Alberto Mangel - Biblioteka noću

Edicija Intimna istorija

Geopoetika Beograd, Dositejeva 13 Tel/faks: (+38111) 263-37-90; (+38111)328-24-36 e-mail: [email protected] www.geopoetika.com

Glavni urednik Vladislav Bajac Urednik Ivana Đurić Paunović Izvršni uređnik Jasna Novakov Sibinović Lektor i korektor Marija Lazovič Naslovna strana Koan

A lberto M

angel

BIBLIOTEKA NOĆU Prevele s engleskog

Nataša Karanfilović Nina Ivanović Danijela Mihić

Fotografija Jovan Čekić

Geopoetika Beograd, 2008

Naslov originala: Alberto Manguel The Library at Night Copyright © 2006 by Alberto Manguel Copyright © za srpski jezik Geopoetika

U šesnaestom veku, osmanski pesnik Abdulatifčelebi, poznatiji kod imenom Latifi, zvaoje svaku odknjiga u svojoj biblioteci „istinskim i dragim prijateljem koji otklanja svaku bržgu".

OVA JE KNJKIA POSVEĆENA KREJGU

Sadržaj Predgovor 15

Biblioteka kao mit 19 Biblioteka kao red 42 Biblioteka kao prostor 65 Biblioteka kao moć 85 Biblioteka kao sen 97 Biblioteka kao oblik 115 Biblioteka kao igra slučaja 140 Biblioteka kao radionica 149 Biblioteka kao um 160 Biblioteka kao ostrvo 176 Biblioteka kao opstanak 191 Biblioteka kao zaborav 204 Biblioteka kaoimaginacija 216 Biblioteka kao identitet 234 Biblioteka kao dom 245 Zaključak 255 Izjava zahvalnosti 259 Ilustracije 261 Indeks 263 O autoru 275

Sve što je ostalo od jedne atinske biblioteke: natpis koji kaže daje radno vreme „odprvog do šestog sata “ i da je „zabranjeno iznositi dela iz biblioteke “

Predgovor Ovo lutalačko svojstvo (premda ne i odgovarajući uspeh) oduvek sam posedovao i poput pobesnelog španijela koji laje na svaku pticu koju ugleda, ostavljajući svoj plen, išao sam za svim, osim za onim za čim je trebalo, i mogu se s pravom potužiti, i io iskreno (jer onaj koji j e svuda nije nigde)... da sam pročitao mnogo knjiga, no uz malo vajde, jer mi je nedostajao dobar metod; zbunjeno sam premetao po rukama razne autore u našim bibliotekama, uz veoma malo koristi, zbog nedostatka umeća, reda, pamćenja, rasuđivanja. Robert Barton, Anatomija melanholije

Pitanje je gde sve počinje. Izvan domena teologije i fantastike malo je onih koji mogu posumnjati u to da su glavne odlike celog našeg sveta manjak smisla i nedostatak očevidne svrhe. No ipak, uz iznenađujući optimizam, i dalje skladištimo sve moguće deliće informacija do kojih uspevamo da dođemo u vidu svitaka i knjiga i kompjuterskih čipova, na nepreglednim nizovima polica biblioteka, bilo da su one materijalne, virtualne ili ine, dirljivo uporni u nameri da ovom svetu damo makar privid smisla i reda, dok istovremeno savršeno dobro znamo da su, koliko god da želimo da verujemo u suprotno, naša nastojanja žalosno osuđena na neuspeh. No zašto to onda činimo? Premda sam od samog početka znao da će ovo pitanje najverovatnije ostati bez odgovora, traganje za njim činilo se vrednim samo po sebi. Ova je knjiga priča o tom traganju. Manje oduševljen urednim nizom datuma i imena, a više našim beskrajnim skupljačkim trudom, dao sam se, pre nekoliko godina, na zadatak - ne da sastavim još jednu istoriju biblioteka niti da dodam još jedan tom za-

A lberto M ang el

Biblioteka noću

brinjavajuće opsežnoj zbirci bibliotehnologije, već jednostavno da pružim pregled sopstvenog oduševljenja. „Mora nam se činiti i dirljivim i podsticajnim“, pisao je Robert Luis Stivenson pre više od jednog veka, ,,to što na polju na kojem uspeha ne može biti naša rasa ne prestaje da se trudi.“'

dana Ijubav prema putovanjima presudili su drugačije. No sada, kada sam doživeo pedeset i šestu godinu (što su, prema Dostojevskom u Idiotu, ,,godine u kojima, s pravom se može reći,pravi život počinje“), vratio sam se tom ranom idealu i, premda se ne mogu istinski zvati bibliotekarom, živim među policama knjiga što stalno rastu i čije granice počinju da se mešaju ili poklapaju s granicama same kuće. Trebalo je da naslov ove knjige bude Putpo mojoj sobi. Nažalost, pre više od dva veka, čuveni Ksavije de Mestr prvi se toga setio.

16

Biblioteke, bilo da je u pitanju moja sopstvena ili one koje delim sa širom čitalačkom publikom, oduvek su mi se činile kao prijatno suluda mesta i, koliko god moje sećanje seže, oduvek me je opijala njihova lavirintska logika koja nagoveštava da razum (ako već ne umeće i znanje) vlada nad kakofonim rasporedom knjiga. Nalazim avanturističko zadovoljstvo u tome da se izgubim među pretrpanim policama, praznovemo ubeđen da će me svaka ustanovljena hijerarhija slova ili brojeva jednog dana dovesti do obećanog odredišta. Knjige su odavno sredstva majstorije proricanja sudbine. „Velika biblioteka“, razmišljaojeNortrop Fraj ujednoj od svojih brojnih beležnica, „zaista poseduje dar jezika i beskrajnu snagu telepatske komunikacije.“2 Pod uticajem takvih prijatnih zabluda, pola sam veka proveo u skupljanju knjiga. Izrazito velikodušne, moje knjige od mene ništa ne zahtevaju, već samo pružaju sve vrste prosvetljenja. „Moja biblioteka“, pisao je Petrarka prijatelju, „nije neobrazovana zbirka, premda pripada nekome ko je neobrazovan.“3 Poput Petrarkinih, moje knjige znaju beskrajno više od mene i zahvalan sam što uopšte podnose moje prisustvo. Ponekad mi se čini da zloupotrebljavam tu privilegiju. Ljubav prema bibliotekama, kao i sve ostale ljubavi, mora se steći. Niko ko po prvi put stupa u prostoriju sačinjenu od knjiga ne može instinktivno znati kako da se ponaša, šta se od njega očekuje, šta mu se nudi, šta je dozvoljeno. Čoveka može savladati užasan strah - strah pred pretrpanošću ili pred prostranstvom, pred nepomičnošću, pred podsmešljivim podsetnikom na sve što ne zna, pred nadzorom - i deo tog snažnog osećanja može se zadržati čak i pošto se svi rituali i konvencije nauče, geografija prostora savlada a urođenici postanu prijatelji. U mojoj budalastoj mladosti, dok su moji prijatelji sanjali o herojskim poduhvatima na području građevine i prjava, finansija i nacionalne politike, ja sam sanjao o tome da postanem bibliotekar. Manjak vrednoće i neobuz1 Robert Louis Stevenson, „Pulvis et Umbra“, II, u: Across the Plains (London: Chatt &W indus, 1892). 2Northrop Frye, Notebook 3:128, u: Northrop Frye Unbuttoned: Wit and fVisdom from the Notebooks and Diaries, izbor Robert D. Denham (Toronto: Anansi, 2004). 3Francesco Petrarca, „De sui ipsius et multorum ignorantia“, [u: Invectives, ur. David Marsh (Cambridge, M A - London: Harvard University Press, 2003)].

Alberto Mangel, 30. januara 2005

17

Biblioteka kao mit Noć koju paganska teologija može pretvoriti u kćer Haosa, ne daje prednost opisu reda. Ser Tomas Braun, Kirov vrt

Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige započela je svoj život negde u petnaestom veku, kao ambar smešten na brdašcu južno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hrišćanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hrišćanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraža na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rane na Hristovom desnom boku.) Još kasnije, seljani su crkvi pridodali kuću u koju su smestili svog sveštenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubamika, mali voćnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kad sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve što je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorišta sa kokoškama i komšijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego što je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglašen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili četiri veka i jedini zid koji se i dalje drži, sa kulom-golubarnikom na drugom kraju, prešao je u vlasništvo crkve, budući da ograđuje jedan kraj parohijskog vrta.

Biblioteka noću

21

Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da primi sve veći broj preminulih, stanovnici sela („okupljeni pred vratima crkve“, kako kaže tapija) dozvolili su novopostavljenom svešteniku da pripoji staro groblje i da nad ispražnjenim grobnicama zasadi voće. Istovremeno, zid zamka poslužio je da se ogradi novi ambar. Nakon što su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rušenja, pa čak i pošto su 1837. godine u crkvi ponovo počela bogosluženja i novi se sveštenik doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari je zid i dalje služio kao graničnik između dva imanja koji s jedne strane gleda na seljakovo polje, a s druge baca senku na dvorište parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.1 Čim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem ću sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tačno određenu sliku biblioteke, neku vrstu mešavine dugačke dvorane u Sisingherstu (u kući Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj školi, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Želeo sam prostoriju obloženu panelima od tamnog drveta, sa nežnim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomoćnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaći sto i stručne knjige. Zamišljao sam police koje počinju negde oko mog pojasa i pružaju se naviše samo dokle vrhovima prstiju ispružene ruke mogu da dosegnem, jer su, kako sam iskusio, knjige osuđene na visine za koje su protrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju čitaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje pažnje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadržaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili četiri puta veću od srušenog ambara i, kao što je Stivenson onako žalobno rekao, ,,to je čemer umetnosti: vidite šta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se meša“2. Iz nužde, moja biblioteka ima police koje počinju tik iznad podnih lajsni a završavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.

Slika gore: Prezbiterijanska biblioteka Slika dole: Bibiioteka Nacionalnog liceja u Buenos Ajresu

1M. le Comte de Mondion, „Mondion, le chateau - la paroisse, 1096 - 1908“, u: Bulletins de la Societe des Antiquaires de l ’Ouest (Poitiers, druga četvrtina 1909). 2R. L. Stevenson (u saradnji sa gospođom Stevenson), „The Dynamiter“, u: More New Arabian Nights (London: Longmans, Green & Co., 1885).

A lberto M a n g el

22

' ■£ ifc!*' . •

Biblioteka noću

u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam parohijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali noću, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljašnji svet nestaje i ništa osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka noću deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobičnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C’sji izgrađena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene Letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prostor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da zamene ili promene pravila bezobličnog vanjskog sveta. Po danu, biblioteka je carstvo reda. Niz prolaze obeležene slovima i kroz njih krećem se sa vidljivom svrhom, u potrazi za nekim imenom ili glasom, poklanjajući pažnju knjigama prema njihovom položaju na polici. Struktura ovog mesta je jasna: lavirint pravih linija, ne da biste se u njemu izgubili već da biste nešto pronašli; izdeljena prostorija koja prati naizgled logičan sled klasifikacije; geografija koja poštuje unapred određeni sadržaj i nezaboravnu hijerarhiju alfabeta i brojeva.

Vitraž na prozoru u Šinonu koji Hrista prikazuje kao životodavni čokot vinove loze

Dok je biblioteka građena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno za^idana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi razgnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zaštićen srednjovekovnim gvozdenim rešetkama grubo oblikovanim u stabljike s kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komšijske kokoške kako se žumo kreću sa jednog na drugi kraj ograđenog terena, kljuckajući tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujući velikom broju ponuđenih slastica, poput poremećenih naučnika

23

Biblioteka u Dugačkoj dvorani u Sisingherstu

24

A lberto M

a n g el

Biblioteka noću

25

Noću se atmosfera menja. Zvuci postaju prigušeni, misli glasnije. „Jedino po mraku Minervina sova uzleće“, zapisao je Valter Benjamin, citirajući Hegela.3 Vreme kao da je bliže onom trenutku na pola puta između jave i sna u kojem svet može biti po nahođenju preoblikovan. Moje su kretnje nehotično tajne, moje delanje tajanstveno. Pretvaram se u nešto nalik utvari. Knjige su sada ono što je istmski prisutno a ja, čitalac, onaj koji je kroz kabalističke rituale napola viđenih slova prizvan i namamljen do izvesnog toma i izvesne stranice. Red koji bibliotečki katalozi nalažu, noću postaje puka konvencija; u senama on nema nikakav primat. Iako u mojoj biblioteci ne postoji nikakav dominantni katalog, čak i moć takvih blažih oblika reda kakav je alfabetski redosled po imenu autora ili podela u odeljke na osnovu jezika, postaje umanjena. Oslobođene dnevnih stega, neprimećene u kasnim satima, moje oči i ruke nesmotreno preturaju po urednim nizovima knjiga, ponovo uspostavljajući haos. Jedna knjiga neočekivano poziva na drugu, stvarajući

saveze među različitim kulturama i stolećima. Napola zapamćen stih ima odjek u drugom zbog razloga koji, na svetlu dana, ostaju nejasni. Ako biblioteka ujutro nagoveštava odjek strogog i shvatIjivo željenog reda i poretka, biblioteka noću kao da uživa u osnovnoj, iskonskoj, radosnoj zbrci sveta. U prvom veku nove ere, u svojoj knjizi o rimskom građanskom ratu koji se odigrao stotinu godina ranije, Lukan je opisao Julija Cezara kako tumara ruševinama Troje i primetio kako svaka jama i svako ogoljeno stablo podsećaju njegovog junaka na drevne homerovske priče. ,,Po jedna legenda drži se za svaki kamen“4, objasnio je Lukan, opisujući kako Cezarovo putovanje ispunjeno pripovedanjem tako i, daleko u budućnosti, biblioteku u kojoj ja sada sedim. Moje knjige među koricama čuvaju svaku priču koju sam ikada znao i koje se i danas sećani, ili koju sam zabofavio, ili koju bih jednog dana mogao pročitati; ispunjavaju prostor oko mene drevnim i novim glasovima. Bez sumnje, te priče postoje na stranicama i preko dana, no, možda zbog toga što je noćno doba povezano sa utvamim prikazama i živopisnim snovima, one postaju življe prisutne posle zalaska sunca. Koračam niz redove knjiga bacajući pogled na Volterova dela i u mraku čujem njegovu orijentalnu bajku o Zadigu; negde u daljini Vatek Vilijama Bekforda nastavlja nit priče i predaje je klovnovima Salmana Ruždija iza plavih korica Satanskih stihova; još jedan Orijent dobija svoj odjek u čarobnom selu iz dvadesetog veka, selu Zahiri u Samarkandu, koje zauzvrat prepušta pripovedanje tužnim preživelima Nagiba Mahfuza u današnjem Egiptu. Lukanovom Cezaru rečeno je da pažljivo hodi trojanskim tlom da ne nagazi na duhove. Noću, ovde u biblioteci, duhovi imaju glasove. No ipak, biblioteka noću nije za svakog čitaoca. Mišel de Montenj, na primer, nije delio ovu moju turobnu sklonost. Njegova biblioteka (govorio je o librairie, ne o bibliotheque, budući da je upotreba ovih reči tek počinjala da se menja u vrtoglavom i nepostojanom šesnaestom veku) bila je smeštena na trećem spratu njegove kule, u prastarom skladištu. „Provodim tamo većinu dana

3 Walter Benjamin, „Ich packe meine Bibliothek aus: Eine Rede tlber das Sammeln“, u: [Illuminations, ur. Hannah Arendt, prev. Harry Zohn (New York: Harcourt Brace & World, 1968)].

4 Lukan, Pharsalia - De Bello Civili [ur. J. D. Duff, IX:973 (Cambridge, MA: Harvard University Press; London: William Heinemann, 1988)].

Mermemi brod-palata carice C ’sji

26

A lb e r to M a n g el

Montenjova kula

svog života i većinu sati jednog dana; noću nikada nisam tamo“,5 priznao je. Noću je Montenj spavao, jer je verovao da se telo preko dana dovoljno napatilo zbog čitalačkog uma. „Knjige poseduju mnogo prijatnih svojstava namenjenih onima koji znaju kako da ih odaberu, no nema dobrobiti bez napora; nije to jednostavno i čisto zadovoljstvo, kao što to nisu ni druga zadovoljstva; ono ima svoje neprijatnosti, i to zamorne; duša se zabavlja, ali telo, o kojem nisam zaboravio da se staram, ostaje neaktivno i postaje veoma umomo i žalosno.“6 Ali/ne i moje telo. Razni elementi mog štiva kao da prožimaju svaki moj mišić tako da, kad konačno odlučim da ugasim svetlo u biblioteci, odnosim sa sobom u san glasove i pokrete iz knjige koju tek što sam zatvorio. Naučio sam iz obilnog iskustva da će, ako ujutro želim da pišem o određenoj temi, ono što o njoj pročitam prethodne noći nahraniti moje snove ne samo činjenicama već i 5Essais de Montaigne, ur. Amaury-Duval (Paris: Chasseriau, 1820). 6Isto.

Biblioteka noću

27

istinskim događajima koji su se u datoj priči desili. Od čitanja o boe u f en daube gospođe Remzi ogladnim, od Petrarkinog uspinjanja na planinu Ventu ostajem bez daha, Kitsovo opisivanje sopstvenog plivanja uliva mi snagu i živost, poslednje stranice Kima ispunjavaju me iskrenim prijateljstvom, prvi opis baskervilskog psa tera me da se nelagodno osvrćem preko ramena.iPo Kolridžu, takva sećanja na pročitano u čitaocu bude najplemenitije od svih mogućih osećanja, osećanje uzvišenog koje, kaže on, „nastaje ne iz pogleda na spoljašnji predmet, već iz razmišnjanja posmatrača o njemu; ne iz čulnog utiska, već iz refleksa mašte“.7 Kolridž suviše lako odbacuje „čulni utisak“; da bi moja noćna maštanja cvetala, moram dozvoliti svojim ostalim čulima da se probude - da vidim i dodimem stranice, da čujem šuštanje papira i bojažljivo krckanje uveza hrbata, da osetim miris drveta od kojeg su načinjene police, mošusni vonj kožnih poveza, oštar miris mojih požutelih džepnih izdanja. Tek tada mogu da spavam. Preko dana pišem, prebiram po knjigama, preslažem ih, sklanjam novokupljena izdanja, premeštam odeljke da dobijem više prostora. Novopridošlim knjigama priređuje se dobrodošlica nakon perioda pregledanja. Ako je knjiga polovna, ostavljam sva njena obeležja netaknutim - tragove prethodnih čitalaca, saputnika koji su svoje putovanje obeležili našvrljanim komentarima, imenom ispisanim na prvoj stranici, autobuskom kartom kojom su označili određenu stranicu. Bilo da je stari ili novi, jedini znak koji uvek pokušavam da otklonim sa svojih knjiga (obično sa slabim uspehom) jeste nalepnica s cenom koju pakosni prodavci knjiga lepe na poleđine. Ove zloslutne bele kraste teško se odlepljuju, ostavljajući leprozne rane i tragove lepljive materije za koju se lepe prašina i trag godina, zbog čega poželim da postoji poseban lepljivi pakao u koji bi izumitelj tih nalepnica bio prognan. Noću sedim i čitam, i posmatram redove knjiga koji me ponovo mame da uspostavim veze između suseda, da im izmišljam zajedničke prošlosti, da povezujem jedan odlomak kojeg se setim s drugim. Virdžinija Vulf jednom je pokušala da napravi razliku između čove’ Samuel Taylor Coleridge, Literary Remains, 11:206, ur. Henry Nelson Coleridge (New York: Harper, 1853).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

ka koji voli da uči i čoveka koji voli da čita i zaključila da ,,ne postoji nikakva veza između njih“. „Učeni čovek“, pisalaje,

su simbol ovih nastojanja. Ležeći u njihovoj senci, moja mala biblioteka podseća na obe nemoguće želje - na želju da se sakupe svi jezici Vavilonske kule i na čežnju da se poseduju sve knjige iz Aleksandrije. Priča o Vavilonskoj kuli ispričanaje u jedanaestoj glavi Postanja. Posle Potopa, svi ljudi na svetu zaputili su se na istok, u zemlju Šinara, gde su odlučili da sagrade grad i kulu koji bi se protezali do nebesa. ,,A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.“9 Bog je, kaže nam legenda, izmislio mnoštvo jezika da bi |jas sprečio da radimo zajedno, da ne bismo premašili sopstvene mogućnosti. Prema Sanhedrinu (savetu jevrejskih starešina ustanovljenom u Jerusalimu u prvom veku), mesto na kojem se nekada izdizala kula nikada nije izgubilo svoj osoben karakter te, čak i danas, ko god prođe pored njega zaboravi sve što zna.10Pre mnogo godina, pokazali su mi mali brežuljak od ruševina izvan vavilonskih zidina i rekli da je to sve što je ostalo od onoga što je nekada bilo Vavilonska kula. Aleksandrijska biblioteka bila je centar učenosti koji su osnovali kraljevi iz dinastije Ptolemejida na završetku trećeg veka pre n. e. kako bi bolje sledili Aristotelovo učenje. Prema grčkom gebgrafu Strabonu11, koji je pisao u prvom veku pre n. e., moguće je da je biblioteka sadržala knjige upravo tog filozofa, koje je ostavio jednome od svojih učenika, Teofrastu, koji ih je zauzvrat zaveštao dmgom učeniku, Neleju iz Skepse, koji je naposletku bio uključen u osnivanje same biblioteke. Sve do osnivanja Aleksandrijske biblioteke, biblioteke drevnog sveta bile su ili lične zbirke knjiga pojedinca ili državna skladišta u kojima su se u zvanične svrhe čuvali pravni i književni spisi. Ono što je pokretalo osnivanje tih ranih bi-

28

nepomični je i usredsređeni usamljenik-entuzijasta koji pretražuje knjige ne bi li otkrio neko određeno zmce istine za kojim se dao u traganje. Ako ga savlada strast za čitanjem, njegovo dostignuće se smanjuje i izmiče mu između prstiju. Čitalac, s druge strane, mora na samom početku odustati od želje za učenjem; ako se znanje prilepi za njega toje sasvim u redu, ali tragati za njim, sistematično čitati, postati stručnjak ili autoritet - sve to veoma će lako ubiti ono što smatramo humanijom strašću za čistim i rasterećenim čitanjem.8

Preko dana, iskušavaju me koncentracija i sistem; noću mogu da čitam sa raspoloženjem koje se graniči sa bezbrižnošću. No bilo po danu ili noću, moja biblioteka moje je privatno carstvo, za razliku od javnih biblioteka, malih i velikih, a, takođe, za razliku i od fantomske elektronske biblioteke prema čijoj univerzalnosti ostajem umereno skeptičan. Geografija i običaji ove tri vrste biblioteka razlikuju se na mnogo načina, premda im je svima zajednička očigledna i izričita namera da ujedine naše znanje i našu maštu, da grupišu i raspodele informacije, da na jednom mestu sakupe naše posredno stečeno životno iskustvo i da izostave i zanemare mnoga iskustva drugih čitalaca zahvaljujući tvrdičluku, neznanju, nesposobnosti ili strahu. Ovi naizgled kontradiktomi pokušaji uključivanja i izostavljanja toliko su stalni i dalekosežni da imaju (barem na Zapadu) svoje raspoznatljive književne ambleme, dva spomenika koja, moglo bi se reći, predstavljaju sve što mi jesmo. Prvi od njih, podignut da se dostignu nedostižna nebesa, izdigao se iz naše želje da osvojimo prostor, želje kažnjene nastankom mnoštva jezika zahvaljujući čemu i darfas svakodnevno nailazimo na prepreke u pokušajima da se predstavimo jedni drugima. Dragi od njih, izgrađen kako bi se sa svih strana sveta sakupilo sve ono što su ti jezici pokušali da zabeleže, nikao je iz naše nade da se vreme može savladati i skončao u legendamom požaru koji je progutao čak i sadašnjicu. Vavilonska kula u prostoru i Aleksandrijska biblioteka u vremenu zajednički 8Virginia Woolf, „Hours in a Library“.

29

9Otkrivenje 11:5-7. Citat, kao i drugi citati iz Svetog pisma u ovoj knjizi, preuzeti su iz izdanja Biblije u prevodu Vuka Karadžića i Đure Daničića. -P rim . prev. l0Louis Ginzberg, The Legends o f the Jews, tom I (Baltimore & London: Johns Hopkins University Press, 1998). 11 Strabon, Geografija, knjiga XIII, [citirano u: Luciano Canfora, „Aristote, ’fondateur’ de la Bibliotheque d ’Alexandrie“, u: La Nouvelle Bibliotheque d ’A lexandrie, ur. Fabrice Pataut (Paris: Buchet / Chastel, 2003)].

30

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

31

blioteka nije toliko bila radoznalost već pre težnja za čuvanjem koja je poticala više iz potrebe da se konsultuje određeni izvor nego iz želje da se bude sveobuhvatan. Aleksandrijska biblioteka otkrila je novu maštu koja je po ambiciji i opsegu nadmašila sve postojeće biblioteke. Atalidski kraljevi Pergama, u severozapadnoj Maloj Aziji, pokušali su da se nadmeću sa Aleksandrijom te su sagradili sopstvenu biblioteku, no ona nikada nije dostigla veličattstvenost one u Aleksandriji. Kako bi sprečili supamike da sačinjavaju rukopise za svoje biblioteke, Ptolemejidi su zabranili izvoz papirusa, na šta su pergamski bibliotekari odgovorili tako što su izumeli novi pisaći materijal kojem su dali ime po svom gradu: pergamenon ili pergament.12 Jedan zanimljiv dokument iz drugog veka pre n. e., možda apokrifno Aristejevo pismo, beleži priču o poreklu Aleksandrijske biblioteke koja predstavlja suštinu tog kolosalnog sna. Da bi stvorio univerzalnu biblioteku, kralj Ptolemej I pisao je „svim suverenima i vladarima na zemlji“ moleći ih da mu pošalju svaku vrstu knjige svake vrste autora, „pesnika i proznih pisaca, retoričara i sofista, lekara i maga, istoričara kao i svih ostalih“. Kraljevi stručnjaci izračunali su da bi bilo potrebno petsto hiljada svitaka da u Aleksandriji sakupe „sve knjige svih naroda sveta“.13 (Vreme uvećava naše ambicije; godine 1988. samo je u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu stizalo toliko primeraka rukopisa godišnje, od kojih se u njoj sačuva oko skromnih četiri stotine hiljada.)14Danas egipatska vlada ponovo gradi Aleksandrijsku biblioteku, posle projektnog konkursa na kojem je pobedio norveški arhitektonski studio Sneheta. Vredna 220 miliona američkih dolara, visoka trideset i dva metra, sa obimom od 160 metara i sa dovoljno mesta na policama da na njih stane preko osam miliona primeraka knjiga, nova Aleksandrijska biblioteka će u svojim prostranim odajama sadržati i audio-vizuelni materijal i virtualnu zbirku.15

Građenje Vavilonske kule prikazano ujednom engleskom ilustrovanom izdanju Knjige postanja, oko 1390.

12 Plinije Stariji, [u: Natural Historv, prevod i uvod: John Healv (London: Penguin 1991); knjiga XII, 6 9 -7 0 .] 13Luciano Canfora, La biblioteca scomparsa (Palermo: Sellerio Editore, 1987). 14Charles A. Goodrum & Helen W. Dalrymple, Guide to the Library o f Congress, prerađeno izdanje (Washington- Library of Congress, 1988). 15Christoph Kapeller, „L’architecture de la nouvelle Bibliotheque d’Alexandrie“, u: Pataut. ' ’ Nouvelle Bibliothegue d ’Alexandrie.

32

A lberto M a n g el

Nova Aleksanđrijska biblioteka, čiji j e kamen-temeljac položen 1988. godine

Vavilonska kula stajala je (dok je stajala) kao dokaz našeg verovanja u jedinstvo sveg sveta. Kako priča kaže, u rastućoj senci Vavilonske kule čovečanstvo je naseljavalo svet u kojem nisu postojale lingvističke granice, verujući dam u nebesa pripadaju koliko i čvrsto tle. Aleksandrijsku biblioteku (koja je možda stajala na čvršćem tlu nego što je ono u Vavilonu) podigli su da potvrdi suprotno: da je kosmos zapanjujuća mešavina raznovrsnosti i da u toj raznovrsnosti postoji izvestan tajni red. Prva je bila odraz naše inutitivne spoznaje jednog jedinog, trajnog, monolingvalnog božanstva čije su reči izgovarali svi od zemlje do nebesa; druga, odraz verovanja da je svaka knjiga sačinjenih od tih reči sopstveni složeni univerzum, da svaka u svojoj jedinstvenosti podrazumeva da se obraća svemu i svakome na ovom svetu. Vavilonska kula srušila se u preistoriji pripovedanja; Aleksandrijska biblioteka podigla se kad su priče poprimile oblik knjiga i kad su se upinjale da pronađu sintaksu koja bi Svaku reč, svaku tablicu, svaki svitak stavila na mesto gde s razlogom i nužno pripadaju. Neupadljiva, veličanstvena i sveprisutna, vimerena

Biblioteka noću

33

arhitektura te beskrajne biblioteke i dalje poput utvare pohodi naše sne o univerzalnom redu. Ništa slično nikada više nije napravljeno, premda su druge biblioteke (uključujući i veb biblioteke) pokušale da podražavaju njenu neverovatnu ambiciju. Ona stoji jedinstvena u istoriji sveta, kao jedino mesto koje je, budući da je imalo zadatak da zabeleži sve, u prošlosti i u budućnosti, moglo predvideti i sopstveno uništenje i vaskrsenje i pohraniti zapis o tome. Podeljena u tematske oblasti po kategorijamakoje su smislili njeni bibliotekari, Aleksandrijska biblioteka postala je mnoštvo biblioteka od kojih je svaka bila usredsređena na jedan aspekt raznovrsnosti ovog sveta. Bilo je to mesto (hvalisali su se Aleksandrijci) gde se sećanje održavalo u životu, gde je svaka zapisana misao imala svoju nišu, gde je svaki čitalac mogao pronaći sopstvenu putanju iscrtanu tačku po tačku u knjigama koje možda još niko nije otvorio; mesto gde je i sam kosmos nailazio na sopstveni odraz pretočen u reči. Još jedna mera koju je kralj Ptolemej preduzeo da ostvari svoju ambiciju bila je naredba da se svaka knjiga koja dospe u aleksandrijsku luku ima zapleniti i prepisati, uz svečano obećanje da će se original vratiti (kao i tolika druga svečana kraljevska obećanja, i ovo nije baš uvek bilo održano, te se često umesto originala vlasniku vraćala kopija). Zahvaljujući ovoj despotskoj meri, knjige sakupljene u biblioteci postale su poznate pod nazivom „brodska zbirka“16. Prvi pomen ove biblioteke nalazi se kod Heronda, pesnika iz Kosa ili Mileta koji je živeo u drugoj polovini trećeg veka pre n. e., u tekstu koji pominje zdanje poznato pod nazivom Museion ili Kuća muza u kojoj se gotovo sigumo nalazila čuvena biblioteka. Zanimljivo je da u vrtoglavoj igri kineskih kutija Herond Egipatskom carstvu pripisuje postojanje sveobuhvatne univerzalne biblioteke, tako da Egipat sadrži Muzej, koji zauzvrat sadrži Biblioteku, koja zauzvrat sadrži sve ostalo: A [Egipat] je nalik domu Afrodite: Sve što postoji i sve što je moguće Nalazi se u Egiptu: novac, igre, moć, modro nebo gore, 16Hip61ito Escolar Sobr-ino, La biblioteca de Alejandria (Madrid: Gredos, 2001).

34

A lberto M a ng el

Slava, čuda, filozofi, zlato, mladići i devojke, Hram srodnih bogova, blagonakloni kralj, Muzej, vino i sve ostalo što čovek može zamisliti.17

Na nesreću, uprkos postojanju uzgrednih referenci kakva je ova, istina je da ne znamo kako je Aleksandrijska biblioteka izgledala. Imamo predstavu o Vavilonskoj kuli, koju je verovatno inspirisao spiralni minaret Abu Dulafove džamije u Samari iz devetog veka i koja se prikazuje na desetinama slika, uglavnom na onima koje su slikali holandski majstori šesnaestog veka poput Brojgela: zmijolika, nedovršena građevina koja vrvi od marljivih radnika. Nemamo nikakvu poznatu predstavu, koliko god ona bila fantastična, o Aleksandrijskoj biblioteci. Italijanski istraživač Lučano Kanfora, pošto je proučio sve izvore koji su nam dostupni, zaključuje da sama biblioteka mora da se sastojala od veoma dugačke, visoke sale ili prolaza u Museionu. Duž njenih zidova nalazile su se beskonačne bibliothekai, što je izraz koji se prvobitno odnosio ne na prostoriju već na police ili niše u kojima su bili pohranjeni svici. Iznad polica stajao je natpis: „Mesto koje sadrži lek za dušu.“ S druge strane zidova sa bibliothekai nalazio se izvestan broj prostorija koje su istraživačima verovatno služile kao prostorije za boravak ili sastajanje. Postojala je i prostorija za zajedničke obede. Museion se nalazio u kraljevskom kraju, pored mora, i obezbeđivao je smeštaj sa hranom istraživačima i naučnicima koji su bili pozvani na ptolemejski dvor. Prema sicilijanskom istoričaru Diodoru Sikulu, koji je pisao u prvom veku pre n. e., Aleksandrija se hvalila i postojanjem druge biblioteke, takozvane kćeri-biblioteke, namenjene istraživačima koji nisu pripadali Museionu. Bila je u jugozapadnom kraju Aleksandrije, nadomak Serapisovog hrama, i sadržala je duplikate bibliotečkog fonda iz Museiona. Smeta mi to što nisam u stanju da kažem kako je Aleksandrijska biblioteka izgledala. Uz razumljivi ponos i aroganciju, čini se da je svaki od njenih hroničara (svaki od onih čija su svedočanstva stigla l7Dr Mostafa E1 Abadi, La antigua biblioteca de Alejandria: Viday destino, prev. Jose Luis Garcia-Villalba Sotos (Madrid: UNESCO, 1994).

Biblioteka noću

35

do nas) mislio kako je suvišno opisivati ovu biblioteku. Grčki geograf Strabon, Diodorov savremenik, detaljno je opisao Aleksandriju ali je, začudo, propustio da pomene biblioteku. ,,I Museion predstavlja deo kraljevskih zdanja i sadrži peripatos [deambulatorijum], eksedru sa mestima za sedenje i veliku zgradu u kojoj je smeštena trpezarija u kojoj obeduju istraživači - članovi Museionaiin, sve je što se od njega može saznati. „Zašto bih uopšte govorio o njoj, kad je ona neizbrisivo urezana u sećanje čitavog čovečanstva?“ pisao je Atenej iz Naukrata, svega vek i po posle njenog uništenja. Biblioteka koja je težila da bude spremište uspomena i sećanja čitavog sveta nije mogla da nam obezbedi sećanje na sebe samu. Sve što o njoj znamo, sve što je ostalo od njene veličine, njenog mermera i njenih svitaka, jesu njeni raznoliki razlozi postojanja. Jedan ubedljiv razlog bila je egipatska težnja za besmrtnošću. Kad bi bilo moguće sastaviti i sačuvati sliku kosmosa pod jednim jedinim krovom (kao što mora da je mislio kralj Ptolemej), tada bi svaki detalj te slike - zmce peska, kap vode, sam kralj - bili smešteni tamo, zabeleženi rečima pesnika, pripovedača, istoričara, zauvek ili barem sve dok ima čitalaca koji bi jednog dana mogli otvoriti naznačenu stranicu. Postoji stih u pesmi, rečenica u priči, reč u eseju, kojom se opravdava tvoje postojanje; pronađi taj stih, i besmrtnost je zagarantovana. Junaci Vergilija, Hermana Melvila, Džozefa Konrada, junaci najvećeg dela epske književnosti, zdušno prihvataju ovo aleksandrijsko verovanje. Za njih, svet je (poput Biblioteke) sačinjen od bezbroj priča koje, kroz zamršene lavirinte, vode do trenutka otkrovenja namenjenog isključivo njima - čak i ako u poslednjem trenutku otkrovenje izostane, kao što shvata Kafkin hodočasnik dok stoji pred Kapijom zakona (koja zaprepašćujuće podseća na vrata biblioteke) i dok otkriva u svom poslednjem trenutku u životu da ,,će ona zauvek biti zatvorena, jer je bila namenjena samo tebi“.19 Čitaocima se, kao ni epskim junacima, ne garantuje epifanija. U naše vreme, lišeno epskih snova - koje smo zamenili snovima o pljačkanju - iluziju besmrtnosti stvara tehnologija. Veb i obećanje 18Strabon, Geografija, knjiga XVII. l9Franz Kafka, Die Erzahlungen: Originalfassung (Frankfurt am Main: S. Fischer Verlag, 2000).

A lberto M a n g el

Biblioteka noču

glasa i mesta za sve koje on nudi, naš je ekvivalent za mare incognutum, nepoznato more koje je mogućnošću otkrića mamilo drevnfi putnike. Nematerijalna poput vode, suviše nedokučiva da ih pojrrri bilo koji smrtnik, neverovatna svojstva Veba omogućavaju nam da neshvatljivo pomešamo s večnim. Poput mora, Veb je neuhvatljiv i promenljiv: 70 procenata komunikacije koja se preko njega odvija traje kraće od četiri meseca. Njegova vrlina (njegova virtualnost) podrazumeva neprekidni prezent, sadašnji trenutak - što je, za srednjovekovne umove, bila jedna od definicija pakla.20 Aleksandrija i njeni umovi, za razliku od toga, nikada nisu prenebregnuli istinsku prirodu prošlosti; znali su da je ona izvor neprestano promenljive sadašnjosti u kojoj se novi čitaoci bave starim knjigama koje u tom procesu čitanja postaju nove. Svaki čitalac je tu da izvesnoj knjizi obezbedi skromnu besmrtnost. Čitanje je, u ovom smislu, ritual ponovnog rađanja. No Aleksandrijska biblioteka nije osnovana samo da bi obezbedila besmrtnost. Osnovana je i da zabeleži sve što je bilo i što je moglo biti zabeleženo, da bi te beleške bile zatim uključene u naredne beleške, u beskonačni trag čitalačkog materijala i zapisa koji će zauzvrat začeti nove zapise i novi materijal. Trebalo je da to bude čitalačka radionica, a ne samo mesto u kojem se knjige do u beskonačnost čuvaju. Da bi se to postiglo, Ptolemejidi su pozvali najčuvenije umove iz mnogih zemalja - na primer Euklida i Arhimeda - da se nastane u Aleksandriji, plativši im znatnu sumu u zamenu za koju nisu tražili ništa osim da se služe bibliotečkim blagom.21 Tako su se ti specijalizovani čitaoci mogli upoznati s velikim brojem tekstova, čitajući i sumirajući ono što su pročitali, proizvodeći kritičke preglede za buduća pokolenja koja će potom te materijale svesti na nove kritičke preglede. Satira iz trećeg veka pre n. e., koju je napisao Timon iz Flija, opisuje ove umove kao charakitai, ,,piskarala“ i kaže da su ,,u mnogoljudnoj zemlji Egipta mnogi dobro uhranjeni charakitai piskarali po papirusu dok su se neprekidno prepirali u kavezu Muza“.22

U drugom veku, kao rezultat aleksandrijskih pregleda i sažetaka, čvrsto je uspostavljeno epistemološko pravilo za čitanje, koje kaže da „najnoviji tekst zamenjuje sve prethodne, budući da se pretpostavlja da ih sadrži“.23 Prateći ovo tumačenje, a bliskiji našem vremenu, Stefan Malarme je nagovestio da je „svet sačinjen tako da se zaključi u nekoj lepoj knjizi“24, odnosno u jednoj jedinoj knjizi, bilo kojoj, koja bi bila destilat ili sažetak sveta koji mora da obuhvati sve ostale knjiae. Ovaj metod i dalje se nalazi u nagoveštajima određenih knjiga, kao što Odiseja predskazuje avanture Holdena Kolfilda a priča o Didoni predviđa priču o gospođi Bovari, ili u odjecima, kao što Foknerove sage sadrže sudbine loze Atrejevića i kao što su lutanja Džen Moris (Džejms Moris Prim. prev.) omaž Ibn Haldunovim putovanjima. Ovakva spoznaja povezanosti štiva omogućila je aleksandrijskim bibliotekarima da ustanove složene književne genealogije, a budućim čitaocima da prepoznaju, u najbanalnijim prikazima života junaka ( Tristram Šendi ili Zenonove ispovesti) ili u najfantastičnijim košmarima (Sadika Hedajeta ili Hulija Kortazara) opis sveta uopšte, ili opis sopstvenih uspeha i padova. Na bilo kojoj stranici bilo koje od mojih knjiga može se nalaziti savršen prikaz mog skrivenog poimanja sveta. Kao što su aleksandrijski bibliotekari možda otkrili, svaki pojedinačni književni momenat nužno upućuje na sve ostale. No više od svega, Aleksandrijska biblioteka bila je mesto pamćenja, nužno nesavršenog pamćenja. „Ono što je zajedničko pamćenju i umetnosti“, pisao je 1985. godine Josif Brodski,

20 Sveti Augustin, O državi Božjoj u: prev. Henry Bettenson, knjiga XXI:9 (Harmondsvvorth, Middlesex: Penguin, 1984). 21Escolar Sobrino, La biblioteca de Alejandria. 22Citirano u: Canfora, La biblioteca scomparsa.

23 Geo. Haven Putnam, A.M., Books and Their Makers during the Middle Ages, Vol. (reprint) (New York: Hillary House, 1962). 24„Le monde estfaitpour aboutir a un beau livre“, Stephane Mallarme, u: „Rćponses a des enquetes, Sur l’ćvolution littćraire", u: Proses diverses (Paris: Galiimard, 1869).

36

37

jeste osećaj za odabir, ukus za detalje. Koliko god se pohvalnim ovo zapažanje činilo kad je umetnost u pitanju (posebice umetnost proznog stvaralaštva), za pamćenje bi ono trebalo da deluje uvredljivo. Ova je uvreda, međutim, u potpunosti zaslužena. Sećanje sadrži upravo detalje, a ne čitavu sliku; najbolje delove, ako tako želite, a ne čitavu predstavu. Ubeđenje da nekako uspevamo da zapamtimo čitavu stvar sa svim detaljima, upravo ono ubeđenje koje omogućava vrsti da

38

A lberto M a n g el

nastavi sa svojim životom, neosnovano je. Više od svega, sećanje nalikuje biblioteci koja nije složena po alfabetskom redu i u kojoj nema sabranih dela nijednog pisca.25

Poštujući krajnju svrhu Aleksandrijske biblioteke, sve potonje biblioteke, koliko god ambiciozne bile, priznale su i prihvatile ovu parcijalnu mnemoničku funkciju. Postojanje bilo koje biblioteke, pa čak i moje, omogućava čitaocima da steknu osećaj o tome u čemu zapravo leži njihova veština, veština koja se bori protiv okrutnosti vremena tako što deliće prošlosti donosi u sopstvenu sadašnjost. Omogućava im da zavire, makar krišom i sa velike udaljenosti, u umove drugih ljudi, i omogućava im da steknu izvestan pojam o sopstvenom položaju kroz priče uskladištene za njihovu upotrebu. Iznad svega, ono govori čitaocima da se njihova veština sastoji od sposobnosti da pamte, aktivno, zahvaljujući podsticaju stranice, odabrane trenutke ljudskog iskustva. To je bila ta velika praksa koju je uspostavila Aleksandrijska biblioteka. Shodno tome, vekovima kasnije, kad je predjoženo podizanje spomenika u spomen žrtvama holokausta u Nemačkoj, najinteligentniji predlog (koji na nesreću nije odabran) bio je da se podigne biblioteka.26 No ipak, kao javni prostor biblioteka u Aleksandriji bila je paradoks, zdanje odabrano za u osnovi privatnu radnju (čitanje) koja se sada imala obavljati grupno. Pod krovom Biblioteke istraživači i učeni umovi delili su iluziju slobode, uvereni da čitavo to čitalačko carstvo čitanja stoji samo njima na raspolaganju. Zapravo, njihova je sloboda izbora bila ograničena na sto načina: policama (otvorenim ili zatvorenim) na kojima se knjiga nalazila, odeljkom biblioteke u kojem je knjiga bila zavedena, privilegijama rezervisanih prostorija i posebnih zbirki, generacijama bibliotekara čiji su etika i ukusi oblikovali zbirku, zvaničnim uputstvima zasnovanim na onome što je ptolemejsko društvo smatralo ,,prikladnim“ ili ,,vrednim“, birokratskim odredbama čija je logika izgubljena u lagumima vremena, pozivanjem na sredstva, prostor i dostupnost. 25Joseph Brodsky, ,,In a Room and a H a l f u : Less Than One (New York: Farrar, Straus & Giroux, 1986). 26O ovom projektu govorim u poglavlju „Peter Eisenman: The Image as Memory“, u: Reading Pictures (Toronto: Alfred A. Knopf, 2000).

Biblioteka noću

39

Ptolemejidi i njihovi bibliotekari bez sumnje su bili svesni da je pamćenje moć. Hekatej iz Abdere je, u svom delom izmišljenom putopisu Egiptika, tvrdio da je grčka kultura svoje postojanje dugovala Egiptu, čija je kultura bila starija i moralno daleko superiomija.27 Sama tvrdnja nije bila dovoljna, te su aleksandrijski bibliotekari osnovali veliku zbirku grčkih dela kako bi potvrdili da grčka dela svoj opstanak duguju egipatskim vlastima. I ne samo grčka; kroz zbirku knjiga raznih drevnih kultura, bibliotekari su želeli da svojim čitaocima omoguće uvid u isprepletane korene i grane ljudske kulture, koja se (kao što će Simona Vej mnogo kasnije izjaviti) može definisati kao „stvaranje pozomosti“28. U tu svrhu su se obučili da obraćaju pažnju na svet izvan sopstvenih granica, skupljajući i tumačeći informacije, slažući i popisujući sve vrste knjiga, nastojeći da povežu različite tekstove i da transformišu misao pomoću asocijacija. Pohranjujući što je moguće više knjiga pod jednim jedinim krovom, aleksandrijski bibliotekari pokušali su i da ih zaštite od mogućeg uništenja do kojeg bi moglo doći ako ih ostave u, kako su smatrali, manje brižnim rukama (što je argument koji su usvojili mnogi zapadni muzeji i biblioteke današnjice). Stoga, pored toga što je bila znamenje čovekove sposobnosti da dela kroz misao, Aleksandrijska biblioteka postala je i spomenik čija je namena bila da se porazi smrt koja, kako nam pesnici govore, okončava svako sećanje. No ipak, uprkos svoj brizi vladara i bibliotekara, Aleksandrijska je biblioteka iščezla. Baš kao što ne znamo gotovo ništa o izgledu koji je imala kad je podignuta, ne znamo ništa izvesno o njenom nestanku, iznenadnom ili postepenom. Prema Plutarhu, za vreme boravka Julija Cezara u Aleksandriji 47. godine pre n. e., požar se raširio od Arsenala i „odneo veliku biblioteku“, no ovaj je prikaz pogrešan. Drugi istoričari (Dio Kasije i Orosije, koji svoje informacije crpe iz Livija i Cezarovog sopstvenog dela De bello alexa.nd.rino') izneli su verovanje da Cezarova vatra nije uništila samu biblioteku već nekih četrdeset hiljada primeraka pohranjenih u blizini Arsenala, gde su verovatno čekali da budu otpravljeni u Rim. Gotovo sedam 27Citirano u: Escolar Sobrino, La biblioteca de Alejandria. 28Citirano u: Roberto Calasso, / quarantanove gradini (Milano: Adelphi, 1991).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

vekova kasnije, ponuđen je još jedan mogući kraj Aleksandrijske biblioteke. Jedna hrišćanska hronika, preuzeta iz Tarik el hakume ili Hronike mudraca Ibn Kifitija, sada diskreditovana, za uništenje je okrivila muslimanskog vojskovođu Amr ibn el Asa koji je, pošto je ušao u Aleksandriju 642. godine, navodno naredio halifi Omeru đa spali sadržaj biblioteke. Knjigama su, i dalje prema ovom hrišćanskom pripovedaču, naložili peći u javnim kupatilima; samo su Aristotelova dela bila pošteđena.29 Istorijski gledano, na svetlu dana, kraj Aleksandrijske biblioteke ostaje nepoznanica kao i njen istinski izgled; istorijski gledano, Vavilonska kula, ako je ikada i postojala, nije bila ništa drugo do neuspešan, premda ambiciozan, graditeljski pothvat. No kao mitovi u noćnoj mašti, oba zdanja su postojana kao stene. Možemo se diviti mitskoj Kuli koja se naočigled svih izdiže kako bi dokazala da vredi pokušati nemoguće, koliko god poražavajući učinak bio; vidimo je kako stremi naviše, kao plod ujedinjenog, nepobedivog, mravolikog društva; svedoci smo kraja koji ju je snašao u razilaženju pojedinaca, svakog usamljenog unutar sopstvenog lingvističkog kruga. Možemo lutati duž krcatih polica Aleksandrijske biblioteke, gde su sakupljeni sva mašta i sve znanje; možemo prepoznati, u njenom uništenju, upozorenje da će sve što sakupimo biti izgubljeno, ali i da se mnogo toga može ponovo sakupiti; možemo naučiti, iz njene veličanstvene ambicije, da ono što je nekada bilo iskustvo jednog čoveka može postati, zahvaljujući alhemiji reči, iskustvo svih, i kako to iskustvo, ponovo destilovano u vidu reči, može poslužiti svakom pojedinačnom čitaocu u neku tajanstvenu, jedinstvenu svrhu. Implicitna u putničkim memoarima i hronikama istoričara, ponovo izmišljena u predanjima i fikciji, Aleksandrijska je biblioteka postala simbol zagonetke ljudskog identiteta, koja, policu za policom, postavlja pitanje ,,Ko sam ja?“. U romanu Elijasa Kanetija iz 1935. godine, Zaslepljenost (Die Blendung/Auto da Fef), Peter Kin, naučnik koji će na poslednjim stranicama zapaliti sebe i svoje knjige kad oseti da je spoljašnji svet postao suviše nepodnošljivo nametljiv, označava svakog naslednika Aleksandrijske biblioteke, kao čitalac čije je samo biće upleteno u knjige koje poseduje i koji, poput nekog

od drevnih aleksandrijskih naučnika, mora i sam postati prah u noći kad biblioteke više ne bude. Upravo prah, zabeležio je pesnik Fransisko de Kevedo početkom sedamnaestog veka. A potom je dodao, sa istom verom u opstanak duha čije je otelotvorenje Aleksandrijska biblioteka bila, „Prah će to biti, ali prah u ljubavi“30.

