nema muzeja i biblioteka, njihov cilj je zaboravljanje, ,,svako mora za svoj račun stvarati znanosti i umjetnosti koje su mu potrebne’’15, na šta pripovedač odgovara da svako, dakle, mora biti svoj Bernard Šo, Isus Hrist i Arhimed, ali nasilno zaboravljanje u korist stvaranja novog, sveţeg i ličnog asocira i na stav avangardnih umetnika XX veka. Ono što je karakteristično za antiutopijske vizije budućnosti je konstantna prismotra straţara i kamera, te je pravom umetničkom stvaralaštvu, kom je potrebna samoća i odvojenost od sveta, jedino moguće da opstane u ovako organizovanom društvu, ili tačnije neorganizovanom. Oniričku ,,vremensku mašinu’’ u pripoveci ,,U XXI veku’’ pokreće nešto veća doza alkohola u krvi, po čemu je ona bliska halucinacijskoj fantastici avangardnih pesnika. Za vreme u kom Svetolik Ranković piše pripovetku ,,U XXI veku’’ moţda bi fantastično izgledalo i da je u budućem svetu pravo ţena izjednačeno sa muškim, meĎutim on ide još dalje i potpuno obrće poloţaj muškarca i ţene, što je i očuvalo svet u miru i blagostanju, meĎutim iza celog tog ureĎenja stoji muškarac matuzalemskih godina, ministar Andra Japanac, iz čijeg spominjanja počinje da izvire ono satirično u ovoj pripoveci. Vagonidomovi i hitar kazneni sistem najviše podsećaju na orvelovsko društvo, u kom se sve posmatra oko Velikog brata (u ovom slučaju Andre Japanca), i najmanja odstupanja od protokola se u najbrţem roku ispituju i kaţnjavaju. Iako izgleda da su ţene preuredile društvo i da je sada sve ,,savršeno’’, dokaz da se zapravo ništa nije promenilo, već da su se samo promenile uloge je i štipanje gospodina Milke od strane direktorke škole. Svoj stav prema takvom društvu pripovedač iskazuje nakon buĎenja i povratka u svoj svet: ,,Hvala ti, Boţe, kad nisam u XXI veku!’’ Dakle, ova pripovetka je primer onirične fantastike, gde ono fantastično predstavlja materijal snova; san nameće svoju logiku, ali i sam veo sna opravdava sve što je čudesno, tako da smo sve vreme sigurni u nepostojanje fantastičnog u našem svetu, već da je to samo nekontrolisani proizvod uma osobe koja spava. Primer onirične fantastike imamo i u pripoveci Radoja Domanovića ,,Danga’’ 16 , gde se glavni junak, za razliku od Nikole Nikolića, nalazi u dalekoj nepoznatoj zemlji. Njihovi snovi se prekidaju različitim odgovorima na pravila koja im postavlja sanjano društvo; kod Rankovića imamo pobunu

15

Borges, str. 156 ,,Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino...’’ Dakle i ovde fantastičnosti sna doprinosi konzumiranje alkohola pred spavanje. 16