40

29Ovi navodi su iz: Canfora, La biblioteca scomparsa.

41

30, / >o/vo seran, mas potvo enamorado“, Fransisco de Quevedo, u: „Amor constante meas alld de la muerte", u: Antologla poetica (izbor i uvod Jorge Luis Borges) (Madrid: Alianza Editorial, 1982).

Biblioteka noću

43

Dok sedim u svojoj biblioteci noću, posmatram, pod snopovima svetlosti, nemimi plankton prašine koja pada i sa stranica knjiga i sa moje kože, koje svakog sata odbacuju sloj po sloj mrtvih ćelija u slabašnom pokušaju da se odupru. Sviđa mi se da zamišljam kako se, dan nakon mog poslednjeg dana, moja biblioteka i ja zajedno mrvimo i rasipamo, tako da, čak i kada me više ne bude, i dalje budem sa svojim knjigama. Istina je da ne mogu da se setim vremena kad nisam živeo okružen mojom bibliotekom. Kad mi je bilo sedam ili osam godina, u-svojoj sam sobi sakupio minijatumu Aleksandriju, oko stotinuknjiga različitog formata iz raznih oblasti. Zarad raznolikosti, neprekidno sam im menjao raspored. Odlučio bih, na primer, da ih poređam po veličini tako da svaka polica sadrži samo primerke iste visine. Mnogo kasnije sam otkrio da sam imao čuvenog prethodnika, Samjuela Pipsa, koji je u sedamnaestom veku napravio male štikle za manje knjige, kako bi gomji rub pratio urednu horizontalnu liniju.31 Počeo

sam tako što sam na najnižu policu stavio velika izdanja slikovnica: nemačko izdanje Die Welt, in der wir leben, s detaljnim ilustracijama sveta pod morem i života u jesenjem niskom rastinju (još i danas mogu savršeno jasno da se setim svetlucavih riba i zlokobnih insekata), zbirku priča o mačkama (iz koje se i dalje sećam stiha „Imena mačaka i lica njihova / često se vide na javnim mestima“), nekoliko naslova Konstancija Vihila (argentinskog dečjeg pisca koji je takođe bio i potajni kolekcionar pomografske literature), knjigu priča i pesama od Margaret Vajz Braun (u kojoj je bila i zastrašujuća priča o dečaku kojeg redom napuštaju životinjsko, biljno i mineralno carstvo) i dragoceno staro izdanje Strumvelpeter Hajnriha Hofmana u kojem sam pomno izbegavao sliku krojača koji ogromnim makazama odseca dečaku palčeve. Zatim su sledile moje knjige nejednakog oblika: pojedinačna izdanja narodnih priča, nekoliko knjiga o životinjama iz kojih bi iskakale životinje od kartona, raskupusani atlas koji sam pažljivo proučio pokušavajući da otkrijem mikroskopske ljude u majušnim gradovima koji su u vidu tačkica ispunjavali kontinente. Na posebnoj polici grapisao sam ono što sam nazivao svojim knjigama „normalne veličine“: Rejnbou klasici Mej Lamberton Beker, piratske avanture Emilija Salgarija, dvotomno izdanje Detinjstva čuvenih slikara, Rokvudovu sagu o Bombi, kompletne bajke braće Grim i Andersena, dečje romane slavnog brazilskog autora Monteira Lobata, čuvenu sentimentalnu knjigu Srce (Cuore) Edmunda de Amičisa punu hrabre, izmučene dece. Čitava jedna polica otišla je na mnoge u intarziji, crveno-plave primerke enciklopedije u intarziji, na španskom, El Tesoro de la juventud. Moja serija Zlatnih knjiga otišla je na donju policu. Beatriks Poter i jedna nemačka zbirka pripovedaka iz 1001 noći činila je poslednji, minijaturan odeljak.

31 Pips je koleđžu Magdalen u Kembridžu zaveštao tačno tri hiljade numerisanih knji koje počinju od najmanje a završavaju sa najvećom.

Jedna od vitrina za knjige u kojoj je smeštena Pipsova zbirka u Bodleanskoj biblioteci.

Biblioteka kao red „Ali kako ređate svoje spise? “ ,,Popretincima, delimično..." ,,Ah, pretinci ne vrede. Probao sam sa pretincima, ali sve se u njima izmeša: nikada ne znam da li je neki papir pod slovom A ili Z. “ Džordž Eliot, Midlmarč

44

A lberto M ang el

N o ponekad me ovaj redosled ne bi zadovoljio i premeštao bih svoje knjige po temi: bajke na jednu policu, avanturističke priče na drugu, naučne i putopisne knjige na treću, poezija na četvrtu, biografije na petu. A ponekad, tek radi promene, grupisao bih svoje knjige po jeziku, ili po boji, ili po tome koliko su mi bile drage. U prvom veku nove ere, Plinije Mlađi opisao je radosti sopstvenog života van grada, a među njima i sunčanu sobu u kojoj je ,jedan zid ispunjen policama kao u biblioteci, za knjige koje čitam i iznova iščitavam“.32 Ponekad sam razmišljao o tome da imam biblioteku u kojoj ne bi bilo ničega osim knjiga koje sam najviše listao i čit Zatim bi tu bilo grupisanje unutar postojećih grupa. Kao što sam naučio tada, no nisam bio u stanju da rečima izrazim sve do mnogo kasnije, red rađa red. Kad se jednom uspostavi kategorija, ona navodi na druge kategorije ili ih nameće, tako da nijedan metod katalogizovanja, bilo na polici ili na papiru, nikada nije zatvoren i ograničen sam na sebe. Ako odlučim koliko ću tema imati, svaka od tih tema će zahtevati klasifikaciju unutar date klasifikacije. U određenom trenutku u tom organizovanju, usled zamora, dosade ili nervoze, prekinuću ovu geometrijsku progresiju. No mogućnost njenog nastavljanja uvek je prisutna. U biblioteci nema konačnih kategorija. Prednost privatne biblioteke, za razliku od javne, jeste u tome što dozvoljava ćudljivu i krajnje ličnu klasifikaciju. Pisac sa invaliditetom Valeri Larbo povezao je svoje knjige u različite boje prema jeziku na kojem su napisane: engleski romani bili su povezani u plavu, španski u crvenu, itd. „Njegova bolesnička soba bila je nalik dugi“, rekao je jedan od njegovih obožavalaca, „koja je njegovom oku i njegovom pamćenju priređivala iznenađenja i neočekivana zadovoljstva“.33 Pisac Žorž Perek jednom je prilikom nabrojao dvanaest načina na koje se može klasifikovati nečija biblioteka, ,,od kojih nijedan nije bio zadovoljavajući sam po sebi“.34 Mlako je predložio sledeći red: 32 Plinije Mlađi, Pisma l-X, [ur. R.A.B. Mynors, 11:17:8 (Oxford: Oxford University Press, 1963)]. 33,,Sa chambre de douleur etait un arc-en-ciel... reservant a l ’oeil et au souvenir des durprises et des bonheurs attendus“, Michel Melot, u: La sagesse du bibliothecaire (Paris: L’oeil neuf editions, 2004). 34Georges Perec, u: Penser / Classer (Paris: Hachette, 1985).

Biblioteka noću

45

- alfabetski - po kontinentu ili državi - po boji - po datumu kupovine - po datumu objavljivanja - po formatu - po žanru - po književnom periodu -p o je z ik u - prema našim čitalačkim prioritetima - prema povezu - po seriji Takve klasifikacije mogu poslužiti u pojedinačne, privatne svrhe. Javna biblioteka, s druge strane, mora da sledi red čiju šifru svaki korisnik može da odgonetne i o kojem je odlučeno pre nego što se zbirka rasporedi po policama. Takva šifra se daleko lakše primenjuje na elektronsku biblioteku, budući da njen sistem katalogizacije, osim što služi svim korisnicima, takođe dozvoljava nadređenom programu da klasifikuje (i stoga locira) naslove koji nisu uneti po nekom prethodno utvrđenom redu, bez neprekidnog preslagivanja i osvežavanja podataka. Ponekad klasifikacija prethodi materijalnom, fizičkom ređanju knjiga. U mojoj biblioteci u rekonstruisanom ambaru, mnogo pre nego što su moje knjige poređane u vidu poslušnih redova, gomilale su se u mom umu po određenim tematskim naslovima koji su imali smisla verovatno samo meni. Stoga je, kada sam u leto 2003. godine počeo da sređujem svoju biblioteku, izgledalo da će biti lako poređati u određeni prostor knjige koje su prethodno već dodeljene jasnom nizu kategorija. Ubrzo sam otkrio da sam bio preterano optimističan. Nekoliko sam nedelja raspakivao stotine kutija koje su do tada zauzimale čitavu trpezariju, nosio ih u praznu biblioteku a zatim stajao, zapanjen, među nakrivljenim stubovima od knjiga koji kao da su ujedinili vertikalnu ambiciju vavilonske kule i horizontalnu pohlepu Aleksandrije. Gotovo tri meseca sam prebirao po tim gomilama u pokušaju da unesem nekakav red, radeći od ranog jutra do kasno u

A lberto M ang el

Biblioteka noću

noć. Debeli zidovi činili su prostoriju hladnom i mirnom, a ponovno otkrivanje starih, zaboravljenih prijatelja činilo je da zaboraviffi na vreme. Iznenada bih podigao pogled i otkrio da je napolju mrak i da mi je čitav dan prošao u ispunjavanju jedva nekoliko nestrpljivih polica. Ponekad bih radio i noću, a tada bih zamišljao svaki mogući fantastičan raspored mojih knjiga koji bih kasnije, na svetlosti dana, odbacio kao žalosno nepraktičan. Otpakivanje knjigaprosvetljujućaje aktivnost. Pišući 1931. godine, na jednoj od svojih brojnih selidbi, Valter Benjamin je opisao doživljaj koji ima dok stoji među svojim knjigama „koje još nije dotakla blaga dosada reda“35, i dok ga proganjaju vizije mesta na kojima ih je skupljao i vremena kad je to činio, kao posredni dokazi koji su svaku knjigu činili istinski njegovom. I mene su, tih letnjih meseci, preplavljivale takve vizije: karta koja bi poletela iz otvorene knjige podsetila me je na vožnju tramvajem u Buenos Ajresu (tramvaji su prestali da voze krajem šezdesetih) kada sam prvi put čitao Mojru Džulijana Grina; ime i broj telefona napisani na prvoj stranici prizvali su u sećanje lik davno izgubljenog prijatelja koji mi je poklonio primerak Pesama Ezre Paunda; papima salveta sa logom Cafe de Flore, presavijena unutar Sidarte Hermana Hesea, svedočila je o mom prvom putovanju u Pariz 1966. godine; pismo od nastavnika u zbirci španske poezije podsetilo me je na daleke časove na kojima sam prvi put čuo za Gongoru i Visenta Gaosa. „Habent sua fata lib ellt, kaže Benjamin, citirajući zaboravljenog srednjovekovnog esejistu Terencijana Maura. „Knjige imaju sopstvene sudbine." Neke od mojih knjiga čekale su pola veka da dospeju do ovog mestašceta u zapadnoj Francuskoj, koje im je, kako se čini, bilo suđeno. Kao što sam rekao, prethodno sam bio zamislio da organizujem svoju biblioteku u vidu nekoliko odeljaka. Najvažniji kriterijum bio je jezik na kojem su knjige napisane. Sastavio sam sveobuhvatne mentalne zajednice dela napisanih na engleskom ili španskom, nemačkom ili francuskom, bilo da se radi o poeziji ili prozi. Iz tih lingvističkih grupa isključio bih izvesne naslove koji su pripadali oblastima koje su me zanimale, poput Grčke mitologije, Monotei-

stičkih religija, Srednjovekovnih legendi, Renesansnih kultura, Prvog i Drugog svetskog rata, Istorije knjige... Moj izbor knjiga koje se mogu podvesti pod ove kategorije mnogim se čitaocima može učiniti čudnim. Zašto pohraniti dela Svetog Avgustina u odeljak Hrišćanstva umesto u Književnost na latinskom ili Rane srednjovekovne civilizacije? Zašto smestiti Karlajlovu Francusku revoluciju u Književnost na engleskom a ne u Evropsku istoriju, ali ne i Građane Sajmona Šame? Zašto držati sedam tomova Legendi o Jevrejima Luisa Ginzberga pod Judaizmom a studiju Džozefa Gaera o Lutajućem Jevrejinu pod Mitovima? Zašto smestiti prevod Sapfo koji je uradila En Karson pod ’Karson’ a Metamorfoze Artura Goldinga pod Ovidijem? Zašto držati dva džepna izdanja Capmanovog Homera pod Kitsom? Naposletku, svaka je organizacija proizvoljna. U bibliotekama prijatelja širom sveta naišao sam na mnoge neobične klasifikacije: Remboov Pijani brod (Le Bateau ivre) smešten je pod Jedrenjem, Defoov Robinzon Kruso pod Putovanjima, Ptice Amerike Meri Makarti pod Omitologijom, Presno i kuvano Kloda Levi-Strosa pod Kuhinjama. No javne biblioteke imaju svoje sopstvene neobične pristupe. Jedan se čitalac uzrujavao što je, u Londonskoj biblioteci, Stendal bio smešten pod slovom B zbog svog pravog imena, Bejl, dok je Žerar de Nerval bio pod slovom G. Drugi se čitalac žalio da su, u istoj biblioteci, Žene smeštene ,,pod Razne oblasti na granici nauke“, nakon Veštičarenja a pre Vune i Rvanja.36 U katalozima Kongresne biblioteke, među tematskim naslovima nalaze se neobične kategorije poput sledećih:

46

35Benjamin, „Ich packe meine Bibliothek aus: Eine Rede uiber das Sammeln“.

-

47

istraživanje banana lov na slepe miševe čizme i cipele u umetnosti pilići u religiji i narodnoj tradiciji kanalizacija: sabrana dela

Čini se da je sadržaj knjiga ovim organizatorima od manje važnosti nego jedinstvenost predmeta pod kojim su zavedene, ta36 John Wells, Rude Words: A Discursive History o f the London Library (Macmillan: London, 1991).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

ko da biblioteka postaje zbirka tematskih antologija. Razume se, predmeti ili kategorije na koje je biblioteka podeljena ne samo da menjaju prirodu knjiga koje se u njoj nalaze (pročitane ili nepročitane) već, zauzvrat, i same bivaju promenjene. Smestiti romane Roberta Muzila u odeljak Austrijske književnosti znači smestiti njegovo delo u okvire nacionalističkih definicija pisanja romana; istovremeno, time se baca svetlo na srodna sociološka i istorijska dela o Austrougarskom carstvu, zahvaljujući proširivanju ograni* čenih istraživačkih pogleda na ovu temu. Ako se Prva ispovest Antona Čehova smesti u odeljak Detektivskog romana, čitalac je primoran da prati priču obraćajući potrebnu pažnju na ubistvo, prave i lažne tragove; time se takođe otvara područje kriminalističkog žanra piscima poput Čehova, koji se obično ne povezuju sa autorima poput Rejmonda Čendlera i Agate Kristi. Ako smestim Santa Evitu Tomasa Eloja Martinesa u moj odeljak Argentinske istorije, da li umanjujem književnu vrednost knjige? Ako je smestim pod odeljak Proze na španskom, da li odbacujem njenu istorijsku verodostojnost? Ser Robert Koton, ekscentrični engleski bibliofil iz sedamnaestog veka, poređao je svoje knjige (među kojima su se nalazili retki rukopisi kao što je jedini poznat rukopis Beovulfa i Lindisfarnska jevanđelja iz približno 698. godine) u dvanaest vitrina, od kojih je svaka bila ukrašena bistom jednog od prvih dvanaest cezara. Kad je Britanska biblioteka dospela u posed jednog dela njegove zbirke, zadržala je Kotonov neobični sistem katalogizovanja tako da se Lindisfarnska jevanđelja danas mogu tražiti kao „Koton MS: Neron D. IV“, jer su nekada predstavljala četvrtu knjigu na četvrtoj polici u vitrini na kojoj je stajala Neronova bista.37 No ipak, gotovo bilo kakav red uspeva da zadrži nezadrživo. „Verovatno se često sreće stari kolekcionar“, primetio je Dž. K. Česterton, „čiji će prijatelji i rođaci reći da je lud za Elzevirovim izdanjima, premda su, zapravo, Elzevirova izdanja ono što ga održava normalnim. Bez njih bi on odlutao u dokonost koja uništava dušu i hipohondriju; no omamljujuća urednost njegovih beležaka i

proračuna daje istu lekciju kao i zamasi kovačevog čekića ili težak korak oračevih konja, lekciju iskonskog zdravog razuma stvari.“38 Slaganje zbirke trilera ili knjiga koje je štampao Elzevir daje sumanutom ponašaju kolekcionara izvestan stepen normalnosti. Ponekad osećam da su odlični Nelsoni veličine džepnog izdanja u kožnom povezu, krhke brazilske knjižice poznate pod nazivom literatura de cordel (jer su ih prodavali ulični prodavci koji su svoju robu kačili na tanke žice), rana izdanja detektivske serije Septimo Circulo koju su uređivali Borhes i Bjoj Kasares, mala četvrtasta nju templ izdanja Sekspira koja je štampao Dent, a drvorezima ilustrovao Erik Gil - sve te knjige koje sam povremeno skupljao ono što je održalo moj zdrav razum.

37Terry Belanger, Lunacy and the Arrangement o f Books (New Castle, DE: Oak Knoll Books, 1985).

,8G.K. Chesterton,.„Lun.acyand Letters", u: On Lying in B ed a n d Other Essays, izbor Alberto Manguel (Calgary: Bayeux Arts, 2000). ----------------------

48

49

*

Literatura del cordel - nekoliko primera.

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

Što je šira kategorija, to je manje ograničena knjiga. U Kini, početkom trećeg veka, knjige u Carskoj biblioteci držale su se pod četiri neupadljive, opšte odrednice oko kojih su se složili cenjeni dvorski naučnici - kanonski ili klasični tekstovi, istorijska dela, filozofska dela i raznovrsna književna dela. Svako je delo bilo uvezano u određenu simboličnu boju, prema tome kojoj je kategoriji pripadalo: u zelenu, crvenu, plavu i sivu (što je hromatska podela neverovatno nalik onoj koja se sreće kod ranih Pengvinovih izdanja ili španske Koleksion austral). Unutar ovih grupacija, naslovi su se ređali na police prema grafičkom ili fonetskom redosledu. U prvom slučaju, silne hiljade karaktera svedetie su na nekoliko osnovnih elemenata - ideogram za zemlju ili vodu, na primer - da bi zatim knjiga bila složena prema konvencionalnom redu koji je pratio hijerarhiju kineske kosmologije. U drugom slučaju, redosled se zasnivao na rimi poslednjeg sloga poslednje reči u naslovu. Ekvivalentno rimskom alfabetskom sistemu, koji broji od 26 (engleskih) do 28 (španskih) slova, broj mogućih rima u kineskom jeziku kreće se u rasponu od 76 do 206. Najveći rukopis enciklopedije na svetu, Jungle dadjen ili Veličanstvenipregled iz doba večne sreće, koji je u petnaestom veku naručio car Čengcu s namerom da se u jednom jedinom izdanju zabeleži sva postojeća kineska književnost, služila se metodom rimovanja da odredi redosled svojih hiljadu odrednica. Preko dve hiljade istraživača radilo je na ovom ambicioznom pothvatu. Samo je mali deo tog ogromnog kataloga danas u životu.39 Kad ulazim u biblioteku, uvek mi upadne u oči način na koji se određeno viđenje sveta nameće čitaocu kroz bibliotečke kategorije i red. Neke kategorije, razume se, očiglednije su od drugih; kineske biblioteke naročito imaju dugu istoriju klasifikacije koja odražava, u svoj svojoj raznolikosti, promenu načina na koji je Kina poimala kosmos. Najstariji katalozi prate hijerarhiju koju nameće verovanje u vrhovnu vladavinu bogova, pod čijim praiskonskim, sveobuhvatnim nebesima - kraljevstvom nebeskih tela - stoji potčinjena Zemlja. Zatim, u redosledu opadajućem po važnosti, dolaze ljudska bića, životinje, biljke i, naposletku, minerali. Ovih šest kategorija nalaze se

na čelu odeljaka pod kojima su dela 596 autora, sačuvana u 13.269 svitaka, klasifikovana u bibliografskoj studiji iz prvog veka, poznatoj pod nazivom Hanšu Jivendži ili Dinastička istorija loze Han. U pitanju je anotirani katalog zasnovan na istraživanju dvoje carskih bibliotekara, Lju Sjenga i njegovog sina Lju Sjina40, koji su posvetili čitav svoj život zapisivanju onoga što su drugi napisali. Drugi kineski katalozi zasnovani su na različitim hijerarhijama. Cefu juenguej ili Zapisi proročke kornjače, delo koje je po carskoj naredbi sastavljeno između 1005. i 1013. godine, ne sledi kosmički red već pre birokratski, koji započinje s carem i kreće se preko različitih državnika i institucija do pokomih građana.41 (U zapadnjačkim okvirima, mogli bismo zamisliti biblioteku engleske književnosti koja počinje, na primer, Molitvama ipesmama Elizabete I a završava sabranim delima Čarlsa Bukovskog.) Ovaj birokratski ili sociološki red poslužio je za sastavljanje jedne od prvih kineskih enciklopedija koje se mogu nazvati iscrpnim: Tajping julen ili Carska štiva iz ere velikog mira. Završeno 982. godine, ovo delo zalazi u sve oblasti znanja; njegov nastavak, Obimnipregled iz ere velikog mira, pokrivao je, pod pedeset i pet tematskih naslova, preko pet hiljada biografskih odrednica i navodio preko dve hiljađe naslova. Priča se da je Sung Tajcung, car koji je naredio sastavljanje ovog dela, čitao tri poglavlja na dan tokom čitave jedne godine. Složeniji organizacioni sistem javlja se u delu koje je poznato kao najveća enciklopedija ikada štampana: Ćuending guđin tušu đičeng ili Velika ilustrovana carska enciklopedija prošlih i sadašnjih vremena, iz 1726. godine, gigantska bibliografska biblioteka podeljena na više od deset hiljada odeljaka. Ovo se delo pripisuje Đijang Tingsiju, dvorskom lektoru koji se služio drvenim klišeima sa urezanim slikama i pokretnim sloVima naročito napravljenim za ovaj poduhvat. Svaki odeljak enciklopedije pokriva jedno određeno područje ljudskog interesovanja, poput nauke ili putovanja, i podeljen je na pododeljke koji sadrže biografske odrednice. Odeljak Ljudskih odnosa, na primer, navodi biografije hiljada i

50

39Jean-Pierre Drćge, Les bibliotheques en Chine au temps des manuscrits (Paris: Ecole fran^aise d’Extreme-Orient, 1991).

51

40W.F. Mayers, ,,Bibliography of the Chinese Imperial Collection of Literature", China Review, tom VI, br. 4 (London, 1879). 41 Michel Foucault, Les mots et les choses (Paris: Gallimard, 1966). Fuko ovakvu eklektičnu listu smatra „iskrivljavanjem klasifikacije koja nas sprečava da je osmislimo" („cette distorsion du classement qui nous empeche de le penser“).

52

A lberto M a n g el

Jedan od tomova veličanstvene enciklopedije Jungle dadijen

hiljada ljudi prema njihovom zanimanju ili položaju u društvu; među njima su mudraci, robovi, zavodnici, tirani, lekari, kaligrafi, natprirodna bića, velike pijanice, priznati strelci i udovice koje se nisu ponovo udavale.42 Pet vekova ranije, u Iraku, cenjeni sudija Ahmed ibn Muhamed Helikan sastavio je slično „ogledalo sveta“. Njegovo delo, Zivopisi slavnih Ijudi i izveštaji sinova svog vremena obuhvata 826 biografija pesnika, vladara, vojskovođa, filologa, istoričara, proznih pisaca, tradicionalista, propovednika, asketa, vezira, tumača Kurana, filozofa, lekara, teologa, muzičara i sudija- a navode se, između ostalog, seksualna orijentacija ličnosti, profesionalne zasluge i društveni položaj. Zahvaljujući tome što je Helikanova „biografska biblioteka“ trebalo da „zabavi kao i pouči“, izostavio je iz svog velikog dela odrednicu o 42 Wolfgang Bauer, „The Encyclopaedia in China", Cahiers d ’histoire mondiale, tom IX, br. 3 (Paris, 1966).

Biblioteka noću

53

Proroku i njegovim saradnicima.43 Za razliku od kineskih enciklopedija, Helikanovo je delo bilo uređeno po alfabetskom redu. Alfabetskom klasifikacijom knjiga prvi se služio, pre više od dvadeset i dva veka, Kalimah, jedan od najistaknutijih Aleksandrijskih bibliotekara, pesnik kojem su se divili Propercije i Ovidije i autor preko osam stotina knjiga, među kojima je i katalog najvažnijih grčkih pisaca u Aleksandrijskoj biblioteci, u 120 tomova.44 Imajući na umu da je toliko marljivo radio na očuvanju prošlih dela zarad budućih čitalaca, ima ironije u tome što je od Kalimahovog vlastitog dela danas preostalo samo šest himni, šezdeset i četiri epigrama, deo kratkog epa i, što je najvažnije, metod kojim se služio pri katalogizovanju svojih obimnih i brojnih knjiga. Kalimah je smislio sistem za svoj kritički inventar grčke književnosti, prema kojem se materijal delio u tabele ili pinak.es, po jednu za svaki žanr: ep, liriku, tragediju, komediju, filozofiju, medicinu, retoriku, pravo i, naposletku, svaštaru raznolikog sadržaja.45 Kalimahov najznačajniji doprinos veštini čuvanja knjiga, podstaknut možda metodama kojima su se koristili u iščezlim mesopotamskim bibliotekama, ogledao se u tome što su odabrani autori bili navedeni po alfabetskom redosledu, uz biografske beleške i bibliografiju (takođe alfabetski uređenu) uz svako veliko ime. Za mene je dirljivo kad pomislim da bi Kalimah, da može da ušeta u moju biblioteku, mogao da pronađe dva toma onoga što je preostalo od njegovog sopstvenog dela, u seriji Loeb, tako što bi se služio metodom koji je sam osmislio da bi klasifikovao tuđa dela. Alfabetski je sistem dospeo u islamske biblioteke preko Kalimahovih kataloga. Prvo takvo delo sastavljeno u arapskom svetu, kao imitacijapinakes, bila je Knjigapisaca bagdadskog knjižara po imenu Ibn Abi Tahir Tajfur, koji je preminuo 893. godine. Premda je do nas stigao samo naslov, znamo da su svakom piscu kojeg je Tajfiir odabrao bili pridruženi kratka biografija i katalog bitnih dela poređanih po alfabetskom redu46Negde u isto vreme, arapski učeni umovi u razlličitim 43 Sergei A. Shuiskii, „Khallikan", u: Dictionary o f the Middle Ages, ur. Joseph R. Strayer, tom 7 (New York: Charles Scribner’s Sons, 1986). ■“ El-Abbadi, LaAntigua biblioteca de Alejandria. 45Dorothy May Norris, A History ofCataloguing and Cataloguing Methods: 1100-1850, with an Introductory Survey o f Ancient Times (London: Grafton & Co., 1939). 46Houari Touati, L ’armoire a sagesse: Bibliothegues et collections en Islam (Paris: Aubier, 2003).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

centrima nauke su, baveći se uvođenjem reda u Platonove dijaloge kako bi se olakšali prevođenje i pisanje komentara, otkrili da Kalimahov alfabetski metod, koji omogućava čitaocima da pronađu određenog autora na polici na kojoj je smešten, ne omogućava istu preciznost kad je u pitanju ređanje samih tekstova. Proučavajući razne bibliografije Platonovih dela koje su sastavili sada davno iščezli bibliotekari iz Aleksandrije, otkrili su, na svoje zaprepašćenje, da su se ti drevni mudraci, uprkos tome što su sledili Kalimahov sistem, retko slagali oko toga šta gde ide. Svi su bili složni u tome da Platonova dela, na primer, treba klasifikovati pod slovom P, ali kojim redosledom ili u okviru koje podgrupe? Umni Aristofan iz Bizanta, na primer, sakupio je Platonova dela u vidu trijada (izostavivši nekoliko dijaloga bez ikakvog jasnog razloga), dok je učeni Trasil podelio ono što je smatrao „originalnim dijalozima“ u grupe od po četiri, govoreći da je i sam Platon „objavljivao svoje dijaloge u vidu tetralogija“.47 Drugi bibliotekari su njegova sabrana dela pobrojili u okviru jedne jedine kategorije ali različitim redosledom - neki su počinjali od Odbrane, drugi od Države, a treći od Fedra ili Timaja. Moja biblioteka pati od iste te zbrke. Budući da su moji autori poređani po alfabetskom redu, sve knjige Margaret Atvud trebalo bi tražiti pod slovom A, na trećoj polici u odeljku engleske književnosti, no ne obraćam mnogo pažnje na to da li Zivotpre čoveka ide ispred Mačjeg oka (da bi se poštovala hronologija), niti da li Jutro u spaljenoj kući sledi iza Oriksa i Krejka (čime bi se razdvojila njena poezija od proze). Uprkos takvim manjim nesavršenostima, arapske biblioteke koje su cvetale tokom kasnog srednjeg veka katalogizovane su po alfabetskom redu. U suprotnom bi bilo nemoguće služiti se pregledom knj iga koj i j e obiman poput onog u Nizamij evoj medresi u Damasku, gde je, kako nam je rečeno, hrišćanskom istraživaču godine 1267. na raspolaganju bio pedeset i šesti tom kataloga koji je sadržao ništa drugo do dela na nekoliko tema „napisana tokom islamskog perioda do vladavine halife Mustansira 1241. godine“.48

Ako je biblioteka ogledalo kosmosa, onda je katalog ogledalo tog ogledala. Dok je u Kini popisivanje svih knjiga jedne biblioteke unutar korica jedne jedine knjige od samog početka bilo zamislivo, u arapskom svetu ta pojava nije bila učestala sve do petnaestog veka, kada su katalozi i enciklopedije često nosili naziv ,,Biblioteka“. Najveličanstveniji od tih anotiranih kataloga, međutim, sastavljen je mnogo ranije. Godine 987, Ibn Nedim (o kojem malo toga znamo, osim da je verovatno bio bibliograf u službi abasidskih vladara Bagdada) dao se na zadatak da sastavi

54

47Diogenes Laertius, Lives ofEminent Philosophers, prev. R.D. Hicks, tom 1:57 (Cambridge, M A - London: Harvard University Press, 1972). 48Youssef Eche, Les bibliotheques arabes publiques et semi-publiques en Mesopotamie, en Syrie et en Egypte au Moyen-đge (Damascus: Institut frangais de Damas, 1967).

55

katalog svih knjiga svih naroda, arapskih i stranih, koje postoje na arapskom jeziku, kao i njihovih pisanija iz raznih nauka zajedno sa pregledima života onih koji su ih sastavili i društvenim položajem tih autora sa njihovim genealogijama, datumom rođenja, dužinom života, vremenom njihove smrti i gradovima iz kojih su potekli, njihovim vrlinama i manama, od izumevanja svake nauke sve do našeg doba, godine 377. hidžre.

Ibn Nedim se nije služio samo postojećim bibliografijama; njegova je namera, kako nam govori u predgovoru, bila da ,,sam vidi“ sva ta dela. U tu je svrhu posetio sve biblioteke za čije je postojanje znao, „otvarajući tom po tom i čitajući svitak za svitkom“. Ovo sveobuhvatno delo, poznato pod nazivom Fihrist, zapravo je najbolji pregled srednjovekovnog arapskog znanja koji imamo; u njemu se u jednom tomu spajaju „sećanje i popis“ i ono je „biblioteka samo po sebi“.49 Fihrist je jedinstveno književno ostvarenje. Ono ne prati Kalimahov alfabetski red, niti je podeljeno prema mestu na kojem se nalaze dela sa spiska. Dosledno haotično i prekrasno ćudljivo, ovo je delo bibliografski pregled beskrajne biblioteke raštrkane širom sveta, vidljive samo u onom obliku koji je Ibn Nedim odabrao da joj pruži. Na ovim stranicama religijski tekstovi stoje rame uz rame sa svetovnim, naučna dela zasnovana na argumentima autoriteta popisana su zajedno s delima koja pripadaju onome što je Ibn Nedim nazivao racionalnim naukama, dok su islamske studije uparene sa studijama verovanja stranih naroda.501 jedinstvo i raznovrsnost Fihrista nalaze se u oku i umu njegovog sveobuhvatnog tvorca. 49Touati, L ’armoire a sagesse. 50Bayard Dodge, The Fihrist o f al-Nadim: A Tenth-Century Survey o f Muslim Culture (New York: Columbia University Press, 1970).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

No čitalačka ambicija ne poznaje granice. Vek kasnije, vezir Abulkasim el Magribi, nezadovoljan onim što je proglasio nepotpunim delom, sastavio je Dodatak Ibn Nedimovom katalogu koji je već nezamislivo obimni popis proširio do još neverovatnijeg opsega. Dela pobrojana u ovom preteranom katalogu, razume se, takođe nikada nisu sakupljena na jednom mestu. Tragajući za praktičnijim načinima snalaženja u lavirintu knjiga, arapski su bibliotekari često dozvoljavali temama i disciplinama da se kose sa strogim odredbama alfabetskog sistema i da samom fizičkom prostoru nameću tematske podele. Takva je bila biblioteka koju je negde oko 980. godine posetio Ibn Nedimov savremenik, uvaženi lekar Abu Ali Husein ibn Abdulah ibn Sina, na Zapadu poznat pod imenom Avicena. Posetivši pacijenta, sultana od Buhare, u današnjem Uzbekistanu, Ibn Sina je otkrio biblioteku zgodno podeljenu na naučne oblasti svih vrsta. „Ušao sam u zdanje sa mnogo prostorija“, kaže nam on.

Ova tematska podela često se u islamskom srednjem veku koristila uporedo sa alfabetskim sistemom. Same oblasti su se razlikovale, kao i mesta na kojima su se knjige čuvale - bilo da se radilo o otvorenim policama, zatvorenim vitrinama ili (kao u slučaju biblioteke u Buhari) drvenim kovčezima. Jedino se kategorija svetih knjiga - izdanja Kurana, u različitim primercima - uvek držala po strani, jer Božju reč nije trebalo mešati sa ljudskom.

Metode katalogizacije Aleksandrijske biblioteke, u kojoj je prostor bio organizovan u skladu sa slovima alfabeta, a knjige podvrgnute hijerarhiji koju su nametale odabrane bibliografije, sezale su daleko izvan granica Egipta. Čak su i vladari Rima stvarali biblioteke po uzoru na aleksandrijsku. Julije Gezar, koji je živeo u Aleksandriji i sasvim sigumo posećivao biblioteku, želeo je da u Rimu osnuje „najbolju moguću javnu biblioteku“, te je dao zadatak Marku Terenciju Varonu (što beše napisao nepouzdan priručnik bibliotečke nauke, kojeg sa odobravanjem citira Plinije) ,,da sakupi i klasifikuje sve moguće grčke i latinske knjige“.52 Taj zadatak nije sprvoden u delo sve do posle Cezarove smrti; u prvim godinama vladavine Avgusta, rimsku prvu javnu biblioteku otvorio je Asinije Polion, prijatelj Katula, Horacija i Vergilija. Biblioteka je bila smeštena u takozvanom Atrijumu slobode (čija tačna lokacija još nije utvrđena), a bila je ukrašena portretima čuvenih pisaca. Mora da su rimske biblioteke poput ove koju je osnovao Asinije Polion, posebno uređene da odgovaraju potrebama učenih čitalaca uprkos nazivima kakav je „Atrijum sIobode“, delovale moćno, kao mesta čuvanja i reda. Najstariji ostaci takve jedne biblioteke otkriveni su na Palatinskom bregu u Rimu. Kako su rimski kolekcionari knjiga poput Poliona bili bilingvalni, arhitekti su zdanja u kojima su zbirke bile smeštene morali osmisliti u duplikatu. Ostaci Palatinske biblioteke, na primer, otkrivaju jednu prostoriju posvećenu grčkim delima i jednu posvećenu latinskim delima, pri čemu su u svakoj udubljenja za statue i duboke niše za drvene vitrine za knjige (armaria), dok su zidovi, kako se čini, bili prekriveni policama i zaštićeni vratima. Armaria su bili obeleženi, a njihove oznake naznačene u katalozima pored naslova knjiga koje su se u njima nalazile. Stepenice su omogućavale čitaocima da dođu do različitih tematskih oblasti, a kako su neke od polica bile izvan domašaja ispružene ruke, postojale su pokretne stepenice za one kojima su bile potrebne. Čitalac bi uzeo željeni svitak, možda uz pomoć bibliotekara zaduženog za katalogizaciju, a zatim ga razmotao na jednom od stolova u sredini prostorije kako bi ga proučavao usred opšteg žamora, u vreme dok

51D. Mallet, „La bibliothćque d’Avicenne“, u: Studia Islamica, tom 83, 1996. Citirano u: Touati, L ’armoire a sagesse.

52Svetonije, „Julije Cezar“ [u: The Twelve Caesars, prev. Robert Graves, prerađeno izdanje (London: Penguin, 1989)].

56

U svakoj prostoriji nalazili su se kovčezi puni knjiga, nagomilanih jedne preko drugih. U jednoj su se prostoriji nalazile knjige poezije na arapskom, u drugoj pravne knjige, i tako dalje; svaka je prostorija bila posvećena delima jedne određene naučne oblasti. Poslužio sam se katalogom antičkih dela (odnosno grčkih) i zatražio od bibliotekara, čuvara živog sećanja knjiga, ono što sam želeo. Video sam knjige čiji su naslovi većinom nepoznati, knjige koje nikada ranije nisam video i koje više i neću nikada videti. Pročitao sam ih i mnogo toga naučio iz njih, i bio sam u stanju da vidim da se svaka od njih nalazi u odgovarajućoj naučnoj kategoriji.51

57

58

A lberto M ang el

Biblioteka noću

59

čitanje u tišini još ne beše postalo praksa, ili bi svitak izneo napolje da ga čita pod kolonadom, kao što je bilo uobičajeno u grčkim bibliotekama.53 No to je samo nagađanje. Jedini opis rimske biblioteke koji posedujemo potiče od gravire načinjene u devetnaestom veku, na kojoj se vidi reljef iz avgustovskog perioda pronađen u Nojmagenu, u Nemačkoj, a koji je sada izgubljen.54 Na njemu se vide svici poređani u tri sloja na dubokim policama, verovatno po alfabetskom redu u okviru svojih tematskih odeljaka; njihove trouglaste identifikacione oznake čitalac može jasno da vidi i on pruža desnu ruku ka njima. Nažalost, naslovi na oznakama ne mogu se razaznati. Kao i u bilo kojoj biblioteci u kojoj sam bio, zanima me koje knjige sadrži te čak i ovde, suočene sa slikom slike jedne davno izgubljene zbirke, moje oči pilje u crtež pokušavajući da odgonetnu nazive na tim drevnim svicima. Biblioteka je entitet koji neprestano raste; uvećava se naizgled bez ičije pomoći, reprodukuje se zahvaljujući kupovini, krađi, pozajmljivanju, darovima, zahvaljujući tome što ističe svoje nedostatke, što zahteva dopunu. Bilo da se nalazi u Aleksandriji, Bagdadu ili Rimu, ovoj neprestano rastućoj grupi reči naposletku je potreban sistem klasifikacije koji joj obezbeđuje prostor za rast, pokretne ograde zahvaljujući kojima nije sputana ograničenjima alfabeta i zahvaljujući kojima neće postati beskorisna usled ogromne količine primeraka koje sadrži pod jednom kategorijalnom odrednicom. Čini se da su za održavanje reda u ovom nezaustavljivom razvoju brojevi možda prikladniji od slova ili tematskih naslova. Još u sedamnaestom veku je Samjuel Pips shvatio da je, kad je reč o omogućavanju postojanja tog ogromnog broja knjiga, beskrajni svet brojeva daleko efikasniji od alfabeta, te je svoje primerke obeležio ciframa da bi ih „lako pronašao za čitanje“.55 Numerička klasifikacija koje se sećam iz poseta školskoj biblioteci (i koja je najraspro53Lionel Casson, Libraries in the Ancient World (New Haven —London: Yale University Press, 2001). 54T. Bird, Die Buchrolle in der Kunst (Leipzig, 1907). 55Samuel Pepys, The Diary ofSamuel Pepys, M.A.F.R.S., ur. Henry B. Wheatley F.S.A. (19. decembar 1666), (London: George Bell & Sons, 1899).

Gravira - kopija sada nepostojećeg rimskog bareljefa, na kojoj se prikazuje metod odlaganja svitaka

stranjenija na svetu) jeste Djuijeva, koja hrbatima knjiga daje izgled registarskih tablica na nizovima parkiranih kola. Priča Melvila Djuija zanimljiv je spoj bogate vizije i ograničenih pogleda. Godine 1873, dok je još bio student na Koledžu Amerst u Masačusetsu (gde je ubrzo potom postao vršilac dužnosti bibliotekara), dvadesetdvogodišnji Djui je uvideo potrebu za sistemom klasifikacije koji bi bio smislen i praktičan. Nisu mu se dopadale samovoljne metode, poput one kojom se služila njujorška Državna biblioteka u koju je odlazio, a prema kojoj su knjige poređane alfabetski ali ,,bez obzira na tematiku“; stoga se dao na zadatak da osmisli bolji sistem. „Mesecima sam danonoćno maštao da negde mora postojati zadovoljavajuće Portret Melvila Djuija. rešenje“, pisao je pedeset godina ka-

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

snije. „Jedne nedelje, za vreme duge propovedi ... sinulo mi je rešenje toliko iznenada da sam poskočio na sedištu i gotovo uzviknuo ’Eureka!’ Upotrebi decimale za oznake u klasifikaciji celokupnog ljudskog znanja u štampanom obliku!“56 Oslanjajući se na tematske podele svojih prethodnika, Djui je široko polje „celokupnog ljudskog znanja u štampanom obliku“ ambiciozno podelio u deset tematskih grupa, a zatim svakoj grupi dodelio stotinu brojeva koje je potom razdelio na desetine, omogućivši tako nastavljanje niza ad infinitum. Religija je, na primer, dobila broj 200; hrišćanska crkva, broj 260; hrišćanski Bog, 264.57 Prednost ovog sistema, koji je postao poznat kao Djuijev decimalni sistem klasifikacije, jeste taj što se, u principu, svaka podela može podvrgnuti bezbrojnim daljim podelama. I sam Bog može biti podeljen na svoja svojstva ili svoje predstave, a svako svojstvo i svaka predstava mogu podleći daljoj fragmentaciji. Te nedelje u crkvi, mladi je Djui otkrio izrazito jednostavan i efikasan metod koji se mogao naširoko primenjivati. „Moje je srce otvoreno za sve što je ili decimalno ili se odnosi na biblioteke“, jednom je priznao.58 Iako se Djuijev metod mogao primenjivati na bilo koju grupu knjiga, njegov pogled na svet, vidljiv u njegovoj tematskoj podeli, bio je iznenađujuće ograničen. Prema jednom od njegovih biografa, Djui ,je prigrlio ’anglosaksonizam’, američku doktrinu koja je zastupala jedinstvene vrline, misiju i sudbinu anglosakosonske ’rase...’ Toliko je bio ubeđen u ispravnost ’anglosaksonizma’ da je svoju definiciju ’objektivnosti’ zasnovao na njemu.“59 Cini se da mu nikada nije palo na pamet da je osmišljavanje univerzalnog sistema koji ograničava univerzum na ono što se čini bitnim stanovnicima malog

sevemog ostrva i njihovim potomcima u najboljem slučaju nedovoljno, a u najgorem poražavajuće po sveobuhvatnu svrhu samog tog sistema. Gospodin Podsnap, u Našem zajedničkom prijatelju, gradi svoj osećaj identiteta tako što odbacuje sve što ne razume ili za šta ne mari kao ,,neenglesko!“, verujući da ono što odbaci, „karakterističnim pokretom desne ruke“, automatski prestaje da postoji.60 Djui je shvatao da tako nešto u biblioteci ne može uraditi, naročito ne u neograničenoj biblioteci; umesto toga, odlučio je da sve što je ,,neanglosaksonsko“ nekako može na silu biti ugurano u kategorije anglosaksonskog porekla. Iz praktičnih razloga, međutim, Djuijev sistem kao odraz njegovog vremena i prostora postao je iznimno popularan, najvećim delom stoga što ga je bilo lako zapamtiti jer se isti obrazac ponavljao u okviru svake teme. Ovaj je sistem na različite načine bio prerađivan, pojednostavljivan i prilagođavan, no Djuijeva je osnovna premisa u biti ostala nepromenjena: svemu zamislivom može se pridružiti broj, tako da beskrajnost kosmosa može biti sadržana unutar bezbroj kombinacija deset cifara. Djui je čitavog života nastavio rad na svom sistemu. Verovao je u dalje obrazovanje odraslih koji nisu bili u potpunosti školovani, u moralnu nadmoć anglosaksonske rase, u pojednostavljeni pravopis koji ne bi primoravao učenike da napamet uče nepravilnosti engleskog jezika (ubrzo pošto je diplomirao, izbacio je poslednja dva slova, ’le’, u svom imenu ’Melville’) i koji bi „ubrzao asimilaciju imigranata koji nisu govorili engleski u dominantnu američku kulturu“. Verovao je i u značaj javnih biblioteka. Biblioteke su, smatrao je, morale biti sredstva kojima se „svaka duša“ može jednostavno služiti. Tvrdio je da kamen temeljac obrazovanja nije bila samo veština čitanja već da je bilo neophodno znati kako „izvući značenje i smisao sa svake štampane stranice“.61 Upravo da bi olakšao pristup toj stranici smislio je sistem po kojem ga pamte.

60

56Melville Dewey, „Decimal Classification Beginning“, u: Library Journal 45 (2/15/20). Citirano u: Wayne A. Wiegand, Irrepressible Reformer: A Biography o f Melvil Dewey (Chicago - London: American Library Association, 1996). 57U poslednjoj reviziji Djuijevog sistema, u izdanju XXI iz 1998. godine, neke od ovih klasifikacija su promenjene; iako je 200 broj i dalje dodeljen religiji a 260 hrišćanskoj teologiji, 264 je sada rezervisan zajavnu molitvu, dok se Bog može pronaći pod tri različita naslova: 211 (koncepti Boga), 212 (postojanje i svojstva) i 231 (Trojstvo i božanska priroda). Videti Lois Mai Chan, John P. Comaromi, Mohinder P. Satija, Classification decimale de Dewey: guide pratique (Montreal: Editions ASTED, 1995). 58Navodi iz Djuijeve čitalačke beležnice, citirani u: Wiegand, Irrepressible Reformer. 59Wiegand, Irrepressible Reformer.

61

Bilo da je uređena po tematici, po važnosti, po tome da li je knjigu ispisao Bog ili neko od njegovih stvorenja, bilo da je uređena 60Charles Dickens, Our Mutual Friend. 61Navodi iz Djuijeve čitalačke beležnice, citirani u: Wiegand, Irrepressible Reformer.

62

A lberto M a n g el

po alfabetu ili po brojevima ili po jeziku na kojem je tekst napisan, svaka biblioteka pretvara haos otkrivanja i stvaranja u uređen sistem hijerarhije ili divljanje slobodnih asocijacija. Takve eklektične klasifikacije vladaju i mojom bibliotekom. Uređena alfabetski, na primer, ona nespojivo spaja duhovitog Bulgakova sa strogim Bunjinom (u mom odeljku Ruske književnosti), tera formalnog Boaloa da sledi neformalnog Bošemena (u Književnosti na francuskom), sasvim prikladno dodeljuje Borhesu mesto pored njegovog prijatelja Bjoja Kasaresa (u Književnosti na španskom), no otvara okean pisama između Getea i njegovog nerazdvojnog prijatelja Šilera (u odeljku Nemačke književnosti). Ne samo da su takve metode arbitrame, već su i zbunjujuće. Zašto sam Garsiju Markesa smestio pod slovom G a Garsiju Lorku pod slovom L?62 Da li bi pseudonimsku Džejn Samers trebalo smestiti zajedno sa njenim alter egom, Doris Lesing? U slučaju knjiga koje je napisalo dvoje ili više pisaca, da li bi ABC hijerarhija trebalo da diktira položaj koji će knjiga zauzeti ili bi (kao u slučaju Nordhofa i Hola) činjenica da se autori uvek pominju određenim redosledom trebalo da bude bitnija od sistema? Da li bi japanskog pisca trebalo popisati prema zapadnjačkoj ili istočnjačkoj nomenklaturi - Kenzaburo Oe pod O ili Oe Kenzaburo pod K? Da li bi nekoć populami istoričar Hendrik van Lon trebalo da ide pod V ili pod L? Gde da smestim predivnog Logana Pirsala Smita, autora moje obožavane knjige Sve beznačajnosti. Alfabetski red pokreće određena pitanja na koja ja ne nudim nikakav smisleni odgovor. Zašto ima više pisaca čija prezimena (na engleskom, na primer) počinju slovom G nego slovom N ili H? Zašto ima više Gibsona nego Nikola i više Grantova nego Hogova? Zašto ima više Vajtova nego Blekova, više Rajtova nego Rongova, više Skotova nego Frenčova?63 Romanopisac Henri Grin je, u pokušaju da objasni koliko mu je teško da likovima u svojoj prozi pridruži imena, imao da kaže sledeće: 62Španski metod davanja prednosti očevom prezimenu, npr. Garcia, ne funkcioniše ako je autor poznat po svom drugom prezimenu. 63Igra reči: Zašto ima više cmaca nego belaca, onih koji su u pravu nego onih koji nisu, više Škota nego Francuza? - Prim. prev.

Biblioteka noću

63

Imena odvlače pažnju, nadimci su suviše laki i ako izostavljanje i jednih i drugih, kao što je to često slučaj, čini knjigu bledunjavom, onda to, po meni, nije nikakva mana. Proza ne služi da se čita naglas već samome sebi, noću, i nije brza poput poezije već je pre skupljajuća mreža nagoveštaja koji dosežu dalje nego što bi imena, koliko god česta, mogla dosegnuti. Proza bi trebalo da bude dugotrajna prisnost između neznanaca koja se ne poziva neposredno na ono što oboje možda znaju. Trebalo bi da se lagano poziva na neizrečena osećanja, trebalo bi da naposletku izmami suze kamenu, a osećanja nisu sputana asocijacijama koje nose imena mesta ili osobe koje su čitaocu neočekivano poznate.64

Moja tematska i alfabetska biblioteka pruža mi takvu dugotrajnu bliskost uprkos imenima i uprkos pozivanju na ono što znam, budeći osećanja za koja nemam reči izuzev onih ispisanih na stranici i iskustva koja nemam u sećanju već samo u toj štampanoj priči. Da bih znao da li se neka knjiga nalazi u mojoj biblioteci moram se osloniti ili na sopstveno pamćenje (Jesam li kupio tu knjigu? Da li sam je pozajmio? Jesam li je vratio?) ili na sistem katalogizovanja nalik Djuijevom (na koji nisam rdd da se odlučim). Ovaj prvi metod primorava me da održavam svakodnevnu vezu s mojim knjigama, od kojih mnoge već dugo nisam otvorio, koje su nečitane ali ne i zaboravljene, da iznova i iznova prebiram po policama da vidim čega tu ima a čega nema. Drugi metod pridružuje određenim knjigama, koje sam uzeo iz drugih biblioteka, tajanstvene zapise na njihovim hrbatima koji kažu da su nekada pripadale nekom bezimenom utvarnom čitaocu iz prošlosti; dodeljuje im kabalističke spojeve slova i brojki koji su im, nekada davno i negde daleko, obezbeđivali mesto i kategoriju. Ponekad noću sanjam sasvim nepoznatu biblioteku u kojoj knjige nemaju naslove i ne razmeću se imenom autora, stvarajući neprekidni narativni tok u kojem se stapaju svi žanrovi, svi stilovi, sve priče, u kojem nijedan protagonista i nijedna lokacija nisu identifikovani, tok u koji u svakom trenutku mogu da zaronim. U takvoj biblioteci junak Zamka ukrcao bi se na Pekod u potrazi za Svetim gralom, iskrcao se na napuštenom ostrvu da ponovno izgradi društvo 64Henry Green, Pack My Bag: A Self-Portrait (London: The Hogarth Press, 1940).

64

A

lb erto

M

an gel

od delića i otpadaka nasukanih pored olupine njegovog broda, govorio bi o svom prvom susretu s ledom i sećao se, do najsitnijih detalja, svog ranog odlaska na počinak. U takvoj biblioteci postojala bi jedna jedina knjiga podeljena na nekoliko hiljada tomova i, pace Kalimahu i Djuiju, ne bi bilo kataloga.

Biblioteka kao prostor „Nema mesta! Nema mesta!“ povikaše kad

videše da im se Alisa približava. „Ima mnogo mesta!“ rečeAlisa prezrivo i sede u veliku naslonjaču najednom kraju stola. Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda

Sama činjeniea da su knjige u biblioteci raspoređene prema nekom pravilu, koje god ono bilo, daje im, čak i pre nego što otvorimo prvu stranicu, unapred određen identitet. Pre nego što moj primerak Orkanskih visova započne tkanje svoje magličaste priče, ovaj se roman već deklariše kao delo Engleske književnosti (što je odeljak u koji sam ga smestio), tvorevina pisca na slovo B, pripadnik neke sada zaboravljene zajednice knjiga (ovo sam izdanje kupio kao polovno u Vankuveru, gde mu je dodeljen misteriozni broj 790042B ispisan olovkom na prvoj stranici, što odgovara klasifikaciji koja mi nije poznata). Ovaj se primerak može pohvaliti i mestom među aristokratijom odabranih knjiga koje uzimam s namerom, a ne slučajno (budući da je smešteno na najvišoj polici i da se do njega može doći samo uz pomoć merdevina). Premda su knjige haotične tvorevine čije najskrivenije značenje uvek leži izvan čitaočevog dometa, red u kojem ih držim daje im određenu definiciju (koliko god trivijalnu) i određeni smisao (koliko god arbitraran) - što je skroman razlog za optimizam. No jedna zastrašujuća osobina fiziČkog sveta sputava optimizam koji čitalac može osetiti u bilo kojoj uređenoj biblioteci: ograničenje prostora. Oduvek mi se dešavalo da, koji god način grupisanja

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

mojih knjiga da odaberem, prostor u koji nameravam da ih smestim nužno menja moj izbor i, što je važnije, ubrzo postaje suviše mali za njih, primoravajući me da im promenim raspored. U biblioteci nijedna prazna polica ne ostaje zadugo prazna. Kao i priroda, biblioteke se užasavaju vakuuma, a problem prostora usađen je u samu prirodu svake zbirke knjiga. Ovo je paradoks koji svaka opšta biblioteka predstavlja: ako, u većoj ili manjoj meri, biblioteka teži da sakupi i sačuva najopštiji mogući zapis sveta, tad njen zadatak naposletku mora postati suvišan, jer se može ostvariti samo ako se granice biblioteke poklapaju sa samim granicama sveta. Sećam se da sam, u vreme adolescencije, zadivljeno i užasnuto posmatrao kako se, iz noći u noć, police na zidu moje sobe ispunjavaju, naizgled same od sebe, sve dok se ne bi izgubila i poslednja obećavajuća praznina. Nove knjige, položene horizontalno kao u prvim rukopisnim bibliotekama, počele bi da se gomilaju jedna povrh druge. Stare knjige, koje preko dana zauzimaju svoje određeno mesto, udvostručile bi se i učetvorostručile da bi držale novopridošlice na odstojanju. Svuda oko mene - na podu, po ćoškovima, pod krevetom, na mom radnom stolu - stubovi knjiga polako bi se izdizali i pretvarali prostor u saprofitsku šumu čija bujna stabla prete da me zaguše. Kasnije sam, u svom domu u Torontu, postavio police za knjige gotovo svuda - u spavaćim sobama i kuhinji, u hodnicima i kupatilu. Cak je i natkriveni trem imao svoje police, tako da su mi se deca žalila da imaju osećaj da im je potrebna članska karta biblioteke da bi mogla ući u sopstveni dom. No moje knjige, uprkos svem prostoru koji su dobile, nikada nisu bile zadovoljne. Detektivska književnost, smeštena u spavaćoj sobi u podrumu, iznenada bi prerasla prostor koji joj je dodeljen i morala bi biti preseljena na sprat, na jedan od zidova hodnika, pomerajući Francusku književnost. Francuska književnost je sada morala nevoljko biti podeljena na Književnost Kvebeka, Književnost Francuske i Književnost ostalih frankofonih zemalja. Veoma me je nerviralo što sam, na primer, morao odvojiti Emea Sezera od njegovih prijatelja Elijara i Bretona, i što sam bio prisiljen da proteram Mariju Sapdelen Luja Emona (nacionalni romantični ep Kvebeka) u društvo knjiga kakve su Uismansove i Igoove samo zato što je Emon slučajno rođen u Bretanji i što nisam imao više mesta u Kvebečkom odeljku.

Bibliotečke stepenice od mahagonija uAltorpu, koje j e osmislio Džon King. Visoke su 2,7 metara, imaju sedište i postolje za knjigu, a prvobitno su bile zastrte svilenom zelenom zavesom

66

A lberto M an g el

Biblioteka noću

Stare knjige koje smo znali ali ih nismo imali dolaze nam na prag i pozivaju se kod nas. Nove knjige svakodnevno pokušavaju da nas zavedu svojim primamljivim naslovima i mučiteljskim naslovnim stranicama. Porodice nas mole da ih ujedinimo: XVIII tom Sabranih dela Lope de Vege zaveden je u katalogu, prizivajući ostalih sedamnaest koji stoje, jedva prelistani, na mojoj polici. Kako je srećan bio kapetan Nemo što je mogao da kaže, za vreme svog putovanja od dvadeset hiljada milja pod morem, da je „svet za mene prestao da postoji onog dana kad je moj Nautilus po prvi put zaronio. Tog sam dana kupio svoje poslednje knjige, svoje poslednje pamflete, svoje poslednje periodične časopise, i od tada za mene čovečanstvo kao da nije smislilo ni napisalo ni jednu jedinu reč više“.6s No za čitaoce nalik meni, u ovom životu nema ,,poslednje“ kupovine. Engleskom pesniku Lajonelu Džonsonu toliko je nedostajalo prostora da je smislio police koje vise sa tavanice, poput lustera.66 Jedan moj prijatelj u Buenos Ajresu konstruisao je stubove od polica koje imaju četiri strane i koje se okreću oko centralne ose, učetvorostručivši tako prostor za svoje knjige; police je nazvao svojim vrtećim, okretnim policama. U biblioteci u Altorpu, northemptonskom imanju erla Spensera (koja je, pre nego što je 1892. godine prodata, sadržala četrdeset hiljada knjiga među kojima je bilo i pedeset i osam naslova prvog engleskog štampara, Vilijama Kakstona), police s knjigama izdizale su se do takvih vrtoglavih visina da su za dosezanje gomjih redova bile potrebne ogromne merdevine, koje su se sastojale od „čvrstih stepenica na točkićima iznad kojih se nalazi platforma sa sedištem i malim postoljem za knjigu, dok cela konstrukcija nalikuje srednjovekovnoj opsadnoj kuli“.67 Na nesreću, izumitelji ovog optimističnog komada nameštaja uvek su bivali poraženi, baš kao i bezumni geografi koji pokušavaju da prošire geografiju tako da odgovara stalnorastućim kartama. Naposletku, broj knjiga uvek premaši prostor koji im je namenjen.

U drugom poglavlju Silvije i Bruna, Luis Kerol je smislio sledeće rešenje: „Kad bismo samo mogli primeniti to pravilo na knjige! Znate, kad tražimo najmanji zajednički sadržalac, izbacujemo količinu bez obzira gde se ona javlja, osim u slučaju kad je dovedena na svoj najviši stepen. Stoga bi trebalo da izbrišemo svaku zapisanu misao, osim u onoj rečenici gde je najsnažnije izražena.“ Njegov sagovomik se buni: „Plašim se da bi, u tom slučaju, neke knjige bile svedene na prazan papir!“ ,,Tačno“, priznaje pripovedač. „Većina biblioteka bi se znato smanjila po obimu. No pomislite samo što bi dobili po kvalitetur68 U sličnom duhu, u Lionu na završetku prvog veka, strog zakon zahtevao je da, posle svakog književnog nadmetanja, gubitnici budu primorani da sopstvenim jezikom.izbrišu svoje pesničke napore, kako drugorazredna književnost ne bi opstala.69 U rukopisu koji se čuva u Vatikanskoj biblioteci (a koji još uvek nije objavljen), milanski humanista Anđelo Decembrio opisuje drastični sistem odabira po kojem je mladi princ iz petnaestog veka, Leonelo d’Este, opremio svoju biblioteku u Ferari pod nadzorom svog učitelja, Gvarina Veronezea.70 Leonelov sistem bio je sistem isključivanja, po kojem se odbacivalo sve izuzev naj vrednijih primera književnog sveta. S prinčevskih polica su prognana monastička enciklopedijska dela („okeani priče, kako su ih zvali, preteški teret za magarce“)71 francuski i italijanski prevodi-klasičnih tekstova (ali ne i originali), pa čak i Danteova Komedija, „koja se može čitati za zimskih noći, pored vatre, uz ženu i decu, no koja ne zavređuje da se pohrani u učenu biblioteku“.72 Prihvaćena su samo četiri klasična autora: Livije, Vergilije, Salustije i Ciceron. Svi ostali smatrani su beznačajnim autorima čija su se dela mogla kupiti od bilo kojeg uličnog prodavca i pozajmiti prijateljima bez bojazni da će se izgubiti nešto od velike vrednosti.

68

65 Jules Veme, Vingt mille lieues sous les mers (Paris: Hetzel, 1870). Isti ovaj odloma u sličnom kontekstu, navodi i Perek u svom delu Penser / Classer. Zahvalan sam Sirilu de Penu (Cyril de Pins) što mi je na to skrenuo pažnju. “ Belanger, Lunacy and the Arrangement o f Books. 67A. N. .L. Munby, Some Caricatures o f Book-Collectors: An Essay (L o n d o n : privatno štampano, 1948); citirano u: Belanger, Lunacy and the Arrangement o f Books.

69

68Lewis Carroll, Sylvie and Bruno (1889), u: The Complete tt'orks o f Lewis Carroll (London: TheNonesuch Press, 1922). 69EmanueIe Tesauro, II cannocchiale aristotelico (1670) (Savigiiano: Editrice artistica Piemontese, 2000). 70Anthony Grafton, „Une bibliotheque humaniste: Ferrare", u: Le pouvoir des bibliotheques: La memoire des livres en Occident, pod uredništvom: Marc Baratin - Christian Jacob (Paris: Albin Michel, 1996). 71Citirano u: Grafton, „Une bibliotheque humaniste: Ferrare“. n Isto.

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

Kako bi iznašli načine da se izbore sa porastom broja knjiga (premda se nisu uvek brinuli i za poboljšanje kvaliteta), čitaoci su pribegli svim mogućim bolnim sredstvima: smanjivali su svoje blago, postavljali duple police, lišavali se određenih tematskih oblasti, poklanjali džepna izdanja, pa se čak i iseljavali iz kuća i prepuštali ih sopstvenim knjigama. Ponekad se nijedno od ovih rešenja ne čini trajnim. Ubrzo posle Božića 2003. godine, četrdesettrogodišnjeg Njujorčanina Patrisa Mura vatrogasci su morali spasiti iz njegovog stana pošto je dva dana proveo zarobljen pod lavinom časopisa, magazina i knjiga koje je tvrdoglavo gomilao preko deset godina. Komšije su ga čule kako ječi i mrmlja kroz vrata, koja su bila zatrpana silnim papirom. Tek pošto je uz pomoć poluge brava obijena a spasioci počeli da kopaju kroz hrpu publikacija Mur je pronađen, u majušnom uglu svog stana, bukvalno zakopan među knjigama. Bilo je potrebno više od sat vremena da ga otkopaju i izvuku; pedeset vreća štampanog materijala moralo je biti izvučeno napolje pre nego što su uspeli da dopru do ovog neumomog čitaoca.73 Devedesetih godina dvadesetog veka, svesni da njihove stare, otmene zgrade više nisu u stanju da zadrže bujicu štampanih stvari, direktori nekoliko velikih biblioteka odlučili su da sagrade nove prostorije kako bi tamo smestili svoje ogromne zbirke. U Parizu i Londonu, Buenos Ajresu i San Francisku (među ostalim), napravljeni su projekti i izgradnja je počela. Na nesreću, u nekoliko se slučajeva ispostavilo da plan novih biblioteka nije prikladan za smeštaj knjiga. Da bi kompenzovala manjkavosti u projektovanju nove centralne Gradske biblioteke San Franciska, u kojoj arhitekti nisu planirali dovoljno prostora za police, administracija je povukla na stotine hiljada knjiga iz bibliotečkog fonda i bacila ih na đubre. Budući da su knjige koje je trebalo uništiti odabirane prema tome koliko ih dugo niko nije uzimao na čitanje, a da bi se spasilo što više knjiga, hrabri su se bibliotekari noću uvlačili u biblioteku i ugroženim knjigama udarali pečate sa lažnim datumima vraćanja.74

Žrtvovati sadržaj da bi se poštedeo sadržitelj - kroz takav nesuvisli postupak nije prošla samo biblioteka u San Francisku. Čak je i Kongresna biblioteka u Vašingtonu, „biblioteka osmišljena kao poslednje pribežište“, postala žrtvom jednako neodgovomog ponašanja. Godine 1814, za vreme pregovora koje je američki Kongres vodio oko kupovine privatne biblioteke bivšeg američkog predsednika Tomasa Stan Patrisa Mura u Njujorku, Džefersona - da bi se zamenile knjige zatrpan knjigama koje su britanske trupe spalile ranije te godine pošto su zaposele zgradu Kapitola u Vašingtonu - Siril King, zakonodavac iz Federalističke partije, pobunio se: „Ovim će se zakonom staviti 23.900 dolara u džep gospodina Džefersona, u zamenu za oko 6.000 knjiga - dobrih, loših i srednjih; starih, novih i bezvrednih, na jezicima koje mnogi ne umeju da čitaju, a većina njih ne bi ni trebalo to da radi.“ Džeferson je odgovorio: „Nije mi poznato da moja biblioteka sadrži bilo koju granu nauke koju bi Kongres želeo da isključi iz svoje zbirke: zapravo, ne postoji tu nijedna tema o kojoj član Kongresa ne bi imao prilike da govori.“75 Više od veka i po kasnije, ova Džefersonova tvrdnja bila je sasvim zaboravljena. Godine 1996, reporter Njujorkera (i najprodavaniji romanopisac) Nikolson Bejker čuo je da Kongresna biblioteka mikrofilmovima zamenjuje najveći deo svoje ogromne zbirke novina s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, a zatim uništava originale. Opravdanje za takav zvanični vandalski čin temeljilo se na ,,lažiranim“ naučnim istraživanjima kiselosti i krhkosti hartije, što je ličilo na pokušaje da se odbrani ubistvo tako što će se nazvati potpomognutim samoubistvom. Nekoliko godina istraživanja kasnije, Bejker je došao do zaključka da je situacija još gora nego što je isprva strahovao. Gotovo sve velike univerzitetske biblioteke u Sjedinjenim Državama, kao i većina velikih javnih biblioteka, sledila je primer Kongresne biblioteke, tako da neki od najređih primeraka

70

73Robert D. McFadden, „Recluse buried by paper avalanche", u: The lnternationalHerald Tribune (Paris, 31. decembar 2003.). 74Videti: Nicholson Baker, „The Authors vs. The Library“, The New Yorker (New York, 14. oktobar 1996).

75Goodrum & Dalrymple, Guide to the Library o f Congress.

71

72

A lberto M a n g el

Kongresna biblioteka u Vašingtonu

periodične štampe više nisu postojali izuzev u verziji zabeleženoj na mikrofilmu.76A te su verzije loše po mnogo čemu. Mikrofilmovi su bili podložni stvaranju mrlja, fieka i ogrebotina; odsecali su tekst na marginama, a čitave delove teksta često u potpunosti izostavljali. Prebacivanjem na mikrofilmove nisu se bavili samo Amerikanci. Godine 1996. Britanska biblioteka, čija je zbirka novina u velikoj meri izbegla bombardovanje u Drugom svetskom ratu, otarasila se preko šezdeset hiljada tomova sabrane štampe, uglavnom novina štampanih posle 1850. godine izvan okvira Komonvelta. Godinu dana kasnije, odlučili su da bace sedamdeset i pet izdanja publikacija iz Zapadne Evrope; ubrzo potom odrekli su se svoje zbirke periodične štampe iz Istočne Evrope, Južne Amerike i Sjedinjenih Država. U svakom od ovih slučajeva, novine su prebačene na mikrofilmove; u svakom od ovih slučajeva, razlog odbacivanja originala bio je prostor. No, kao što Bejker iznosi, mikrofilmove je teško čitati, dok im je kvalitet reprodukcije veoma nizak. Čak ni novije elektronske tehnologije ne mogu ni blizu pružiti onaj doživljaj koji čitalac ima dok u rukama drži originalno izdanje. Kao što je poznato svakom čitaocu, štampana stranica stvara sopstveni čitalački prostor, sopstveni fizički pejzaž u kojem tekstura papira, boja mastila i pogled na sve to zajedno u rukama čitaoca dobijaju posebno značenje koje rečima daje ton i kontekst. (Bibliotekarka Univerziteta Kolambija, Patriša Batin, oštri pobomik prebacivanja knjiga na mikrofilmove, nije se 76Nicholson Baker, Double Fold: Libraries and the Assault on Paper (New York: Random House, 2001).

Biblioteka noću

73

složila sa ovom tvrdnjom. ,,U intelektualnom smislu“, napisala je, „vrednost koju za čitaoca ima blizina knjige nikada nije na zadovoljavajući način utvrđena “77 Čujemo glas glupaka, nekoga krajnje neosetljivog, u intelektualnom ili bilo kom drugom smislu, na iskustvo čitanja.) Iznad svega ovoga, međutim, stoji činjenica da argument koji poziva na elektronsko reprodukovanje zbog ugroženosti životnog veka papira nije održiv. Svako ko se služio kompjuterom zna koliko je lako izgubiti tekst na ekranu, naići na neispravan disk ili CD, iskusiti kvar hard diska koji se ne može popraviti. Alatke elektronskih medija nisu besmrtne. Životni vek diska iznosi oko sedam godina; CD-ROM traje oko deset. Godine 1986, BBC je potrošio dva i po miliona funti na stvaranje kompjuterske, multimedijalne verzije Knjige strašnog suda, popis Engleske iz jedanaestog veka koji su sastavili normandijski monasi. Ambicioznija od svog prethodnika, Knjiga strašnog suda je sadržala 250.000 naziva mesta, 25.000 geografskih karata, 50.000 slika, 3.000 zbirki podataka i 60 minuta pokretnih slika, plus na desetine izveštaja koji su zabeležili „život u Britaniji“ te godine. Preko milion ljudi učestvovalo je u radu na ovom projektu, sačuvanom na dvanaestoinčnim laser'skim diskovima koje je mogao čitati jedino poseban BBC-jev mikrokompjuter. Sesnaest godina kasnije, marta 2002. godine, načinjen je pokušaj da se pročitaju informacije na jednom od nekoliko takvih kompjutera koji je i dalje bio u životu. Pokušaj nije uspeo. Tražila su se druga rešenja za povraćaj podataka, no nijedno nije bilo u potpunosti uspešno. „Trenutno ne postoji nijedno provereno održivo tehničko rešenje ovog problema“, rekao je Džef Rotenberg iz Korporacije Rand, jedan od svetskih stručnjaka za očuvanje podataka, pozvan da priskoči u pomoć. „Ipak, ako ovaj problem ne bude rešen, naše nasleđe, u sve većoj meri digitalno, u velikoj je opasnosti da bude izgubljeno.“78 Za razliku od toga, originalna Knjiga strašnog suda, gotovo hiljadu godina stara, ispisana mastilom na hartiji i čuvana u Javnoj arhivi u Kjuu, u dobrom je stanju, i dalje savršeno čitljiva. 77Citirano u: Baker, Double Fold, str. 257. 78Robin McKie, Vanessa Thorpe, „Digital Domesday Book“, u: The Observer (London, 3. mart 2002).

74

A lberto M a n g el

Knjiga strašnog suda u delovima, u stanju u kojem se danas nalazi

Direktor programa arhiviranja elektronskih podataka u Nacionalnoj administraciji arhiva i podataka Sjedinjenih Država priznao je u novembru 2004. godine da je očuvanje elektronskog materijala, makar u periodu od jedne decenije, a kamoli za čitavu večnost, „globalni problem kako najvećih vlada i najvećih korporacija tako i samih pojedinaca“.79 Budući da nema nijednog očiglednog rešenja, elektronski stručnjaci preporučuju korisnicima da svoje materijale kopiraju na CD-ove, no čak su i oni kratkog veka. Zivotni vek podataka snimljenih na CD pomoću CD rezača mogao bi iznositi svega pet godina. Zapravo, ne znamo koliko će dugo biti moguće čitati tekst upisan na CD iz 2004. godine. I premda je tačno da kiselost i krhkost, požari i legendami knjiški moljci prete starim rukopisima i svicima, nije sve što je ispisano ili štampano na pergamentu ili papiru osuđeno na ranu smrt. Pre nekoliko godina, u Arheološkom muzeju u Napulju video sam postavljen između dve staklene ploče pepeo papirusa spasenog iz ruševina Pompeje. Bio je star dve hiljade 79Katie Hafner, „Memories on Computers May Be Lost to Time“, u: The International Herald Tribune (Paris, 28. novembar 2004).

Biblioteka noću

75

godina; spalila ga je vatra Vezuva, bio je zakopan ispod toka lave - a ja sam i dalje mogao da pročitam, iznenađujuće jasno, slova ispisana na njemu. No ipak, obe biblioteke - i ona papima i ona elektronska - mogu i trebalo bi da postoje uporedo. Na nesreću, jedna se suviše često stavlja ispred druge. Nova Aleksandrijska biblioteka, otvorena u oktobru 2003. godine, predložila je kao jedan od svojih velikih projekata pokretanje paralelne virtualne biblioteke - Alexandria Library Scholars Collective. Za funkcionisanje ove elektronske biblioteke, koju je pokrenula američka umetnica Ronda Roland Širer, potreban je godišnji budžet od pola miliona američkih dolara, što je sumakoja će se najverovatnije u budućnosti još povećati. Ove dve institucije, obe pokušaji da se reinkamira drevna biblioteka iz Kalimahovog vremena, svojevrstan je paradoks. Dok police nove biblioteke od kamena i stakla stoje gotovo sasvim prazne zbog nedostatka finansijskih sredstava, prikazujući svetu bednu zbirku džepnih izdanja, odbačenih knjiga i donacija međunarodnih izdavača, virtualna biblioteka se puni knjigama iz čitavog sveta. Njih najvećim delom skenira ekipa tehničara na Univerzitetu Kamegi-Melon pomoću softvera pod imenom CyberBook Plus, koji je razvila upravo sama Ronda Roland Širer i koji je osmišljen tako da može da se prilagodi različitim formatima i jezicima ,,uz stavljanje naglaska na vizuelno a ne na tekstove u elektronskom obliku“.80 Virtualna Aleksandrijska biblioteka nije jedinstvena po svojoj ambiciji da se nadmeće s papimim bibliotekama. Godine 2004. najpopulamiji intemet pretraživač, Gugl, objavio je da je sklopio dogovor sa nekoliko najprestižnijih svetskih istraživačkih biblioteka - Harvardskom, Bodleanom, Stanfordskom i Njujorškom javnom bibliotekom - da skenira deo njihovog fonda i tako posredstvom intemeta stavi knjige na raspolaganje istraživačima koji više ne bi morali sami putovati do biblioteka ili se probijati kroz prašnjave beskrajne nizove hartije i mastila.81 Iako je, iz finansijskih i administrativnih razloga, Gugl ovaj projekat otkazao u julu 2005. godine, u bu8(1Robert F. Worth, „Collecting the vvorlds books online“, u: The International Herald Tribune (Paris, 1-2. mart 2003). 81 The New York Times (14. decembar 2004).

76

A lberto M a ng el

dućnosti će on bez sumnje ponovo biti pokrenut jer toliko očigledno odgovara potencijalima koje pruža veb. U narednih nekoliko godina, po svemu sudeći, milioni stranica će čekati na svoje intemet-čitaoce. Kao u poučnoj priči o Vavilonskoj kuli, ,,i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili“82, te ćemo uskoro biti u stanju da prizovemo čitav onaj utvami fond svih Aleksandrija prošlih i budućih, samo jednim pokretom prsta. Praktični razlozi za takav korak neospomi su. Kvantitet, brzina, preciznost i dostupnost bez sumnje su bitni svakom istraživaču. No rađanje nove tehnologije ne mora nužno značiti i smrt prethodne: pronalazak fotografije nije eliminisao slikarstvo već ga je obnovio, dok eikran i neki drevni rukopis mogu da se hrane jedan drugim i prijateljski koegzistiraju na jednom te istom radnom stolu čitaoca. Kad poredimo virtualnu biblioteku sa onom tradicionalnom koja se sastoji od hartije i mastila, moramo na umu imati da čitanje često zahteva sporost, dubinu i kontekst; da je naša elektronska tehnologija i dalje krhka i da nas, budući da se neprekidno menja, mnogo puta sprečava da dođemo do podataka koje smo pohranili u danas zastarele spremnike; da listanje knjige ili pretraživanje polica predstavlja osnovni deo umeća čitanja i da se ne može u potpunosti zameniti skrolovanjem po ekranu, kao što istinska putovanja ne mogu biti zamenjena putopisima i 3-D spravicama. Možda je u tome suština. Čitanje knjige nije u potpunosti ekvivalentno čitanju s ekrana, ma koji da je tekst u pitanju. Gledanje predstave nije isto što i gledanje filma, gledanje filma nije isto što i gledanje DVD-a ili video-kasete, posmatranje slike nije isto što i proučavanje fotografije. Po pravilu koje je 1964. godine formulisao Maršal Makluan83, svaka tehnologija obezbeđuje medij koji karakteriše delo koje sadrži i određuje optimalnu dužinu čuvanja i pristup delu. Pozorišne se predstave mogu izvoditi u kružnim prostorima koji su sasvim neodgovarajući za filmske projekcije; DVD koji se gleda u intimnoj atmosferi sobe pruža drugačiji ugođaj nego kad se isti film gleda na velikom platnu; posmatrač može u potpunosti ceniti kvalitetno prikazane fotografije u knjizi, dok nijedna reprodukcija 82Postanje 11:1-9. 83Marshall McLuhan, Understanding Media, I:i (New York: McGravv-Hill, 1964).

Biblioteka noću

77

ne pruža potpuno iskustvo koje se dobija kad se posmatra originalna slika. Bejker svoju knjigu završava navođenjem četiri korisne preporuke: da bi trebalo obavezati biblioteke da objave spisak publikacija koje nameravaju da odbace; da sva izdanja koja se pošalju Kongresnoj biblioteci i koja budu odbijena treba zavesti i pohraniti u dopunskim zgradama koje bi obezbedila država; da bi novine trebalo po pravilu uvezivati i čuvati; da bi program prebacivanja knjiga na mikrofilmove ili program digitalizovanja knjiga trebalo ukinuti, ili bi trebalo zabraniti uništavanje originala pošto budu elektronski obrađeni. Elektronsko pohranjivanje i fizičko očuvanje štampanog materijala, zajedno, omogućavaju biblioteci da ispuni barem jednu od svojih ambicija: sveobuhvatnost. Ili, ako ništa drugo, izvestan stepen sveobuhvatnosti. Američki naučnik iz devetnaestog veka, Oliver Vendel Holms, izjavio je sledeće: „Svaka bi biblioteka trebalo da pokuša da bude kompletna barem na jednom polju, pa makar to bila samo istorija čiodinih glava “84 Ova je tvrdnja odjek stava francuskog mislioca Gabrijela Nodea, koji je 1627. godine objavio skromni Savet pri osnivanju biblioteke (prerađen i dopunjen nekoliko godina kasnije), u kojem je još dublje zašao u potrebe čitalaca. „Nema veće preporuke za biblioteku“, pisao je Node, „nego kad svaki čovek u njoj može da pronađe ono za čim traga a što ne može da pronađe nigde drugde; stoga je savršeni moto da ne postoji nijedna knjiga, koliko god loša ili loše prikazana, koju neki čitalac neće potražiti u nekom trenutku u budućnosti.“85 Ova zapažanja od nas zahtevaju nemoguće, budući da je svaka biblioteka nedovršeni poduhvat^ delo u nastajanju, i da svaka prazna polica nagovejtavaJcnjige koje će doći. No ipak, upravo zbog tih praznih mesta čuvamo znanje. Godine 764, posle ugušivanja Emijeve pobune86, japanska carica Sotoku je, verujući da je kraj sveta blizu, odlučila da ostavi trag svog vremena za neka buduća pokolenja koja bi se mogla izdići iz pepela. Po 8401iver Wendell Holmes, The Poet at the Breakfast-Table (London: Dent, 1872). 85Gabriel Naude, Advis pour dresser une bibliotheque, seconde edition revue corrigee & augmentee (Paris: Chez Rolet le Duc, 1644). 86Emi no Ošikacu, to jest Fudživara no Nakamaro, japanski plemić koji je organizovao pobunu protiv tadašnje vlasti u Japanu 764. godine. - Prim. prev.

Biblioteka noću

A lberto M an g el

78

ADVIS

PO V R

ĐR.ESSER

VNB

BIBLIOTHEQYE Prtfmi i Mmfagtm k tn fia*

JkUtiua.

f u G. N a v o s ' P .

Sttmdt £Mam nmitm igfe

A P AK.1S? C k » R .o t*T t » D v c , ndf S.Iaequcs, pti« fatPoftc

tt.D C XLIV.

itint frinikft d» Jltj.

Naslovna stranica prvog izdanja Nodeove knjige

Stupa sa štampanim budističkim tekstom

njenom naređenju, četiri darani-sutre (osnovne reči mudrosti prevedene sa sanskrta na kineski) štampane su pomoću drvenih klišea na trakama hartije i umetnute u male drvene stupe - znamenja kosmosa koja opisuju četvrtastu osnovu zemlje i uspinjuće krugove nebesa učvršćene oko štapa gospodara Bude. Ove stupe su potom pohranjene u deset vodećih budističkih hramova carstva.87 Carica je zamišljala da tako može da sačuva destilat celokupnog znanja sakupljenog do njenog vremena. Deset vekova kasnije, godine 1751, njen je projekat, ne znajući, ponovio Deni Didro, koji je zajedno sa Žanom Le Ron Dalamberom uređivao najveći izdavački projekat francuskog prosvetiteljstva, Encyclopedie, ou, Dictionnaire raisonne des sciences, des arts, et des metiers. Čudno je što je čovek kojeg će kasnije optužiti da je jedan od najzakletijih neprijatelja Katoličke crkve (Enciklopedija j e uvrštena u crkveni Indeks zabranjenih knjiga a Didrou je zaprećeno ekskomunikacijom) 87Marie-Catherine Rey, „Figurer l’etre des hommes“, u: Visions du futur: Une histoire des peurs et des espoirs de l ’humanite (Paris: Rćunion des Musees Nationaux, 2000).

79

svoju mislilačku karijeru započeo kao pobožni jezuitski učenik. Didro je rođen 1713. godine, sedamdeset šest godina pre početka Francuske revolucije. Nakon što je kao dete stupio u jezuitski koledž u Langruu, u ranim je dvadesetim postao marljivi i odani vemik. Odbacio je udobnost svog porodičnog doma (otac mu je bio bogati zanatlija od međunarodnog ugleda), počeo da nosi košulju od kostreti i da spava na slami te, naposletku, ohrabren od svojih verskih učitelja, odlučuje da pobegne od kuće i stupi u sveštenstvo. Upozoren na ovakav plan, njegov je otac zamandalio vrata i zahtevao da zna kuda mu se sin zaputio u ponoć. ,,U Pariz, da se pridružim jezuitima“, rekao je Didro. „Tvoja će želja biti uslišena“, odgovorio mu je otac, ,,no to se neće zbiti noćas “88 Didro Stariji je svoje obećanje održao samo delimično. Poslao je sina da dovrši obrazovanje u Parizu, gde nije pohađao jezuitski licej „Luj Veliki“ već licej Arkur koji su osnovali jansenisti (sledbenici stroge religijske škole misli čija su verovanja u velikoj meri bila bliska verovanjima kalvinista), a kasnije Pariski univerzitet. Didroova namera da stekne doktorat iz teologije nikada se nije ostvarila. Umesto toga studirao je matematiku, klasičnu književnost i strane jezike bez ikakvog određenog cilja pred sobom, sve dok mu otac, zabrinut da će na vratu imati večnog studenta, nije ukinuo finansijsku potporu i naredio mladiću da se vrati kući. Didro ga nije poslušao, već je narednih nekoliko godina zarađivao za život u Parizu kao novinar i učitelj. Didro i Dalamber upoznali su se tik pošto je ovaj prvi navršio tridesetu. Dalamber je bio četiri godine mlađi, no već se bio istakao na polju matematike. Posedovao je (prema svedočenju savremenika) „blistav, dubok i postojan um“89koji se Didrou veoma svideo. Kao nahoče koje je kao beba ostavljeno na stepenicamajedne pariske crkve, Dalamber je slabo mario za društveni prestiž; smatrao je da bi moto svakog čoveka od književnosti trebalo da bude „Sloboda, istina i siromaštvo“, od čega je ovo poslednje, u njegovom slučaju, postignuto bez velikog napora. Nekih petnaest godina pre njihovog susreta, godine 1728, škotski mislilac Efraim Čejmbers objavio je prilično temeljnu Ciklopediju (prvu na engleskom jeziku, koja nema nikakve veze sa današnjim 88Citirano u: P. N. Furbank, Diderot (London: Martin Secker & Warburg, 1992). 89Jean-Fran?ois Marmontel, u svojim Memoirs, citirano u: Furbank, Diderot.

A lberto M ang el

Biblioteka noću

Čejmbersom) koja je inspirisala razna dela iste vrste, među kojima i Rečnik doktora Džonsona. Početkom 1745. godine pariski knjižar Andre-Fransoa le Breton, ne mogavši da obezbedi prevod Ciklopedije na francuski, angažovao je prvo Dalambera a potom i Didroa sa zadatkom da urede slično delo, no većeg obima. Tvrdeći da je Ciklopedija u velikoj meri zbirka ukradenih francuskih tekstova, Didro je smatrao da bi prevođenje dela na jezik sa kojeg je zapravo poteklo bilo bezumna aktivnost; bolje je bilo sakupiti novi materijal i ponuditi čitaocima opsežan i savremen pregled onoga što su umetnost i nauka proizvele u skorašnje vreme. U igri ogledala koja su odraz samih sebe, Didro je svoje veličanstveno izdanje u dvadeset i osam tomova (sedamnaest tomova teksta i jedanaest tomova ilustracija) definisao u članku pod naslovom ,,Encyclopedie“ u toj istoj Enciklopediji: „Cilj Enciklopedijei\ pisao je, ,jeste da sakupi znanje razbacano širom zemaljske kugle i da ga ljudima koji će doći posle nas izloži kao jedan opšti sistem da se ne bi ispostavilo da su napori i težnje prošlih vekova beskorisni stolećima koja će uslediti... Neka Enciklopedija postane utočište u kojem će ljudsko znanje biti zaštićeno od vremena i promena“.90 Ovo poimanje enciklopedije kao utočišta veoma je privlačno. Godine 1783, jedanaest godina posle završetka Didroovog kapitalnog projekta, pisac Gijom Grivel zamišljao je to utočište kao kamen temeljac budućeg društva što, nalik onom koje je zamišljala japanska carica, mora samo sebe podići iz ruševina. U prvom tomu romana u kojem se prepričavaju dogodovštine skupine novih Krusoa nasukanih na ostrvu kojeg nema u kartama, Grivel opisuje kako su novi kolonisti iz svoje olupine spasili nekoliko tomova Didroove Enciklopedije i kako su, služeći se njenim umnim člancima, pokušali da rekonstruišu društvo koje su bili primorani da ostave za sobom.91

Enciklopedija je takođe zamišljena i kao arhivska i kao interaktivna biblioteka. U prospektu koji je najavljivao ovaj veliki projekat Didro je objavio da će on „služiti svakoj svrsi koju za čoveka od profesije ima biblioteka, na svakom polju izuzev njegovog sopstvenog polja delovanja“. Braneći svoju odluku da ovu sveobuhvatnu ,,biblioteku“ uredi po alfabetskom redu, Didro je objasnio da ona neće uništiti vezu između predmetnih oblasti niti narušiti „stablo znanja“ već da će, nasuprot tome, sistem biti očigledan „izlaganjem materijala unutar svakog članka i pomoću tačnosti i učestalosti unakrsnih referenci“.92 Ono što je unakrsnim referencama želeo da postigne jeste da raznovrsne članke predstavi ne kao nezavisne tekstove od kojih svaki zauzima odelito polje neke određene teme, već kao preplitanje tema koje bi u većini slučajeva „zauzimale istu policu“. Stoga je svoju ,,biblioteku“ zamišljao kao prostoriju u kojoj se različite ,,knjige“ smeštaju u isti prostor. Rasprava o KALVINIZMU koja bi, sama po sebi, privukla cenzorski pogled crkve, uključena je u odrednicu o ZENEVI; kritička procena crkvenih sakramenata nagoveštena je u unakrsnoj referenci kakva je „ANTROPOFAGIJA: videti EUHARISTIJU, PRIČEŠĆE, OLTAR itd“. Ponekad je citirao strance (nekog kineskog mudraca ili Turčina) da izrazi kritiku crkvene dogme, istovremeno uključujući opis drugih kultura ili filozofija; ponekad je uzimao reč u njenom najširem značenju tako da je, na primer, pod OBOŽAVANJEM mogao da razmatra i obožavanje Boga i obožavanje lepe žene, smelo povezujući jedno s drugim. Prvi tom Enciklopedije brzo se prodao uprkos visokoj ceni. U vreme pojavljivanja drugog toma, 1752. godine, jezuiti su bili toliko razgnevljeni delom koje su smatrali očiglednim svetogrđem da su podsticali Luja XV da izda kraljevsku zabranu. Kako se jedna od kćeri Luja XV smrtno razbolela, njegov ga je ispovednik ubedio ,,da bi je Bog mogao spasiti ako bi Kralj, u znak skrušenosti i pobožnosti, zabranio Enciklopediju“.9i Luj ga je poslušao, no godinu dana kasnije izdavanje Enciklopedije je nastavljeno, zahvaljujući naporima kraljevskog upravnika izdavaštva (neke vrste ministra komuni-

80

%\,Le but de l’Encyclopedie est de rassembler les connaissances eparses sur la surface de la terre; d ’en exposer le systeme general aux hommes qui viendront apres nous, afin que les travaux des sieclespasses n 'aientpas ete des travaux inutilespour les siecles a venir... Que PEncyclopedie devienne un sanctuaire oit les connaissances des hommes soient a l ’abri des temps et des revolutions.“ Denis Diderot u: D. Diderot et Jean Dalambert, L ’Encyclopedie, ou, Dictionnaire raisonne des sciences, des arts et des metiers (Paris, 1751-72). 91Guillaume Grivel, L ’lsle inconnue, ou Memoires du chevalier de Gastines. Recuillis etpublies par M. Grivel, des Academies de Dijon, de La Rocheller, de Rouen, de la Societe Philosophique de Philadelphie etc. (Paris: Moutard, 1783-87).

92Citirano u: Furbank, Diderot. 93Isto.

81

82

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

kacija), prosvećenog Lamoanjona de Malserba, koji je otišao toliko daleko da je predložio Didrou da rukopise narednih tomova sakrije u njegovoj kući dok se strasti ne stišaju. Iako Didro u svom uvodnom članku ne pominje izričito prostor,. pojam znanja koje zauzima fizički prostor implicitno je sadržan u njegovim rečima. Sakupiti raštrkano znanje za Didroa znači smestiti to znanje na stranicu, stranicu među korice knjige, a knjigu na policu biblioteke. Enciklopedija može biti, osim ostalog, sredstvo kojim se štedi prostor jer biblioteka beskrajno podeljena na knjige zahteva dom koji će se stalno širiti, što može poprimiti košmarne dimenzije. Legenda kaže da je Sari Vinčester, udovici čuvenog tvorca oružja čija je puška „osvojila Zapad“, neki medijum rekao da će sve dok traje gradnja njene kuće u Kalifomiji duhovi Indijanaca koje je ubila puška njenog muža biti na odstojanju. Kuća je rasla i rasla, poput neke stvari u snu, sve dok njenih stotinu i šest soba nije zauzimalo šest ari zemlje; to se čudovište i dalje može videti u srcu Silikonskć doline.94 Svaka biblioteka pati od tog pritiska da mora rasti kako bi se umirili naši književni duhovi, „drevni pokojnici koji se dižu iz knjiga da bi nam se obratili“ (kako ih je Seneka opisao u prvom veku nove ere)95, da se mora granati i nadimati sve dok, nekog nezamislivog sudnjeg dana, ne obuhvati svaku knjigu na svaku moguću temu ikada napisanu. Jednog toplog poslepodneva na kraju devetnaestog veka, dva sredovečna službenika srela su se na klupi na Bulevaru Burdon u Parizu i istog trenutka postala najbolji prijatelji. Buvar i Pekiše (što su imena koja je Gistav Flober dao svojim komičnim junacima) otkrili su preko svog prijateljstva zajednički cilj: traganje za univerzalnim znanjem. Kako bi ostvarili tu ambicioznu nameru, u poređenju s kojom Didroovo dostignuće deluje neverovatno skromno, pokušali su da pročitaju sve što su mogli pronaći o svakom polju ljudskog interesovanja i da izdvoje iz tog štiva najvažnije činjenice i ideje. Bio je to, razume se, poduhvat koji nije imao kraja. Sasvim prikladno, roman Buvar i Pekiše objavljen je kao nedovršen godinu dana na94 Rebecca Solnit, Motion Studies: Time, Space and Eadweard Muybridge (London: Bloomsbury, 2003). 95 Seneka [u The Stoic Philosophy ofSeneca: Essays and Letters, prevod i uvod: Moses Hadas (Garden City, NY: Doubleday Anchor, 1958)].