6

glavnog junaka protiv društvenog sistema i njegovo zadovoljstvo zbog okončanja sna, dok kod Domanovića glavni junak prihvata pravila sanjanog društva i čak ţeli da se popne na najviši stepenik njegove hijerarhije (potom i ţali što nije odsanjao san do kraja). Domanović nam daje još jednu sliku društva u kom su pozicije izmenjene, ili su hiperbolisane onakve kakve jesu. U tom društvu je najveća čast za graĎanina da ga jaše pandur, što je nerealno na javi, ali taj čin predstavlja hiperbolisanu sklonost graĎana za ulizivanje vlastima, njihovu mekoću i svojevoljno potčinjavanje. Udaranje ţiga simboliše obeleţavanje stoke, a u ovom slučaju čovek je stavljen na jedan stupanj niţi od nje (kao što tvrdi i vo iz pripovetke ,,Razmišljanje jednog običnog srpskog vola’’17), jer on dobrovoljno prima taj ţig, štaviše on se i nadmeće u svojoj hrabrosti i izdrţljivosti; ţigosanje postaje takmičenje u kom narodni heroj postaje onaj koji više bola sebi nanese. Susret glavnog junaka ,,Dange’’ sa besmislenim ritualom ţigosanja u novoj sredini asocira na ritual bičevanja iz ,,Vrlog novog sveta’’ prilikom dolaska predstavnika civilizacije u pueblu, iskazan u dijalogu Lenine sa Dţonom: „Hoćete da kažete da ste želeli da vas udaraju tim bičem?“ Pogleda još uvek odvraćena od nje, mladić potvrdi gestom. „Za dobro puebla – da dođe kiša i da kukuruz poraste. I da se umilostive Pukong i Isus. I, sem toga, da im pokažem kako mogu da podnesem bol bez jauka. 18 Iz ovog poreĎenja vidimo koliko je zapravo savremeno društvo iz Domanovićeve pripovetke primitivno, i koliko se elementi primitivnih rituala skrivaju iza odreĎenih društvenih odnosa njegovog vremena. Domanovićeve pripovetke po mnogo čemu nalikuju na bajke, ali one ne podrazumevaju pojavu fantastično natprirodnog, već odreĎene elemente bajke kao što su: prostorna i ,,vremenska neodreĎenost, motiv stranca-putnika i elementi čudesnog, vrednovani u odnosu na savremeno društvo’’19. Mirjana Drndarski u okviru knjige ,,Narodna bajka u modernoj knjiţevnosti’’ govori o transpoziciji bajke u ,,Stradiji’’20: ,,Satira, meĎutim, uvek ima jedan elemenat antibajke. U bajci se čudesnim stvarima niko ne čudi. U satiri sviftovskog tipa čudesnim stvarima se niko ne čudi osim glavnog junaka, nosioca piščeve ideje.’’21 U istoj poziciji (kao i Domanovićevi glavni junaci ,,Dange’’, ,,Stradije’’, ,,Kraljević Marko po drugi put meĎu Srbima’’) nalazi se i Nikola Nikolić iz pripovetke ,,U XXI veku’’, kao i dva

U ovoj pripoveci fantastično pripada onom iz domena basne i priča o ţivotinjama. Glavni junaci Orvelove ,,Ţivotinjske farma’’ su takoĎe ţivotinje, meĎutim ovde one nisu tu da kritikuju ljude nego da zastupaju njihove osobine. 18 Haksli ,,Vrli novi svet’’, str. 70 17

19

,,Narodna bajka u modernoj knjiţevnosti’’, priredila Mirjana Drndarski, Beograd: Nolit, 1978, str. 38