.. .............

A r i

ti E c m r ,

Stranica Didroove Enciklopedije, sa ilustracijom odrednice o „Pisanju"

84

A

lb erto

M

angel

kon Floberove smrti 1880. godine, no tek pošto su se dvojica smelih istraživača čitanjem probili kroz mnoge biblioteke agronomije, književnosti, uzgoja životinja, medicine, arheologije i politike, uvek uz razočaravajuće rezultate. Ono što su otkrili Floberovi lakrdijaši isto je ono što smo oduvek znali no u šta smo retko želeli da verujemo: da akumuliranje znanja nije znanje.96 Ambicija Buvara i Pekišea sada je gotovo stvamost, jer nam se čini da je sve znanje na svetu tu pred nama i da svetluca iza ekrana. Horhe Luis Borhes, koji je nekoć zamišljao beskonačnu biblioteku svih mogućih knjiga,97 takođe je stvorio lik nalik Buvaru i Pekišeu koji pokušava da sastavi univerzalnu enciklopediju iz koje ne bi bilo izostavljeno ništa na ovom svetu.98Na kraju, kao i njegovi francuski prethodnici, njegov pokušaj propada, ali ne sasvim. One večeri kad odustaje od svog velikog projekta iznajmljuje konja i kočiju i kreće u obilazak grada. Vidi zidove od opeke, obične ljude, kuće, reku, pijacu, i oseća da sve to, na neki način, predstavlja njegovo delo. Shvata da njegov projekat nije bio nemoguć, već samo nepotreban. Enciklopedija sveta, univerzalna biblioteka, postoji - i to je sam svet.

Biblioteka kao moć Nijedno mesto ne pruža toliko upečatljiv dokaz taštine Ijudskih nadanja kao javna biblioteka. Samjuel Džonson, Rembler, 23. mart 1751. godine

Moć čitalaca ne počiva u njihovoj sposobnosti prikupljanja informacija niti u njihovoj umešnosti ređanja i katalogiziranja, već u njihovom daru za tumačenje, povezivanje i transformisanje onog što su pročitali. Prema talmudskim školama, kao i prema školama islama, mislilac može preko veštine čitanja pretvoriti verska ubeđenja u aktivnu moć, jer je znanje stečeno posredstvom knjiga dar od Boga. Prema jednom drevnom islamskom hadisu, ,jedan je mislilac moćniji u borbi protiv đavola od hiljadu vemika“.99 Za ove kulture posvećene Knjizi, znanje ne leži u akumuliranju tekstova ili informacija niti u knjizi kao predmetu, već u iskustvu koje se upija sa svake stranice i ponovo pretvara u iskustvo, u rečima koje se odražavaju i u spoljašnjem svetu i u samom biću čitaoca. Gotfrid Vilhelm Lajbnic, proslavljeni nemački matematičar, filozof i pravnik, izjavio je u sedamnaestom veku da se vrednost biblioteke određuje samo prema njenom sadržaju i koristi koju od tog saaržaja imaju čitaoci, a ne na osnovu broja ili retkosti knjiga. Uporedio je instituciju biblioteke sa crkvom ili školom kao mestima pod-

^G ustave Flaubert, Bouvard et Pecuchet (Paris: Mercure đe France, 1923). 97Jorge Luis Borges, ,,La biblioteca total“, u: Sur (Buenos Aires, avgust 1939), kasnije razvijeno u ,,La Biblioteca de Babel“, u: Ficciones (Buenos Aires: Sur, 1944). 9KIsto, El congreso (Buenos Aires: E1 Archibrazo, 1971).

99Muhamed ibn Abdurahman el Osmani, Idah al-ta 'rtf bi-ba ’d fada ’il al- ’ilm al-šar lf [Princeton University Library, Yahuda Ms. Br. 4293, citirano u: Jonathan Berkey, The Transmission o f Knowledge in Medieval Cairo: A Social History o f Islamic Education (Priceton, NJ: Princeton University Press, 1992).]

86

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

87

učavanja i učenja, i založio se za prikupljanje prvenstveno naučnih dela a za izbacivanje knjiga koje je smatrao isključivo dekorativnima ili zabavnima, te stoga beskorisnima. „Esej o arhitekturi ili zbirka periodične naučne građe“, pisao je, „vredi koliko i stotinu knjiga književnih klasika.“100 Draže su mu bile male knjige od velikih folio izdanja jer su štedele prostor i jer u njima nije bilo, kako je mislio, suvišnih ukrasa. Tvrdio je da je misija biblioteka bila da potpomognu komunikaciju mislilaca, i došao je na ideju osnivanja nacionalne bibliografske organizacije koja bi pomagala naučnicima da saznaju za otkrića do kojih su došli njihovi savremenici. Godine 1690. postavljen je za bibliotekara vojvodske biblioteke Brunsvik-Lineberg u Hanoveru, a kasnije je postao bibliotekar važne biblioteke Hercog Avgust u Volfenbitelu, gde se zadržao sve do svoje smrti 1716. godine. Lajbnic je bio nadležan za prenošenje volfenbitelske zbirke sa njene prvobitne lokacije u zdanje koje je ocenio kao prikladnije za pohranjivanje knjiga, sa staklenim krovom koji je propuštao prirodnu svetlost i nekoliko spratova skladištenog prostora. Drvena struktura zdanja, međutim, nije dopuštala uvođenje grejanja, te su oni čitaoci koji su neustrašivo tragali za mudrim rečima knjiga za zimskih meseci to činili ukočenih prstiju i cvokoćući.101 Uprkos Lajbnicovom stavu da bi biblioteku trebalo vrednovati isključivo po njenom sadržaju, knjigama kao predmetima često se pridavala preterana moć a biblioteka kao zdanje posmatrala se kao simboličan spomenik te moći. Kada su, u delu Jazbina Emila Zole, jednom pristalici cara Napoleona III pokazali knjigu u kojoj se njegov vladar prikazuje kao pohotljivac i zavodnik, jadnik nije mogao da nađe reči kojima bi odbranio svog kralja jer se „sve nalazilo u knjizi; nije to mogao poreći!“102 Čak i danas, kada se malo ili nimalo važnosti pridaje intelektualnom umeću, knjigama se često daje značaj koji izaziva strahopoštovanje, bile one pročitane ili nepročitane, nezavisno od njihove upotrebe ili vrednosti. Debele knjige sećanja i dalje pišu oni koji žele da budu viđeni kao moćni, dok biblioteke i 100Citirano u: Hipolito Escolar, Historia de las bibliotecas (Madrid: Fundacićn German Sdnchez Ruipćrez, 1985). 101 Fritz Milkau, Handbuch der Bibliothekswissenscha/t, ur. Georg Leyh (Wiesbaden: G. Harrassowity, 1952). 102Emile Zola, L ’assomoir.

dalje osnivaju (i daju im nazive po sebi) političari koji, poput drevnih mesopotamskih kraljeva, žele da ih se sećaju kao nosilaca te moći. U Sjedinjenim Državama niz predsedničkih biblioteka svedoči o toj želji za intelektualnom besmrtnošću (kao i za oslobađanjem od

88

A lberto M a n g el

poreza). U Francuskoj svaka godina iznedri izvesnu količinu ispovedne književnosti, iskrenih sećanja pa čak i umetničke proze čiji su autori političari. Godine 1994. bivši predsednik Valeri Žiskar d’Esten otišao je toliko daleko da je zahtevao članstvo u prestižnoj Academie Frangaise, rezervisanoj za najistaknutije francuske intelektualce, na osnovu svog slabašnog romantičnog romana, Prolaz.m U tome je i uspeo. U Argentini su i Evita i Huan Peron bili ponosni na svoje autobiografije u kojima su iznosili i političke stavove a koje je, kako su svi znali, napisao neko drugi umesto njih. U nameri da razbije sliku o sebi kao nepismenom vladaru, Peron je još na početku svoje karijere sredio da ga argentinska Akademija umetnosti pozove da održi govor povodom četiri stotine godina od rođenja Servantesa - pisca čije se delo, priznao je smejući se kasnije, nije uopšte potrudio da pročita104, no čije su se velike knjige, u kožnom povezu sa zlatotiskom, mogle videti iza njega na nekoliko zvaničnih fotografija. Kralj Asurbanipal, poslednji bitan vladar Asirije koji je vladao od 668. do 633. godine pre n. e., bio je svestan veze između vladara i pisane reči. Hvalio se da je i sam bio pisar, premda „među kraljevima, mojim prethodnicima, niko ne beše naučio tu veštinu“. Iako je zbirka tablica koje je sakupio u svojoj palati u Ninivi bila namenjena ličnoj upotrebi, ipak se u kolofonu svake od njih svima davalo na znanje da je moć koju veština pisanja pruža bila data njemu u ruke: Poslednji veliki kralj Asirije, Asurbanipal

103Valery Giscard d’Estaing, Le passage (Paris: Laffont, 1994). 104Juan Domingo Perćn, „Discurso del Presidente de la Nacion Argentina General Jiian Perćn pronunciado en la Academia Argentina de Letras con motivo del Dia de la Raza y como homenaje en memoria ded Don Miguel de Cervantes Saavedra en el cuarto centenario de su nacimiento“ (Buenos Aires, 12. oktobar 1947).

Biblioteka noću

89

PalataAsurbanipala, kralja sveta, kraljaAsirije, koji veruje u Asura iNinlit, kome su Nabu i Tašmet dali uši širom otvorene i kome je data moć pronicanja... MudrostNabua, znake pisanja, koliko god da ih ima, ispisao sam na tablicama, tablice sam poređao u nizove, sakupio [ih] i zarad svojih kraljevskih razmišljanja i čitanja pohranio ih u svojoj palati.105

Iako je Asurbanipal, kao i toliki vladari posle njega, tvrdio da je ponosan na svoj talenat pisanja i čitanja, ono što mu je očito bilo najvažnije nije bilo pretvaranje iskustva u znanje već simbolično predstavljanje moćnih osobina povezanih sa knjigama. Pod takvim vladarima biblioteke postaju ne „hramovi znanja“ (kao što se misli) već hramovi dobročinitelja, osnivača ili finansijera. Vekovima posle Asurbanipala, simbolična vrednost osnivanja biblioteke nije se mnogo promenila. Čak i u renesansi, kad su biblioteke u Evropi postajale i zvanično javne (počevši od Ambrozijane u Milanu 1609. godine), prestiž kqji nosi osnivanje, zaveštanje ili građenje takve institucije ostao je privilegija dobročinitelja, a ne društva. Čuveni milioneri koji su se u devetnaestom i dvadesetom veku obogatili na fabrikama, mlinovima i bankama Sjedinjenih Država revnosno su koristili svoj novac za osnivanje škola, muzeja i, iznad svega, biblioteka - institucija koje su, osim toga što su bile važne kao centri kulture, postale i spomenici podignuti u čast svojih osnivača. „Koji je najveći poklon koji se može dati društvu?“ pitao je najpoznatiji od takvih dobročinitelja, Endru Kamegi 1890. godine. „Javna biblioteka je na prvom mestu“, bio je odgovor koji je dao na sopstveno pitanje.106 No nisu svi bili njegovog mišljenja. U Britaniji, na primer, tvrdnja da je ,javna biblioteka neophodna za dobrobit društva“ nije bila zvanično izneta sve do 1850. godine, kada je poslanik Damfrisa u Parlamentu, Vilijam Juart, progurao zakon kojim se utvrđuje pravo svakog grada da poseduje otvorenu javnu biblioteku.107 Još 1832. godine je Tomas Karlajl ljutito pitao: „Zašto ne 105Casson, Libraries in the Ancient World. l06Andrew Camegie, The Gospel ofWealth and Other Timely Essays, ur. Edward C. Kirkland (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1962). 107Long Overdue: A Library reader, ur. Alan Taylor (London - Edinburgh: The Library Association Publishing and Mainstream Publishing Company, 1993).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

postoji Kraljevska biblioteka u svakom većem gradu? U svakom od njih postoje Kraljevski zatvor i vešala!“108 Priča Endrua Kamegija ne nudi nikakav jednostavan zaključak. Njegova je povezanost ša bogatstvom i kulturom knjiga bila složena i protivrečna. Bespoštedan u svojoj borbi za finansijsku dobit, poklonio je gotovo devedeset procenata svog ogromnog bogatstva raznim javnim institucijama, među kojima je preko 2.500 biblioteka u desetinama zemalja u kojima se govori engleski jezik - od njegove rodne Škotske do Fidžija i Sejšela. Cenio je ali nije voleo traganje za intelektualnim zadovoljstvima. „Javna je biblioteka bila njegov hram“, pisao je jedan od njegovih biografa, ,,a kolumna ’Pisma uredniku’ njegova ispovedna književnost“.109 Nemilosrdan prema svojim radnicima, osnovao je privatni penzioni fond da finansijski potpomogne preko četiri stotine umetnika, naučnika i pesnika, među kojima je bio i Volt Vitman koji je svog dobročinitelja opisao kao izvor „najljubaznije dobre volje“. Iako je verovao u svetost kapitalizma (u ono što je nazivao ,jevanđeljem bogatstva“), tvrdio je daje „radnik korisniji građanin i trebalo bi ga više poštovati nego dokonog princa“.110 Kamegi je potekao iz velikog siromaštva, na šta je rado podsećao svoje sagovomike. Dva su čoveka imala najveći uticaj na njega tokom detinjstva provedenog u Škotskoj. Jedan je bio njegov otac, sposobni tkač damasta, čija se veština već više nije tražila zahvaljujući novoj tehnologiji proizvodnje koju je donela industrijska revolucija. Vil Kamegi je, po svemu sudeći, bio čovek od duha koji je, uprkos tome što je bio primoran da radi deset do dvanaest sati dnevno, našao vremena da zajedno sa svojim kolegama tkačima osnuje malu društvenu biblioteku u Danfermlinu. Bio je to junački podvig koji mora da je ostavio snažan utisak na njegovog sina. Drugi je bio Kamegijev ujak Tomas Morison, pristalica zemljišne reforme koji se zalagao za nenasilno odupiranje nasilnim industrijalistima i okončanje onoga što je smatrao nastavkom feudalnog sistema u Škotskoj.

„Naše je pravilo“, poučavao je, ,JSvako će imati; svi će uživati; naš princip, univerzalno i jednako pravo; a naš ’zakon zemlje’ glasiće Svaki je čovek gospodar; svaka žena dama; a svako dete nasledn ik “m Za vreme jedne od pobuna protiv velikih proizvođača tekstila koji su ponovo pretili da smanje nadnice tkačima, ujka Tomas je uhapšen. Iako ga nikada nisu zvanično osudili, ovaj je incident snažno delovao na mladog Kamegija - premda ne dovoljno snažno da bi uticao na hjegovu poslovnu etiku. Godinama kasnije u svojoj je radnoj sobi izložio uramljenu listu optužnica, nazivajući je svojom „plemićkom titulom“. Iz takvih se iskustava, govorio je, razvio ,,u nasilnog mladog republikanca čija je parola bila ’smrt privilegijama’“.112 No ipak, kad se nalazio na čelu svojih sopstvenih fabrika i mlinova i Pitsburgu, njegovi su zaposleni bili primorani da rade sedam dana u nedelji, uskraćivani su im svi praznici osim Božića i Dana nezavisnosti, dobijali su bedne nadnice i bili su prisiljeni da žive u oronulim zgradama gde je kanalizacija bila tik uz cevi s vodom. Jedna petina Kamegijevih radnika umrla je od povreda zadobijenih nesrećnim slučajem.113 Godine 1848, kadje Kamegiju bilo jedvatrinaest godina, roditelji su mu zapali u dugove. Da bi izbegli glad, porodica je emigrirala u Sjedinjene Države i, posle teškog putovanja, naselili su se u Pitsburgu gde položaj tkača jedva da je bio nešto bolji nego kod kuće. Naposletku se mladi Karnegi zaposlio, prvo u Telegrafskoj kompaniji Atlantika i Ohaja, a potom u Pensilvanijskoj železnici. U kancelarijama železnice posao se završavao rano uveče, ostavljajući mladiću vremena ,,za samousavršavanje“. U centru Pitsburga Kamegi je otkrio javnu biblioteku gde je članstvo bilo besplatno, a koju je osnovao izvesni pukovnik Anderson ,,za šegrte koji nisu imali mogućnost da se školuju“. „Pukovnik Anderson mi je otvorio vrata intelektualnog bogatstva ovog sveta“, sećao se 1887. „Postao sam ljubitelj čitanja. Iz nedelje u nedelju uživao sam u knjigama. Posao mi nije teško padao, jer sam ustajao u

90

108Thomas Carlyle, pismo datirano 18. maja 1832, u: The Letters ofThamas Carlyle, ur. Charles EliotNorton (London: Macmillan, 1888). 109Joseph Frazier Wall, Andrew Carnegie (Oxford-New York: Oxford University Press, 1970). 110 Citirano u: John K. Winkler, Incredible Carnegie (New York: Vanguard Press, 1931).

91

111 Thomas Morrison, „Rights of Land“, neobjavljeni rukopis citiran u: Peter Krass, Carnegie (Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, 2002). 112Citirano u: Wall, Andrew Carnegie. 113Krass, Carnegie.

A lberto M a n g el

92

Biblioteka noću

93

šest sati ujutro spreman da radim do šest sati posle podne ako me je posle toga čekala neka knjiga.“114 No 1853. Andersonova je biblioteka promenila adresu i nova administracija odlučila je da naplati članarinu od dva dolara svim članovima osim „pravim šegrtima“ (to jest onima koji su bili vezani za svog poslodavca). Šesnaestogodišnji Kamegi, šegrt koji nije bio zvanično ,,vezan“, smatrao je da je ta mera nepravedna i, pošto se uzalud prepirao sa bibliotekarom, napisao je otvoreno pismo uredniku novina Pitsburg dispeč. Pismo je objavljeno 13. maja 1853. godine. Gospodine uredniče: Budući da verujem da se iskreno zanimate za sve ono što unapređuje, podučava i poboljšava omladinu ove zemlje, osećam se pozvanim da vam skrenem pažnju na sledeće. Setićete se da je pre nekog vremena gospodin Anderson (iz ovog grada) zaveštao veliku sumu novca za osnivanje i izdržavanje biblioteke namenjene mladim radnicima i šegrtima koji ovde prebivaju. Više od godinu dana bio je to uspešan poduhvat, zahvaljujući kojem je dragoceno seme bačeno među nas, i iako je palo [sic] ,,na skrajnuta i hladna mesta“ naišlo je na plodno tle. Svaki zaposleni mladić besplatno je priman za člana, samo uz garanciju roditelja ili staratelja. No ovo su dobročinstvo nedavno osujetili novi upravnici koji odbijaju da prime u članstvo svakog mladića koji ne uči zanat i koji nije ugovorom vezan uz svog poslodavca. Smatram da novi upravnici nisu razumeli namere velikodušnog ktitora. Teško da je moguće misliti da je nameravao da isključi mladiće zaposlene u prodavnicama samo zato što nisu vezani ugovorom. Zaposleni mladić bez ugovora.115 Posle hitre prepiske koja je usledila, napadnuti je bibliotekar bio primoran da sazove sastanak upravnog odbora, na kojem je taj problem rešen u mladićevu korist. Za Kamegija je ovo bilo pitanje onoga što je sam nazivao „poštenom upotrebom“. Kao što će kasnije 114Andrew Camegie, govor održan u Grejndžmautu, u Škotskoj, septembra 1887, citiran u: Burton J. Hendrick, The Life o f Andrew Carnegie (Garden City, NY: Doubleday, Doran, 1932). 115Citirano u: Krass, Carnegie.

Kamegi nudi ujka Semu svoje poverenje u vidu ,Zveri poverenja" - karikatura u časopisu Harpers vikli

mnogo puta dokazati, svaki je problem pravičnosti, svako pitanje prava, svaki pokušaj samousavršavanja imao težinu samo ako je naposletku samom Kamegiju pribavljao veću ušteđevinu ili veću moć. „Novac nije ništa u poređenju s moći“, rekao je jednom svom poslovnom saradniku nekih dvadeset pet godina kasnije.116 Sjedinjene Države na kraju devetnaestog veka pružile su Karnegiju savršeno tle za njegova ubeđenja. Pozvan jednom prilikom da pohvali američke institucije u poređenju sa onima u rodnoj Škotskoj, opisao je svoju novu domovinu kao „savršeno mesto za bavljenje sopstvenim poslom“. U Sjedinjenim Državama, tvrdio je, ,,um je oslobođen sujevemog poštovanja starih običaja, nezadivljen veličanstvenim i besmislenim izgledom i formom“. Kao što ističe njegov biograf Piter Kras, u Kamegijevom opisu američke utopije „nema ni pomena pobuna radnika u tekstilnoj industriji i industriji gvožđa koje su rasterale policijske snage, nema ni reči o ropstvu, izmeštanju Indijanaca, ili o ženskom pokretu za jednakost u raspravi 116Citirano u: Winkler, Incredible Carnegie.

94

A lberto M a n g el

o pravu glasa. [Kamegi] je imao selektivno pamćenje; draže mu je bilo da se ne obazire na tamnu stranu Amerike, kao što je činio i dok je zarađivao milione na čeliku dok su njegovi izrađeni i eksploatisani radnici umirali u velikom broju“.m Kamegi je verovao da čovek mora biti nemilosrdan ako želi da se obogati, ali takođe je verovao da takvo bogatstvo treba upotrebiti u „prosvetiteljskom duhu“ društva koje je eksploatisao. Po njegovim protivnicima, biblioteke koje je osnivao samo su stepenice koje su vodile ka ličnoj slavi. Novac je retko davao na knjige, već samo na zgrade u kojima ih je trebalo smestiti, no čak je i tada tražio da grad obezbedi zemljište i novac za održavanje biblioteke. Zahtevao je da njegove biblioteke rade efikasno poput njegovih fabrika i da ne bude nikakvih nepotrebnih troškova. Novac nije davao državnim bibliotekama ili članarinskim bibliotekama, budući da su te institucije imale pristup drugim fondovima. „Kupio je slavu i platio je gotovinom“, jednom je duhovito primetio Mark Tven.118 Mnogi su kritikovali Kamegijeve biblioteke kao nedemokratske, proglašavajući ih za „centre uspostavljanja društvene kontrole nad radničkom klasom“, koji „nameću čitaocima kapitalističke ideje i vrednosti u pokušaju da kontrolišu njihove ideje i delanja“.119Šta god bilo posredi, ove su biblioteke imale i drugu svrhu osim Kamegijevog samoveličanja. Kadaje arhitekt koji je projektovao Kamegijevu prvu biblioteku zatražio od milionera njegov grb da ga uklešu iznad ulaza, Kamegi, koji nije posedovao ništa slično, predložio je umesto toga alegorijsku sliku izlazećeg sunca okruženog rečima „Neka bude svetlost“.120 Decenijama su Kamegijeve biblioteke predstavljale paradoks: spomenik u slavu svog osnivača i plodonosni instrument kulture koji je pomogao buđenje više hiljada intelektualnih života. Desetine pisaca potvrdile su svoj dug Kamegijevim bibliotekama. Džon Apdajk je, govoreći o iskustvu koje je kao tinejdžer stekao u Kamegijevoj čitaonici u Pensilvaniji, istakao svoju zahvalnost ,,na slobodi koja mi je data u mladalačkim danima kada, uopšteno ll7Krass, Carnegie. "'C itirano u: George S. Bobinski, Carnegie Libraries (Chicago: American Library Association, 1969). " 9Krass,Carnegie. 120Andrevv Camegie, Round the World (New York: Charles Scribner’s Sons, 1884).

Biblioteka noću

95

posmatrano, ili postajemo čitaoci za čitav život ili ne“. Zaključio je sledeće: „Neka vrsta nebesa mi se tamo ukazala“.121 Judora Velti je početke svog književnog života povezala s Kamegijevom bibliotekom u Džeksonu, u Misisipiju. Kao što je Kamegi zahtevao, njegova je donacija zavisila od toga da li će društvo moći da garantuje održavanje i neometano funkcionisanje biblioteke; u Džeksonu 1918. godine bibliotekarka zadužena za ove zadatke Ex libris Endrua Kamegija bila je izvesna gospođa Kalovej. Gospođa Kalovej je, sećala se Judora Velti, ,,u potpunosti sama rukovodila bibliotekom, sa mesta na kojem je sedela iza radnog stola, leđima okrenuta knjigama, gledajući prema stepeništu, zmajskog oka uprtog u ulazna vrata, na koja je sa ulice mogao ući ko zna ko. TIŠINA, ispisana velikim cmim slovima, visila je na upozorenjima istaknutim na sve strane“. Gospođa Kalovej je imala sopstvena pravila vezana uz knjige. ,,Ne možete vratiti knjigu u biblioteku istog dana kada ste je uzeli; nije je zanimalo da li ste pročitali svaku reč u njoj i da li ste morali početi sa čitanjem druge. Mogli ste uzeti dve i samo dve knjige odjednom; to je važilo i dok ste bili dete, kao i kasnije, tokom čitavog vašeg ž i v o t a N o takva proizvoljna pravila nisu uticala na čitalačku strast Judore Velti; ono što je bilo bitno bilo je to da je neko (tada nije znala ko je bio taj daleki dobročinitelj) otvorio kovčeg s blagom namenjen njoj lično (kako je verovala), zahvaljujući kojem je njena „strastvena želja za čitanjem“ istog trenutka bila ispunjena.122 Sarkastični kritičar H. L. Menken imao je primedbe. „Idite u najbližu Kamegijevu biblioteku“, upućivao je, ,,i pogledajte katalog 121John Updike, ,,I Was a Teen-Age Library User“, u: Odd Jobs (London: Andre Deutsch, 1992). 122Eudora Welty, One Writer’s Beginning (Cambridge, MA - London: Harvard UniversityPress, 1984).

96

A lberto M a n g el

knjiga. Izgledi su pet prema jedan da ćete otkriti da je to mesto puno književnog smeća, a da je u njemu dobrih knjiga koliko i u nekoj bostonskoj knjižari.“123 No za većinu pisaca sama mogućnost stupanja na mesto gde knjiga kao da ima bezbroj, nadohvat ruke, užitak je sam po sebi - čak i ako fond nije izuzetan. „Znala sam da je to raj“, pisala je Judora Velti kasnije, „znala sam to tada. Ukus nije ni blizu toliko bitan; on dolazi kasnije. Ja sam želela da čitam istog trenutka. Jedino čega sam se plašila bilo je da će se knjige završiti.“ Možda je sam Kamegi verovao da će zgrada koju je platio poslužiti kao dokaz njegovih, kako je rekao: „nastojanja da zemlju učinim boljom nego što sam je zatekao“.124 Šta god da je želeo, za stotine hiljada čitalaca Kamegijeve su biblioteke postale ne dokaz nekakve nesebične ili egoistične namere, niti velikodušnosti jednog milionera, već nužno intelektualno uporište u samoj srži svakog pismenog društva, mesto gde se svim građanima, pod uslovom da umeju da čitaju, daje osnovno pravo da sebe učine „moćnim u borbi protiv đavola“.

123H.L. Mencken, Prejudecies: Fourth Series (New York: Alfred A. Knopf, 1924). 124Citirano u: Bobinski, Carnegie Libraries.

Biblioteka kao sen No, toje cena koju moramo daplatimo za stabilnost. Čovek mora da bira između sreće i onoga što se nekada nazivalo visokom umetnošću. Žrtvovali smo visoku umetnost. Oldos Haksli, Vrli novi svet

Sanjamo o biblioteci koja bi obuhvatala stvaralaštvo svih a ne bi pripadala nikome, o biblioteci koja bi bila besmrtna i na neki zagonetan način unosila red u ovaj svet, a pri tome smo ipak svesni da svaki uređeni izbor, svako katalogizovano carstvo imaginacije, uspostavlja tiransku hijerarhiju zasnovanu na izostavljanju. Svaka biblioteka je isključiva, zato što posle izvršenog odabira, ma koliko obuhvatnog, van njenih zidova ostaju nepregledne police pisanog stvaralaštva koje je izostavljeno zbog razloga ukusa, znanja, prostora i vremena. Svaka biblioteka priziva sopstvenog mračnog duha; svako uređivanje biblioteke stvara, već na samom početku, i jednu avetinjsku biblioteku ispunjenu senima odsutnih dela. Od devedeset Eshilovih komada samo ih je sedam stiglo do nas; od osamdesetak Euripidovih drama, samo osamnaest (ako ubrojimo Resa, čija je autentičnost sporna); od stotinu i dvadeset Sofoklovih komada, svega sedam. Ako je svaka biblioteka na neki način odraz svojih čitalaca, onda je takođe i slika onoga što nismo, i što ne možemo biti. Čak i uz najveće mere opreza, bilo koji izbor knjiga biće veći nego što mu ime kazuje, te će radoznali čitalac pronaći nešto opasno (poželjno ili nepoželjno) i na najsigumijem, najnadziranijem mestu. Možda

98

A lberto M a n g el

Spaljivanje knjiga u Varšavi u Indijani

grešimo u tome što biblioteku posmatramo kao sveobuhvatni ali neutralni prostor. „Hteli ne hteli“, napisao je američki pesnik Arčibald Makliš kad je radio kao bibliotekar u Kongresnoj biblioteci, „čuvari ne mogu biti neutralni.“125 Svaka biblioteka istovremeno prihvata i odbacuje. Svaka biblioteka je po definiciji rezultat izbora, i nužno je ograničenog obima. Pri tome jedan izbor isključuje drugi, onaj koji nije načinjen. Mogu se povući nebrojene paralele između čitalačkog čina i čina cenzurisanja. Ova implicitna cenzura prisutna je već u prvim bibliotekama za koje znamo da su postojale u Mesopotamiji s početka trećeg milenijuma pre n. e.126 Za razliku od zvaničnih arhiva u kojima su pohranjivani izveštaji o svakodnevnim i kratkoročnim delatnostima određenih grapa, ove biblioteke sakupljale su dela opštije prirode, kao što su takozvani kraljevski zapisi (kamene ili metalne spomen-ploče koje kazuju o važnim političkim događajima, nalik plakatima svojstvenim Evropi sedamnaestog veka ili današnjim bestselerima koji 125Archibald MacLeish, ,,Of the Librarian’s Profession“, u A Time to Speak (London: Faber, 1941): 126Georges Roux, Ancient Iraq (London: George Allen & Unwin, 1964).

Biblioteka noću

99

govore o tekućim događajima). Ove biblioteke su najverovatnije bile privatno vlasništvo - lični prostor koji su kreirali ljubitelji pisane reči i često nalagali pisarima da, kao obeležje posedništva, na tablici ispišu vlasnikovo ime. Čak su i biblioteke u sastavu hramova obično nosile ime nekog visokog sveštenika ili drugog velikodostojnika odgovornog za zbirku. Radi očuvanja reda napravljenog određenom metodom razvrstavanja i katalogizacije, na nekim knjigama nalazio se kolofon s rečima upozorenja čija je svrha bila da odvrati svakoga od nakane da neovlašćeno menja ili prepravlja pripisanu kategoriju. Na jednom rečniku iz sedmog veka pre n. e. nalazi se sledeća molitva: „Nek Ištar blagoslovi čitaoca koji ne izmeni ovu tablicu niti je premesti na drugo mesto u biblioteci i nek Boginjin gnev i osuda padnu na onoga ko se usudi da ukloni ovu tablicu iž zgrade.“127 Ovo upozorenje stavio sam na zid svoje biblioteke da je čuva od noćnih korisnika. Većina vlasnika ovih zbirki bila je kraljevske krvi, a svoje su biblioteke punili uz pomoć ljudi koji su za njih kupovali i pljačkali. Da bi dopunio svoju ionako pozamašnu biblioteku, kralj Asurbanipal imao je običaj da širom svog prostranog kraljevstva razašalje izaslanike u potragu za bilo kojim naslovom koji je nedostajao u biblioteci. Nije se rukovodio nikakvim posebnim principom kategorizacije (koja je kasnije primenjena na zbirku); nasumično je nagomilavao sve što mu dopadne do ruku.128 Sačuvano je pismo u kome Asurbanipal, pošto je sačino spisak knjiga za kojima traga, zahteva da se smesta prione na izvršenje zadatka. „Pronađite ih i pošaljite meni. Ništa ih ne sme zadržati na putu. A ako ubuduće otkrijete tablice koje nisu navedene na ovom spisku, pomno ih proučite i ako budete smatrali da su zanimljive i korisne za biblioteku, uzmite ih i pošaljite meni.“129 Po sličnom svaštarskom nagonu sastavljeni su i drugi mesopotamski spiskovi i katalozi. Govoreći o čuvenom Hamurabijevom zakoniku, skupu zakona iz osamnaestog veka pre n. e., istoričar Žan Botero istakao je činjenicu da se u njemu navodi ,,ne samo ono što se sreće u uobičajenoj i svakodnevnoj životnoj stvamosti nego i ono što je nesvakidašnje i nastrano: u krajnjoj liniji, sve moguće.“m 127David Diringer, The Book Before Printing (New York: Dover, 1982). 128Casson, Libraries in the Ancient World. 129Escolar, Historia de las bibliotecas. 130Jean Bottero, Mesopotamie. L'ecriture, la raison et les dieux (Paris: Gallimard, 1987).

100

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

101

Mada je biblioteka kakva je bila Asurbanipalova bila očigledan pokazatelj zemaljske moći, nijedan čovek, ma koliko bio iz kraljevske loze, nije mogao očekivati da će je celu pročitati. Da bi pročitao sve knjige i saznao sve što u njima piše, kralj je upošljavao oči i ruke drugih ljudi koji su iščitavali tablice i ukratko ispisivali njihov sadržaj, tako da je kralj, pošto bi pročitao ove sažetke, mogao da se diči time da poznaje celokupni sadržaj biblioteke. Učeni ljudi su birali meso iz tekstova, a onda ga, „poput pelikana“, sažvakavali u korist drugih ljudi. Četiri veka posle Asurbanipala, u prvoj polovini drugog veka pre n. e., dva vodeća bibliotekara u Aleksandriji, Aristofan iz Bizanta i njegov učenik Aristarh sa Samotrake, odlučili su da na sličan način pomognu svojim čitaocima. Ne samo da su birali, tumačili i pojašnjavali svakojaka značajna dela nego su se latili pravljenja kataloga pisaca koji su, po njihovom mišljenju, u spisateljskoj umešnosti nadmašili sve druge.131 Oba učenjaka bila su odlično kvalifikovana za taj posao. Aristofan je pre toga priredio Homerova i Hesiodova dela,132 a izdanju Hesiodovih dela dodao je i kratke napomene u kojima je naveo druge pisce koji su se bavili istom materijom; ove napomene, poznate kao hipoteze, zapravo su kritičke bibliografije koje su čitaocima u sažetom obliku davale tačan uvid u određenu temu. I Aristarh je bio priređivač Homerovih dela, a njegova su stroga merila postala legendama do te mere da je svaki potonji zahtevni kritičar koji se ugledao na njega nazivan aristarhom. Ovi spiskovi „najboljih pisaca“ (spiskovi koje će, skoro dve hiljade godina kasnije, učenjak David Runken nazvati ,,kanonima“133) uvažavani su i prepisivani tokom srednjeg veka i renesanse, čime su odabranim piscima obezbedili besmrtnost u svetu književnosti jer su njihova dela bila tražena i brižljivo proučavana. S druge strane, pisci koji su izostavljeni sa ovih spiskova nisu smatrani vrednim pažnje te je na njih pao pepeo zaborava. Ovaj dugački, nikada nenapravljeni katalog zanemarenih pisaca opseda nas svojim odsustvom. 131Casson, Libraries in the Ancient World. 132Autor je i čuvenog traktata o atiCkim prostitutkama. l33Escolar, Historia de las bibliotecas.

Crtež iz doba nacističke Nemačke koji prikazuje spaljivanje knjiga.

Teret odsustva osobina je svake biblioteke u istoj meri koliko i prostomo ograničenje i obavezno sortiranje. U biblioteci mog Nacionalnog liceja u Buenos Airesu osećali smo ga iza masivnih drvenih vrata, u prijatnom polumraku, i ispod svetiljki sa zelenim abažurom koje su me pomalo podsećale na svetiljke u spavaćim kolima voza. Sa mermemim stepeništem iznad, popločanim podom ispod, i redovima sivih polica između, biblioteka je izgledala kao paralelni svet, koji vam uliva strah i sigumost u isti mah, svet u kojem je moja lična priča sadržala neke druge dogodovštine i imala neke druge završetke. Nadasve, odsustvo (knjiga koje su smatrane nepriličnim, opasnim, provokativnim) zjapilo je iz mračnih rupa kojima su bile ispresecane nebrojene police knjiga koje su se uzdizale do plafona.

102

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

103

u to vreme, kao Meka, posve nedostupna nevemicima, a teško dostupna vemicima kao što sam ja. Pomislili biste da se administracija rukovodi nekim mudrim principom po kome je dobro obeshrabrivati umetnost i nauku: samo bi se onaj koga tera krajnja nužda, ili nesavladiva strast, dragovoljno podvrgao torturi i odricanju koji su bili neophodni da bi se zavirilo u knjige. Radno vreme biblioteke bilo je kratko i nerazumno, osvetljenje slabo, kartice u neredu; zimi, bez grejanja; umesto stolica neudobna i bučna metalna sedala bez naslona; i za kraj, bibliotekar je bio jedna drska, neotesana i neopisivo ružna neznalica, smeštena na samom ulazu da svojom pojavom i urlanjem prestravi sve koji bi želeli da uđu.134

Natpis s rečima upozorenja u Prezbiterijanskoj biblioteci

Pa ipak, nmogi naizgled bezazleni naslovi zavaravali su kritičko oko bibliotekara. Sećam se kako su se, u tišini koju je narušavao šapat kratkih razgovora, neke knjige spontano otvarale na određenim stranicama: Lorkin Ciganski romansero na „Nevemoj ženi“, Selestina na sceni u javnoj kući, Kortasarove Nagrade na poglavlju u kome zli momar zavodi jednog dečaka. Kako su ovi zabranjeni tekstovi dospeli u našu pristojnu biblioteku nikad nismo saznali, i pitali smo se koliko će vremena proći pre nego što bibliotekar otkrije da, tu pred njegovim nosom, generacija za generacijom povodljivih učenika popunjava praznine na policama tako što selektivno čita ove skandalozne knjige. Može biti da je, kao što kaže Primo Levi u svojim memoarima, prećutna svrha bibliotekara da se postara da samo onima koji zaista žele da dođu do knjiga dozvoli pristup u svetilište. Po Leviju, biblioteka Hemijskog instituta u Torinu je tridesetih godina dvadesetog vekabila

Poput Levijeve neprijateljski nastrojene biblioteke ili one mnogo pristupačnije u mojoj školi, svaka biblioteka, pa i one pod najstrožim nadzorom, sadrži potajno buntovničke tekstove koji promaknu bibliotekarovom oku. Dok je kao zatvorenik u ruskom logoru nadomak polamog kruga, kako kaže, „robijao na severu“,135 Josif Brodski je čitao pesme Vistana Hjua Odena i upravo su ga one učvrstile u nameri da ne poklekne pred svojim tamničarima i da ustraje zarad slobode koju je na trenutke spoznao u pesmama. Haroldo Konti, podvrgnut mučenjima u ćelijama argentinske vojske tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, utehu je nalazio u Dikensovim romanima, koje mu je tamničar dozvolio da zadrži.136 Piscu Varlamu Šalamovu, koga je Staljin zbog „kontrarevolucionamog delanja“ poslao na prinudni rad u rudnike zlata na Kolimi, sama zatvorska biblioteka bila je rudnik zlata koji je ,,iz nepoznatih razloga, izmakao nebrojenim inspekcijama i ,,čistkama“ kojima su listom podvrgnute sve biblioteke u Rusiji“. Na policama ove bedne biblioteke, Šalamov je neočekivano pronašao blago kao što je stvaralaštvo Bulgakova ili pesme Majakovskog. „Činilo se“, kaže on, „kao da vlast želi da pruži nekakvu utehu zatvorenicima tokom dugog puta koji je pred njima, tokom golgote koja ih čeka. Kao da su mislili: ’Zašto cenzurisati štivo onima kojima nema spasa?’“137 134Primo Levi, II sistema periodico. 135Brodsky, ,,To Please a Shadow“, u Less Than One. 136Eduardo Anguita —Marti Caparrćs, La voluntad: Una historia de la militancia revolucionaria en la Argentina 1973-1976, tom II (Buenos Aires: Norma, 1998). 137 Varlam Chalamov, Mes bibliotheques, prev. Sophie Benech (Paris: Editions Interfćrences, 1988).

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

Dešava se da oni koji preuzmu na sebe zadatak da paze koje će knjige ući u bibliotečki fond vide opasnost tamo gde je drugi ne vide. Tokom potere za „subverzivnim elementima“ za vreme vojne diktature u Argentini, Urugvaju i Čileu sedamdesetih godina dvadesetog veka, svi kod kojih se pronađe ,,sumnjiva“ knjiga mogli su biti uhapšeni i zatvoreni bez optužbe. ,,Sumnjive“ su bile pesme PablaNerude i Nazima Hikmeta (jer su bili komunisti), romani Tolstoja i Dostojevskog (jer su bili Rusi), kao i svaka knjiga sa opasnom reči u naslovu, kao što je Stendalova Crveno i crno ili japanski klasik iz šesnaestog veka Drugarske Ijubavi samuraja. U strahu od iznenadnih upada policije, mnogi ljudi uništavali su svoje biblioteke tako što su knjige spaljivali u klozetskim šoljama, a vodoinstalatere je zbunila nagla epidemija popucalih šolja (porcelan je pucao zbog toplote oslobođene sagorevanjem papira). „Njegova deca su ga videla dok je spaljivao svoje knjige“ rečenica je koja je, smatra romansijer Herman Garsia, obeležila generaciju ljudi koji su ubijani, mučeni ili proterani.138

Kao što sam već rekao, svaka biblioteka, samim svojim postojanjem, priziva zabranjenog ili zaboravljenog dvojnika: nevidljivu ali opasnu biblioteku knjiga koje, zbog kvaliteta, teme ili čak veličine, nisu smatrane prikladnim da se sklone i sačuvaju pod njenim krovom. Krajem šesnaestog veka, zagriženi jezuita Jakob Gretser javno brani cenzuru u knjizi s jasnim naslovom O zakonima i običajima koji se tiču žabranjivanja, prečišćavanja i uništavanja jeretičkih i moralno štetnih knjiga. Zahvaljujući svojoj erudiciji, Gretser je postavljen na mesto savetnika katoličke crkve kada je u Madridu 1612. godine sastavljan Spisak zabranjenih knjiga\ tu istu erudiciju iskoristio je da podrži stanovište (očigledno mnogim ljudima) da je cenzurisanje knjiga bilo i ostalo uobičajena praksa među svim narodima tokom cele istorije. Gretserov mračni rodoslov počinje s neznabošcima koji su spalili Ciceronov spis O prirodi bogova (zbog toga što, kako kaže jedna drevna, nedokazana priča, suviše naginje monoteizmu), i ide do spaljivanja knjiga Luterovih i Kalvinovih sledbenika.141 Da je Gretser mogao da vidi šta nosi budućnost, na njegovom spisku našle bi se i ,,izopačene“ knjige koje su nacisti osudili na lomaču, dela ,,buržoaskih“ pisaca koja je zabranio Staljin, publikacije „komunističkih piskarala“ koje je zabranio senator Makarti, knjige koje su uništili talibani, Fidel Kastro, vlada Severne Koreje, službenici kanadske carinske uprave. Gretserova knjiga je zapravo nezvanična istorija onih kolosalnih biblioteka čiji se šapat čuje iz praznina na policama.142

104

Ljudi na vlasti imaju moć da zabrane neke knjige, i to iz najneobičnijih razloga. Zna se da je general Pinoče prognao Don Kihota iz čileanskih biblioteka jer je smatrao da taj roman opravdava građansku neposlušnost, a japanski ministar kulture zamerao je Pinokiju što stvara ružnu sliku o hendikepiranim ljudima prikazujući mačku koja se pretvara da je slepa i lisicu koja se pretvara da je hroma. Marta 2003. godine kardinal Jozef Racinger (budući papa Benedikt XVI) tvrdio je da knjige o Hariju Poteru „duboko kvare mlade hrišćanske duše koje se još nisu potpuno oblikovale“.139 Bilo je i drugih čudnih razloga zbog kojih su zabranjivane razne knjige, od Čarobnjaka iz Oza (leglo paganskih verovanja) do Lovca u raši (opasan uzor za adolescente). Kako se izrazio Vilijam Blejk, I ti i ja Bibliju čitamo danju i uveče, Al’ tebi cmo gde meni belo reče.140 138„Tiene hijos que lo vieron quemar sus libros“, u Germžn Garcia, La fortuna (Buenos Aires: Ediciones de la Flor, 2004). 139Elisabeth Rosenthal, „Don’t Count the Pope among Harry Potter Fans“, u The International Herald Tribune (Paris, 16-17. juli 2005). 140William Blake, „The Everlasting Gospel" a.1.13, u The Complete Poems, ur. Alicia Ostriker (Harmondsvvorth, Middlesex: Penguin, 1977).

105

Već sam spomenuo predanje koje optužuje generala Amr ibn el Asa da je zatražio od halife Omera da naredi spaljivanje knjiga u Aleksandriji. Omerov apokrifni odgovor zaslužuje da bude naveden ovde zato što odražava čudnu logiku koja stoji iza svakog spaljivanja knjiga, kako nekada tako i sada. Predanje kaže da je Omer dao odobrenje rekavši: „Ako je sadržina ovih knjiga u skladu sa Svetom knjigom, onda su one nepotrebne. A ako nije, onda su nepoželjne. 141Luciano Canfora, La Bibliotheque du Patriarche. Photius censure dans la France de Mazarin, prev. Luigi-Alberto Sanchi (Paris: Les Belles Lettres, 2003). 142Videti Leo Lovventhal, „Calibans Erbe“, u Schriften IV (Frankfurt am Main: SuhrkampVerlag, 1984).

106

A lberto M ang el

Biblioteka noću

107

U svakom slučaju, treba da nestanu u plamenu.“143 Omer je govorio - istina, suviše oštro - o fluidnosti koja je suštinska karakteristika književnosti. Zbog nje, nijedna biblioteka nije onakva kakva je prvobitno zamišljena, a često je slučaj da o sudbini biblioteke ne odlučuju oni koji su je stvorili zbog njenih dobrih strana nego oni koji žele da je unište zbog navodnih loših strana. Upravo to se desilo sa indijanskom književnošću Seveme i Južne Amerike, od koje jedva šta da je sačuvano do danas. Velike biblioteke i arhive naroda koji su pre Kolumba živeli u Meksiku i Centralnoj Americi sistematski su uništavane od Evropljana, koji su želeli kako da ih liše identiteta tako i da ih privedu Hristovoj veri. Australijski pesnik A. D. Houp kazuje kako su španski konkistadori spaljivali knjige Maja: Dijego de Landa, jukatanski nadbiskup - Bog mu pobožnu dušu prokleo vavek Sabra njine đavolje slikovnice na grešni kup Zabrani ih redom sve, i zapali zanavek; Ali potrudi se da sačuva kalendar Da računaju vreme što im Đavo dade. Ova neznabožačka stvorenja imadoše života dar Devedeset miliona godina pre no što Eva pade. To bi dovoljno: spališe knjige Maja, Spasiše im duše i o svojim brigu nastaviše. Dijego de Landa uvek gleda u lepoti raja Prema Bogu: Bog nikad na njega ne pogledaše.144 143Istu priču prenosi tunižanski istoričar iz četmaestog veka Ibn Haldun, ali je ovoga puta reč o islamskom osvajanju Persije. Prema toj verziji, kada je vojskovođa Saad ibn Abi Vakas ušao u osvojenu kraljevinu, zatekao je ogroman broj knjiga i pitao Omera ibn Hataba da li da taj plen podeli vemicima. Omer je odgovorio: „Baci ih u vodu! Ako su one vodič do Istine, Bog nam je već dao bolji. A ako su u njima sve same laži, otarasićemo ih se uz Božju pomoć.“ Zbog toga se, kaže Ibn Haldun, danas o Persijancima ništa ne zna. U Ibn Haldun, Prolegomena [u Al-Muqaddima: Discours sur l 'historie universalle (Paris: Sindbad, 1967-68)]. 144Zahvaljujem Irvingu Vordlu što mi je ukazao na ovu pesmu od A. D. Houpa, u Collected Poems 1930-1970 (Sydney: Angus and Robertson, 1972).

Gravira iz devetnaestog veka rađena na osnovu portreta iz šesnaestog veka koji prikazuje nadbiskupa Huana de Zumaragu

Savremenik Dijega de Lande, fratar Huan de Zumaraga, ,,ime koje zaslužuje besmrtnost koliko i Omerovo“, kaže Vilijam Preskot u svom klasiku Osvojenje Meksika,145isto je učino sa knjigama Asteka. Zumaraga je rođen u Durangu na severu Španije 1468. godine, a školovao se u franjevačkom manastiru u Aransasu, u Baskiji. Kada je dobio nameštenje u Svetoj inkviziciji, prvi inkvizicijski zadatak dobio je od cara Karla V ,,da lovi biskajske veštice“ u sevemoj Španiji. Zumaraga se toliko dobro pokazao da je nedugo zatim poslat u Potkraljevinu Meksiko, gde ga je čekalo mesto biskupa. Godine 1547. papa Pavle II krunisao ga je za prvog meksičkog nadbiskupa. Zumaraga je proveo sedam godina na čelu meksičke inkvizicije, od 1536. do 1543, i u tom periodu napisao je katehizis za lokalne novoobraćenike i kratki priručnik o hrišćanskom učenju za upotrebu u misijama, nadzirao je prevođenje Biblije na nekoliko lokalnih jezika i osnovao licej Santa Kruz u Tlaltelolku, gde su sinovi domaćeg plemstva sticali znanje iz latinskog jezika, filozofije, retorike i logi145 William H. Prescott, History o f the Conguest o f Mexico and History o f the Conquest ofPeru (orig. 1843-1847) (New York: Random House, Modem Library, 1986).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

ke i tako postajali „dobri hrišćani“. No Zumaragino ime uglavnom se vezuje uz dva događaja koja su ostavila dubok trag u meksičkoj istoriji: zaslužan je za otvaranje prve štamparije u Novom svetu i odgovoran je za uništenje najvećeg dela obimne književnosti astečkog carstva. Već dugo je Zumaraga bio ubeđen da knjige neophodne za preobraćenje domaćeg stanovništva treba da se štampaju lokalno, jer je smatrao da je teško, s druge strane okeana, nadzirati tačnost prevoda na indijanske jezike i imati kontrolu nad sadržajem verskih knjiga namenjenih domaćem stanovništvu. Na povratku u Španiju 1533. godine, posetio je nekoliko štampara u Sevilji da pronađe nekog ko je spreman da mu pomogne u osnivanju štamparije u Meksiku. Poslovnog partnera pronašao je u Jakobu Krombergeru, Jevrejinu koji je prihvatio hrišćanstvo, s dugogodišnjim iskustvom u pravljenju knjiga i voljnom da u preduzeće na drugoj strani okeana uloži „štamparsku mašinu, boju, slova i hartiju, kao i druga potrebna oruđa, u ukupnoj vrednosti od 100.000 maraveda“U6, i da kao izaslanika pošalje jednog od svojih pomoćnika, Italijana pod imenom Huan Pablos iliti Đovani Paoli. Čudni su putevi cenzorski. Na mestu inkvizitora, Zumaraga je bio u obavezi da pronalazi i kažnjava sve koji su smatrani neprijateljima katoličke crkve - idolopoklonike, preljubnike, bogohulnike, veštice, luterane, Mavre i Jevreje - i on je to činio s neverovatnom žestinom. Preobraćenim Jevrejima se, još od Kolumbovog vremena, nije dozvoljavalo da se nastanjuju u kolonijama. No pošto je novčani kapital potreban za poslovanje u Novom svetu često bio u rukama jevrejskih i mavarskih preobraćenika, ilegalno doseljavanje postalo je uobičajena pojava prvih godina šesnaestog veka, a do 1536. u Meksiku je postojala znatna jevrejska zajednica. Prva uredba protiv jeretika i Jevrejau Meksiku datira iz 1523. godine i propisuje da svako ko prijavi preobraćenog Jevrejina da u tajnosti vrši svoje verske obrede dobija trećinu Jevrejinove konfiskovane imovine (preostale dve trećine idu kraljevskom blagajniku i sudiji). Optužbe su, stoga,

pljuštale, a Zumaragaje prednjačio po nemilosrdnoj odlučnosti s kojom je progonio Jevreje, često ih osuđujući na lomaču na osnovu i najmanjeg dokaza.147 Otud pomalo zbunjuje što je Zumaraga odlučio da koristi usluge jednog preobraćenog Jevrejina za osnivanje štamparije u Meksiku. Iako nema sumnje da je Zumaraga bio svestan porekla svog poslovnog partnera, nikada nije objasnio zašto je baš njega odabrao, a nama, skoro pet vekova kasnije, ostaje da se pitamo kako je inkvizitor opravdavao svoj odnos sa ,,nečistim“ Krombergerom. Isto tako nam nije poznato da li je Zumaraga uviđao paradoksalnost situacije u kojoj je istovremeno stvarao i uništavao knjige. Nedugo pošto je postavljen za glavnog inkvizitora, poslao je vojnike da prečešljaju najzabačenije krajeve kolonije i iz skrovišta isteraju sve osumnjičene za posedovanje astečkih obrednih predmeta i ukrašenih knjiga. Služeći se podmićivanjem i mučenjima, otkrio je gde su dobrostojeći Asteci sklonili vredne umetničke zbirke i celokupne biblioteke, „naročito iz Teskuka“, piše Preskot, „najrazvijenijeg sedišta oblasti Anahvak, i glavnog državnog arhiva“ . Konačno, kada su njegovi izaslanici prikupili neverovatan broj umetničkih slika i knjiga, Zumaraga je naredio da se nabacaju na veliku lomaču na gradskom trgu Tlaltelolka i zapale. Vatra je, po rečima svedoka, gorela nekoliko dana i noći. Zahvaljujući naporima drugih, prosvetljenijih Španaca (fra Bernardina de Saguna, na primer, koji je sačuvao i preveo nekoliko astečkih tekstova), možemo približno da zamislimo šta je sve izgubljeno: jedno složeno poimanje sveta, sa sopstvenom teologijom, pesmama, pričama, istorijskim zapisima, filozofskim i proročkim knjigama, naučnim raspravama i astronomskim kartama.148 Među blagom koje je nekim čudom sačuvano, naučnici su u takozvanim Tajnim arhivama Vatikana 1924. godine pronašli četmaest od trideset poglavlja Knjige razgovora, poslednjeg velikog dela napisanog sredinom šesnaestog veka na nahvatlu (što je jedan od mnogobrojnih jezika govorenih u astečkom carstvu). Knjigu čini niz upečatljivih

146 Jacques Lafaye, Albores de la imprenta: El libro en Espaha y Portugal y sus pose siones de ultramar (siglos XV-XVI) (Mexico: Fondo de Cultura Economica, 2002). Jedan maravedi vredeo je 14 šilinga.

l47Richard E. Greenleaf, Zumarragayla Inquisicion mexicana 1536-1543, prev. Victor Villela (Mexico: Fondo de Cultura Econćmica, 1998). 148Videti Miguel Lećn Portilla, El reverso de la conquista (Mexico: Editorial Joaqufn Motiz, 1964).

108

109

A lberto M ang el

Biblioteka noću

razgovora, nalik Platonovim, u kojima grupa indijanskih sveštenika i učenih ljudi govori u odbranu astečkog pogleda na svet nasuprot katoličkoj dogmi. Dela poput Knjige razgovora (u čiju brojnost ne treba sumnjati) pomogla bi Evropljanima da razumeju narod s kojim su se susreli i omogućila bi razmenu znanja i iskustva. Uništavanje tuđih kultura glupo je čak i sa političke i religijske tačke gledišta, jer uskraćuje mogućnost lojalnosti, preobraćenja ili asimilacije. U raspravi napisanoj pred samu smrt 1588. godine, španski dominikanac Dijego Duran tvrdi da je u cilju preobraćenja domaćeg stanovništva Novog sveta neophodno poznavanje njihovih običaja i religije, te osuđuje one koji su, poput Dijega de Lande i Zumarage, spaljivali drevne knjige:

ili skraćenih knjiga. Bez obzira na to što one više nisu dostupne, i što postoje samo u maglovitom sećanju čitaoca ili u još maglovitijem sećanju tradicije i predanja, te knjige su postale na neki način besmrtne. „Prezira je vredna“, napisao je Tacit u prvom veku, „zabluda onih koji veruju da jednim bezobzimim činom mogu izbrisati sećanje čak i narednih pokolenja. Takva kazna, zapravo, povećava ugled plemenitih duša koje oni žele da ućutkaju, a tuđinske velmože, kao i svi drugi koji su posegli za sličnim nasiljem, za sebe su obezbedile samo sramotu, a za svoje neprijatelje neprolaznu slavu.“150 Biblioteke koje su nestale ili koje nikad nisu dobile priliku da nastanu, daleko su brojnije od onih koje danas možemo posetiti i predstavljaju karike u kružnom lancu koji nas sve optužuje i osuđuje. Tri i po veka posle Omerove visprene opaske, po nalogu zloglasnog Ibn Abi Emira el Mansura, mavarskog regenta Kordobe, vatra je progutala retku zbirku naučnih i filozofskih dela koja su njegovi prethodnici sakupili po andaluzijskim bibliotekama. Kao da s vekovne udaljenosti piše odgovor na Omerov nemilosrdni sud, istoričar Said Španac bio je podstaknut da kaže: „Stari su nipodaštavali ove nauke, a moćnici su ih kritikovali, dok su ljudi koji su ih izučavali optuživani za jeres i krivoveije. Posle toga, svi koji su posedovali znanje držali su jezik za zubima, sakrili su se da bi sačuvali tajnu svog znanja dok ne dođe neko prosvećenije doba.“1511 dalje čekamo. Petvekovakasnije, 1526. godine, osmanlijska vojska na čelu sa sultanom Sulejmanom II ujahala je u Budim i, u pokušaju da zatre kulturu osvojenog naroda, zapalila Biblioteku Korvinijanu, koju je 1471. godine osnovao kralj Matija Korvin i za koju se kaže da je bila jedan od dragulja mađarske krune.152Još tri veka posle ovog uništavanja, 1806. godine, Sulejmanovi potomci su ga nadmašili spalivši u Kairu veličanstvenu Fatimidsku biblioteku sa preko sto hiljada dragocenih kljiga.153

110

Oni koji su s puno žara (ali malo mudrosti) na početku spalili i uništili sve drevne indijanske piktografske spise, napravili su veliku grešku. Ostavili su nas u mraku - do te mere da se Indijanci klanjaju svojim, idolima u našem prisustvu, a mi ne razumemo šta se dešava u njihovim plesovima, na gradskim trgovima, u javnim kupatilima, u pesmama koje poju (kad oplakuju svoja drevna božanstva i vladare), na gozbama i slavljima; značenje svega toga nama je potpuno strano.149 Skoro niko iz krugova na vlasti nije obraćao pažnju na Duranova upozorenja. Uništavanje knjigaprekolumbovske Amerike svedočanstvo je straha koji vladari imaju od subverzivne moći pisane reči. Uvereni su da ponekad ni spaljivanje knjiga nije dovoljno. Biblioteke, samim svojim postojanjem, ne samo da potvrđuju nego i dovode u pitanje autoritet vlasti. Zato što se u njima čuva istorija, to jest, znanje za buduća pokolenja, zato što nas vode, to jest, upućuju u teškim vremenima, zato što oličavaju negdašnju i sadašnju moć, knjige u biblioteci mnogo su više od zbira njihovih pojedinačnih sadržaja, i smatrane su pretnjom još od početaka pismenosti. Nebitan je razlog uništenja biblioteke: svaka zabrana, skraćivanje, cepanje, pljačka ili krađa, stvara jednu glasniju, jasniju, dugotrajniju (pa makar i avetinjsku) biblioteku zabranjenih, pokradenih, opljačkanih, pocepanih l49Diego Duran, Historia de las Indias de Nueva Espana y Islas de la Tierra Firme, I: Uvod, navedeno prema Tzvetan Todorov, La conquete de l ’A merique (Paris: Editions du Seuil, 1982).

111

150Tacit, Anali [Paris: Gamier Freres, 1965. prev. prema Burnouf, komentari Henri Bornecque.] 151Eche, Les bibliotheques arabes publiques et semi-publiques en Mesopotamie. 152Znatan broj knjiga iz Korvinijane ostao je netaknut jer su se nalazile u kraljevskom dvorcu u Budimu, koji Turci nisu hteli da spale. Videti Csaba Csapodi & Klara CsapodiGardonyi, Bibliotheca Corviniana (Budapest: Magyar Helikon, 1967). 153Johannes Pedersen, Den Arabiske Bog (Kebenhavn: Gyldendal, 1946).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

U naše vreme vlasti primenjuju razne metode cenzurisanja koje nisu toliko drastične ali su i dalje efikasne. Marta 1996. godine, francuski ministar kulture, Filip Dust-Blazi, usprotivio se kultumoj politici gradonačelnika Oranža, člana Žan-Mari Lepenove izrazito desničarske partije, i naredio pretres gradske biblioteke. U izveštaju, objavljenom tri meseca kasnije, iznosi se da je gradonačelnik Oranža bibliotekarima bio naredio da s bibliotečkih polica povuku određene knjige i časopise: sve publikacije koje ne bi bile po volji Lepenovim pristalicama, sve knjige čiji su autori kritički raspoloženi prema partiji, kao i književnost nekih stranih naroda (sevemoafričke narodne pripovetke, na primer) koja se na smatra delom istinskog francuskog kultumog nasleđa.154 Cenzori znaju da se karakter čitalaca može odrediti prema knjigama koje čitaju. Posle 11. septembra 2001. godine, Kongres Sjedinjenih Država doneo je zakon, član 215. Zakona o patriotizmu, kojim se saveznim agentima dozvoljava da uzimaju podatke o knjigama koje su iznajmljene u svim javnim bibliotekama ili kupljene u bilo kojoj privatngj knjižari. ,,Za razliku od redovnih sudskih naloga za pretres, ovo novo ovlašćenje ne zahteva od policije da ima dokaze o izvršenom prekršaju niti da sudu predoče dokaze da se njihova meta sumnjiči za neki prekršaj. Osoblju biblioteke, isto tako, nije dozvoljeno da obavesti osumnjičene pojedince da su pod istragom.“155 Usled takvih zahteva, veliki broj biblioteka u Sjedinjenim Državama, pognuo je glavu pred vlastima i preispitao naslove sa spiska za nabavku. Dešava se i da puka slučajnost odluči o sudbini biblioteke. Godine 1702. učeni Ami Magnuson doznao je da su ubogi stanovnici Islanda, izgladneli, goli i bosi pod danskom vlašću, poharali stare islandske biblioteke - u kojima su se jedinstveni primerci Eda čuvali preko šest stotina godina - s namerom da od pergamenta ispisanog poezijom sašiju zimsku odeću. Kada je doznao za taj vandalski čin, danski kralj Frederik IV naredio je Magnusonu da otplovi na Island i spasi dragocene rukopise. Magnusonu je trebalo deset godina da

svuče kradljivce i ponovo sastavi zbirku, koja je, iako uprljana i isprošivana, brodom poslata za Kopenhagen, gde je strogo čuvana narednih četmaestak godina - dok je požar nije pretvorio u nečitljivi pepeo.156 Da li će sudbina biblioteka uvek biti tako neizvesna? Možda neće. Ako budu išle u korak s novom tehnologijom, virtuelne biblioteke mogu izbeći neke od pomenutih opasnošti; neće više biti opravdanja za skraćivanje, jer je kibemetski prostor praktično beskonačan, a posledice cenzure više neće pogađati tako veliki broj čitalaca, pošto cenzor, ograničen najednu administraciju i jedno mesto, ne može da spreči čitaoca da zabranjenom tekstu pristupi s nekog drugog udaljenog mesta, van cenzorovog domašaja. Ipak, jedno upozoremje: cenzor može upotrebiti internet kao sopstveno oruđe i posle toga kazniti čitaoca. Intemetski gigant Yahoo! je 2005. godine kineskoj službi državne bezbednosti dostavio podatke na osnovu kojih je novinar Ši Tao osuđen na deset godina zatvora jer je, kako se navodi u optužnici, koristio jedan njujorški vebsajt za cirkulaciju zabranjenih tekstova.157 Bez obzira na takve opasnosti, brojni su primeri slobode koju nudi veb. U Iranu, pod tiranijom mula, studenti su u mogućnosti da zabranjene tekstove čitaju onlajn; na Kubi, disidenti mogu da preko intemeta dođu do zvaničnih izveštaja Amnesti intemešenela i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava; u Rodeziji, čitaoci mogu s monitora da čitaju knjige zabranjenih pisaca. A dešava se da čak i hartija i mastilo prežive smrtnu kaznu. Jedan od izgubljenih Sofoklovih komada jesu Ahilove Ijubavi, čiji su primerci nestajali jedan za drugim, iz veka u vek, uništavani u pljačkama i požarima ili izostavljani iz bibliotečkih kataloga jer je bibliotekar možda smatrao da taj komad nije zanimljiv ili nema umetničku vrednost. Nekoliko reči je, ipak, nekim čudom sačuvano. ,,U srednjem veku, u Makedoniji“, objašnjava jedan od likova u drami Toma Stoparda, Izum Ijubavi, ,,uz poslednje slabašne plamičke svetlosti

154Le Monde (Paris, 4. septembar 1995). 155 Lawrence Donegan, „Anger as CIA homes in on new target: library users“, u The Observer (London, 16. mart 2003).

l36Richard F. Tomasson, Iceland: The First New Society (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1980). 157Joseph Kahn, ,,Yahoo helped Chinese to prosecute joumalist“, u The International Herald Tribune (Paris, 8. septembar 2005).

112

113

114

A lberto M a n g el

antičkog sveta, jedan čovek je prepisivao delove drevnih knjiga da ostavi u nasleđe svom mladom sinu, koji se zvao Septimije; tako je do nas stigla jedna rečenica iz Ahilovih Ijubavi. Ljubav je, rekao je Sofokle, kao led u dečjim rukama“.158 Verujem da sve koji su spaljivali knjige u snovima progone ovi skromni dokazi o tome da je knjiga ipak preživela.

Biblioteka kao oblik Nek ne ulazi niko ko ne zna geometriju. Natpis na Platonovim vratima, na Akademiji u Atini.

158Tom Stoppard, The Invention ofLove (London & Boston: Faber & Faber, 1997); Čin I.

Kad sam prvi put došao na mesto gde će biti moja biblioteka dočekalo me je kamenje i prašina, razasuti po pravougaonom prostoru veličine približno šest sa trinaest metara. Obrušeno kamenje ležalo je između golubamika i ložionice, koja će biti pretvorena u moju radnu sobu. Fini pesak zasuo bi listove puzavica svaki put kad bi neka ptica sletela na pregradni zid. Arhitektica koja je projektovala biblioteku je (na moju sreću) meštanka iz sela. Zahtevala je da se čišćenje zidina i gradnja obave tradicionalnim metodima, zbog čega je angažovala zidare vešte u obradi lokalnog tufa, boje maslaca i mekog kao peščar. Bilo je nesvakidašnje uživanje posmatrati ih kako slažu red po red, kamen do kamena, spretnošću veštih slovoslagača u starovremskim štamparijama. Ta slika mi je pala na pamet jer se u lokalnom govoru krupni kamen naziva velikim slovom (majuskula) a sitni malim slovom (minuskula), te se tokom podizanja biblioteke činilo sasvim prikladno da ovi naslednici vavilonskih graditelja izmešaju kamenje i slova. ^asse-m oi une majuscule!" dovikivali su jedan drugom, dok su moje knjige u kutijama mimo čekale dan kada će vaskrsnuti. Knjige daju pečat prostoriji u kojoj se nalaze, a ponekad mogu i da zasene ličnost vlasnika. S ovom čudnom pojavom dobro su upoznati praznoglavi blesani koji uvek hoće da se slikaju s redovima knjiga u pozadini u nadi da će im one dati auru učenosti. Seneka se

116

A lberto M

a n g el

Biblioteka noću

117

podsmevao čitaocima koji su se razmetali kućnim bibliotekama misleći da im one obezbeduju intelektualni prestiž; on je smatrao da treba posedovati tek mali broj knjiga, a ne „nepregledne police koje služe za ukras u dnevnoj sobi“.159 S druge strane, prostor u kojem držimo svoje knjige upravlja našim odnosom prema njima. Ne čitamo na isti način ako sedimo u kružnom prostoru ili u četvorougaonom, u prostoriji s niskom tavanicom ili u nekoj s visokim zabatima. Stanje uma u koje zapadamo dok čitamo, zamišljeni prostor koji stvaramo kad se zadubimo u knjigu, u skladu je ili u suprotnosti s fizičkim prostorom biblioteke, i na njega utiče udaljenost polica, zgusnut ili razređen raspored knjiga, ono što primamo čulom mirisa i dodira, kao i odnos svetla i senke. „Bibliotekar je, u nekoj meri, i arhitekt“, smatra Mišel Melo, direktor Biblioteke u Boburu u Parizu. ,,On gradi svoju zbirku kao zdanje u kojem čitalac mora naći put, otkriti sebe, i živeti “160 Biblioteka koju sam ja zamislio za svoje knjige, mnogo pre nego što su podignuti njeni zidovi, već je odražavala način na koji želim da čitam. Neki čitaoci vole da uhvate priču u zamku skučenog prostora; drugima okrugli, prostrani, javni prostor pomaže da lakše i bolje zamisle kako se tekst pruža prema udaljenim horizontima; a tu su i oni kojima je zadovoljstvo da lutaju po lavirintu, iz prostorije u prostoriju, iz poglavlja u poglavlje. Ja sam oduvek sanjao o dugačkoj, niskoj biblioteci gde bi na stolovima oko krugova svetlosti uvek bilo dovoljno tame da nagovesti da je napolju noć; zamišljao sam pravougaoni prostor u kome bi se zidovi ogledali jedan u drugom i u kome bih uvek osećao da su mi knjige, bilo s koje strane, nadohvat ruke. Čitam bez nekog određenog plana, dopuštam knjigama da se slobodno druže, da ih povezuje blizina, da se dozivaju preko prostorije. Oblik koji sam odabrao za svoju biblioteku podržava moje čitalačke navike.

Prijatna unutrašnjost Referentne biblioteke u Torontu

139Seneka [u The Stoic Philosophy ofSeneca: Essays and Letters, prevod i uvod: Moses Hadas (Garden City, NY: Doubleday Anchor, 1958)] 160,,Un bibliothecaire est toujours un peu architecte. 11 bđtit sa collection comme un ensemble a travers lequel le lecteur doit circuler, se reconnaitre, vivre. “ Melot, La sagesse du bibliothecaire.

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

119

Skica biblioteke u obliku mozga na Slobodnom univerzitetu u Berlinu

Ideja stavljena na papir, o biblioteci još nenaseljenoj čitaocima i knjigama, bez polica i odeljenja, nije ništa drugo do okvir određenog stila čitanja, svođenje jednog još uvek bezobličnog kosmosa na minimalni izraz: čisti geometrijski oblik. Četvrtasti prostori ograđuju i razdeljuju; okrugli prostori ukazuju na kontinuitet; drugi oblici izraz su drugih osobina. Referentna biblioteka u Torontu sastoji se od vertikalnog niza diskova. Biblioteka Bakingamske palate (gde je kralj Džordž III držao svoje knjige) bila je osmougaona. Prvobitna Biblioteka Ambrozijana u Milanu, stisnuta u tri prepravljene kuće koje jedva da su priličile „svinjama i besramnim prostitutkama“,161 zauzimala je uski pravougaonik. Biblioteku Slobodnog univerziteta

Kule u obliku knjiga gde je smeštena Francuska biblioteka u Parizu Slika gore: K raljevska biblioteka u B akingam skoj p a la ti u L o n d o n u Slika dole: P o luobličasti sv o d K atalonske biblioteke u B arseloni.

161Angelo Paredi, Storia dell’A mbrosiana [prev. Constance Mclnemy - Ralph Mclnemy (Notre Dame, IN: University Press ofNotre Dame, 1983)].

120

Biblioteka noću

A lberto M a n g el

n»»n nn nm

121

u Berlinu projektovao je Norman Foster tako da liči na lobanju, i poznata je po nadimku Mozak. Francuska biblioteka u Parizu u obliku je izokrenutog stola. Katalonska biblioteka u Barseloni je cilindar koso presečen napola po dužini. Biblioteka u nemačkom gradu Volfenbitelu, koju je projektovao arhitekt Herman Korb, ovalnog je oblika. Univerzitetska biblioteka u Frajburgu, sagrađena 1902. godine, ima oblik trougla. Na najstarijem sačuvanom projektu neke srednjovekovne biblioteke ona ima kvadratnu osnovu. Plan je napravljen u manastiru Rajhenau za Opatiju svetog Galena u Švajcarskoj, datiran je približno u 820. godinu i podeljen je na dva sprata. U prizemlju je skriptorijum, duž čije je dve strane raspoređeno sedam malih stolova ispod isto toliko prozora, s velikim stolom u sredini prostorije. Iznad se nalazi skladišni prostor za knjige, odakle se hodnikom stiže do velike galerije za hor gde se čuvaju liturgijski spisi.162 Rezultat je (izuzme li se hodnik i galerija za hor) savršen kubus u kojem gornje odeljenje odražava donje: knjige nastale ispod, u skriptorijumu, odlažu se iznad, u gomjim prostorijama, a potom ih prepisivači opet koriste u neprekidnom lancu književnog stvaranja. Ne znamo da li je ovaj plan ikad sproveden u praksi, ali skladan četvrtasti oblik mora da se nepoznatom arhitekti činio savršenim mestom za stvaranje, čuvanje i pregledanje knjiga. Biblioteka koju čine pravi uglovi sugeriše podelu na delove ili predmete, što je u skladu sa srednjovekovnim shvatanjem hijerarhijski ustrojenog i kategorizovanog kosmosa; kružna biblioteka je nešto izdašnija i dozvoljava čitaocu da zamisli kako je svaka poslednja stranica ujedno i prva. Za mnoge čitaoce idealna biblioteka bi bila kombinacija te dve, presek kruga i pravougaonika ili elipse i kvadrata, poput osnovne bazilike. Ideja nije nova. Krajem sedamnaestog veka Kraljevska biblioteka Francuske od lične zbirke Luja XI iz petnaestog veka izrasla je u obimnu kolekciju kojoj su doprineli darovi, ratni plen, kao i kraljevski dekret depdt legal, potpisan decembra 1537. godine, kojim se zahteva da se dva primerka svake knjige štampane u Francuskoj dopreme u Šato

Gore: Osnova biblioteke u Volfenbitelu. Dole: Horizontalna projekcija biblioteke jednog karolinškog manastira iz 820. godine

162 1990).

Johannes Duft, The Abbey Library ofSaint Gall (St. Gallen: Verlag am Klosterhof,

122

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

B uleov fa n ta stič n i p la n idealne biblioteke

Biblioteka noću

125

de Bloa.163 Pre početka Francuske revolucije postalo je očigledno da nacionalnoj biblioteci koja je naglo rasla treba novi dom, te su tokom narednog veka izneta brojna rešenja za problem odlaganja mnogobrojnih knjiga. Bilo je entuzijasta s predlozima da se zbirka preseli u neku već postojeću građevinu u Parizu, kao što je crkva Madlen (tada još u izgradnji), Luvr (Napoleon je potpisao dekret o tome, koji nikad nije izvršen), vladine prostorije na Keju D’Orse, stočnoj pijaci, gde je bila klanica, ili čak Dobrotvoma bolnica, odakle bi se prvo morali evakuisati pacijenti. Drugi su bili za to da se podignu nove zgrade, raznih stilova i veličina, a njihovi predlozi, od najčudnijih do najpraktičnijih, svedoče o potrazi za idealnim oblikom koji bi čitaocima omogućavao neophodnu slobodu kretanja, a ujedno njihovom radnom prostoru podario osobine koje najpovoljnije utiču na rad. Etjen Luje Bule, jedan od najmaštovitijih arhitekata svih vremena, nadahnut ruševinama antičke Grčke, predložio je 1785. godine da se sagradi dugačka, visoka galerija džinovskih razmera, čija će se tavanica u obliku luka izdizati nad pravougaonom konstrukcijom galerije, a čitaoci će se kretati uz i niz dugačke, stepenaste mezanine u potrazi za željenom knjigom. Poduhvat nikad nije otišao dalje od skice, ali se može videti da je plan ostavljao malo mogućnosti za privatnost i koncentraciju. Buleova veličanstvena biblioteka ličila je na tunel, bila je više prolaz nego odmorište, zgrada koja ne služi da u njoj opušteno čitate već da na brzinu pronađete šta vam treba. Pedeset godina kasnije, arhitekta Benžamen Deleser zamislio je eliptičnu biblioteku unutar pravougaone građevine, iz čijeg se centra, kao žbice na točku, police zrakasto šire u svim pravcima. Osoblje bi sedelo u središtu i nadgledalo čitaoce, ali primećeno je da „osim ako se bibliotekar, naoružan teleskopom i zvučnikom, ne bi neprestano vrteo oko svoje ose“,164 nadzor bi uvek bio slaba strana. Osim toga, za radnim stolovima, postavljenim između polica, čitaoci bi imali neprijatan osećaj skučenosti, kao da su upali u nekakvu

Labrustova sala u Nacionalnoj biblioteci u Parizu

163 Simone Balayć, La bibliotheque nationale des origines a 1800 (Geneva: Droz, 1988). 164Ovu primedbu uputio je Count Lćon de Laborde, navedeno prema Bruno Blasselle —Jacqueline Melet-Sanson, La bibliotheque nationale, memoire de l ’avenir (Paris: Gallimard, 1991).

126

A lberto M a n g e l

Biblioteka noću

127

Panicijeva svojeručnaprvobitna skica Čitaonice datirana „18. april 1852. “ klaustrofobičnu zamku. Uprkos manjkavostima, zamisao o centralizovanom uslužnom pultu okruženom stolovima i policama nikad nije sasvim odbačena. Konačno, 1827. godine, slučaj je hteo da nekoliko zgrada na desnoj obali Sene bude istovremeno ispražnjeno, čime su planeri došli do zgodne lokacije. Ministarstvo finansija napustilo je prostorije oronulog hotela Tibo, na uglu ulica Vivijen i Malih polja, a okolne kuće i prodavnice su povoljno stavljene na raspolaganje gradskim vlastima. Prošlo je još trideset godina pre nego što su nadležni organi odobrili plan za preuređenje lokaliteta. Arhitekt zadužen za izvođenje finalnog projekta bio je Anri Labrust, koji je stekao ugled radeći na renoviranju još jedne značajne pariske biblioteke, Biblioteke svete Genoveve.165 Labrust je imao na umu da je biblioteka spomenik kulture koliko i mesto za svakodnevni rad, simbol intelektualnog bogatstva zemlje Č itaonica B ritanske biblioteke, p rika za n a u Ilustrovanim londonskim vestim a

165Blasselle - Melet-Sanson, La bibliotheque nationale.

128

A lberto M

a n g el

Da bi se pristupilo knjigama na rafovima skladiša Nacionalne biblioteke u Parizu nisu bile potrebne lestve: dimenzije rafova odgovarale su širini i visini Ijudskog tela

Biblioteka noću

129

koliko i prostor gde čitaoci treba da se osećaju udobno i efikasno obavljaju praktične zadatke. Otud su oblik i veličina morali da odaju utisak kako ogromnog prostora tako i prisne atmosfere, kako veličanstvenosti tako i nenametljive povučenosti. Smislio je da glavna čitaonica - u srcu biblioteke - bude krug unutar kvadrata, odnosno više krugova koji se nadvijaju visoko iznad kvadrata ispunjenog čitaocima - devet okruglih staklenih kupola kroz koje je sunčeva svetlost padala na pravougaoni prostor ispod njih. Slično Deleserovoj zamisli, bibliotekar je svoje čitalačko jato nadzirao iz sredine prostorije, smešten u ograđenu kabinu u kojoj se mogao okretati prema potrebi. Visoki metalni stubovi podupirali su lukove kupola, što je unutrašnjosti čitaonice davalo izgled zimske bašte, a sve zidove prekrivalo je pet nivoa polica, gde je smešteno preko milion knjiga. Trideset godina kasnije, na drugoj strani La Manša, prema sličnom obrascu dovršavana je nova čitaonica Biblioteke Britanskog muzeja u Londonu, s tom razlikom što je samo jedna kupola nadsvođavala kružni prostor, a stolovi su se zrakasto širili iz centra pod budnim okom bibliotekara postavljenog na veoma vidnom mestu. Britanski muzej (institucija u čijim prostorijama se nalazio) u svojih je dotadašnjih stotinak godina postojanja iza sebe imao šest krajnje bednih čitaonica. Prva je bila uzana, mračna prostorija s dva prozorčića koju je upravni odbor 1785. godine odredio ,,da se koristi kao čitaonica i... da se za nju napravi odgovarajući sto s hrastovom oplatom, prekriven zelenom čojom, i dvadeset stolica“. Šestu, u upotrebi od 1838. do 1857. godine, činile su dve četvorougaone sobe s visokom tavanicom, gde se nalazilo preko deset hiljada referentnih knjiga i dvadeset i četiri stola. Unutra je bilo zagušljivo; čitaoci su se žalili da im je nogama uvek hladno dok su im ruke gorele. Mnogi su patili od takozvane „muzejske glavobolje“, a jade im je zadavala i „muzejska buva“, za koju je jedan čitalac rekao da „krupniju od nje nećete naći nigde osim u sirotinjskim prihvatilištima“.166 Sedma čitaonica, otvorenamaja 1857. godine, osmišljenaje tako daprevaziđe ove probleme i ujedno obezbedi više prostora za knjige. Oblik - kružnica upisana u kvadrat - predložio je Antonio Panici, najeminentniji bibliotekar Biblioteke Britanskog muzeja, koji je jednom prilikom 166P. R. Harris, The Reading Room (London: The British Library,1986).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

izjavio da je „svaka polica, zakačka i stožer nove građevine rezultat besanih noći razmišljanja i odlučivanja“.167 Budući da je, poput Panicija, bio vatreni ljubitelj knjiga, Labrust je uviđao koliko je važno da se ovo prostranstvo skroji po ljudskoj meri, čak i oni delovi iza čitaonice. Skladište treba ne samo da primi ogroman broj knjiga već i da čitaocu omogući da im lako pristupi. Zato je širina svakog rafa utvrđivana na osnovu raspona ruku prosečne osobe (čime je omogućeno korisnicima da uzimaju knjige sa obe strane a da ne moraju da se pomeraju s mesta), a visina prema dohvatu ruke (tako da korisnici mogu da dosegnu knjige s najviše police a da im pri tome ne trebaju stepenice ili pokretne lestve. Uprkos velikom kapacitetu čitaonice, ispod staklenih kupola nikad se nije stvarao osećaj gužve. Mada je mogla da primi stotine čitalaca odjednom, svako je imao svoj lični prostor, sedeo za numerisanim stolom s mastionicom i držačem za olovke, a zimi su ga grejale metalne peći i pamo grejanje, pri čemu su radijatori služili i kao odmorišta za noge. Budući da sam radio i u čitaonici Sale Labrust i u čitaonici Britanske biblioteke, poznata mi je ta mešavina prostranstva i omeđenosti, grandioznosti i izdvojenosti koja nastaje kombinovanjem kvadrata i kruga.

Drugi oblici izraz su drugih fizičkih osobina. Prosti pravougaonik, na primer, može da nagovesti drugu vrstu ograničenosti i beskraja, kontinuiteta i podeljenosti, kao što to dokazuje jedna od najlepših ikada napravljenih biblioteka, Lorencijana u Firenci. Nekim čudom sačuvana je skica od koje je sve počelo: komadić papira, ne veći od novčanice, pohranjen u arhivi Buonaroti, sa otrgnutim uglom gde je umetnik možda na brzinu nešto zapisao. Na skici se vidi samo pravougaonik udvojenih linija ispresecan s nekoliko kratkih crta koje, kako nam je objašnjeno, predstavljaju ritmički raspoređene kamene kontrafore. Nacrtan Mikelanđelovom rukom, to je najraniji sačuvani plan onoga što će postati njegova „prva i najpotpunije realizovana građevina, a po nekim mišljenjima i njegov najoriginalniji doprinos renesansnoj arhitekturi“.168 Samo su dve reči napisane na papiru, jedna iznad pravougaonika, orto (vrt) i jedna ispod, chiostro (klaustar). Iako na početku projekta o tačnoj lokaciji biblioteke još nije bilo odlučeno, kad je Mikelanđelo zamislio kako će ona izgledati mogao je precizno da odredi i gde će se nalaziti - u srednjem delu glavne zgrade manastira San Lorenco, negde između vrta i klaustra s unutrašnjim dvorištem. Ideju o izgradnji velike manastirske biblioteke u San Lorencu, gde bi se čuvala vredna zbirka porodice Mediči, izneo je kardinal Đulio de Mediči još 1519. godine, nekoliko godina pre početka izgradnje, koja je, iz finansijskih razloga, morala da sačeka do 1523. kada su radovi zvanično otpočeli. Te godine je kardinal postao papa Kliment VII. Papa Kliment je smatrao da biblioteka zaista treba da bude biblioteka: ne soba za razmetanje luksuzno ukrašenim knjigama, nego mesto za čuvanje knjiga i upotrebu pisane reči, institucija koja treba da služi obrazovanim ljudima, i svojim blagom dopunjuje skromnije univerzitetske fondove. Kliment je bio unuk Lorenca Veličanstvenog, po kome je nazvana Medičijeva zbirka. On je bio vanbračni sin Đulijana de Medičija i njegove ljubavnice Fjorete, što je njegov rođak papa Lav X prenebregao i, odbacivši sve prigovore, imenovao ga za firentinskog nadbiskupa i kardinala. Mada od svog dede nije nasledio politički dar,

13 0

*

Mikelanđelova prva skica Biblioteke Lorencijana 167Isto.

131

168 william E. Wallace, Michelangelo at San Lorenzo: The Genius as Entrepreneur (Cambridge & New York: Cambridge University Press, 1994).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

Kliment je, poput njega, bio učen i voleo je umetnost. Odlučno se protivio reformističkim pokretima koji su se javili u okrilju katoličke crkve, i sproveo je mere protiv luteranskih i protestantskih nemačkih knezova. Iznad svega bio je Mediči i Firentinac, žestoko se protivio promenama, i želeo je da uživa u društvenim i umetničkim blagodetima koje pruža vladarski položaj. Veoma ambiciozan, ali selektivan pokrovitelj, podržavao je pisce poput Frančeska Gvičardinija i Nikola Makijavelija, i umetnike kao što su Benvenuto Čelini, Rafael i Mikelanđelo.169 Kliment se nije samo divio delima koja je poručivao nego ih je i dobro poznavao. Prepiska sa Mikelanđelom, od početka do završetka radova na biblioteci, svedoči o tome da ga je zanimao svaki detalj. Pune tri godine, od 1523. do 1526, papa Kliment u Rimu i Mikelanđelo u Firenci razmenjivali su pisma tri ili četiri puta nedeljno. Iz pisma u pismo, Kliment je sugerisao Mikelanđelu - a papine su sugestije imale snagu naređenja - razne načine uređenja i izgleda biblioteke: da latinski tekstovi budu odvojeni od grčkih, da se rariteti drže u posebnim ormarićima, da temelji zgrade budu ojačani, da tavanica bude u obliku svoda da bi se sprečili požari. Vodio je brigu o svemu i stalno je o nečemu zapitkivao Mikelanđela: koliko stolova planira u čitaonici, koliko knjiga može stati na svaki sto, gde namerava da nabavi orahovinu za stolove i kako će se drvo obrađivati. Iznosio je mišljenje o svemu, od izgleda vrata do važnosti osvetljenja, o tome gde se može nabaviti najbolji krečnjak za pravljenje kreča i koliko slojeva štuka treba naneti na zidove. Mikelanđelo je uglavnom reagovao spremno i diplomatski, nekad prihvatao sugestije, a nekad ih potpuno ignorisao.170 Konzervativan u politici, Kliment je bio otvoreniji za novine u dizajnu, ali je i tu ostao praktičan. Kad mu je Mikelanđelo objasnio da će svetlost u vestibil dolaziti kroz kružne krovne prozore, Kliment je bio oduševljen zamišlju, ali je takođe primetio da će biti potrebno zaposliti najmanje dva čoveka ,,da redovno čiste stakla“.171 No, Mikelanđelo (poznat po svojoj tvrdoglavosti) nije

čekao da papa odobri svaki njegov potez, te je počeo da zida decembra 1525. godine, tri meseca pre nego što je Njegova svetost odobrila finalni plan. Mikelanđelo je imao četrdeset i osam godina kad su, novembra 1523. godine, naručeni radovi na biblioteci. U očima pokrovitelja i umetnika širom Evrope Mikelanđelo je bio slikar, vajar, arhitekt i pesnik nepobitnog ugleda i talenta. U svim tim oblastima združivao je fizički s misaonim svetom, tako da su se zakoni jednog preplitali sa zakonima drugog. Smatrao je da osobine drveta i mermera odgovaraju osobinama imaginacije i razuma; kako je on to video, estetika i fizika, etika i matematika, bave se istom materijom i supstancijom. U nedovršenom sonetu, pisanom u vreme kad je radio u San Lorencu, Mikelanđelo kaže:

132

169 H. M. Vaughan, The Medici Popes, Leo X and Clement VII (London: Macmil 1908). m Rime e lettere di Michelangelo, ur. P. Mastrocola (Turin: UTET, 1992). 171Navedeno prema Wallace, Michelangelo at San Lorenzo.

133

Kao što nijedan komad drveta ne može očuvati Potrebnu vlažnost kad ga iz prirodnog uzmu mesta, Ne može a da se i na najmanji dodir vreline, Ne isuši il’ ne plane ili izgori. I srce, isto tako, kad ga nepovratno uzmu, I život u suzama vodi, a plamenom se hrani Sad kad je daleko od doma svog i pravog mesta, Koji ga to udarac neće nasmrt skršiti?172 Lorencijana očigledno potvrđuje Mikelanđelovo ubeđenje da materijalne stvari imaju sposobnost da, u skladu sa objektivnim pravilima, reprodukuju ili prenose misli i osećanja. Mikelanđelu su povereni radovi na tri odvojene zgrade. Prvi zadatak, pročelje San Lorenca, nikad nije završio. Drugi, unutrašnjost kapele Mediči, preuzeo je pošto su drugi umetnici radili na njemu već godinama, i mada se u kapeli nalaze neka od njegovih najboljih dela, Mikelanđelov doprinos ostaje samo delimičan. No, treći zadatak, biblioteka, u celosti je Mikelanđelova tvorevina. 172 „Quand’aw ien c 'alcun legno non difenda / il proprio umor fu o r del terrestre loco, / non p u d fa r c 'al gran caldo assai o poco / non si secchi o non s ’arda o non s ’accenda. // Cosi ’l cor, tolto da chi mai mel renda, / vissuto in pianto e nutrito di foco, / o c h ’e juor del suo proprio albergo e loco, / qual mal fie che per morte non l ’offenda?“ u: Michelangelo Buonarroti, Rime, ur. E. N. Girardi (Bari: Laterza, 1960).

136

A lberto M ang el

Budući da je njena namena bila prvenstveno radne prirode, enterijer biblioteke imao je estetsko prvenstvo nad eksterijerom. Uzdignuta na treći sprat (zbog straha od poplave), biblioteka se sastoji od ulaznog vestibila, veličanstvenog i upečatljivo originalnog stepeništa, i čitaonice s visokom tavanicom koja kao da se prostire prema nekoj tački nedogleda na skrivenom horizontu. Celokupni prostor biblioteke sačinjen je od pravougaonika: kolone otvora na zidovima, pravih ili slepih prozora; sleva i zdesna redovi klupa i veličanstven centralni prostor između njih; kasetirana tavanica u duborezu. Lako je zamisliti utisak koji ostavljaju stari iluminirani rukopisi ili knjige manjeg, oktavo formata otvoreni na nagnutim klupama, pri čemu njihov oblik odražavaju pravougaonici na zidovima, podu i tavanici, tako da svaki elemenat arhitekture i dekoracije podseća čitaoca na prisni odnos sveta i knjige, na neograničeni fizički prostor koji je, u biblioteci, izdeljen na površine slične stranicama knjige. Središnji motiv na duborezu drvene tavanice u predvorju, međutim, nije pravougaonik, nego četiri isprepletena kruga koji predstavljaju dijamantski prsten Medičijevih, što se ponavlja u šari koju tvore žute i crvene pločice na podu same biblioteke, što čitaocima skreće pažnju na četiri povezane strane sveta koji je stvorio Bog, o čemu svedoči reč Božja zapisana u četiri jevanđelja. Savremenik Đorđo Vazari govori o ,,slobodi“ s kojom je Mikelanđelo odstupio od klasičnog poimanja proporcije i uređenja, o slobodi, kako kaže Vazari, „prema kojoj svi umentici imaju snažnu i permanentnu obavezu“. Mikelanđelo je svoje nove ideje, smatra Vazari, najbolje iskazao u Lorencijani, naročito u prelepom rasporedu prozora, šarama na tavanici, i čudesnom vestibilu. Ne beše pre takve besprekome elegancije, kako u pojedinostima tako i u ukupnom utisku, koja ovde izbija iz konzola, niša, i venaca, niti beše tako prostranog stepeništa. U projektovanju tog stepeništa napravio je tako neobičan prodor, jer je u toliko pojedinosti i s toliko zamaha odstupio od uobičajene prakse, da su svi bili zapanjeni.173 173 Giorgio Vasari, „Michelangelo Buonarroti“, u Vite de ’piii eccellenti architetti, pit tori, et scultori italiani, da Cimabue insino a ’ tempi nostri, [u: tom I, prev. George Bull (Harmondsworth, Middlesex: Penguin, 1987)].

Biblioteka noću

137

Osnova Pergamske biblioteke.

Stepenište koje je zadivilo Vazarija zaista je pravo čudo. Mikelanđelova zamisao bila je da se stepenište napravi od orahovine, a ne od sivog kamena (pietra serena), kako je to naposletku učinio firentinski vajar Bartolomeo Amanati 1559. godine, dvadeset i pet godina posle Mikelanđelovog odlaska iz Firence, 1534. godine. No, iako napravljeno od sivog kamena umesto od mrkog drveta koje bi posetioca na putu do čitaonice upoznalo s materijalom od koga su napravljene klupe i tavanica u njoj, stepenište odaje utisak naizgled nemoguće prostome složenosti u tako ograničenom prostoru i očituje ogromni trud ugrađen u višestrani prilaz razliven u tri različite putanje, čime se svakome već na ulasku u carstvo knjiga, sasvim primereno, nameće pitanje izbora. Vestibil zauzima malu površinu, ali je Mikelanđelo tretira kao da je prostrana, tako da se stepenice od vrata naniže spuštaju između balustrada u tri pada bez ograde, pri čemu srednji čine zaobljeni stepenici koji se na krajevima završavaju ukrasnim zavijutkom, dok su bočni pravougaoni ali, kako dosežu pod, lagano se uobličava sveukupni oblik romboida. U jednom pismu, koje je iz Rima uputio Vazariju pre početka izgradnje, Mikelanđelo kaže da se seća prvobitnog nacrta stepeništa, ali više ,,kao sna“. Upravo taj osećaj najbolje opisuje završeno delo.