20

Domanovićeva ,,Stradija’’ – elementi bajke u satiri sviftovskog tipa Isto

21

7

poslednja čoveka iz drame ,,Posle milijon godina’’. ČuĎenje predstavnika civilizacije prilikom posete puebli u ,,Vrlom novom svetu’’ nalikuje na nerazumevanje meĎu ljudima i duho-svetom u drami ,,Posle milijon godina’’: „Teško mi je da shvatim’’, govorio je Bernard, „da rekonstruišem. Kao da živimo na različitim planetama, u različitim stolećima. Majka, sva ova prljavština, bogovi, starost, bolest…’’ On zatrese glavom. „Skoro nezamislivo. Neću nikako moći da shvatim ako mi ne objasnite.’’ 22 Dţon je zadivljen lepotom ljudi ,,vrlog novog sveta’’, uz to je i zaljubljen u Leninu, kao i Danijel u Svetlanu pripadnicu duho-sveta, ali u oba slučaja spoljašnja lepota zavarava, utopija se pretvara u antiutopiju kada se ostvari bliţi kontakt sa ,,novim’’. Najizrazitiji primer fantastike meĎu pripovetkama Radoja Domanovića nalazimo u pripoveci ,,Kraljević Marko po drugi put meĎu Srbima’’, u kojoj legendarni junak epske pesme od boga traţi da ga spusti na zemlju kako bi pomogao svom narodu koji ga doziva u pomoć. Zanimljiva je tehnika kojom Domanović vremenski determiniše poreklo Markove ličnosti: on u većini slučajeva Markov govor transponuje u oblik epskog deseterca. Takva tehnika podseća na Dţonov govor iz ,,Vrlog novog sveta’’ koji se u komunikaciji oslanja na citiranje Šekspira23. I ovde dolazi do obrta vrednosti i poloţaja kao i u pripoveci ,,U XXI veku’’: onaj koji je nekada bio junak sada postaje pandur, a zbog svog osećaja za pravdu završava i na pregledu u ludnici. Svojim pripovetkama ,,Ranković i Domanović dali su fantastičnoj formi ideološku usmerenost i naglašen kritički smisao, ne libeći se ni od sasvim otvorene publicističke tendencioznosti.’’24 Nasuprot pisaca antiutopijske fantastike se nalaze futuristi, predvoĎeni Marinetijem, koji slave mašine i smatraju da će one poboljšati svet ispevavajući hvalospeve geometrijskoj divoti mehaničkog sveta, koji se sa druge strane kritikuje prevashodno kod Zamjatina. Hakslijevo, Orvelovo i Zamjatinovo društvo budućnosti odista predstavlja otelotvorenje ideala koji čine osnovu futurizma, pa njihovo suprotstavljanje futurističkim tendencijama treba posmatrati kao ţelju za povratak čoveku i prirodi i onom iskonskom u njima. Oni ţele da zaustave čovekovo evoluiranje u ,,mašinu’’ koje bi podrazumevalo gubitak slobodne volje glavnog Kantovog argumenta u odbrani čovekovog dostojanstva. Futurizam kao pokret još nije postojao u stvaralačkom periodu Rankovića, Domanovića i Ilića, ali i oni kao da su naslutili slične probleme, pa već u njihovim delima nailazimo na slične poruke i kritike 22

Haksli ,,Vrli novi svet’’, str. 74 U ovom slučaju citiranje Šekspira ne odreĎuje Dţona kao savremenika Šekspira, već kao pripadnika knjiţevne civilizacije. 24 Predrag Palavestra ,,Kritičke odlike srpske fantastike’’ 23

8

savremenog društva. O pominjanim delima naše ,,fantastične trojke’’ ne moţemo govoriti kao o vrhunskim u njihovom ţanru, ali ih moramo vrednovati kao veoma inovativne za svoje vreme, i izuzetno bitne za dalji razvoj srpske fantastike koja će u postmoderni dostići svoj vrhunac.

Postmoderni pisac fantastike bi verovatno za stanovnike duho-sveta izloţio i

latinski naziv, što bi doprinelo odreĎenoj faktografskoj istinitosti, sigurno bi se paţnja posvetila i poslednjoj knjizi koju su sačuvali Natan i Danijel, što bi odgovaralo stanovištu da mnogo toga u postmodernoj fantastici polazi od dokumenta 25 , kao npr. priče ,,Novog Jerusalima’’ Borislava Pekića.

Literatura: Damjanov, Sava ,,Vrtovi nestvarnog’’, Beograd: Sluţbeni glasnik, 2011 Predrag Palavestra ,,Kritičke odlike srpske fantastike’’ ,,Narodna bajka u modernoj knjiţevnosti’’, priredila Mirjana Drndarski, Beograd: Nolit, 1978 Muhić, Ferid ,,Negativna utopija XX stoljeća’’, Sirius br. 133, Zagreb, jun 1987

Zanimljivo je da već kod Domanovića u ,,Stradiji’’ nailazimo na tehniku pronaĎenog rukopisa, samo što on ovde na taj način ne ţeli da se ogradi od izmišljanja, već od prepoznavanja istine. 25

9