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

Ono što je Vazari smatrao upečatljivom novinom pre bi se, međutim, moglo nazvati usavršavanjem primitivnih ideja o tome kakvog bi oblika biblioteka trebalo da bude. Primeri su brojni. Jedan od najranijih datira iz 2300. pre n. e. Arheološka iskopavanja vršena u Siriji 1980. godine na mestu kraljevske palate u Ebli, otkrila su pravougaonu prostoriju sa ostacima biblioteke: preko petnaest hiljada glinenih tablica koje su, po prilici, čuvane na drvenim policama duž zidova; pošto su police izgorele kada su osvajači zapalili palatu, tablice su u gomilama pale na pod.174 Pergamska biblioteka, dvadeset i pet vekova kasnije, bila je uređena na isti način. Iskopine pokazuju da je imala oblik pravougaonika sastavljenog iz niza odaja: prva i najveća koristila se za okupljanja, a u preostale tri skladištene su knjige. Čitaoci su svitke mogli da pregledaju u prostoru ispred odaja, zaštićeni kolonadom. Biblioteka Trajanovog foruma u Rimu, sagrađena 112. godine, nešto je drugačije projektovana: zadržan je pravougaoni oblik, ali ne i podela na manje odaje.175 Projektujući Lorencijanu, Mikelandelo je bio svestan toga da razrađuje praktični, antički projekat za koji su znali još Platon i Vergilije. Čini se da je Mikelanđelo celog radnog veka sledio dva suprotstavljena ali ipak komplementarna ideala antičkog sveta. Jedan je ideal savršenstva, što je osobina celovitog dela grčke umetnosti za koju su Mikelanđelo i njegovi savremenici verovali da svakom remek-delu daruje večni pečat samosvojne zaokruženosti. Drugi je fragmentarna priroda umetničkog dela, rezultat vremena i slučajnosti, zbog koje se, u očima renesansnih umetnika, u nekim ruševinama i nebrojenim polomljenim ostacima ogleda savršenstvo iščezlog celovitog oblika koje je sada sadržano u sačuvanim bezglavim torzima i detaljima na stubovima176 - što je estetsko otkriće kojem će kasnije mnogo dugovati nosioci gotičke obnove osamnaestog veka. U Lorencijani se sustiču oba svojstva.

Među brojnim otkrićima renesansnih umetnika bio je i „zlatni presek“. Iako poznat u antičkoj Grčkoj i upotrebljavan u grčkoj i rimskoj arhitekturi, taj pojam nije jasno artikulisan sve do 1479. godine, kada ga je matematičar Luka Pačoli, u knjizi koju je ilustrovao Leonardo da Vinči i koja je objavljena deset godina kasnije, definisao kao „liniju podeljenu tako da se manji deo odnosi prema većem kao veći prema celini“.177Ugodno savršenstvo ove razmere nemoguće je matematički objasniti, te je otud imalo (i danas ima) magičnu lepotu, jer je to fizička ravnoteža koja se ne može iskazati formulom. Čitaonica koju je Mikelanđelo zamislio u obliku pravougaonika čije stranice odgovaraju idealnim razmerama „zlatnog preseka“, odaje počast savršeno uravnoteženoj lepoti nekog grčkog hrama ili rimskog dvorišta, i svodi razmere našeg nepreglednog sveta na meru koja pruža zadovoljstvo ljudskom oku. Strogi prozori i obrazac ukrasnih zavijutaka zajedno s kompleksnim i dinamičnim stepeništem savršeno ilustruju paradoksalnu prirodu biblioteke. Jedni govore da ona može biti uređeno, omeđeno mesto gde se skladno može smestiti naše znanje o svetu; a drugi podrazumevaju da nikakvo svrstavanje u red, nikakav metod kategorizacije niti elegantan plan ne može u celosti obuhvatiti to znanje.

138

174 Georges Roux, Ancient Iraq, 3. izdanje (London: George Allen & Unwin Ltd, 1964). 175Casson, Libraries in the Ancient World. 176Videti.Kenneth Clark, “The Young Michelangelo”, u J. H. Plumb, The Horizon Book ofthe Renaissance (London: Collins, 1961).

177L uca Pacioli, Divine Proportion (New York: Abaris, 2005).

139

Biblioteka noću

141

porcelana i kristala do zarđalih šrafova i baštenskog alata, od žalosnih ulja na platnu i ko zna čijih porodičnih fotografija do jednookih plastičnih lutki i oštećenih automobilčića. Ovi trgovački logori podsećaju na ruševine drevnih gradova koje iz dečjeg ugla zamišlja Stivenson:

Biblioteka kao igra slučaja Idealna uloga biblioteke je da pomalo bude kao tezga s polovnom robom, mesto gde će vam se posrećiti da slučajno nađete nešto vredno. Umberto Eko, „Kako je ime ruže?“

Biblioteka nije samo istovremeni red i haos; u njoj caruje i igra slučaja. Čak i pošto se numerišu i smeste na određenu policu, knjige ne miruju. Prepuštene same sebi, grupišu se u neočekivane formacije; poštuju tajna pravila sličnosti, neregistrovane genealogije, zajedničke interese i teme. Ostavljene po zabitim uglovima ili na hrpama pored kreveta, u kutijama ili na policama, dok čekaju da budu razvrstane i katalogizovane nekad u budućnosti koja se stalno odlaže, priče iz knjiga se okupljaju oko, kako je to nazvao Henri Džejms, „opšte namene“ koju čitaoci često ne prepoznaju: to je ,,nit na koju su nanizane perle, zakopano blago, šara na ćilimu“.178 Prema Umbertu Eku [,,What is the Name of the Rose“, Focus, vol. 14], biblioteka treba da je nasumična, nalik buvljoj pijaci. Nedelja ujutro, seoski vašar, takozvani brokant, otvoren je u susednom selu. Nema pretenzije poznatih pariskih buvljaka niti prestiž sajmova antikviteta koji se redovno održavaju širom Francuske. Brokant je bućkuriš gde se nalazi sve od masivnog nameštaja iz vlastelinskih kuća devetnaestog veka do parčića brokata i čipke, od napuklih komada 178 Henry. James, „The Figure in the Carpet", u Embarrassements (London: William Heinemann, 1896).

Kad porastem tu ću doći Karavanom kamila proći; Vatrom tamu razvejati Prašnjavu sobu ogrejati; Na zidovima gledati slike, Junaka, svetkovine, bitke; I u uglu naći hrpu igračaka Drevnih egipatskih dečaka.179 Kada se nađem na brokantu mene najpre zanimaju sanduci s razglednicama, časopisima, kalendarima, a osobito oni s knjigama. Ponekad se uz izložene knjige nalazi i jasan natpis: regionalna istorija ili tajna znanja Nju ejdža, stočarstvo ili ljubavne priče. No knjige su uglavnom nasumično nagomilane, prevodi Homerovih dela u kožnim povezima iz osamnaestog veka zajedno s pohabanim Simenonovim delima iz Drugog svetskog rata, vredna izdanja knjiga s posvetom (pronašao sam primerak Koletine Šeri iz 1947. sa zagonetnom posvetom „Glorijani, koja nastoji da ’popravi’ žene i koja u tome za divno čudo uspeva“, u kutiji „2 za 8 evra“), zajedno sa bezbroj zaboravljenih američkih bestselera. *

Knjige se združuju zahvaljujući hirovima kolekcionara, predvodnicima društva, kao rezultat protutnjalih ratova i vremena, kao posledica zaborava, brige, neobjašnjivog opstanka, slučajnog odabira skupljača stare hartije, a mogu proteći i vekovi pre nego što gomila knjiga poprimi prepoznatljiv oblik biblioteke. Svaka biblioteka, kao što otkriva Djui, mora da bude nekako razbrojana u redove, ali svaki red ne mora da ima svestan ili logički poredak. Ima biblioteka l79Robert Louis Stevenson, „Travel“, u A Child's Garden ofVerses (London: The Bodlev Head, 1896).

142

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

143

U Vadanu kazuju priču o skitnici koji se početkom petnaestog veka pojavio na kapijama grada, izgladneo i u ritama. Odveli su ga u džamiju, nahranili i obukli, ali niko nije uspeo da sazna od njega kako se zove niti odakle je. Jedino mu je bilo stalo da beskrajne sate provodi među vadanskim knjigama i da čita u besprekomoj tišini. Posle nekoliko meseci takvog zagonetnog ponašanja, imam je naposletku izgubio strpljenje i rekao mu: „Zapisano je da onaj ko čuva znanje za sebe neće ući u Carstvo nebesko. Svaki čitalac je samo jedno poglavlje u knjizi života i ako ne prenese znanje drugima, knjigu živu pokopava. Zar takvu sudbinu želiš knjigama koje su ti dobro poslužile?“ Saslušavši imama, čovek je progovorio i opšimo izneo svoje izvanredno tumačenje svetih spisa koji su se nalazili pred njim. Imam je tada shvatio da je posetilac jedan čuveni učenjak koji se, u očajanju što svet nema sluha za nauku, zarekao da neće progovoriti ni reč dok ne dođe u mesto gde se učenost iskreno ceni i poštuje.181 Citaonica u B iblioteci A b o t u M auritaniji

svoje postojanje duguju izveštačenom ukusu, usputnim darovima i slučajnim susretima. U oazama pustinje Adrar, u centralnoj Mauritaniji, u Singitu i Vadanu i danas se nalaze desetine prastarih biblioteka nastalih zahvaljujući hirovima karavana koji su tuda prolazili s tovarima začina, hodočasnika, soli i knjiga. Od petnaestog do osamnaestog veka, ova dva karavanska grada bila su nezaobilazne stanice na putu do Meke. Knjige koje su tu godinama ostavljane, radi trgovine ili sigumosti - blago nastalo u medresama Granade i Bagdada, Kaira i Meknesa, Kordobe i Vizantije - danas su u domovima nekoliko uglednih porodica. U Šingitu, na primer - koji je tokom zlatnog doba u osamnaestom veku bio oaza koja se dičila s dvanaest džamija i dvadeset i pet hiljada stanovnika - danas pet ili šest porodica među preostalih tri hiljade duša čuva, za znatiželjne čitaoce, preko deset hiljada dela iz astronomije, sociologije, komentara Kurana, gramatike, medicine i poezije.180Mnoge su pozajmljene od putujućih učenjaka i prepisane rukom bibliotekara ovih gradova s dičnim obrazovanjem; ponekad se dešavalo i suprotno, da su učenici stizali ovamo i mesecima prepisivali neku od knjiga sa bibliotečkih polica. l80Theodore Monod, Meharees (Arles, Actes Sud, 1989).

Ponekad je nemoguće reći tačno kad je biblioteka nastala. Jedan budistički monah, čije ime nije došlo do nas, krenuo je 336. godine na hodočašće duž Puta svile, između pustinje Gobi i pustopoljina Taklimakana, preko onog širokog prostora Centralne Azije koji je, dva veka ranije, grčki geograf Pausanija nazvao Ser, prema reči koja upućuje na svilenu bubu.182 Tu, usred stenja i kamenja, monah je ugledao svog Gospoda okmženog hiljadama svetlica (što nevemici objašnjavaju odbleskom sunčeve svetlosti na krhotinama pirita razasutim po planinskom obronku). Da obeleži sveto mesto na kome je imao viziju, monah je u stenama izdubio pećinu, omalterisao zidove i oslikao ih prizorima iz Budinog života. U narednih hiljadu godina, još skoro pet stotina pećina uklesano je u mekoj steni, a potom ukrašeno zidnim slikama i bogato izrađenim glinenim statuama, što je dovelo do nastanka čuvenog svetilišta Mogao u zapadnoj Kini. Ova prikazanja, izvajana ili naslikana rukama bogobojažljivih umetnika tokom nekoliko pokolenja, beleže preobražaj suštinski apstraktne tibetanske i kineske budističke iko181A. M. Tolba, Villes de sable: Les cites bibliothegues du desert mauritanien (Paris: Hazan, 1999). 182 Pausanija, Opis Helade [u: (Harmondsvvorth, Middlesex: Penguin, 1971); tom II, VI:6].

144

A lberto M ang el

nografije u figuralnu religiju koja iziskuje predstavljanje legendamih priča o pustolovnim bogovima, slavohlepnim kraljevima, prosvetljenim monasima i junacima na zadatku. Svetilište je s vremenom dobijalo različita imeha, među njima i Mogaoku, što znači Preuzvišene pećine, i Ćenfodung, sa značenjem Mesto s hiljadu Buda.183 Zatim, negde u jedanaestom veku, verovatno da bi se zaštitila od gramzive osvajačke vojske, zbirka od preko pedeset hiljada rukopisa i slika od neprocenjive vrednosti sakrivena je i zapečaćena u jednu od pećina, čime je svet dobio „prvu i najveću papimu arhivu i jedinu budističku biblioteku u to vreme“184, koja će počivati u miru narednih sedam vekova. Pećinski kompleks u Mogau nije, međutim, jedina dragocena riznica u ovom regionu. Nedaleko od svetilišta izdizao se drevni grad Dunhuang, osnovan u četvrtom veku pre n. e. i jedna od najvažnijih stanica na središnjem delu Puta svile, koji se pružao sa istoka od Ljujanga na Huanghuu prema Samarkandu i Bagdadu na zapadu. Nekoliko vekova posle osnivanja, zahvaljujući strateškom položaju na granici kineskog carstva, Dunhuang je postao gamizonski grad kojeg su želeli da se domognu mnogi narodi: Tibetanci, turkijski Ujguri, Kotani, Tanguti i naposletku Mongoli, koji su osvojili ovu izrazito kosmopolitsku oblast početkom trinaestog veka, za vreme vladavine Džingis-kana. Na razmeđu dve velike pustinje stekla se izvanredna mešavina kultura, okupljajući pod istim krovom (ili pod nekoliko krovova Dunhuanga) raskošne persijske stilove i formalne pravce helenističke Azije, raznolike indijske kulture i tradicionalne kineske zanate, apstrakcije tibetanske civilizacije i reprezentacije evropske figurativne umetnosti. Vertikalni friz iz petog veka u Dunhuangu, ukrašen razigranim figurama, kao da oponaša pokrete sličnog friza otkrivenog u Pompeji; kameni reljef iz trećeg veka, koji ilustruje priču o tome kako je kraljević Sidarta naučio šezdeset i četiri različita pisma od svog učitelja, Višvamitre, prikazuje dečaka kako povijenih nogu sedi s pisaćim priborom u istom položaju i sa istim oreolom kao i Dete Hristos 183 Jacques Gičs - Monique Cohen, ,,Uvod“ u Serinde, Terre de Bouddha (Paris: Reu on des Musćes Nationaux, 1995). 184Susan W hitfield-UrsulaSims-W illiams(ur.), TheSilkRoad: Trade, Travel, Warand Faith (London: British Library, 2004).

Biblioteka noću

145

Pećine Dunhuanga na Putu svile

urezano u slonovoj kosti na koricama jednog nemačkog molitvenika iz desetog veka, koji je izložen u Muzeju dela Naše Gospe u Strazburu; ukras na tavanici iz šestog veka u Dunhuangu, s tri zeca koja se jure ukrug, pandan je ukrasu iz trinaestog veka na podnim pločama Cesterske katedrale u Engleskoj; na tapiserijama pronađenim kilometrima istočno od Kotana, oaze u koju je 1274. godine došao Marko Polo, predstavljeni su gladijatori; na muralima iz budističkog hrama u tibetanskoj tvrđavi iz osamnaestog veka u blizini pustinje Lop Nor u Kini naslikani su krilati anđeli nalik onima koji se mogu videti na stotinama srednjovekovnih evropskih oltara.185 Takvo preplitanje kultura u carstvu ogromnom kao Kinesko odvajkada je bilo prisutno kao posledica, dobra ili loša, ekspanzionističke politike i Kinezima je bilo jasno da je osvajač na dobitku ne ako zatre nego ako preuzme dostignuća poraženih društava i njima obogati sopstvenu kulturu. Drevna kineska hronika kazuje kako su se, pokorivši kraljevinu Ćin 206. godine pre n. e., kineske vođe Hsjeng Ju iz kraljevine Ču i Lju Bang iz dinastije Han međusobno borili za prevlast. Jedne noći, pod Lju Bangovom opsadom, Hsjeng Ju i njegovi vojnici začuli su kako iz neprijateljskog tabora dopiru 185 Slike ovih umetničkih dela prikazane su u Gies - Cohen, Serinde, Terre de Bouddha, i u Whitfield - Sims-Williams, The Silk Road.

146

A lb e r to M a n g el

Biblioteka noću

147

pesme njihove rodne Ču, i „shvatili su tada da je Ču pala u ruke Lju Banga od Hana“.186 Svi ovi različiti narodi čiji su se ukusi i tradicije preobražavali pod međusobnim uticajima, bez obzira na to da li su samo prolazili ili su neko vreme i boravili u ovim dalekim zemljama, zapisivali su svakodnevne delatnosti i iskustva - trenutna ili transcendentna, praktična ili imaginativna. Dunhuang je tako, osim tržnice vrednih rukopisa, postao i skladište svakojakih škrabotina i pisanija koje su iza sebe ostavljali monasi, hodočasnici, vojnici i trgovci koji su posetili grad tokom dve hiljade godina, pa tako nalazimo administrativnu i privatnu dokumentaciju, lične i zvanične prepiske, crkvene zapise i svetovne računice, neugledne spomenare i svečane povelje. Čak i pošto je ova deonica Puta svile postala manje prometna i Dunhuang prestao da bude omiljeno svratište, nesmetano je rasla gomila krša, ostataka svakodnevnog života ondašnjih žitelja. Stotinama godina je mnoštvo rukopisa u Mogau zajedno sa starudijom i dronjcima u napuštenim kućama Dunhuanga ležalo prekriveno pustinjskim peskom i zaboravljeno. Godine 1900. učeni Britanac mađarskog porekla sa neobičnim imenom Markus Aurelije (kasnije skraćeno u Mark Aurel) Stajn, zaposlen u Ministarstvu za Indiju, zainteresovao se za priče koje su dopirale do njega i ticale se jedne, kako mu se činilo, legendame oblasti. Prevalio je hiljade negostoljubivih kilometara stenja i peska u potrazi za izgubljenim svetilištem. U jednoj od objavljenih knjiga o svom putešestviju, Stajn, oponašajući Pausanijinu nomenklaturu, tu oblast naziva Serindija.187 Predvodio je četiri ekspedicije u Serindiju, i uprkos oskudnoj i okasneloj pomoći britanskih vlasti uspeo je da se domogne zamašne zalihe rukopisa i predmeta. Kineska vlada, ako niko drugi, smatrala je Stajnove istraživačke ekspedicije samo izgovorom za sveopštu pljačku kojom će se napuniti odaje Britanskog muzeja. No Stajn nije sakupljao isključivo vredne rukopise i umetnička dela nego i svakojake drangulije i smeće koje su odbacili žitelji ovih pustinjskih gradova, koje, prema Stajnovim rečima, „iako neće mam iti lovce na blago budućih pokolenja,

Veličanstvena Dijamantska sutra

186 Liu Jung-en, ur., uvod u S ix Yuan Plays (Harmondsworth, Middlesex: Penguin, 1972). l87Mark Aurel Stein, Serindia, to m I (Oxford: Oxford University Press, 1921).

148

A l berto M ang el

za nas ima izuzetnu vrednost:“188 Polomljena mišolovka ili krhotina šolje, niz uputstava kako skladištiti žitarice i ponizno izvinjenje za pijanstvo na slavlju, nedovršena budistička pesma i molitva za bezbedan povratak otetog deteta. Plen se nije sastojao samo od predmeta koje su iskopali članovi ekspedicije. Još hiljade vrednih rukopisa koje je Stajn doneo u Englesku prodao mu je daoistički monah po imenu Vang Juanlu, koji je pre toga mnoge značajne predmete darivao okružnim sudskim službenicima da bi zadobio njihovu naklonost. Mnogi primerci iz Stajnove kolekcije bili su jedinstveni: najstariji sačuvani kineski oslikani svici, zajedno sa originalnim svilenim vezicama; najstarija postojeća kosmološka karta (koja je za Kineze ujedno bila dijagram političke administracije, pošto su verovali da je car Vladar neba); kao i čuvena Dijamantska sutra, najstarija štampana knjiga na svetu. Danas se oni čuvaju u Britanskom muzeju i čine jednu od najdragocenijih, najvažnijih zbirki svih vremena. Šta ta zbirka zapravo predstavlja? Šta ti predmeti imaju zajedničko - velika dela iz filozofije i astronomije, teologije i politike, pažljivo pohranjena u zapečaćenoj pećini za nekog budućeg čitaoca, i fragmenti pisama, spiskovi i pribeleške pronađeni u ruševinama krčme ili zazidanom zahodu? Za razliku od mauritanijskih biblioteka u oazama Šingita i Vadana, pod stražom čuvara koji su svoj zadatak smatrali naslednom dužnošću, ni blaga Serindije niti njen bezvredni otpad nisu dospeli u ruke nekog ovlašćenog stručnjaka sve do pojave stranca koji je mnogo godina kasnije došao izdaleka. Spojila ih je igra slučaja, ali sada, izneti iz grobnice na svetlo dana, ovi fragmenti čine koherentnu celinu. Ono što se nalazi pred nama, u odajama Britanskog muzeja i na policama Britanske biblioteke, možda deluje samo kao plen jednog ambicioznog istraživača, nahod-zbirka pisanih tragova nepoznatih roditelja, mucava hronika jedne izgubljene civilizacije, opomena carstvima današnjice. Možda Stajnov poduhvat možemo posmatrati kao spasilačku misiju. U svoje vreme svaki od ovih predmeta imao je vrednost i funkciju nezavisno od drugih. Združeni, oni istupaju pred nas kao kolektivno svedočanstvo, kao biblioteka preživelih, glumačka družina iz jedne davno nestale istorije. 188Navedeno prema Whitfield - Sims-WiIIiams, The Silk Road-

Biblioteka kao radionica Stanovaću gde ja naumim. Robert Luis Stivenson, Svetovna pravila

Za mene postoji značajna razlika između velike sobe u kojoj držim većinu svojih knjiga, i manje sobe u kojoj radim. Knjige koje sam izabrao za veliku sobu, „pravu biblioteku“, jesu one koje mi trebaju ili koje želim da imam, tamo sedim, čitam i pravim beleške, pregledam enciklopedije. No, za manju sobu sam izabrao one knjige koje su neposrednije, neophodnije, prisnije. Pohabani primerci Džepnog oksfordskog rečnika i dvotomni Skraćeni Oksford, verni i pozamašni Rober, moj Mali ilustrovani Larus iz školskih dana, Rožeov tezaur u izdanju iz 1962. godine, pre nego što su ga bezbožničke ruke revidirale i iskasapile, Kilijev Književni leksikon, Grevsovi Grčki mitovi u Pengvinovom izdanju. ... Sve su to produžeci mene samog, uvek spremni nadohvat ruke, uvek od pomoći, stari znanci. Mnogo puta sam morao da radim u sobama bez ovih poznatih knjiga, i njihovo sam odsustvo osećeo kao neku vrstu slepila ili nedostatka glasa. U radnoj sobi takođe volim da imam talismane koji su se tokom godina nakupili na mom radnom stolu, i koje odsutno vrtim po rukama dok smišljam šta dalje da napišem. Renesansni učenjaci savetovali su da se u radnoj sobi drže različiti predmeti: muzički i astronomski instrumenti da razbiju monotoniju i unesu sklad u prostor, prirodne retkosti kao što je kamenje neobičnog oblika i raznobojne

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

školjke, kao i portrete svetog Jeronima, zaštitnika čitalaca. Sledim poneki njihov savet. Među predmetima na mom radnom stolu nalazi se steatit čiji oblik liči na konja, donet iz Kongonjas do Kampa, lobanja isklesana iz kosti doneta iz Budimpešte, oblutak iz Sibiline pećine pored Kume. Ako biblioteka beleži moj životni put, radna soba sadrži moj identitet.

dugo posle vlasnikove smrti.190 Sačinjena od tekstova i talismana, ikona i raznorodnih instrumenata, čitaočeva ili piščeva radna soba je pomalo i svetilište, ali nije posvećeno nikakvom božanstvu nego delatnosti. Izloženi alati kažu da smo u radionici; red (ili nered) koji u njoj vlada nije po propisima obične biblioteke, koliko god da je privatna. Radna soba nije umanjena verzija veće strukture - biblioteke - u okviru koje se ponekad nalazi. Njena uloga je drugačija: to je praktični prostor za preispitivanje i samouzdizanje, za veru u moć predmeta i pouzdanost rečnika. Istoričar Jakob Burkhart govorio je o renesansi kao o „buđenju individualnosti“,191 ali individualnost je sigumo i pre toga bila mnogo puta probuđena, u radnim sobama ljudi iz ranijih doba, čitalaca koji su stvorili prostor u kome njihovo privatno ja može da uči, raste, promišlja i bude promišljano, u dijalogu između jedne sadašnjosti i beskrajnih minulih pokolenja - prostor u koji mogu da se povuku iz uzavrelog društvenog života. Sedeći u radnoj sobi u kući na obali mora u Antijumu, u prvom veku pre n. e., Ciceron je pisao bliskom prijatelju Atiku, „Kad hoću da se zabavim, čitam knjige, kojih imam pozamašan broj u Antijumu, ili brojim talase - vreme nije pogodno za pecanje skuša“.192 Kasnije dodaje, ,,U čitanju i pisanju ne nalazim utehu nego pribežište“.193 Pribežište od buke ovog sveta. Mesto za razmišljanje. Virdžinija Vulf je svoja sada već čuvena predavanja „Žene i književnost“ objavila 1929. godine pod naslovom Sopstvena soba i tu je definisala našu večnu potrebu za privatnim prostorom za čitanje i pisanje: „Pisac mora širom otvoriti svoju svest i izložiti je pred čitaocem ako želi da mu prenese svoje iskustvo u potpunosti i da ovaj to oseti. On mora imati slobodu i mir.“ Zatim dodaje, „Nikakav točak ne sme da zaškripi, nikakvo svetlo da zatreperi. Zavese moraju biti dobro navučene.“194 Kao da je noć.

150

Prostorija u kojoj se pisci (ta podvrsta čitalaca) okružuju materijalima potrebnim za rad poprima animalna obeležja, postaje nalik jazbini ili gnezdu, koji čuvaju otisak njihovog tela i drže na okupu njihove misli. U njoj pisac može da namesti i postelju među knjigama, da bude monogaman ili poligaman čitalac do mile vole, da izabere nekog cenjenog klasika ili zanemarenog novajliju, da ostavi rasprave nedovršene, da počne od nasumično otvorene strane, da celu noć čita nagias da bi slušao kako mu čita sopstveni glas, što je Vergilije lepo rekao, okružen „prijateljskom tišinom bešumnog meseca“. Učitelj iz doba humanizma, Batista Gvarino, sin čuvenog humaniste Gvarina Veronezea, tvrdio je da ne treba čitati u sebi ,,ili mrmljati sebi u bradu, jer se dešava da osoba koja ne može da čuje sebe dok čita često ne može da se seti mnogih stihova, kao da nije ni bila prisutna. Čitanje naglas mnogo doprinosi i razumevanju, jer, naravno, ono što zvuči kao spoljašnji glas uposli naše uši i one potaknu um da obrati pažnju“. Prema Gvarinu, izgovaranje reči pomaže čak i varenju jer „povećava toplotu i razređuje krv, pročišćava sve vene i otvara arterije i ne dozvoljava nepotrebnoj vlazi da miruje u onim krvnim sudovima koji prihvataju i vare hranu“.189Isto tako pomaže i varenju reči; često sam sebi čitam naglas u biblioteci, u uglu za pisanje gde niko ne može da me čuje, jer tako više uživam u tekstu, srodim se s njim. Ako je lični prostor rod, onda je radna soba unutar tog prostora vrsta. U doba renesanse svako ko je želeo da se bavi pisanjem morao je da ima radnu sobu, jer to je bio znak obrazovanja i civilizovanog ukusa. Smatralo se da radna soba, više nego ijedna druga soba u kući, poseduje sopstveni skriveni karakter, koji se može zadržati još l89Battista Guarino, „De modo et ordine docendi et discendi“ [u Humanist Educational Treatises, ur. i prev. Craig W. Kallendorf (Cambridge, MA, and London: Harvard University Press, 2002).]

151

190Dora Thomton, The Scholar in His Study: Ownership and Experience in Renaissance ltaly (New Haven and London: Yale University Press, 1997). 191Jacob Burckhardt, Die Cultur der Renaissance in Italien [prev. S. G. C. Middlemore (London: 1878).] 192Ciceronova pisma Atiku [April 59, u Selected Letters, prev. D. R. Shackelton Bailey (London: Penguin, 1986)]. 193Ciceronova pisma Atiku [20 Mart 45, isto.] 194Virdžinija Vulf, Sopstvena soba, prev. Jelena Marković (Beograd: Plavi jahač, 1995). -- Prim. prev.

152

A lberto M a n g el

Ateljei čuvenih pisaca zanimljivi su spomenici. Radne sobe Radjarda Kiplinga u kući Naulaka u Vermontu, i u Rotingdinu, u kojima je većina knjiga o putovanjima ili industrijskom zanatstvu, svedoče 0 interesovanju za tehnički precizan izraz i reč; u Erazmovoj sobi u Briselu, dolazeći kroz romboidna prozorska okna svetlost pleše po knjigama koje su mu poklonili prijatelji i kolege za koje je voleo da piše; zatvorena, bela, pravougaona biblioteka Fridriha Direnmata u Nešatelu ima jednostavnu policu lepih savremenih poveza koja opasuje sobu, poput nekog kružnog lavirinta iz njegovih romana; dvorac Viktora Igoa, obložen platnenim tapetama i zastrt mekim tepisima, na Trgu Vogez u Parizu kao da opsedaju rukopisi njegovih melodramatičnih priča i crteži sablasnih pejzaža; uz zidove neuglednih sobičaka u kući Amoa Šmita u Bergfeldu pored Celea, u Donjoj Saksoniji, postrojene su klimave police s neslavnim engleskim naslovima (poput romana Edvarda Bulvera-Litona, na čijim je tekstovima Šmit zasnivao bolje nemačke verzije), i kutijice s kratkim zapisima rukom ispisanim na kartonu - minijatuma, tematski složena arhiva kojom se Šmit služio u stvaranju svojih remek-dela; još hiljade radnih soba 1biblioteka širom sveta čuvaju se u znak sećanja na njihove fantomske vlasnike, koji bi u svakom trenutku mogli nesvesno pomilovati neki dragi predmet, sesti u omiljenu stolicu, dohvatiti knjigu koju su mnogo puta prelistavali ili otvoriti neku drugu na stranici s rečima koje su im za srce prirasle. Napuštene biblioteke opsedaju seni odsutnih pisaca koji su u njima stvarali. U Valjadolidu, čitaocima Don Kihota je omogućeno da dožive voajersko uzbuđenje dok se šetaju po kući u kojoj je živeo Migel de Servantes od 1602. do 1605. godine, što je godina kada je objavljen prvi deo romana. Za kuću je vezan i jedan melodramatičan događaj: u noći 27. juna 1605. čovek po imenu Gaspar de Espeleta vraćao se kući kad ga je, baš ispred te kuće, napao i smrtno ranio jedan maskirani čovek. Espeleta je uspeo da u pomoć dozove suseda koji je zatim pozvao Servantesa, te su ga njih dvojica odneli do kuće jedne poznate gospođe, gde je Espeleta ubrzo preminuo. Gradonačelnik Valjadolida sumnjičio je Servantesa (ili nekog od njegovih rođaka) za ovaj napad, pa je pisca i njegovu porodicu poslao u zatvor. Pušteni su nekoliko dana kasnije, pošto su dokazali nevinost, ali istoričari

Biblioteka noću

153

Radjard Kipling u radnoj sobi kuće Naulaka u Vermontu

su još dugo raspravljali o tome da li je Servantes bio umešan u ubistvo. Kuća, iako pažljivo restaurirana, sasvim sigumo sadrži razne predmete i sitnice koji nikad nisu pripadali Servantesu. Jedino se u radnoj sobi, na drugom spratu, nalazi nekoliko predmeta koji su bez sumnje pripadali piscu: osim radnog stola ,,od ebanovine i slonove kosti“ koji u testamentu opisuje njegova ćerka, Izabel de Servantes, tu je još jedan pomenut u istom dokumentu, ,,od orahovine, najveći koji imam“, zatim dve slike, jedna svetog Jovana i druga Bogorodice, bakami žeravnik, kutija za dokumenta i jedna polica za knjige s naslovima koji se pominju u njegovim delima. U ovoj sobi napisao je nekoliko priča iz Uzornih novela, a tu je verovatno s prijateljima razgovarao i o jedinstvenom Don Kihotu dok je još bio u zametku.195 195 N. Sanz - Luiz de la Pefia, La Casa de Cervantes en Valladolid (Valladolid: Funfaciones Vega-Inclin, 1993).

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

U jednom od prvih poglavlja Don Kžhota, kad berberin i paroh odlučuju da iz vitezove biblioteke pobacaju sve knjige koje bi mogle biti uzrok vitezovog ludila, gazdarica upomo zahteva da se soba prvo poškropi svetom vodicom, ,,da ne bi tu bio kakav od onih mnogih čarobnjaka što su u ovim knjigama, pa da nas očara za kaznu što hoćemo da im spiskamo za dušu“.196 Kao i većina nepismenih ljudi, gazdarica se plaši moći knjiea koje neće ni da otvori. Istim sujeverjem odlikuje se i većina čitao^a; knjige koje držimo nadohvat ruke omađijane su. Priče koje se razvijaju u prostoru piščeve radne sobe, predmeti izdvojeni da mu krase sto, odabrane knjige na policama, svi oni pletu mrežu odjeka i odraza, značenja i osećanja, i kod posetioca stvaraju iluziju da deo vlasnika tog prostora i dalje živi među ta četiri zida, čak i kad vlasnika više nema.

le zidne police sa enciklopedijama i dva niska ormara za knjige od tamnog drveta. Na zidu je visila umetnička slika, rad njegove sestre Nore Borhes, koja prikazuje Blagovesti, kao i Piranezijeva gravura zagonetnih kružnih ruševina. Kratki hodnik s leve strane vodio je do spavaćih soba: majčine, prepune starih fotografija, i njegove, oskudne poput monaške ćelije, s gvozdenim krevetom, dva ormara s knjigama i jednom stolicom. Na zidu njegove spavaće sobe visio je drveni panel sa grbovima raznin švajcarskih kantona, i reprodukcija Direrovog bakroreza Vitez, smrt i Đavo, koji je Borhes opevao u dva izuzetna soneta. Imajući na umu da je Borhes kosmos nazvao knjigom i da je rekao da raj zamišlja ,,u obličju biblioteke“,197 posetioci su očekivali mesto krcato knjigama, police koje pucaju na sastavima, gomile novina i časopisa od kojih se ne može proći i koji vire iz svakog otvora - džunglu od mastila i hartije. Umesto toga, iznenadio bi ih ovaj stan u kome su knjige, u savršenom redu, zauzimale diskretno mesto. Kada je mladi Mario Vargas Ljosa posetio Borhesa negde sredinom četrdesetih, prokomentarisao je spartansko uređenje stana i pitao zašto vlasnik ne živi na nekom luksuznijem mestu s više knjiga. Borhesa je ta opaska strahovito uvredila. „Možda je takav običaj u Limi“, odvratio je nepromišljenom Peruancu, ,,ali ovde u Buenos Ajresu ne volimo da se razmećemo.“ No, tih nekoliko ormara s knjigama bili su Borhesov ponos i dika. „Odaću vam tajnu“, objasnio je jednom prilikom. „Volim da se pretvaram da nisam slep, i žudim za knjigama isto kao čovek koji vidi. Žudim čak i za novim enciklopedijama, zamišljam kako pratim tok reka na njihovim kartama i otkrivam divne stvari u raznim odrednicama.“ Voleo je da priča kako je, kao dete, išao sa ocem u Narodnu biblioteku i, suviše stidljiv da zatraži knjigu, jednostavno bi sa otvorenih polica uzeo neki tom Britanike i pročitao sve tekstove koje bi ugledao na stranici gde se enciklopedija otvorila. Ponekad je imao sreće, kao kad je izabrao tom De-Dr i naučio o Druidima, Druzima i Drajdenu.198 Nikad nije napustio taj običaj niti izgubio poverenje

154

Ponekad se duh pisca i njegove biblioteke stope mnogo pre piščeve smrti. Godinama pre nego što je otišao u Ženevu da tamo umre 1986. godine, Borhes je živeo u Buenos Ajresu okružen knjigama koje više nije mogao da vidi, jer je potpuno oslepeo u svojim ranim pedesetim. Borhesov mali stan nalazio se na šestom spratu neupadljive zgrade u centru grada, u ulici koja izlazi na Trg San Martin. Na vratima je mnogobrojne goste uvek dočekivala Fani, kućna pomoćnica, i vodila ih u malo predsoblje gde su, u polumraku, stajali Borhesovi štapovi i „strpljivo čekali“, kako je on voleo da kaže, ,,da izađu u šetnju“. Kroz zavese na dovratku ulazilo se, zatim, u primaću sobu, gde je majstor umetnik dočekivao goste slabim, stidljivim stiskom ruke. S desne strane, sto sa čipkanim stolnjakom i četiri stolice ravnog naslona. činili su sav nameštaj u trpezariji; s leve strane, ispod prozora, stajao je poprilično izlizani kauč i dve ili tri fotelje. Borhes bi seo na kauč i zamolio gosta da sedne na jednu od fotelja nasuprot njega. Dok bi govorio, slepe oči su bile uprte u neku tačku u prostoru, a glas mu se razlegao po prostoriji ispunjenoj poznatim stvarima iz njegovog svakodnevnog života: stočić na kome je držao srebmu šolju i mate koji su nekada pripadali njegovom dedi, minijaturni pisaći sto iz doba prvog pričešća njegove majke, dve be196 Migel de Servantes Saavedra, Veleumni plemić Don Kihote od Manče, ur. Jovan V genhals, prev. Đorđe Popović (Beograd: Novo pokolenje, 1952); I:VI.

155

l97Jorge Luis Borges, “Poema de los dones”, u Ei hacedor (Buenos Aires: Emece, 1960). 198Jorge Luis Borges, “Autobiographical notes”, u The New Yorker (New York, 19. septembar, 1970).

A lberto M ang el

Biblioteka noču

u igru slučajnosti sa uređenim enciklopedijama, tako da je mnoge sate provodio listajući (i slušajući nekoga kako mu čita) Garsantija, Brokhausa, Britaniku ili Espasa-Kalpe. A ako bi neki podatak ostavio poseban utisak, zamolio bi osobu koja mu čita da ga, zajedno s brojem strane, zabeleži na poleđini knjige. Dva niska ormara u dnevnoj sobi sadržavala su dela Stivensona, Čestertona, Henrija Džejmsa i Kiplinga, kao i Eksperiment s vremenom Dž. V. Dana, nekoliko naučnofantastičnih romansi H. Dž. Velsa, Mesečev kamen Vilkija Kolinsa, razne romane Esa de Keiroša s požutelim kartonskim koricama, knjige argentinskih pisaca iz devetnaestog veka. Tu su bili i Džojsov Uliks i Fineganovo bdenje; Imaginarne biografije Marsela Švoba; detektivski romani Džona Diksona Kara, Milvarda Kenedija i Ričarda Hala; Život na Misisipiju Marka Tvena, Živi sahranjeni Amolda Beneta; Gospođa koja se pretvorila u lisicu i Čovek u zoološkom vrtu Dejvida Gameta, sa finim ilustracijama rađenim drvenim klišeom; Špenglerova Propast zapada; Gibonovo Opadanje i propast Rimskog carstva u nekoliko tomova; raznovrsna dela iz matematike i filozofije, među kojima Svedenborgova i Šopenhauerova; i njegov najdraži Rečnikfilozofije Frica Mautnera. Neke od ovih knjiga pravile su društvo Borhesu još od mladosti; druge, uglavnom one na engleskom i nemačkom, kupljene su u Buenos Ajresu i na sebi imaju oznake knjižara koje više ne postoje: Mičelova knjižara, Rodrigez, Pigmalion. U ormarima u spavaćoj sobi stajale su zbirke poezije i jedna od najvećih kolekcija anglosaksonske i islandske književnosti u Latinskoj Americi. Tu je držao one knjige koje su mu trebale da proučava, kako je sam rekao „teške i napome reči / što, usnama koje sada prah su samo, / izgovarah u doba Mersije i Nortambrije / pre nego što sam Haslam ili Borhes postao“:199 Skitov Etimološki rečnik, kritičko izdanje Bitke kod Maldona, Istorija starogermanske religije Riharda Majera. U drugom ormaru nalazile su se pesme Enrikea Bančsa, Hajnea, San Huana de la Kruza, i mnogobrojna tumačenja Dantea. Začudo, na njegovim policama mesto nisu našli Prust, Rasin, Geteov Faust, Milton i grčke tragedije (koje je, naravno, iščitao i pominjao u svojim delima).

Na policama nije bilo ni njegovih sopstvenih knjiga. Gostima koji bi zatražili da vide neko od prvih izdanja njegovih dela, ponosno je govorio da nema ni jedno jedino delo na kojem piše to (kako je imao običaj da kaže) „eminentno neupečatljivo“ ime. Istina je, zapravo, da mu nisu ni trebala. Iako se pretvarao da ne može da se seti, mogao je napamet da izrecituje pesme koje je naučio decenijama ranije, i da po sećanju ispravlja i menja ono što je sam napisao, čime bi obično zadivio i usrećio sve koji su ga slušali. Nedugo posle piščeve smrti, njegova udovica Marija Kodama, poklonila je većinu knjiga fondaciji u Buenos Ajresu koja je nosila njegovo ime, i ponekad se neki primerci pokazuju na izložbama organizovanim u njegovu čast. Izložene u staklenim vitrinama, otrgnute iz svog okruženja, poštovane ali nečitane - više pređmeti u grobnici nego riznice reči - knjige je izgleda zadesila ista sudbina kao supruge i sluge drevnih kraljeva čija su domaćinstva odlazila u grob zajedno s gospodarom.

156

‘"B orges, ,,A1 iniciar el estudio de la gramatica anglosajona“, u El hacedor.

157

Radna soba pruža svom vlasniku, svom privilegovanom čitaocu, ono što je Seneka nazvao eutimijom, prema grčkoj reči koja, kako Seneka objašnjava, znači „duševno spokojstvo“, i koju prevodi kao „tranquillitas“.200 Ono čemu teži svaka radna soba jeste eutimija. Eutimija, neometano prepuštanje sećanju, spokojna posvećenost čitanju - vreme skriveno od ostatka druželjubivog dana - to je ono što tražimo u osami čitalačkog prostora. Prema Blejku, Postoji Trenutak u svakom Danu koji Satana ne može pronaći, Ni njegova Budna Straža ne može ga naći, ali Marljivi pronađu Taj Trenutak i on se množi, i kad se jednom pronađe On krepi svaki Trenutak u Danu, ako se ispravno postavi.201 Mada eutimiju prevashodno tražimo u momentima osame, ponekad je pronađemo i u zajedničkom prostoru javne biblioteke. Iako je u Kairu za vreme mamelučke vladavine u petnaestom veku zaista bilo učenih ljudi koji su imali sopstveni radni prostor, čitaocima skromnijeg imovinskog stanja stajale su na raspolaganju javne bibli200Seneka, isto. 201William Blake, ,,Milton“, Pl. 35, 42-45 u Complete Poems, ur. Alicia Ostriker (Harmondsworth, Middlesex: Penguin, 1977).

A lberto M ang el

Biblioteka noću

oteke u školama i džamijama. Tu su knjige bile dostupne onima koji sebi nisu mogli priuštiti da ih kupe; tu su mogli da prepisuju željene tekstove i kasnije ih koriste u sopstvene svrhe, bilo da ih uče napamet ili izučavaju u slobodno vreme. U trinaestom veku je učeni Ibn Džemaa savetovao učenicima da kupuju knjige kad god mogu, ali je ipak smatrao da je najvažnije da se knjige „nose u srcu“ a ne samo slažu na police. Prepisivanje tekstova pomaže da se oni memorišu i na taj način (verovao je), uporedo sa onom od mastila i hartije, stvori još jedna biblioteka. „Učenik uvek treba sa sobom da nosi mastionicu da bi mogao da zapiše sve korisno što čuje“, savetovao je Ibn Džemaa.202 Vladalo je mišljenje da pisani tekst podržava tekst naučen napamet, jer ,,ono što se samo memoriše iščezne, a što se zapiše ostaje“ (islamska verzija latinske poslovice verba volant, scripta manent).203 Ibn Džemaa je veštinu memorisanja uporedio sa arhitekturom, jer uvežbavanjem memorije čitalac je prema vlastitom ukusu mogao za sebe sagraditi palatu i opremiti je izabranim blagom, a zatim objaviti da na najdublji i neotuđiv način poseduje izabrane tekstove. Za izoštravanje memorije preporučivalo se uzimanje meda, žvakanje čačkalica i jedenje dvadeset i jednog zma suvog grožđa na dan, dok je konzumiranje korijandera i plavog patlidžana smatrano štetnim. Ibn Džemaa je takođe preporučivao da se ne „čitaju natpisi na nadgrobnim spomenicima, prolazi između kamila konopcem povezanih u jedan red, ili trebe vaške“,204jer sve te aktivnosti nepovoljno utiču na oštrinu memorije. Krajem petnaestog veka, da bi uvežbavao memoriju među knjigama koje je najbolje poznavao, Nikolo Makijaveli je voleo da u radnoj sobi čita noću - u doba kad je najlakše mogao da uživa u blagodetima koje su, prema njegovom mišljenju, najvažnije u odnosu čitaoca i njegovih knjiga: prisnost i opuštena misao. „Kad dođe veče“, napisao je, „vratim se kući i odem u radnu sobu. Na pragu skinem blatnjavu, znojavu, radnu odeću, i odenem se za dvor i palatu, pa u toj svečanoj odori ulazim u antičke dvore gde me dočekuju stari

velikani, i tu kušam hranu koja je samo moja, za koju sam rođen. Tu imam hrabrosti da im se obratim i pitam za motive njihovih postupaka, a oni mi ljubazno odgovaraju. Tokom ta četiri sata za mene ne postoji ovaj svet, zaboravim sve muke, ne plašim se nemaštine, ne drhtim pred smrću: pređem u njihov svet.“205

158

202 Badr al-Din Muhammed Ibn Jama’a, Tadhkirat al-sami, navedeno prema Berke The Transmission o f Knowledge in Medieval Cairo. 203Nasir al-Din Tusi, Risala, isto. 204Navedeno prema Robert Irvvin, Night & Horses & the Desert: An Anthology o f Classical Arabic Literature (London: Allen Lane/The Penguin Press, 1999).

159

205Niccolo Machiavelli, The Literary Works o f Machiavelli, ur. John Hale (Oxford: Oxford University Press, 1961).

Biblioteka noću

Biblioteka kao um ... dati vidljivi oblik duhovnomprisustvu i kretanjima duše. Abi Varburg, Izabrani spisi

Slično Makijaveliju, i ja često među svojim knjigama sedim noću. Dok više volim da pišem ujutro, noću uživam da čitam u besprekomoj tišini, kad trouglovi svetlosti od lampi za čitanje podele police moje biblioteke na dva dela. U gomjem, viši redovi knjiga nestaju u tami; a u donjem je privilegovana skupina osvetljenih naslova. Nad ovom proizvoljnom podelom, koja određenim knjigama dozvoljava obasjano prisustvo a druge baca u zasenak, prednost ima jedan dragačiji poredak, zasnovan isključivo na mom sećanju. Moja biblioteka nije katalogizovana; budući da sam lično smestio sve knjige na police, otprilike znam gde se nalaze u rasporedu cele biblioteke, tako da osvetljeni i neosvetljeni delovi nemaju nikakvog značaja u potrazi za knjigama. Raspored knjiga pamtim prema određenom obrascu, obliku i podeli biblioteke, kao što astrolog položaj zvezda povezuje u narativni obrazac; s drage strane, međutim, i biblioteka odražava konfiguraciju mog uma, svog udaljenog astrologa. Hotimičan a ipak nasumičan poredak na policama, izbor tema, intimna istorija opstanka svake knjige, tragovi pojedinih vremena i pojedinih mesta zaostali na stranicama - svi oni ukazuju na određenog čitaoca. Pronicljivi posmatrač može da zaključi ko sam ja na osnovu raskupusane knjige pesama Blasa de Otera, količine stvaralaštva Roberta Luisa Stivensona, velikog odeljka posvećenog detektivskim pričama, maleckog odeljka posvećenog književnoj teoriji, činjenice da na

161

policama ima mnogo Platona a malo Aristotela. Svaka biblioteka je autobiografska. U Katedrali svete Cecilije u Albiju, na jugu Francuske, freska s kraja petnaestog veka prikazuje Strašni sud. Ispod razmotanog svitka pozvane duše koračaju prema svojoj sudbini, nage i s ozbiljnim izrazom na licu dok na gradima drže otvorenu knjigu. U ovoj povorci vaskrslih čitalaca, Knjiga života je podeljena i napravljena kao niz pojedinačnih knjiga, i knjige se otvoriše,206 kao što Apokalipsa kaže, tako da ,,sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim“.207 Ta predstava se zadržala do danas: naše knjige će posvedočiti u prilog nama ili protiv nas, naše knjige pokazuju ko smo danas i ko smo bili do juče, naše knjige sastavni su deo stranica dodeljenih nam iz Knjige života. Po knjigama koje nazivamo svojim mi ćemo primiti sud. Ono zbog čega je biblioteka odraz svog vlasnika nije samo izbor samih naslova nego mreža asocijacija povezanih uz izbor. Naše iskustvo nadograđuje se na iskustvo drugih, naše sećanje na sećanja dragih. Naše knjige nadograđuju se na druge knjige koje ih menjaju ili obogaćuju, koje im daju hronologiju drugačiju od one iz književnih rečnika. Posle toliko vremena, ja danas nisam u stanju da razaznam sve veze. Zaboravljam, ili čak i ne znam, u kakvim odnosima stoje mnoge od njih. Ako krenem u jednom pravcu - afričke priče Margaret Lorens podsete me na Moju Afriku Karen Bliksen, zbog čega onda pomislim na njenih Sedam gotskih priča, što me vodi do Edgarda Kozarinskog (koji mi je otkrio dela Karen Bliksen) i njegove knjige o Borhesu i filmu, a onda do romana Rouz Makoli, o kojima smo Kozarinski i ja razgovarali jednog davnog popodneva u Buenos Ajresu, obojica iznenađeni što je još neko čuo za njih - onda propustim sve druge niti ove zamršene mreže, i pitam se kako li sam, poput pauka, uspeo da premostim naizgled neizmeme razdaljine, na primer, od Ovidijevih Tugovanki do pesama Abdelrahmana, prognanog u Sevemu Afriku iz svog doma u Španiji. Postoji i nešto više od slučajnih veza. Knjige se preobražavaju i prema redosledu kojim 20ćPhilippe Aries, Essais sur l ’historie de la mort ven occident: du moyen đge a nos jours (Paris: Seuil, 1975). 207Otkrivenje 20:12.

162

A lberto M a n g el

Freska u Katedrali svete Cecilije u Albiju koja prikazuje Strašni sud

se čitaju. Don Kihot pročitan posle Kima i Don Kihot pročitan posle Haklberija Fina dve su različite knjige, obe obojene čitaočevim doživljajem putovanja, prijateljstava i pustolovina. Nijedna od ovih kaleidoskopskih knjiga nikad ne prestaje da se menja; Sa svakim novim čitanjem dobija dodatnu dimenziju, dodatni obrazac. Možda se nijedna biblioteka, u krajnjoj liniji, ne može mentalno obujmiti, jer, kao i um, ona promišlja samu sebe i geometrijski se umnožava sa svakim novim promišljanjem. Uprkos tome, od biblioteke opipljivih knjiga očekujemo postojanost i preciznost čiji nedostatak opraštamo biblioteci uma. Takve fluidne mentalne biblioteke nisu (ili nisu bile) ništa neuobičajeno; u islamskom svetu one su tipična pojava. Mada je Kuran veoma rano zapisan, većina stare arapske književnosti dugo je bila poverena na čuvanje sećanju svojih čitalaca. Na primer, posle smrti velikog pesnika Abu Nuvasa 815. godine, ništa od njegovog stvaralaštva nije ostalo u pisanom obliku; pesnik je sve svoje pesme znao

Biblioteka noću

163

napamet, tako da su zapisivači, kad su hteli da ih prenesu na papir, morali da se oslone na sećanje ljudi koji su slušali majstora dok je recitovao. Precizno sećanje se izuzetno cenilo, a u islamskim zemljama se u srednjem veku smatralo da je sticanje znanja slušanjem knjiga koje neko čita vrednije od samostalnog čitanja u sebi zato što tekst u tom slučaju ulazi u telo kroz um a ne samo na oči. Objavljene knjige uglavnom nisu zapisivali sami autori nego su ih diktirali pomoćnicima, a đaci su učili te tekstove tako što su slušali kako im neko čita ili tako što su ih oni čitali učitelju. Zbog islamskog verovanja da je samo usmeno prenošenje znanja valjano, biblioteke su se pohranjivale u sećanju (koje se više poštovalo od opipljivog sveta knjiga i rukopisa, mada su i oni smatrani dovoljno bitnim da se čuvaju u školama i džamijama).208 ,,Biblioteka“ i ,,pamćenje“ su donekle bili sinonimi. Uprkos tome, koliko god čovek pažljivo čitao, upamćeni tekstovi uvek pretrpe nepredvidive izmene; raspadnu se na delove, skupe se ili razvuku. U mojoj mentalnoj biblioteci, Bura je svedena na nekoliko besmrtnih stihova, dok kratki roman kao što je Pedro Paramo Huana Rulfa u mojoj glavi zauzima čitavo imaginamo prostranstvo Meksika. Svega nekoliko rečenica iz Orvelovog eseja „Ubiti slona“ u mom se sećanju protežu na nekoliko stranica opisa i razmišljanja koje sam uveren da vidim u svom umu, odštampane na stranici; od podugačkog srednjovekovnog viteškog romana Progutano srce naslov je sve čega se sećam. Ni opipljiva biblioteka na mojim policama niti ona nestalna u mom sećanju ne zadržavaju prevlast zadugo. S vremenom se lavirinti moje dve biblioteke zagonetno isprepliću. A često se dešava da, uz pomoć pojave koju psiholozi nazivaju istrajnošću sećanja (kada se neka ideja smatra istinitom čak i pošto se dokaže da je netačna), biblioteka uma nadjača biblioteku hartije i mastila. Da li je moguće napraviti biblioteku koja oponaša ovaj mušičavi, asocijativni poredak, i koja neupućenom posmatraču deluje kao nasumičan raspored knjiga, ali koja zapravo sledi jednu logičnu, iako duboko ličnu organizaciju? Mogu da navedem bar jedan takav primer. 208Videti Berkey, The Trammission ofKnowledge in Medieval Cairo.

A l berto M a n g el

Biblioteka noću

Jednog dana 1920. godine, filozof Emst Kasirer, nedugo pošto je primljen na Katedru za filozofiju Novog univerziteta u Hamburgu i dok je radio na prvom tomu svoje uticajne Filozofije simboličkih oblika, zatražio je da poseti čuvenu Varburgovu biblioteku, koju je trideset godina ranije osnovao Abi Varburg. U skladu s Varburgovim shvatanjem sveta, knjige iz oblasti filozofije smeštene su odmah pored knjiga iz astrologije, magije i narodne tradicije, dok su AbiVarburgčita istoriJe umetnosti stajale rame uz rame s književnim i religijskim delima, a jezički primčnici se družili s knjigama iz teologije, poezije i umetnosti. Kasirera je kroz ovu jedinstveno organizovanu zbirku proveo pomoćnik direktora, Fric Saksl, i na kraju obilaska Kasirer se obratio domaćinu rečima, „Nikad više neću doći ovamo. Ako se vratim u ovaj lavirint, izgubiću se.“209 Mnogo godina kasnije, Kasirer je objasnio zašto se uspaničio: „[Varburgova] biblioteka nije prosto zbirka knjiga nego katalog problema. Takav utisak nisam stekao zbog tematskih oblasti nego više zbog samog organizacionog principa, principa koji je daleko važniji od opsega pokrivenih tema. Ovde istorija umetnosti, istorija religije i mita, istorija lingvistike i kulture nisu samo smeštene jedne pored drugih nego su međusobno povezane, i kao takve, zatim, povezane s jedinstvenim idealnim središtem.“210 Posle Varburgove smrti 1929. godine, Kasirer je police u čitaonici biblioteke, napravljene tako da prate elipsasti oblik zidova, uporedio sa „dahom mađioničara“. Ka-

sireru su Varburgove knjige, poređane prema složenim putevima njegove misli, bile, kao Prosperove knjige, uporište njegove životne sile.

164

209Toni Cassirer, Mein Leben mit Ernst Cassirer, Hildesheim, 1981, navedeno prema Salvatore Settis, ,,Warburg continuatus“, u Le Pouvoir des bibliotheques: La memoire des livres en Occident, ur. Marc Baratin - Christian Jacob (Paris: Albin Michel, 1996). 2I0Emst Gassirer, „Der Begriff der symbolischen Form im Aufbau der Geisteswissenschaften", u Vortrage der Bibliothek fVarburg, I, 1921 - 1922 (Leipzig & Berlin, 1923).

165

Abi Varburg rođen je u Hamburgu 13. juna 1866. godine kao najstariji sin u porodici jevrejskog bankara. Na fotografijama se vidi da je bio nizak, sramežljiv čovek sa izražajnim cmim očima. U upitniku koji je jednom sastavio zabave radi, opisao je sebe kao ,,sitnog gospodina s cmim brkovima koji ima običaj da ispreda priče na dijalektu“.211 U nemogućnosti da se pomiri sa očevim zahtevima da prihvati kako jevrejsko učenje tako i porodični posao bankara, dugo je patio od napada anksioznosti i melanholije. Olakšanje je nalazio u spoznavanju sveta posredstvom knjiga, te je razvio snažno interesovanje za filozofiju antičke Grčke i starog Rima, renesansnu kultum, dmštva američkih starosedelaca, i budističku religiju. Izgleda da nije mogao da prihvati ograničenja nijedne discipline ili škole mišljenja. Eklektička radoznalost obeležavala je sve čega bi se latio. Strast prema knjigama i slikovnim prikazima počela je još u detinjstvu. Jedno od najranijih intelektualnih iskustava kojih se seća jeste kad je sa šest godina video upečatljive ilustracije u Balzakovim Malim jadima bračnog života, koji prikazuju melodramatične porodične scene iz bračnog života građanskog staleža, s rasplakanim ženama, ljutitim muškacima, vrištećom decom i slugama koje sve to zabavlja. Postao je opsednut njima i te živopisne scene su ga pohodile u snovima. Nekoliko godina kasnije počeo je da guta knjige „pune priča o crvenokošcima“. Ove slike i pustolovine nudile su mu, kako je kasnije rekao, „način da se povuče iz depresivne stvamosti u kojoj je bio bespomoćan“. U nemogućnosti da otvoreno izrazi gnev i frustraciju, što je Varburg nazivao osećanjen bola, tražio je i pronašao „odušak u fantazijama romantične okmtnosti. To je bila moja injekcija protiv aktivne okrutnosti“212. Braća i seste pamte da je uvek 211„Ein kleiner Herr mit schwarzen Schnurrbart der manchmal Dialektgeschichten erz a h lt, navedeno prema Emst Gombrich, Aby Warburg [An Intellectual Biography (London: The Warburg Institute, University of London, 1970). Revidirao sam Gombrihov prevod na engleski.] 212„dadurch offenbar das Mittel gefunden, mich von einer erschiitternden Gegenwart, die mich wehrlos machte, abzuziehen. ... Die Schmerzempfindung reagierte sich ab in der

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

bio okmžen knjigama i da je čitao svaki list papira na koji bi naišao - čak i porodičnu enciklopediju, čiji je svaki tom pročitao od korica do korica. Uz čitanje, i sakupljanje knjiga postalo je za Varburga nasušna potreba. Na trinaesti rođendan, rešen da ne krene očevim stopama, ni u poslu ni u religiji, ovaj adolescent s neutaživom željom za čitanjem i znanjem, ponudio je mlađem bratu Maksu svoje nasledno pravo: pravo prvorođenog sina da preuzme porodični posao ustupiće Maksu ako mu obeća da će mu kupovati sve knjige koje poželi. Maks, koji je tada imao dvanaest godina, složio se. Od tada, mnogobrojne knjige kupljene novcem koji je obezbedio vemi Maks postale sujezgro Varburgove biblioteke. Varburgova sakupljačka strast nikad nije bila sasvim nasumična. Baš suprotno; još od najranijh dana njegovo je čitanje bilo usmereno prema veoma specifičnim pitanjima. Većina nas, kada se osvme unazad, u svojim prvim knjigama s čuđenjem razaznaje zametke interesovanja koje će postati izraženo tek mnogo kasnije, aU koje nas je svejedno teralo napred mnogo pre nego što smo bili u stanju da ga rečima iskažemo. Značenje emocija iz knjiga koje je čitao u detinjstvu Varburg je konačno spoznao u Laokoonu Gotholda Efriama Lesinga, klasičnom tekstu koji je prvi put pročitao kada se s dvadeset godina upisao na Univerzitet u Bonu.213 Lesingov Laokoon postao je Varburgov magični kamen kušač. „Čovek mora biti mlad“, napisao je ostareli Gete skoro šezdeset godina ranije, ,,da bi razumeo uticaj koji je Lesingov Laokoon izvršio na nas time što nas je otrgnuo od pasivnosti kontemplacije i otvorio carstva nesputane misli. Izreka ut pictura poesis [klasično poređenje estetike slikarstva i poezije], toliko dugo pogrešno shvatana, odjednom je zbrisana; njihovi vrhovi izgledali su nam različito, ali nam se ipak činilo da su im temelji veoma bliski“.214U Lesingovom delu mladi Varburg je shvatio ne samo

koliko su jaki razlozi za istraživanje dva različita kreativna sistema, slikovnog i jezičkog, nego je nadasve uvideo da se svako doba iz svojih posebnih razloga hvata za jedan aspekt tradicije i na njemu gradi sopstveni sistem simbola i značenja, ono što će posle nazvati „preživljavanjem antike, problemom čisto istorijske prirode“.215 Pitanje koje je počinjalo da se uobličava u Varburgovom umu jeste kako se naši najstariji simboli obnavljaju u različitim dobima, kakve se veze uspostavljaju među njima i kako deluju jedni na dmge. Jedna od reči koje su najviše delovale na njegov intelektualni razvoj bila je Kompatibilitat, kompatibilnost216- asocijativni doživljaj - tako da ne iznenađuje što je svoju biblioteku objasnio rečima pozajmljenim of kritičara Evalda Heringa. Za Varburga je njegova biblioteka bila sećanje, ali „sećanje kao organizovana materija“.217 Biblioteka koju je Varburg počeo da sakuplja u ranoj mladosti i koju je 1909. godine preneo u svoj novi dom u Hajlvigštrase u Hamburgu, nadasve je bila lična, i bila je uređena prema jedinstveno neobičnom idiosinkratičnom kataloškom sistemu. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka u Nemačkoj je besnela rasprava o tome koji je najbolji metod za organizaciju biblioteke. Suprotstavljeni tabori su zastupali, s jedne strane, hijerarhijsko uređenje po temama i naučnim oblastima, i s dmge, uređenje zasnovano na veličine knjige i datumu nabavke. (Drugi način ujedno je i sistem koji je uspešno pnmenjivan u nekim srednjovekovnim bibliotekama.)218 Varburgu mjedan od ta dva metoda nije bio zadovoljavajući. On je od svoje zbirke zahtevao fluidnost i živost koje ni tematska ograničenja niti hronološke restrikcije ne dozvoljavaju. Fric Saksl je 1943. godine zabeležio kako je Varburg reagovao na predlog o takvoj mehaničkoj katalogizaciji, koja je, u doba povećane produkcije knjiga, ubrzano istiskivala „daleko veću naučnu upoznatost s knjigama koja se stiče pretraživanjem“. Kako tvrdi Saksl, „Varburg je uvideo tu opasnost“

166

Fantasie des Romantisch-Grausamen. Ich machte da die Schutzimpfung gegen das aktiv Grausame durch u Aby VVarburg, Notes fo r Lecture on Serpent Ritual, 1923, 16-18, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg. 213Ron Chemovv, The Warburgs (New York: Random House, 1993). 214Johan Wolfgang von Goethe, Dichtung und Wahrheit, 11:8 u Goethes Werke, Band IX, Autobiographische Schriften, I, ur. Liselotte Blumenthal (Munich: Verlag C. H. Beck, 1994).

167

215 Emst Cassirer, „Der Begriff der symbolischen Form im Aufbau der Geisteswissenschafiten“. 2l6Kako primećuje Gombrih. 217„Das Gedachtnis als organisierte Materie“, u Ewald Hering, Uber das Gedachtnis als eine allgemeine Funktion der organisierten Materie (predavanje, Akademija nauka u Beču, 30. maj 1870), 3 izdanje, (Leipzig, 1921). 218 Priču o ovom sporu iznosi Salvatore Settis u ,,Warburg continuatus“, u Quaderni storici, 58/a XX, no. 1, (April 1985).

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

i govorio o „zakonu dobrosusedskih odnosa“. Knjiga koju čovek poznaje, u većini slučajeva, nije ona koja mu treba. Vitalni podatak sadrži nepoznati sused na polici, iako se to možda ne da naslutiti iz naslova. „Najvažnije je da sve knjige zajednički - pri čemu svaka sadrži više ili manje podataka i može se dopuniti susednom knjigom - svojim naslovima dovedu studenta do spoznaje suštinskih sila koje pokreću ljudski um i istoriju. Knjige su za Varburga bile više od istraživačkog sredstva. Sabrane i grupisane, one su izražavale ljudsku misao, kako u njenoj postojanosti, tako i u promenjivosti."219 I ne samo knjige. U Varburgovo pamćenje urezivale su se i slike, od kojih je radio zamršene ikonografske tapiserije, a zatim pokušavao da ih podrobnije razjasni u fragmentamim esejima. Dok bi zadubljeno prebirao po starinskim katalozima, na kartice bi zapisivao naslove koji bi mu zapali za oko i uz njih dodavao zgusnute komentare u, kako je on to nazivao, ,jeguljasto-kašastom stilu“,220 a onda bi ih poređao u posebne kutije prema nekom komplikovanom (i ne uvek istom) sistemu. Oni koji su ga poznavali govorili su da ga vodi ,,instinkt“ dok sačinjava važne bibliografije o bilo kojoj temi koja ga u tom trenutku zanima, isti onaj instinkt koji ga nagoni da preraspoređuje (i uvek iznova preraspoređuje) knjige na policama tako da budu usklađene s tokom misli koji ga trenutno zaokuplja. Varburg je biblioteku nadasve zamišljao kao akumulaciju asocijacija, pri čemu svaka asocijacija uvek dočarava novu sliku ili tekst sve dok se, prateći asocijacije, čitalac ne vrati na prvu stranu. Za Varburga je svaka biblioteka podrazumevala kružno kretanje. Varburg je svoju biblioteku, sa ovalnom čitaonicom (koju je nazvao die kultunvissenschaftliche Bibliothek Warburg, Varburgova biblioteka kulturoloških nauka), posvetio grčkoj boginji pamćenja, Mnemosini, majci muza. Za Varburga je istorija čovečanstva bila jedan svevremeni ali uvek drugačiji pokušaj da se arhajskim doživljajima i iskustvima podare jezik i lice, ne toliko individualni koliko generički, usađeni u kolektivno pamćenje. Kao i mnogi učeni savremenici, bio je pod uticajem teorija nemačkog neurologa Rihar-

da Zemona, koji je zastupao psihološku teoriju emocija.221 Prema Zemonovom mišljenju, pamćenje je osobina po kojoj se razlikuju živa i neživa materija. Svaki događaj ostavlja trag na živoj materiji (Zemon ga naziva engramom), koji se može oživeti procesom sećanja. Za Varburga su ovi engrami zapravo bili čisti simboli, živi u srži svakog društva, a zanimalo ga je zašto neki od tih simbola, ili pojedini njihovi aspekti, utiču na određeni period (renesansu, na primer, ili prosvetiteljstvo) u tolikoj meri da oblikuju njegov književni i umetnički izraz i stil. Budući da nikad u potpunosti ne napušta čovečanstvo, Varburg je ovo aktivno pamćenje predivno opisao rekavši da je to „priča o duhovima za odrasle“.222 A sama biblioteka? Kakav li je bio osećaj stajati u središtu onoga što je Kasirer uporedio sa Prosperovim uporištem? Većina biblioteka odaje utisak sistematske uređenosti, vidne organizovanosti prema temama ili numeričkom ili alfabetskom nizu. U Varburgovoj biblioteci nema znakova takvog sistema. Kad sam posetio rekonstruisanu čitaonicu u Hamburgu (u kojoj je danas samo mali deo njegovih knjiga) i pregledao police duž ovalne središnje odaje, bio sam zbunjen; kao da sam se našao usred nepoznatog grada čiji su putokazi nesumnjivo imali neko značenje, koje ja, međutim, nisam mogao da dokučim. Pred očima su neprestano kružile.asocijacije naslova, a ne pravolinijski niz s početkom i krajem. Uz malo razmišljanja mogao sam da pronađem razloge zbog kojih su bilo koja dva naslova stavljena jedan pored drugog, ali ti su razlozi mogli biti ili toliko raznovrsni ili se činili nategnutim da nisam mogao da ih povežem ni sa jednim tradicionalnim nizom - u kojem, na primer, M sledi iza L, ili 2999 ide pre 3000. Varburgov sistem bio je bliži pesničkoj kompoziciji. Kada se pročita stih „Veselo je kolo od reči“, odmah je u potpunosti jasna pesnikova vizija. Čitaocu ne treba objašnjenje; posredstvom reči i muzike koju stvaraju, stih trenutno otkriva celokupni smisao pročitanog; no, ako bi nam pesnik eksplicitno razložio splet sporednih putića i krivudavih staza koje vode od njegove neuhvatljive intuicije do prirode pesničkog stvaralaštva - ako bi nam ukazao na sve trago-

168

219Fritz Saxl: Die Geschichte der Bibliothek Aby Warburgs (1886-1944) u: Aby M. Warburg. Ausgevvahlte Schriften. 220„Aalsuppenstil“, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg.

169

221 Richard Semon, Die Mneme als erhaltendes Princip im Wechsei des organischen Geschehens, 2. izdanje (Leipzig: W. Engelman, 1908). 222 „Gespenstergeschichte fu r ganz Erwachsene“. Aby Warburg, Grundbegriffe, I, 3, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg.

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

ve i predočio sve veze - takvo bi nam shvatanje izmaklo. Tako je i sa Varburgovom bibliotekom. Ipak, Varburg nije dozvolio da veze ostanu potpuno nevidljive, a za njega su one bile podložne neprestanoj promeni, te je svoju bibilioteku konstruisao tako da bude prostor bez oštrih uglova, u kome veze mogu da budu u večnom pokretu. U izvesnom smislu, biblioteka je bila Varburgov pokušaj da u svoj sirovosti ogoli neurone svoje misli, i da idejama ostavi prostora da migriraju, mutiraju i sparuju se. Dok je većina biblioteka u njegovo vreme ličila na etimološku izložbu s pribodenim i označenim uzorcima, Varburgova je posetiocu delovala kao stakleni mravinjak u dečjoj sobi.

impulsa i strahova, i potonjih umetničkih manifestacija tih simbola shvatao kao tenziju odraženu u vlastitim mentalnim borbama. Želeo je da veraje da će nauka, beležeći metamorfozu naših fobičnih refleksa, naposletku doći do racionalnih objašnjenja naših praiskonskih emocionalnih doživljaja. Shvatio je, međutim, da je nauka umesto toga stvorila svoju najnoviju inkarnaciju u obliku još savršenije ratne mašinerije, sa otrovnim gasovima i rovovima smrti. U jednom od fragmentamih zapisa (uz koji je dodao i egzorcizam „Živi i ne čini mi zla“225) napisao je sledeće: „Živimo u Faustovom dobu, u kojem savremeni naučnik - na granici magije i matematike - nastoji da pokori carstvo refleksivnog razuma tako što će produbljivati svest o udaljenosti između sopstva i sveta koji ga okražuje.“226 Kraj rata 1918. godine nije mu doneo olakšanje. Dve godine kasnije, činilo mu se da je udaljenost skoro sasvim nestala. Godine 1920, suočen s otvaranjem vlastite biblioteke naučnoj iavnosti i u nemogućnosti da više podnosi mentalne muke, Varburg je otišao na kliniku švajcarskih doktora Ota i Ludviga Binsvangera u Krojclingenu, gde se Fridrih Niče lečio trideset godina ranije.227 Na klinici je boravio do 1924. godine. ,,Zašto“, pitao se tada, „sudbina predaje kreativno ljudsko biće carstvu večnog nemira, i ostavlja mu da bira gde želi da intelektualno sazri: u paklu, čistilištu ili raju?“228 Oporavak na klinici tekao je sporo, u pokušajima da se pribere, da prikupi rastreseni um, razbijen na hiljadu slika i raštrkanih beležaka. „Bog je u detaljima“, voleo je da ponavlja. A ipak je uviđao - kao i Ruso, koji je rekao „Gubim se u detaljima“ - da više nije u stanju da prati slikovni i misaoni tok kao nekada. Ipak, uz negu doktora Binsvangera vratio mu se osećaj celine, te je 1923. godine pitao

170

S proleća 1914. godine, na nagovor kolega, Varburg je odlučio da svoju biblioteku otvori za naučna istraživanja i stavi je na raspolaganje naučnim radnicima, a istovremeno je pokrenuo i sistem dodele stipendija koje će omogućiti studentima da dođu u Hamburg i bave se naučnim radom. Četrnaest godina ranije, istu ideju već beše oprezno izneo bratu Maksu, a sada se vratio tom velikom poduhvatu i sa Fricom Sakslom razmatrao mogućnosti. Učinio je to s velikim otporom jer, kako je priznao, uopšte mu se nije dopalo što lično intelektualno carstvo koje je teškom mukom stvorio više neće biti samo njegovo. Uprkos tome, uviđao je da je otvaranje biblioteke nephodan korak dalje u njegovom nastojanju da iscrta zamršenu mapu simboličkog nasleđa čovečanstva, „zagrobnog života antičkog sveta“.223 No Prvi svetski rat privremeno je obustavio ove planove. Usred sivila i pometnje toga vremena, Varburg, koji je još od detinjstva na mahove patio od anksioznosti i depresije, intuitivno je osećao da postoji neka mračna podudamost između njegovog mentalnog stanja i stanja u svetu. „Poput seizmografa, njegovi osetljivi nervi beležili su podzemna podrhtavanja koja ostali nisu mogli da čuju“, napisao je jedan njegov savremenik.224 Varburg je sada svoje traganje za vezama između naših najranijih simboličkih predstavljanja iracionalnih 223,,das Nachleben derAntike“, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg. 224 ,,Wie ein Seismograph hatten siene empfindlichen Nerven die unterirdischen Erschiitterungen schon dann verzeichnet, als andere sie noch vollig uberhdrten“. Carl Georg Heise, u Personlische Erinnerugen an Aby Warburg (Hamburg: Gesellschafit der Bilcherfreunde, 1959).

171

225,,Du lebst und tust mir nichts.“ 226„Die Wiederbelebung der damonischen Antike vollzieht sich dabei, wie wir sahen, durch eine Art polarer Funktion des einfuhlenden Bildgedachtnisses. Wir sind im Zeitalter des Faust, wo sich der moderne Wissenschaftler —zwischen magischer Praktik und kosmologischer Mathematik - den Denkraum des Besonrtenheit zwichen sich und dem Objekt zu erringen versuchte“. Aby Warburg, Gesamelte Schrifte, 11:534, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg. 227Za ovaj podatak zahvalan sam profesoru V. F. Blisetu. 228,,warum das Schicksal den schopferischen Menschen in die Region der ewigen Unruhe verweist, ihm iiberlassend ob er seine Bildung im Inferno, Purgatorio oder Paradiso fin d e t\ Aby Warburg u Schlussiibang, Beležnica 1927-28, 68-69, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg.

A lberto M a n g el

Biblioteka noču

da li će mu vlasti dozvoliti da napusti kliniku ako dokaže da je mentalno stabilan. Predložio je da se obrati pacijentima na klinici, i 23. aprila održao je predavanje o zmijskim obredima sevemoameričkih Indijanaca kojima je prisustvovao u mladosti. U napomeni koju je u to vreme napisao u jednom časopisu, izjavio je da sebe doživljava kao Perseja, ubicu zmijoglave Meduze, koji je izbegao da otrovno čudovište pogleda ravno u oči tako što je gledao u njen odraz na svom štitu. Takođe je napomenuo da je Persej u srednjem veku degradiran od junaka do obične gatare, da bi tokom renesanse ponovo stekao ugled kao simbol ljudskog junaštva.229 Kad je Varburg 1924. godine otpušten s klinike, saznao je da je Saksl, u dogovoru s porodicom Varburg, biblioteku konačno pretvorio u ranije planirani istraživački centar. Ta promena, ma koliko očekivana, duboko ga je mučila i izazivala u njemu osećanje obezvređenosti; jedno od pisama iz tog perioda potpisao je sa „Povratak Varburga“. S dmge strane, međutim, činilo se da ga novonastala situacija isto tako ispunjava „skoro zadivljujućom energijom“, pa je, pod izmenjenim okolnostima, iznova prionuo na posao, okružen voljenim knjigama. Svakom posetiocu koji se našao u Varburgovoj biblioteci postajalo je jasno da je od samog začetka njegova kreacija vizuelne prirode. Oblik polica, asocijativni niz naslova na njima, kao i slike i fotografije razasute po svim sobama svedočili su o njegovoj zaokupljenosti fizičkom reprezentacijom ideja i simbola. Pitanja koja je postavljao izvirala su iz vizuelnih predstava; uz pomoć knjiga je razmišljao o tim vizuelnim predstavama i u knjigama je pronalazio reči da premosti tišinu između njih. Pamćenje, ključna reč u Varburgovom rečniku, nadasve je značila pamćenje slika. Poduhvat koji Varburg nije dovršio i koji je nemoguće dovršiti jeste stvaranje ikonografskog niza koji je nazvao Mnemosina, što je u stvari obimna zbirka vizuelnih predstava što mapira mrežu puteva koje je ovaj učenjak sledio i uspostavlja veze među njima. No, kako da izloži te slike? Kako da ih poređa ispred sebe tako da ih

može proučavati u nizu, i to u nizu koji bi se menjao s novim idejama i sveže uočenim vezama? Rešenje za ovaj problem smislio je Saksl. Po Varburgovom povratku u Hamburg, Saksl ga je dočekao sa ogromnim drvenim pločama, nalik na stojeću školsku tablu, preko kojih je razapeo cmu jutanu tkaninu. Varburg je čiodama mogao da pričvrsti slike na platno, i da ih bez problema skine kad god poželi da im promeni položaj. Ovi džinovski izlozi, ,,stranice“ u knjizi beskrajno promenjivog niza, postali su središte celokupne Varburgove aktivnosti tokom poslednjih godina života. Budući da je po želji mogao da promeni kako ploče tako i slike na njima, one su postale fizička ilustracija carstva njegovih misli i njegove biblioteke, kojima je dodao i reku napomena i komentara. ,,0ve slike i reči namenjeni su da pomognu onima koji dolaze posle mene da dostignu jasnoću spoznaje“, napisao je ,,i tako prevaziđu tragični sukob instinktivne magije i diskurzivne logike. One su ispovesti jednog (neizlečivo) šizoidnog čoveka, odložene u arhivama mentalnih iscelitelja.“230 Sakslove ploče - knjiga džinovskih promenjivih stranica - Varburgu su zapravo, u izvesnoj meri, nadomestile izgubljeni lični prostor; bile su privatni domen koji mu je pomogao da delimično povrati mentalno zdravlje.

172

229 Aby Warburg, Le Rituel du Serpent: recit d ’un voyage enpayspueblo, uvod napisao Joseph Leo Koerner, tekst napisali Fritz Saxl —de Benedetta Cestelli Guidi, prev. Sibylle Muller, Philip Guiton - Diane H. Bodart (Paris: Macula, 2003).

173

Abi Varburg preminuo je 1929. godine u šezdeset i trećoj godini. Tri godine posle Varburgove smrti u Nemačkoj je izašlo nekoliko knjiga njegovih sabranih dela; dugo vremena ostaće poslednje koje su objavljene u njegovoj domovini. Fragmentirano i čudovišno širokog spektra, njegovo pisano stvaralaštvo je još jedna verzija njegove biblioteke, još jedna reprezentacija zamršenih puteva njegove misli, još jedna mapa njegovog izuzetnog uma. Želeo je da intuicijom stigne do zakona nauke; želeo je da vemje da su uzbuđenje i strahote umetnosti i književnosti koraci koji vode do razumevanja uzroka i uloge. No, uvek se, po ko zna koji put, vraćao zamisli da je pamćenje žudnja, a žudnja znanje. U jednom od fragmenata piše ,,da je umet230 „Die Bilder und Worte sollen fu r die Nachkommenden eine Hilfe sein bei dem Versuch der selbstbesinnung zur Abwehr der Tragik der Gespanntheit zwischen treibhafter Magie und auseinandersetzender Logik. Die Konfession eines (unheilbaren) Schizoiden, den Seelenartzen ins Archiv gegeben. " Aby Warburg, Napomena 7, navedeno prema Gombrich, Aby Warburg.

174

A lberto M

a n g el

Biblioteka noću

175

ničko delo preteći objekat koji se približava posmatraču“.231 Svojom je bibliotekom pokušao da stvori prostor koji ne bi zauzdavao tu pretnju (to se, smatrao je, ne bi moglo uraditi bez uništenja) nego bi se u njemu, sa znatiželjom, poštovanjem i divljenjem, krasno ogledao njegov ljubopitljivi, inteligentni um. Kad je Hitler došao na mesto kancelara Rajha 1933. godine, Varburgova biblioteka zajedno sa zaposlenim radnicima preselila se u Englesku. Šest stotina sanduka s knjigama, kao i sav nameštaj i oprema otplovili su za London. Volim da zamišljam mnogobrojne barke kako plove morem, s tovarom godinama sakupljanih knjiga, nedovršenim portretom vlasnika - čitaoca kojeg više nema, ali ga predstavlja njegova rastavljena biblioteka na putu da bude presložena u stranoj zemlji. Knjige su prvo smeštene u jednu poslovnu zgradu u Milbanku, tri godine kasnije Univerzitet u Londonu pristao je da preuzme zbirku, ali ne i da napravi iste ovalne police niti da poređa knjige prema Varburgovom originalnom asocijativnom nizu. Varburgov institut je 28. novembra 1944. godine postao deo Univerziteta, u sklopu kojeg i danas radi. Pedeset i jednu godinu kasnije napravljena je kopija Varburgove kuće u Hamburgu na mestu gde se nalazio njegov stari dom u Hajlvigštraseu, a pokušano je i da se na osnovu originalnih fotografija, reprodukuje raspored polica i izložba jednog dela kolekcije slika, tako da svi koji posete kuću i na trenutak se zadrže u čitaonici mogu da osete kako Varburgov um i dalje vredno radi okružen svojim nezaboravnim i promenjivim policama.

Jedna od Varburgovih tabli iz poduhvata „ Mnemosina “

231 ,^4nnahme des Kunstwerkes als etwas in Richtung a u f den Zuschauer feindlich Bewegtes“. Aby Warburg, u Fragmente (27. avgust, 1890).

Biblioteka noću

Biblioteka kao ostrvo U svakom starom čoveku uvek se krije jedan Robinzon. Fransoa Morijak, Nova duboka sećanja

Više od tri stotine godina pre nego što je Varburgova biblioteka prešla more i stigla u Englesku, jedna druga, skromnija, nasukala se na obalu napuštenog ostrva negde na jugu Tihog okeana. Početkom oktobra 1659. godine, Robinzon Kruso se vratio olupini svog broda i uspeo da na obalu izvuče brojno oruđe i raznovrsnu hranu, kao i „nekoliko stvari od manje vrednosti“ poput pera, mastila, hartije i jedne omanje zbirke knjiga. Među ostalim, bilo je nekoliko knjiga na portugalskom, nekoliko „katoličkih molitvenika“, i tri „vrlo dobre Biblije“. Njegovo „strahovito izbavljenje“ ostavilo ga je u strahu da će skapati od gladi, no kada su oruđe i hrana zadovoljili njegove materijalne potrebe, bio je spreman da se zabavi uz siromašnu brodsku biblioteku. Robinzon Kruso je bio osnivač - iako možda ne svojom voljom - novog društva. A Danijel Defo, autor dela, smatrao je neophodnim da se na začetku novog društva nađe mesta i za knjige. Možda ćemo pasti u iskušenje da nagađamo o kojih „nekoliko portugalskih knjiga“ je reč. Verovatno Luzitanci Luiša de Kamoenša koji se uklapaju u brodsku atmosferu; možda i propovedi uzvišenog Antonija Vijeire, uključujući čudesnu „Propoved Svetog Antuna Padovanskog ribarima“, u kojoj je Robinzon Kruso možda pročitao o odbrani braće divljeg Petka; sasvim sigumo Putovanje Femanda

177

Mendeša Pinta u kojem se govori o čudnim putovanjima tada još misterioznim Orijentom, a koje je Defo, koji je čitao sve i svašta, poznavao veoma dobro. Ne možemo sa sigumošću da tvrdimo o kojim je knjigama reč, jer unatoč tome što je vodio dnevnik u kome je brižno zapisivao promene vremena i raspoloženja, Kruso nije zabeležio ništa više o njima. Verovatno, veran svom engleskom ubeđenju da je jednom gospodinu engleski sasvim dovoljan, nije RMnzonKruso , PeAo znao da čita portugalski. Koji god da je razlog, čini se da je ubrzo u potpunosti zaboravio na knjige, i kada, skoro trideset godina kasnije, 11. jula 1687. godine napušta ostrvo i pravi popis ličnih stvari, ni rečju ne pominje ta nepoznata izdanja. Nasuprot tome, govori nam o korišćenju Biblije. Ona daje ton svim njegovim postupcima, uobličava tumačenje njegovih muka, predstavlja instmment pomoću kog će pokušati da, u stilu Prospera, od Petka napravi korisnog slugu. Kmso piše: „Objasnim [Petku], što sam bolje mogao, zašto naš blaženi Iskupitelj nije uzeo na sebe anđeosku prirodu, već seme Avramovo, i kako, zbog toga pali anđeli ne dobivaju spasenje; da je on došao samo izgubljenim ovcama kuće Izrailjeve itd.“.232 I dodaje, uz razoružavajuću iskrenost: ,,Ja sam, Bog zna, imao više iskrenosti nego znanja u pogledu metoda koje sam upotrebio u poučavanju ovog jadnika.“ Za Kmsoa knjiga nije samo instmment kojim podučava nego i pomoću koga predviđa. Nešto kasnije, dok utonuo u očaj pokušava da shvati svoj jadni položaj, otvara Bibliju i pronalazi sledeću rečenicu: „Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti“233, i istog trenutka 232Danijel Defo, Robinzon Kruso, preveo sa engleskog Vladeta Popović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002, str. 214. - Prim. prev. 233 Poslanica Jevrejima 13:5, Novi zavet i Psalmi, po prevodu Vuka Stefanovića Karadžića i Đure Daničića, Vetemik: LDIJ, 1999.

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

čini mu se da su te reči napisane samo za njegove oči. Na toj dalekoj obali, dok započinje novi život s ostacima iz ruševina društva - semenjem, pištoljima i Rečju Božjom - on stvara novi svet u čijem centru blista Sveto pismo svojim jarkim i prvobitnim sjajem. Možemo da živimo u društvu utemeljenom na knjizi a da i ne čitamo, ili možemo da živimo u društvu u kom je knjiga tek sporedna stvar, a da budemo u suštinskom, najiskrenijem smislu, čitalac. Na primer, Grci kad ih posmatramo kao društvo, nisu mnogo marili za knjige, dok su posmatrani pojedinačno bili marljivi čitaoci.234Aristotel, čije su knjige (u današnjem obliku) verovatno beleške njegovih učenika s predavanja, čitao je sve na šta je nailazio, a njegova privatna biblioteka prva je u Staroj Grčkoj o kojoj postoje bilo kakvi podaci.235 Sokrat, koji je prezirao knjige jer je verovao da su one pretnja našem daru zapamćivanja, i nije se udostojio da ostavi ijednu pisanu reč - izabrao je da čita govor besednika Likije umesto da ga sluša dok ga Fedar oduševljeno recituje.236 Kruso bi, da je mogao da bira, verovatno izabrao da mu se tekst recituje. I premda je ovaj predstavnik judeo-hrišćanskog društva koje počiva na Bibliji ,,svakodnevno čitao Reč Božju“, kako nam on sam kaže, Kruso nije bio ljubitelj Biblije, njegove „Knjige moći“ (da pozajmimo Luterov izraz). Koristio ju je svakodnevno, kao što bi koristio intemet da ga je tada bilo - i upravljao se u skladu s njom. Ali Reč nije učinio svojom, na čemu je insistirao Sveti Avgustin, i time ,,otelovio“ pisani tekst.237 Jednostavno je prihvatio tumačenje Božje reči od dmštva. Da se Kruso nasukao na obalu krajem prošlog milenijuma, bilo bi ga lako zamisliti kako s broda ne spasava „Knjigu moći“ nego moćni prenosni računar.238

U čemu je razlika između Kmsoa i Defoa, tog nezasitog čitaoca, kada su obojica članovi društva knjige? Po čemu se razlikuje onaj za koga je knjiga moć ili prestiž, ali koji se može zadovoljiti životom bez knjiga ili tek s jednim tipičnim primerkom, od čitaoca koji knjige pažljivo bira, čime one u njegovim očima poprimaju poseban značaj? Postoji nepremostivi jaz između knjige kojoj je tradicija dodelila titulu klasika i knjige (te iste) koju smo prisvojili instinktivno, emocijama i razumevajući je: patili čitajući je, uživali u njoj, preveli je u sopstveno iskustvo i (unatoč slojevima tumačenja zbog kojih smo je i izabrali) zapravo postali njeni prvi istraživači, što se može meriti sa iskustvom u istoj meri začudujućim i neočekivanim koliko je to bio i pronalazak Petkovih tragova u pesku. „Homerove pesme“, rekao je Gete „imaju moć da nas oslobode, premda kratkotrajno, užasnog tereta kojim nas tradicija pritiska hiljadama godina “239 Tajna želja svakog čitaoca da bude prvi koji će ući u Kirkinu pećinu, prvi koji će čuti Odiseja kako sebe naziva Niko, ispunjena je već mnogo puta, iz generacije u generaciju, svakome ko otvori Odiseju prvi put. Ovo skromno ju s primae noctis, ili „pravo prve noći“, praktično obezbeđuje knjigama koje nazivamo klasicima njihovu jedinu besmrtnost. Postoje dva načina tumačenja toliko puta citiranog stiha iz Knjige Propovjednikove, „Jer nema kraja sastavljanju mnogih knjiga“.240 Možemo ga čitati kao odjek reči koje slede - ,,i mnogo čitanje umor je tijelu“ - i onda samo slegnemo ramenima pred nemogućim zadatkom da pročitamo sve knjige iz svoje biblioteke; ili ga možemo protumačiti kao usklik, molitvu zahvalnosti za Božju darežljivost, i onda veznik ,,i“ čitati kao ,,tek“: ,,tek mnogo čitanje umor je tijelu.“ Kruso bira prvo tumačenje; Aristotel (i njegovi sledbenici sve do Nortropa Fraja) dmgo. Još od početka onog davnog popodneva u Mesopotamiji, bezbrojni čitaoci istrajali su u svom probijanju kroz „mnoge knjige“, uprkos „umoru tijela“. Svaki čitalac pronalazi čari kojima prisvaja stranicu koja magijom postaje, kao da je do tad još niko nije pročitao, sveža i neoskvmuta. Biblioteke su riznice i kovčezi s blagom tih čari.

178

234Videti William V. Harris, Ancient Literacy (Cambridge, M A -London: Harvard University Press, 1989). 235 W. Jaeger, Aristoteles; Grundlegung einer Geschichte seiner Entwicklung Berlin, Weidmann, 1923). 236Platon, Fedar ili O lepoti, prevod Miloš N. Đurić, Beograd, Narodna knjiga - Alfa, 1996. 237„Jer gledaju bez predaha lice Tvoje i čitaju na njemu, a da im se slogovi ne sustiču u vremenu, ono što hoće Tvoja rečita volja: izbor i ljubav. Čitaju stalno i ono što sriču ne prolazi uopšte. Čitati znači za njih izabrati, a ovo poslednje, pak, voleti.“ Ispovesti Sv. Avgustina, prevod Aleksandar Mitić, Ne & Bo, Bukur Book, Beograd, 2002, str. 105. 238Igra reči: engleski izraz „Book of Power“ označava „Knjigu moći“, tj. Bibliju, dok je PowerBook Mekintošov prenosni računar. - Prim. prev.

179

239Johan Volfgang fon Gete, Maksime i refleksije, Odabrana dela, 7, preveo M. Đorđević i B. Živojinović, Beograd, Rad, 1982. 2411Knjiga Propovjednikova 12:12.

180

A lberto M a ng el

Te dve vrste čitalaca, svakako, nisu i jedine moguće. Drugu krajnost u odnosu na Krusoa - čoveka čija se biblioteka sastoji od jedne cenjene Knjige i nekoliko drugih koje ne čita - predstavlja čitalac koji pronalazi zamerku svakoj knjizi u svojoj biblioteci i koji veruje da je svako kritičko tumačenje neizbežno pogrešno. Umećem takvih čitalaca upravlja disciplina, a ne zadovoljstvo, i oni ponekad pronalaze posao na akademiji ili carinamici. Jedne večeri 1939. godine u Buenos Ajresu, Borhes i njegovih dvoje prijatelja, pisci Adolfo Bjoj Kasares i Silvina Okampo, odlučili su da tog uskogrudog cenzora učine besmrtnim. Njih troje su bili veoma eklektični čitaoci. U biblioteci Bjoja Kasaresa i Silvine Okampo (ogromnom, oronulom hodniku u stanu iz devetnaestog veka koji gleda na jedan od najdražesnijih parkova u gradu) razgovarali su o knjigama, sastavljali antologije, pokušavali da prevode na španski, strastveno branili lični izbor i ismevali s istim žarom autore koji im se nisu dopadali. Delili su komplimente jedni drugima: Borhes je bio ljubitelj epskog žanra i filozofske fantastične priče; Kasares psihološkog romana i društvene satire; Silvina Okampo lirske poezije i književnosti apsurda. Posmatrani zajedno, njihovi čitalački ukusi obuhvatali su sve stilove i sve žanrove. Ponekad su se igrali izmišljanja priča. Jedna takva kreacija (koja je ostala nedovršena) govorila je o mladom zaljubljeniku u književnost u potrazi za delima jednog starijeg pisca koji je za života zaslužio reputaciju nekoga ko poseduje neprevaziđenu finoću i stilsko savršenstvo. Pošto ne pronalazi ništa sem nekoliko nedopadljivih tekstova, taj oduševljeni literata odlazi u piščev dom i među pokojnikovim papirima pronalazi neobičnu listu „Šta treba izbegavati u književnosti“:241 - psihološke neobičnosti i paradokse: ubistva zbog preterane dobrote, samoubistva zbog preteranog zadovoljstva; - iznenađujuća tumačenja pojedinih knjiga i likova: Don Zuan kao ženomrzac itd.; - lik koji je pandan drugom a koji je više nego očigledno različit: Don Kihot i Sančo Pansa, Šerlok Holms i Doktor Votson; 241 Adolfo Bioy Casares, „Libros y amistad“, u La otra aventura (Buenos Aires: Galerna, 1968).

Biblioteka noću

181

- romane s identičnim likovima, poput Bttvara i Pekišea. Ako pisac izmisli karaktemu crtu kod jednog, primoran je da istu izmisli i kod drugog; - likove oslikane njihovim osobenostima, kao što je to slučaj kod Dikensa; - bilo šta što je novo ili začuđujuće. Civilizovane čitaoce ne zabavlja neučtivost iznenađenja; - dokono poigravanje s vremenom i prostorom: Fokner, Borhes itd.; - saznanje da je u romanu pravi heroj zapravo prerija, džungla, more, kiša, berza; - pesme, situacije, likove s kojima se čitalac može, ne daj bože, poistovetiti; - izraze koji mogu postati poslovice ili citati; oni nisu u skladu s celovitim delom; - likove koji imaju prilične izglede da postanu mitski; - zbrkana nabrajanja; - bogat vokabular. Sinonime. Le mot juste. Bilo kakav pokušaj preciziranja; - slikovite opise, svet pun bogatih fizičkih detalja, kao što je to slučaj kod Foknera; - pozadinu, ambijent, atmosferu. Tropske vrućine, pijanstvo, glas sa radija, fraze koje se ponavljaju poput refrena; - meteorološki početak i kraj. Patetične zablude. ,JLe vent se leve! II faut tenter de vivre! “242; - bilo kakve vrste metafora. Posebno vizuelnih. Još preciznije, metafora zasnovanih na pojmovima iz agrikulture, pomorstva, bankarstva. Kao kod Prusta; - antropomorfizam; - knjige koje se posmatraju kao paralele drugim. Uliks i Odiseja; - knjige koje se pretvaraju da su meniji, foto-albumi, auto-karte, koncertni programi; - bilo šta što može inspirisati stvaranje ilustracije. Bilo šta što može inspirisati stvaranje filma; - neprimerenost: porodične scene u detektivskim romanima. Dramske scene u filozofskim dijalozima; 242 Pol Valeri, „Momarsko groblje“, može se naći u: Djela Pola Valerija, preveo sa francuskog i priredio Mićević Kolja, Sarajevo, Svjetlost, 1990. -P rim . prev.

182

A lberto M a n g el

- predvidljivost: patos i erotske scene u ljubavnim pričama. Zagonetke i zločine u detektivskim romanima. Duhove u pričama o natprirodnom; - taštinu, skromnost, pederastiju, neimanje pederastije, samoubistvo. Na kraju liste zahteva ovog čitaoca nalazi se, nesumnjivo, odsustvo bilo kakve književnosti. Srećom, većina je čitalaca između ova dva drastična ekstrema. Većina nas niti odbacuje knjige u čast književnosti, niti odbacuje književnost u čast knjiga. Mi smo skromnijeg umeća. Probijamo se kroz bezbrojne police biblioteka i biramo ovo ili ono izdanje bez nekog vidljivog razloga; zbog korica, naslova, imena, zbog nečega što je neko rekao ili nije, zbog nekog predosećaja, hira, greške, jer vemjemo da baš u toj knjizi možemo naći posebnu priču, ili lik, ili detalj, jer vemjemo da je napisana za nas, jer vemjemo da je napisana za svakoga sem nas i želimo da saznamo zašto smo mi isključeni, jer želimo da naučimo, ili da se nasmejemo, ili da se izgubimo u zaboravu. Biblioteke nisu koristili niti će koristiti svi. U Mesopotamiji kao i u Grčkoj, u Buenos Ajresu, baš kao u Torontu, čitaoci i ne-čitaoci stoje rame uz rame, a ne-čitaoci oduvek čine većinu. Bilo da je reč o ekskluzivnim pisamicama starih Sumera ili srednjevekovnoj Evropi, građanskom Londonu iz osamnaestog veka, ili narodnom Parizu iz dvadeset prvog, broj onih kojima je čitanje knjiga veoma značajno vrlo je mali. Ono što varira nije veličina te dve gmpe ljudi, nego način na koji različita dmštva poimaju knjigu i umetnost čitanja. A ovde ponovo stupa na scenu razlika između ustoličene knjige i one pročitane. Ako bi posetilac iz prošlosti stigao u naše civilizovane gradove, jedan od aspekata koji bi možda iznenadio tog davnašnjeg Gulivera svakako bi bile naše čitalačke navike. Šta bi mogao da vidi? Video bi ogromne trgovačke hramove u kojima se prodaje na hiljade knjiga, golema zdanja u kojima se odštampana reč deli i sortira u uredne kategorije za navođenu potrošnju vemika. Video bi biblioteke u kojima čitaoci zveraju naokolo kao što to već rade vekovima. Video bi ih kako istražuju virtuelne zbirke u koje su pojedine knjige mutirale

Biblioteka rtoću

183

i sada vode krhak život elektronskih duhova. Napolju bi, vremeplovac, takođe naišao na mnoštvo čitalaca: na klupama u parku, u metrou, u autobusima, tramvajima i vozovima, u stanovima i kućama, svugde. Našem posetiocu bi se moglo oprostiti ako bi pomislio da je naše dmštvo dmštvo književno obrazovanih. Naprotiv. Naše društvo prihvata knjigu kao nešto dato, ali sam čin čitanja - nekad smatran korisnim i važnim, kao i potencijalno opasnim i prevratničkim - sada je snishodljivo prihvaćen kao razbibriga, sporo prolaženje vremena kome nedostaje efikasnost i koje ne doprinosi zajedničkom dobm. Naš bi posetilac, konačno, shvatio da je u našem dmštvu čitanje tek potčinjeni čin, a da se ogromno spremište našeg sećanja i iskustva, biblioteka, ne smatra ništa više živim bićem od nekog nezgrapnog skladišnog prostora. Za vreme studentskih protesta koji su potresali svet kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, jedan od slogana uzvikivanih predavačima na Univerzitetu Hajdelberg glasio je Hier wird nicht zitiert! „Bez citiranja!“ Studenti su zahtevali originalnu misao; zaboravljali su na činjenicu da je citiranje nastavak razgovora iz prošlosti kako bi se dao kontekst sadašnjosti. Citirati znači koristiti Vavilonsku biblioteku; citirati znači dobro razmisliti o onome što je prethodno rečeno, i ako se to ne učini, govori se u vakuumu u kom se nijedan liudski glas ne može čuti. „Pisati istoriju znači citirati je“, izjavio je Valter Benjamin.243 Pisati istoriju, razgovarati s prošlošću - to je bio ldeal humanista koji odjekuje u Benjaminovim rečima, ideal koji je Nikola Kuzanski prvi put istakao davne 1440. godine. U svom delu O učenom neznanju Kuzanski je predlažio da zemlja možda nije centar vasione, da je spoljašnji prostor pre beskonačan nego ograničen božanskim dekretom, i predložio stvaranje poluutopijskog dmštva, koje će, poput univerzalne biblioteke, sadržati čitavo čovečanstvo, i u kom politika i religija neće predstavljati sile razdora.244 Zanimljivo je primetiti da je kod humanista postojala veza između sumnje o postojanju beskrajnog prostora koji ne pripada nikome, i znanja o bogatoj prošlost koja pripada svima. 243Walter Benjamin, Das Passagen-Werk 2 Bde., Suhrkamp, Neue Folge, 1983. 244Nikola Kuzanski, O učenom neznanju, preveli Luka Borišić i Galić Irena, Zagreb, Institut za filozofiju, 2007. [u: Nicolaus Cusanus, De docta ignorantia].

184

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

Ovo naravno predstavlja upravo suprotnu definiciju vorld-vajdveba (World-Wide-Web). Veb sebe definiše kao prostor koji pripada svima i unapred isključuje postojanje prošlosti. Na vebu ne postoje nacionalnosti (osim, naravno, činjenice da je njegova lingua franca uprošćena verzija engleskog), i nema cenzure (mada vlade pronalaze načine da zabrane pristup pojedinim sajtovima). Najmanja knjiga na svetu (Novi zavet uklesan na pločicu od pet kvadratnih milimetara245) ili najstariji višestranični rukopis (šest povezanih ploča od dvadesetčetvorokaratnog zlata na etrurskom, koje potiču iz petog veka pre n. e.246) odlikuju se nečim što se ne može opaziti isključivo posredstvom reči koje sadrže nego se mora uživati u njihovom celokupnom i jedinstvenom fizičkom obliku. Na vebu, gde su svi tekstovi isti ili slični u pogledu forme, oni postaju tek fantomski tekst i fotografija. Prošlost (tradicija koja vodi ka našoj elektronskoj sadašnjosti) za veb korisnike je beznačajna, jer sve što je važno jeste ono što je trenutno izloženo. U poređenju s knjigom koja godine otkriva svojim fizičkim izgledom, tekst koji otvorimo na ekranu ne poseduje istoriju. Elektronski prostor je prostor bez granica. Sajtovi, tj. posebne, samoodređene domovine - zasnovani su na njemu, ali ga ne ograničavaju, niti poseduju, poput vode u vodi. Veb je kvaziinstantan; ne zauzima nijedno drugo vreme osim košmara neprekidne sadašnjosti. Posedujući isključivo površnost bez dubine, i isključivo sadašnjost bez prošlosti, veb teži da bude (kako se sam reklamira) dom svakom korisniku u kome je komuniciranje s drugim korisnikom moguće pri brzini misli. To je zapravo njegova glavna karakteristika - brzina. Prečasni Beda, jadikujući nad prolaznošću i kratkoćom našeg ovozemaljskog života, uporedio ga je s letom ptice što kroz dobro osvetljenu salu za ručavanje, uleće iz tame na jednom kraju i izleće u tamu na suprotnom;247Naše bi društvo Bedinu jadikovku protumačilo kao razmetanje.

S obzirom na to da je tehnologija prisutna u svim sferama našeg slobodnog i radnog vremena, posmatramo je kao sveprisutnu, i govorimo o njoj kao da će zameniti sve ostale tehnologije, uključujući i tehnologiju knjige. Naše buduće društvo bez papira, koje je Bil Gejts opisao u knjizi od papira248jeste društvo bez istorije, pošto je sve na vebu istodobno i istovremeno; pisci, na primer, zahvaljujući programima za obradu teksta, nemaju one naše arhive s beleškama, dvoumljenjima, različitim fazama razvoja i nacrtima. Valter Benjamin je primetio, malo pre uzleta nacizma, da „čovečanstvo, o kome su u Homerovo doba razmišljali olimpijski bogovi, sada razmišlja samo o sebi. Njegovo samootuđenje doseglo je toliki stepen da može da uživa u sopstvenom uništenju kao u prvorazrednom estetskom doživljaju“.249 Ovom samootuđenju sada možemo dodati i otuđenje sopstvenih ideja, i onda s uživanjem posmatrati uništavanje sopstvene prošlosti. Više ne beležimo evoluciju ličnih intelektualnih kreacija. Posmatraču iz budućnosti činiće se da su se naše ideje rodile potpuno razvijene, poput Atine iz lobanje svog oca - izuzev što kliše, pošto će naš istorijski vokabular biti zaboravljen, neće imati nikakvo značenje. Dana 18. januara 1949. godine, Amerikanac po imenu Džejms T. Mangan predao je povelju s katastarskom knjigom okruga Kuk, i kod nadležnog suda države Ilinois tražio pravo na vlasništvo celog tog prostora. Pošto je svojoj prostranoj teritoriji dao ime Selestija, gospodin Mangan je obavestio sve zemlje na svetu o svom pravu, i upozorio ih da ne pokušavaju nikakve gluposti i podneo zahtev za članstvo u Ujedinjenim nacijama.250 Ambiciozni poduhvat gospodina Mangana sada su, u praktičnijem smislu, nastavile multinacionalne kompanije. Njihove metode su iznenađujuće efikasne. Time što elektronskim korisnicima nude sliku sveta koju korisnici kontrolišu preko tastature, sveta u kome se svemu može ,,pristupiti“ i sve se može posedovati, baš kao u bajkama, jednostavnim pritiskom na dugme, multinacionalne kompanije osigurale su se da se, s jedne strane, korisnici ne bune zbog toga što postaju potrošači, jer navodno oni ,,kontrolišu“ sajber-prostor, i što će, s druge strane, biti sprečeni da nauče nešto značajno, bilo da se

243 Julie Flaherty, ,,New Testament on a Chip“, u Njujork tajmsu (New York, 23. j 2003). 246Objavljeno u večemjim vestima Bi-Bi-Sija, 26. maja 2003. godine. 247 Prečasni Beda, Crkvena istorija engleskog naroda [Druga knjiga, 13. Poglavlje Opera Historica, Prva knjiga, (ur.) J. E. King (Cambridge, MA - London: Harvard University Press - William Heinemann Ltd, 1971)].

185

248Bill Gates, The RoadAhead (New York: Penguin, 1996). 249Walter Benjamin, Schriften, priredila i predgovor napisala Hannah Arendt (Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag, 1955). 250Internešenel herald tribjun (Pariz, 18. januar 1999).

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

radi o njima samima, njihovoj okolini ili ostatku sveta. Komentarišući 2004. godine upotrebljivost veba kao kreativnog alata, proslavljeni američki crtač stripova Vil Ajzner objasnio je da je, kada je prvi put otkrio taj elektronski medij, verovao da predstavlja skoro magični izvor novih umetničkih kreacija, ali da je odnedavno postao „ništa više do supermarket u koji potrošači dolaze da razgledaju u potrazi za najjeftinijim mogućim proizvodom“.251 Svaki put kada se čitalac prikači na veb, ta se vešta manipulacija postiže naglašavanjem brzine nasuprot razmatranju, sažetosti nasuprot složenosti, davanjem prednosti delićima vesti i bitovima činjenica nasuprot dugotrajnim raspravama i razradi tema, i time što zamućuje potkrepljeno mišljenje gomilom ispraznog blebetanja, beskorisnih saveta, netačnih podataka i trivijalnih informacija ulepšanih imenima robnih marki i izmanipulisanom statistikom. No, veb je samo instrument. Ne treba da ga krivimo za svoju površnu brigu o svetu u kome živimo. Njegova vrlina se ogleda u sažetosti i mnoštvu informacija; i ne može nam istovremeno obezbediti i usredsređenost i dubinu. Elektronski mediji nam mogu pomoći (zaista pomoći) na bezbroj praktičnih načina, ali ne i uvek, i ne mogu se smatrati odgovomim za ono za šta nisu ni predviđeni. Veb neće biti spremište naše kosmopolitske prošlosti, poput knjige, jer on nije knjiga, i nikada to neće biti, unatoč bezbrojnim napravama i maskama izmišljenim da bi mu se nametnula ta uloga. Niti može predstavljati, i na jedan koristan način, univerzalnu biblioteku, uprkos ambicioznim programima poput projekta kompanije Gugl i ranijeg „Projekta Gutenberg“ (PG), koji je, od 1971. godine na veb postavio više od deset hiljada tekstova, od kojih se mnogi ponavljaju, a još više njih su nepouzdani jer su na brzinu skenirani, a štamparske greške se retko kada proveravaju. Godine 2004. engleski kritičar Pol Dugid ocenio je: ,,Na osnovu kratkog, kritičkog pristupa vidi se da... iako na brojne načine PG liči na konvencionalne biblioteke i unapređuje ih, istovremeno liči i na tezgu na crkvenom vašaru, na kojoj su čajni kolačići i keksići koje je vikar blagoslovio samo zato što su poklo-

Veb nam neće ustupiti ni krevet ni smeštaj pri prolasku kroz taj svet, jer nije ni mesto za odmor, niti dom, ni Kirkina pećina, niti Itaka. Mi lično, a ne naše tehnologije, odgovomi smo za sopstvene gubitke, i isključivo je naša krivica kada svesno biramo zaborav umesto sećanja. Mi smo, međutim, veoma vešti u smišljanju izgovora i razloga za svoje pogrešne izbore. Narod Abenaki iz Seveme Amerike verovao je da je posebna grupa božanstava, Oonagamessok, upravljala stvaranjem petroglifa, i oni su postepeno nestajanje tih crteža uklesanih u stene objasnili kao srdžbu bogova zbog toga što im, od dolaska bele rase, nije poklanjana dovoljna pažnja.253 Petroglifi naše zajedničke prošlosti ne blede zbog dolaska nove tehnologije nego zato što nemamo želju da ih čitamo. Naš zajednički vokabular stvaran hiljadama i hiljadama godina kako bi nam pomogao, obradovao nas i usmerio, gubimo zarad onoga što smatramo vrlinama nove tehnologije. Svet, kao što je Kruso otkrio, uvek je dovoljno veliki da ugosti još jedno čudo. Biti kosmopolita danas možda znači biti eklektičan, odbiti da se isključi jedna tehnologija zarad druge. Naša tendencija da gradimo zidove korisna je tek toliko da obezbedi početnu tačku samodefinisanja, zidove koji udomljavaju krevete u kojima smo rođeni, u kojima sanjamo, u kojima rastemo i umiremo, ali izvan kojih leži Sidartino otkriće da sva ljudska bića stare, da su sva podložna morama i bolestima, i da sva konačno moraju da dođu do istog neizbežnog kraja. Knjige ponavljaju tu istu priču u nedogled. Jedan od novih oblika otelovljenja biblioteke jeste onaj koji ne poseduje (ili koji sebi ne može da priušti) novu tehnologiju. Tokom devedesetih godina prošlog veka kolumbijsko Ministarstvo kulture osnovalo je organizaciju putujućih biblioteka čiji je zadatak bio da odnosi knjige u najudaljenije delove zemlje.254 Iako su biblioteke-autobusi saobraćali još od 1982. godine na području oko Bogote, vlada je ocenila važnim da se dopre i do stanovnika udaljenijih ruralnih krajeva. Za tu svrhu osmišljene su ogromne zelene torbe s prostranim pregradama koje se veoma lako presavijaju u pakete zgodne za nošenje, kako bi se u njima, na magarcima, prenosile knji-

186

251Will Eisner, intervju za radio „Frans info“, emitovano 19. decembra 2004. godine. 252Paul Dugid, ,,PG Tips“, u Tajmsovom književnom dodatku (London, 11. juna 2004)

253Garrick Mallery, Picture Writing o f the American Indians (Washington, 1893). 254„Mucho m£s que libros", Semana (Bogota, 4. jun 2001).

187

188

A lberto M a n g el

ge u kišne šume i planine. Tamo se knjige ostavljaju po nekoliko nedelja u rukama učitelja ili seoskog starešine koji postaje, de facto, bibliotekar koji ih zadužuje. Torbe se razmotaju i okače na poštu ili drvo, pružajući lokalnom stanovništvu slobodu da prebira i izabere po želji. Ponekad bibliotekar čita naglas onima koji ne umeju da čitaju, a ponekad član porodice koji ide u školu čita ostalima. ,,Tako“, objasnio je jedan od seljana u razgovoru s novinarom, „možemo da naučimo ono što ne znamo i to prenesemo drugima“. Kad prođe odobreni period, nova količina se šalje da zameni prethodnu. Većina knjiga je tehničke prirode, priručnici o poljoprivredi i uputstva za pročišćavanje vode, zbirke šivaćih krojeva i veterinarskih uputa, tek poneki roman i druga književna dela. Po rečima jedne bibliotekarke, knjige se uvek vraćaju na vreme. „Poznat mi je samo jedan slučaj kada knjiga nije vraćena“, rekla je. „Uzeli smo, uz uobičajene praktične knjige, i španski prevod Ilijade. Kada je došlo vreme da se knjiga vrati, seljani su odbili da to učine. Odlučili smo da im je poklonimo, ali smo želeli da saznamo zbog čega žele da zadrže baš tu knjigu. Objasnili su da Homerova priča u potpunosti odražava njihovu: govori o ratom rastrzanoj zemlji u kojoj srditi bogovi samovoljno odlučuju o sudbini ljudi koji nikada tačno ne znaju razlog ratovanja, ili kada će na njih doći red da umru“.255 Kao što je tim dalekim kolumbijskim čitaocima poznato, naše postojanje teče, poput neukrotive reke, u dva smera: od beskrajne mase imena, mesta, stvorenja, zvezda, knjiga, rituala, uspomena, ukrasa i stenja koje nazivamo svetom do lica koje zuri u nas svako jutro iz dubine ogledala; i od tog lica, tog tela koje okružuje središte koje nismo u mogućnosti da vidimo, od toga što predstavlja ,ja “ do svega onoga što je Drugo, izvan, iznad. Osećanje onoga što predstavljamo pojedinačno, zajedno s osećanjem onoga što predstavljamo kolektivno, kao građani nepojmljivog kosmosa, daje našem životu nešto nalik značenju - značenju iskazanom rečima u knjigama u našim bibliotekama. Velika je verovatnoća da će biblioteke nastaviti da žive i da će preživeti, sve dok istrajavamo u želji da pripisujemo reči svetu oko nas, i skladištimo ih za buduće čitaoce. Toliko toga je već imenovano, 253Privatni razgovor, Bogota, 25. maj 2001. godine.

Biblioteka noću

189

Jedna od „magarećih biblioteka" u kolumbijskim ruralnim predelima

toliko toga će tek biti imenovano, da se, unatoč našem nemaru, nećemo odreći tog malog čuda koje nam dozvoljava tračak razumevanja. Možda nam knjige neće olakšati muke, možda nas neće zaštititi od zla, možda nam neće reći šta je dobro ili šta je lepo, i sasvim sigumo nas neće sačuvati od prolaznosti. Ali knjige nam pružaju mnoštvo mogućnosti, mogućnost promene, mogućnost prosvetljenja. Možda je tačno da ne postoji knjiga, ma koliko vešto napisana, koja može da ukloni čak i mrvu bola zbog tragedija u Iraku i Ruandi, ali isto tako možda ne postoji knjiga, koliko god nevešto bila napisana, koja ne omogućava epifaniju svom suđenom čitaocu. Robinzon Kruso objašnjava: ,,I neće biti zgorega za svakoga ko naiđe na moju povest da iz nje izvede sledeći zaključak: u toku našeg života zlo koje najviše želimo izbeći i koje nam je strašno kad zapnemo o njega ponajčešće je sredstvo ili vratnice našeg izbavljenja i jedino se pomoću njega možemo dići iz nevolje u koju smo upali“. Ovo, naravno, progovara Defo - čitalac mnogih knjiga, ne Kruso. Istorije, hronologije, almanasi nude nam iluziju napretka, iako, iz dana u dan dobijamo potvrdu da nešto takvo ne postoji. Postoji transformacija i postoji prelaz, ali da li nabolje ili nagore, prosto

190

A lberto M an g el

zavisi od konteksta i posmatrača. Kao čitaoci, prešli smo put od savladavanja dragocene veštine čiju je tajnu čuvala nekolicina ljubomomih, do uzimanja zdravo za gotovo veštine koja je postala potčinjena principima bezobzimog finansijskog profita ili mehaničke efikasnosti, veštine za koje vlasti skoro i da uopšte ne mare. Prešli smo s jedne skale vrednosti na drugu mnogo puta, i bez sumnje ćemo to uraditi ponovo. Ne možemo biti pošteđeni tog lutanja, koje se čini sastavnim delom naše prirode, ali se bar možemo dvoumiti svesni toga da se dvoumimo, i s verom da će u jednom trenutku naša veština opet biti prepoznata kao suštinska. Biblioteka Robinzona Krusoa - sačinjena samo od Dobre knjige - nije bila tek uzor ili potpora nego osnovna alatka u njegovom novom društvu, način na koji je vasioni podario red. Apostol Pavle (jedini apostol koji nije lično poznavao Isusa Hrista) odrešito bi rekao onima koje je sretao, ljudima koji su tragali za Svetim pismom: „Jer tražite da iskušate Hrista što u meni govori“256, svestan da, pošto je pročitao Bibliju, ona se u njemu ukorenila, i bez obzira na to što nije sreo njenog Tvorca, on je postao Biblija, Reč se otelovila, tim delićem božanskog koji veština čitanja dozvoljava svima onima koji žele da otkriju tajne sadržane na stranici. To je mudrost esena, pobožnih ljudi koji su nam pre mnogo vekova podarili Svitke s Mrtvog mora: „Poznato nam je d aje telo propadljivo, i da je ono od čega je sačinjeno, prolazno. Ali nam je i poznato da je duša [i ja, čitalac svitka iz budućnosti, uzvikujem, ,,knjige“] besmrtna i neuništiva“.

256Korinćanima, Druga poslanica 13:3.

Biblioteka kao opstanak Živeo sam od umetnosti, živeo sam od Ijubavi, Nikad ne povredih živog stvora... Zašto me onda, Gospode, Zašto ovako nagrađuješ? Verdi, Toska, Čin II

Poput Svitaka s Mrtvog mora, poput svake knjige koja je došla do nas iz ruku udaljenih čitalaca, svaka od mojih knjiga čuva istoriju svog opstanka. Od vatre, vode, protoka vremena, nemamih čitalaca i ruku cenzora, svaka od mojih knjiga pobegla je da mi ispriča svoju priču. Pre nekoliko godina, na jednom štandu na uličnoj rasprodaji u Berlinu, pronašao sam tanku cmu knjižicu u tvrdom platnenom povezu na kom nije bilo nikakvog natpisa. Na prvoj strani, finom goticom pisalo je Gebet-Ordnung-fiir den Jugendgottesdienst in der judijšchen Gemeinde zu Berlin (Sabbath-Nachmittag) [Molitveni red službe mladih u jevrejskoj zajednici Berlina (Sabat-veče)]. Među molitvama se našla i jedna ,,za našeg kralja, Vilhelma II, kajzera Nemačkog carstva“ i njegovu „caricu i kraljicu Avgustu Viktoriju“. Bilo je to osmo izdanje, koje je odštampano u izdavačkoj kući Julijusa Gitenfelda u Berlinu 1908. godine, a kupljeno u knjižari Hansa Boasa Nachf. on Neue Friedrichstrafie 69, ,,na uglu Klosterštrase“, uglu koji više ne postoji. Nije bilo traga o prvobitnom vlasniku.

192

A lberto M a n g el

Nemački molitvenik štampan u Berlinu 1908. godine

Godinu dana pre nego što je knjiga odštampana, Nemačka je odbila predlog Haške mirovne konferencije o ograničenju naoružanja; nekoliko meseci kasnije Zakon o eksproprijaciji koji su doneli nemački kancelar i pruski državni ministar, knez Bemard fon Bilov odobrio je dalje naseljavanje Nemaca u Poljskoj; i mada taj zakon skoro da nije ni bio upotrebljen protiv poljskih zemljoposednika, omogućio je Nemačkoj prava na teritoriju koja će, potom, juna 1940. godine, omogućiti osnivanje koncentracionog logora u Aušvicu. Prvobitni vlasnik knjige Gebet-Ordnung verovatno ju je kupio ili dobio kada mu je bilo trinaest godina, u dobu kada bi trebalo da prođe obred bar micvu i da mu bude dozvoljno da se pridruži molitvi u sinagogi. Ako je preživeo Prvi svetski rat, imao je oko trideset osam godina kada se izdigao Treći rajh 1933. godine; ako je ostao u Berlinu, velika je verovatnoća da je bio deportovan u Poljsku, poput brojnih berlinskih Jevreja.257 Možda je uspeo da knjigu pokloni pre 257Philip Friedman, Roads to Extinction: Essay on the Holocaust, (prir.) Ada June Friedman (New York - Philadelphia: The Jewish Publication Society o f America, 1980).

Biblioteka noću

193

nego što su mu je oduzeli; možda ju je sakrio ili ostavio zajedno s ostalim knjigama koje je sakupio. Pošto su nacisti započeli pljačkanje i uništavanje jevrejskih biblioteka, bibliotekar zadužen za biblioteku Šolem Alehem u Bjali Podlaskoj odlučio je da sačuva knjige tako što će ih iznositi, dan za danom, što više može, zajedno s kolegom, iako je verovao da uskoro „neće imati ko da ih čita“. Posle dve nedelje zbirka je preseljena u tajno potkrovlje, gde ju je pronašao istoričar Tuvija Boržikovski dugo po završetku rata. Dok je pisao o bibliotekarevom poduhvatu, Boržikovski je primetio d aje sproveden ,,bez ikakvog razmišljanja o tome da li će ikome biti potrebne spasene knjige“258; bio je to čin spasavanja uspomene zarad nje same. Vasiona, po verovanju starih kabalista, ne zavisi od toga da li ćemo je mi tumačiti, nego na postojanju mogućnosti tumačenja. Simboličnim spaljivanjem knjiga na trgu Unter den Linden, preko puta Berlinskog univerziteta, uveče 10. maja 1933. godine, knjige su postale posebna meta nacista. Nešto manje od pet meseci pošto je Hitler postao kancelar, novi ministar propagande Trećeg rajhu, dr Jozef Gebels, izjavio je da javno spaljivanje knjiga autora kao što su Hajnrih Man, Štefan Cvajg, Frojd, Zola, Pmst, Žid, Helen Keler, Herbert Dž. Vels, dozvoljava „duši nemačkog naroda da se ponovo izrazi. Ti plamenovi ne osvetljavaju samo konačni kraj stare ere; oni obasjavaju početak nove“.259 Nova era je proskribovala prodaju ili distribuciju hiljada knjiga, bilo u knjižarama ili bibliotekama, kao i izdavanje novih. Tomovi, obično izloženi u vitrinama u salonima jer su bili prestiž ili su bili zabavno štivo, iznenada su postali opasni. Privatno posedovanje obeleženih knjiga bilo je zabranjeno; mnoge su konfiskovane i uništene. Hiljade jevrejskih biblioteka širom Evrope, privatnih zbirki i javnih riznica, spaljeno je. Nacistički izveštači s likovanjem su javljali o uništavanju poznate biblioteke Ješiva u Lublinu 1939. godine: Za nas je bilo pitanje časti da uništimo Akademiju za proučavanje talmuda, provereno najbolju u celoj Poljskoj... Izbacili smo ogromnu 258Tuvia Borzykowski, Ben kirot noflim, (Tel Aviv: Ha-Kibbuts ha-Meuhad, 1964). 259William L. Shirer, The Rise and Fall o f the Third Reich: A History ofN azi Germany (New York: Simon and Schuster, 1960).

194

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

195

Istovremeno, nacisti su odlučili da sačuvaju određeni broj knjiga u komercijalne svrhe, kao i radi pravljenja arhive. Godine 1938. Alfred Rozenberg, jedan od ključnih teoretičara nacizma, predložio je da jevrejska zbirka, uključujući i laičku i versku literaturu, bude sačuvana na institutu osnovanom za izučavanje ,jevrejskog pitanja“. Dve godine kasnije, Institut za proučavanje jevrejskog pitanja261 otvoren je u Frankfurtu na Majni. Da bi obezbedio potrebni materijal, Hitler je lično ovlastio Rozenberga da oformi radnu jedinicu nemačkih bibliotekara stručnjaka, zloglasnu Specijalnu jedinicu Trećeg rajha262 (ERR).263 U zaplenjenim zbirkama priključenim Institutu bile su knjige iz rabinskih seminarskih biblioteka u Vroclavu i Beču, iz hebrejskog i judejskog odeljenja Frankfurtske gradske biblioteke, Rabinskog koledža u Rimu, Društva Spinozijana u Hagu i Spinozinog doma u Rijnsburgu, holandskih izdavačkih kuća Kverido, Pegazus i Fišer-Berman264, Međunarodnog instituta za društvenu istoriju u Amsterdamu, Bet Midraš ec hajim, izraelitske seminarske biblioteke u Amsterdamu, portugalske izraelitske seminarske biblioteke i Rozentalijane, Rabin Moše Pesah iz Volosa, biblioteke Strašun u Vilnusu (unuk osnivača je izvršio samoubistvo pošto mu je bilo naređeno da pomogne oko katalogizacije), biblioteka u Mađarskoj (paralelan institut za Jevrejsko pitanje“ osnovan je u Budimpešti), biblioteka u Danskoj i Nemačkoj i desetina biblioteka u Poljskoj (naročito velike biblioteke varšavske sinagoge i Instituta za jevrejske studije). Iz ovih ogromnih zaliha, Rozenbergove pristalice izabrale su knjige koje će biti poslate u njegov institut; preostale su uništene.

Februara 1943. godine Institut je izdao sledeće direktive za biranje materijala za biblioteku: „Sva dela koja se bave istorijom, kulturom i prirodom judaizma, kao i knjige koje su napisali jevrejski autori na svim jezicima izuzev na hebrejskom i jidišu, moraju biti poslate za Frankfurt.“ A „knjige napisane hebrejskim pismom (na hebrejskom i jidišu) novijeg datuma, posle 1800. godine, mogu se pretvoriti u prah; to se odnosi i na molitvenike, Memorbucher, i druge religiozne knjige napisane na nemačkom“.265 Što se tiče brojnih svitaka Tore, predloženo je da se „koža eventualno iskoristi za povezivanje knjiga“. Nekim čudom, moj molitvenik je umakao. Sedam meseci po izdavanju ovih direktiva, u septembru 1943. godine, nacisti su oformili i „porodični logor“ u ograđenom prostoru oko Aušvica, u brezoviku Birkenau, koji je imao i izdvojeni Blok broj 31, sagrađen posebno za decu. Projektovan je da služi kao dokaz svetu da se Jevreji deportovani na istok ne ubijaju. Zapravo, bilo im je dozvoljeno da žive šest meseci pre nego što bi ih zadesila ista sudbina kao i druge deportovane žrtve. Konačno, pošto je poslužio svojoj propagandnoj svrsi, „porodični logor“ zatvoren je zauvek.266 Dok je radio, u Bloku 31 je bilo oko pet stotina dece zajedno s nekoliko zatvorenika koji su ispunjavali dužnost ,,savetnika“, kao i, uprkos strogom nadzoru, uprkos svim očekivanjima, skrivena dečja biblioteka. Biblioteka j e bila minij atuma; sastoj ala se od osam knj iga među kojima je bila Kratka istorija sveta Herberta Dž. Velsa, jedan ruski udžbenik i jedan tekst iz analitičke geometrije. Jednom ili dva puta zatvorenik iz susednog logora uspeo je da prokrijumčari novu knjigu čime se broj popeo na devet ili deset. Na kraju svakog dana, knjige su, zajedno s ostalim vrednostima poput lekova i komadića hrane, poveravane jednoj starijoj devojčici, čija je odgovomost bila da ih sakrije, svako veče na drugom mestu. Paradoksalno, knjige koje su bile zabranjene širom Rajha (na primer, knjige Herberta Dž. Velsa) ponekad su bile dostupne u bibliotekama koncentracionih logora.

2ć0Citirano u Friedmann, „The Fate of Jewish Book“, u Roads to Extinction. 261Institut zur Erforschung der Judenfrage 262Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg 263Donald E. Collins - Herbert P. Rothfeder, „The Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg and the Looting of Jewish and Masonic Libraries During World War II“, u Journal o f Library History 18, 1983. 264Osnovao ju je prognani zet Samuela Fišera, poznatog nemačkog izdavača.

265Citirano u Friedman, „The Fate of the Jewish Book“, u Roads to Extinction. 266Nili Keren, „The Family Camp“ u Anatomy o f the Auschwitz Death Camp, (ur). Yisrael Gutman - Michael Bimbaum. (Bloomington, Indiana: Indiana University Press, 1994), citirano u David Shavit, Hunger fo r the Printed Word: Books and Libraries in the Jewish Ghettos o f Nazi-Occupied Europe (Jefferson, NC - London: McFarland & Co., 1997).

talmudsku biblioteku iz zgrade i knjige odneli na pijacu gde smo ih zapalili. Vatra je gorela dvadeset sati. Jevreji iz Lublina okupili su se oko nje i lili gorke suze, skoro nas zaglušili svojim jecajima. Okupili smo vojni orkestar i uz radosne povike vojnika nadjačali zvuke jevrejskih jecaja.260

196

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

197

da su u takvim užasnim okolnostima ljudi i dalje imali volju za čitanjem o Igoovom Žanu Valžanu, Tolstojevoj Nataši, popunjavali reverse i plaćali kazne za zakasnelo vraćanje, raspravljali o zaslugama modemih autora ili iznova pratili ritam Hajneovih stihova. Čitanje i rituali povezani s njim postali su čin otpora; ili kako je to italijanski psiholog Andrea Devoto primetio „sve se može smatrati otporom s obzirom na to da je sve bilo zabranjeno“.269 U koncentracionom logom Bergen-Belsen, među zatvorenicima je kružio primerak Čarobnog brega Tomasa Mana. Jedan dečak se seća vremena kad bi došao njegov red da čita knjigu i ,,kad bi je dobio kao najsrećnijeg trenutka u danu. Otišao sam u ugao da budem na mim i imao na raspolaganju ceo sat da je čitam“.270 Mladi Poljak, još jedna žrtva nacista, prisećajući se dana straha i beznađa, rekao je sledeće: „Knjiga je bila moj najbolji prijatelj, nikada me nije izdala; tešila me je u mom očaju, govorila mi da nisam sam.“271 Oslobađanje preživelih iz koncentracionog logora Birkenau

Premda je dečja biblioteka u Birkenauu sadržala tek osam do deset knjiga, bilo je i onih koje su cirkulisale usmenim putem. Kad god bi uspeli da izbegnu nadzor, savetnici su deci pričali priče koje su naučili napamet dok su bili mlađi. Radili su to naizmenično kako bi svaki savetnik ,,čitao“ drugoj deci; rotacija poznata pod imenom „razmena knjiga u biblioteci“.267 Skoro je nemoguće zamisliti da se pod nepodnošljivim uslovima koje su nametnuli nacisti, intelektualni život i dalje odvijao. Istoričar Jicak Šiper, koji je zarobljen u Varšavskom getu napisao knjigu o Hazarima, upitan kako je uspevao da radi kad nije bio u mogućnosti da sedi i istražuje u odgovarajućim bibliotekama odgovorio je: ,,Da biste pisali istoriju potrebna vam je glava, ne zadnjica.“268 Postojale su i aktivnosti koje su pratile svakodnevno čitanje. Takva upomost tera čoveka da se zapita, ali i začudi: kako je moguće 267Shavit, Hunger fo r the Printed Word. 268,J\tensh, o y f tsu shrqybn geshikhte darf men hobn a kop un nisht keyn tukhes“, citirano u Yitzhak Zuckerman, „Antek“, u A Surplus o f Memory: Chronicle o f the Warshaw Ghetto Uprising, (prir.) Barbara Harshav (Berkeley - Los Angeles: University of Califomia Press, 1993).

„Svaka žrtva zahteva odanost“, piše Grejam Grin,272 čovek koji je verovao da je piščev zadatak da progovori u ime žrtava, da ih vrati na svetlo dana, da nadahnutim pisanjem da upozorenja koje će delovati kao kriterijum za nešto nalik razumevanju. Autori knjiga na mojim policama nisu mogli znati ko će ih čitati, ali priče koje one pričaju predviđaju, ili impliciraju, ili svedoče o događajima koji se možda još nisu ni desili. Zbog toga što je glas žrtve izuzetno važan, tlačitelji često pokušavaju da ga uguše, tako što joj bukvalno odseku jezik, kao što je slučaj sa napastvovanom Filomelom kod Ovidija i Lavinijom u Titu Androniku, ili tako što je skrivaju, kao što to kralj čini princu Sigismundu u Kalderonovoj drami Životje san, ili Ročester svojoj ludoj ženi u Džejn Ejr, ili jednostavno poriču njihove priče, kao što je vidljivo u profesorskoj primedbi u romanu Margaret Atvud Služavkina 269Citirano u Shavit, Hunger fo r the Printed Word. 270Deborah Dwork, Children with a Star: Jewish Youth in Nazi Europe (New Haven, CT: Yale University Press, 1991). 271 Moshe Kligsberg, „ Die yidishe yugent-bavegnung in Polyn tsvishn beyde vel-milkhumes (a sotsyologishe shtudie)", u Studies in Polish Jewry 1919-1939, (ur.) Joshua A. Fishtnan (New York: YIVO Institute for Jewish Research, 1974). 272Gream Grin, Suština stvari, prevela sa engleskog Ljiljana Pavlović, Beograd, BIGZ, 1992. —Prim. prev.

A lberto M a n g el

Biblioteka noču

priča. U stvamom životu, žrtve se vode kao ,,nestale“, zaključane u geta, poslate u zatvor ili logore za mučenje; uskraćen im je kredibilitet. Književnost s mojih polica neprekidno priča priče žrtava, od Jova do Dezdemone, od Geteove Grethen do Danteove Frančeske, ali ne kao odraz iz ogledala (nemački hirurg Johan Paul Kremer upozorio je u svom dnevniku iz Aušvica: ,,U poređenju s ovim, Danteov Pakao je smešan“.273) već kao metaforu. Većina ovih priča sigumo je imala svoje mesto u bibliotekama obrazovanih Nemaca tokom tridesetih godina prošlog veka. Kakve su lekcije naučene iz njih nešto je sasvim drugo. U zapadnim kulturama, arhetip žrtve predstavlja trojanska princeza Poliksena. Kći Prijama i Hekube trebalo je da se uda za Ahila ali se njen brat Hektor protivio toj zajednici. Ahil se prikrao Apolonovom hramu da je vidi na tren, ali je otkriven i ubijen. Prema Ovidiju, posle uništenja Troje, Ahilov duh pojavio se pobednicima Grcima u času kad su hteli da se iskrcaju i zahtevao da princeza bude žrtvovana u njegovu čast. Stoga Poliksenu odvlače na Ahilov grob gde je ubija njegov sin Neoptolemej. Poliksena je savršena za ulogu žrtve: njena smrt niti je imala svrhu, niti razlog, niti doprinela dmgima; beli list papira koji proganja čitaoca svojim pitanjima bez odgovora. Grci su izmišljali brojne argumente, i ma koliko se oni činili istinitim, bili su tek izgovor kako bi se opravdali duhov zahtev, slepa poslušnost, i oštrica noža koju je Ahilov sin zario u njene gole gmdi. Ali nema tog argumenta koji nas može ubediti da je Poliksena zaslužila smrt. Suština njenog žrtvovanja - kao i svih dmgih - jeste nepravda. Moja biblioteka svedoči o nepravdi nanesenoj Polikseni, i svim izmišljenim fantomima koji svoj glas daju bezbrojnim duhovima koji su nekada bili sačinjeni od krvi i mesa. Ona ne vapi za osvetom, dmgom čestom temom u književnosti. Tvrdi da pravila koja nas definišu kao dmštvenu gmpu moraju biti konstruktivna ili opominjuća, a ne namemo destruktivna, ako im je cilj da imaju bilo kakvo razumno kolektivno značenje - ako povredu nanetu žrtvi posmatramo

kao povredu koja je naneta celom dmštvu, kao potvrdu naše bazične humanosti. Pravdu, po engleskom zakonu, nije dovoljno samo izvršiti, nego se to izvršenje mora i videti. Pravda ne treba da teži ka ličnom osećanju zadovoljenja, nego da svoju snagu javno prenese na dmštveni impuls samoozdravljenja da bi se izvukla pouka. Ako se pravda zadovolji, možda i postoji nada, unatoč naizgled kapricioznim božanstvima. Hasidska legenda koju je zapisao Martin Buber govori o čoveku koji je izveo Boga pred sud. U Beču je bio izdat dekret kojim se još više otežavao život Jevreja u poljskoj Galiciji. Čovek je tvrdio da Bog ne bi trebalo da svoje ljude pretvara u žrtve, nego da im dozvoli da napomo rade za njega u slobodi. Sud rabina je prihvatio da razmisli o čovekovom argumentu, i smatrao da bi trebalo da se, kao što pravila nalažu, obojica, i tužitelj i branjenik, povuku tokom diskusije. „Tužitelj neka sačeka napolju; od Tebe, Gospodaru sveta, ne možemo da tražimo da se povučeš, jer Ti si sveprisutan. Ali nećemo dozvoliti da utičeš na nas“. Rabini su razmišljali u tišini i zatvorenih očiju. Kasnije te večeri, pozvali su čoveka i saopštili mu da je njegov argument na mestu. Istog časa, dekret je poništen.274 U Polikseninom svetu, kraj je manje srećan. Bog, bogovi, Đavo, priroda, dmštveni sistem, svet,primum mobile, odbijaju dapriznaju krivicu ili preuzmu odgovomost. Moja biblioteka neprekidno postavlja isto pitanje: Ko pomaže Jovu da izdrži toliki bol i gubitak? Koga treba kriviti za Vinino propadanje u Beketovim Srećnim danima? Ko bezobzimo uništava život Žervea Makara u Zolinoj Jazbinft Ko pravi žrtve od likova u Dobroj ravnoteži Rohintona Mistrija?

198

273Dnevnik Johana Paula Kremera (beleška za dan 2. septembar 1942), (ur.) Kazimierz Smolen, u KL Auschnvitz seen by the SS, 2. izdanje (Psvviecim, 1978), citirano u Martin Gilbert, The Holocaust (London: William Collins, 1986).

199

U istoriji su oni koji su bili suočeni s nepodnošljivim pričama o užasu koji su počinili - mučitelji, ubice, nemilosrdni vlastodršci, sramno poslušne birokrate - retko odgovarali na pitanje ,,zašto?“. Njihov neosetljiv izraz lica odbacuje bilo kakvo priznanje krivice, i odražava jedino odbijanje da se od svojih dela pomaknu ka njihovim posledicama. Pa ipak, knjige na mojim policama mogu mi pomoći da zamislim njihovu budućnost. Po rečima Viktora Igoa, pakao po2?4Martin Buber, Die Erzahlungen der Chassidim (Frankfurt am Main: Manesse Verlag, 1949).

200

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

prima različite oblike u skladu sa svojim različitim stanovnicima: za Kaina ima lik Avelja, za Nerona Agripine.275 Za Magbeta pakao ima lice Banka, za Medeju njene dece. Romen Gari je sanjao izvesnog nacističkog vojnika osuđenog na stalno prisustvo duha ubijenog jevrejskog klovna.276 Ako vreme u beskraj teče, kako tajne veze između mojih knjiga tvrde, ponavljajući teme i otkrića tokom vekova, onda će svako zlodelo, svaka izdaja, svaki opaki čin konačno imati odgovarajuću posledicu. Pošto se priča zaustavi, tačno ispred praga moje biblioteke, Kartagina će se izdići ispod rimske soli277. Don Žuan će se suočiti s očajem Donja Elvire. Brut će ponovo videti Cezarevog duha, i svaki mučitelj biće primoran da svoju žrtvu moli za oproštaj kako bi se zatvorio neizbežni krug vremena. Moja biblioteka mi dozvoljava da gajim ta neispunjiva očekivanja. Ali za žrtve, naravno, nijedan razlog, bilo književni ili neki drugi, ne može da oprosti i okaje zlodela njihovih mučitelja. Nik Kajstor, u svom uvodu za englesko izdanje knjige Nunca mas (Nikad više), izveštaju o ,,nestalima“ tokom vojne diktature u Argentini, podseća nas da priče koje naposletku stignu do nas jesu izveštaji preživelih. „Može se samo nagađati“, kaže Kajstor, „koliko je svedočenja o zverstvima hiljade mrtvih odnelo sa sobom u svoj neobeleženi grob“.278 Teško se da razumeti kako ljudi uopšte mogu da i dalje izvršavaju svakodnevne obaveze kada sam život postane neljudski; kako, usred izgladnjivanja i zaraza, prebijanja i ubistava, ljudi istrajavaju u civilizovanim ritualima uljudnosti i ljubaznosti, izmišljajući strategije opstanka bar mrvice onoga što vole, jedne spasene knjige među hiljadama, jednog čitaoca među desetinama hiljada, jednog glasa koji će odjekivati do kraja vremena rečima Jovovog sluge: ,,I samo

ja jedan utekoh da ti javim“.279 Tokom istorije, biblioteka pobednika izdvaja se kao simbol moći, spremište zvanične verzije, ali verzija koja nas proganja jeste ona druga, verzija biblioteke u pepelu. Biblioteka žrtve, napuštena i uništena, i dalje se pita, „Zar je moguće to učiniti?“ Moj molitvenik pripada jednoj takvoj biblioteci koja se pita.

275Victor Hugo, Inferni: La legende des siecles (Paris, 1883) 276Roman Gary, La danse de Genghis Cohn (Paris: Gallimard, 1967). 277Salum romanum ili rimska so veom aje značajna u istoriji Kartagine. Naime, povod za Treći punski rat bila je odluka Rimskog senata za napad. Kartagina je odolevala napadima tri godine da bi na kraju ipak bila pobeđena. Odlukom Senata svi preživeli Kartaginjani su prodati u roblje, Kartagina je uništena, a zemlja oko grada preorana i posuta morskom solju. Da ne bi uspevala vegetacija. Prim. prev. 278Nunca Mas: Izveštaj argentinske nacionalne komisije o nestalim (London —Boston: Faber & Faber u saradnji sa Index on Censorship, 1986).

201

Nakon što su evropski krstaši, posle četrdesetodnevne opsade osvojili Jerusalim 15. jula 1099. godine, ubijajući muslimane; muškarce, žene i decu i spaljujući cele jevrejske zajednice u zaključanim sinagogama, šačica Arapa koji su uspeli da pobegnu stigla je u Damask, noseći sa sobom Kuran halife Osmana, jedan od najstarijih postojećih primeraka svete knjige. Verovali su da je njihova sudbina prorečena na njegovim stranicama (pošto reč Božja mora obavezno sadržati celokupnu prošlost, sadašnjost i budućnost), i da bi znali kakav je kraj njihove priče, ako bi umeli da jasno protumače tekst.280 Istorija je za ove čitaoce predstavljala tek „razotkrivanje Božje volje svetu“.281 Kako nas naše biblioteke uče, knjige nam ponekad mogu pomoći da sastavimo svoja pitanja, ali nam često ne omogućavaju pronalaženje odgovora. Pomoću zabeleženih glasova i izmišljenih priča, knjige nam jedino dozvoljavaju da se podsetimo onoga što još nismo propatili i saznali. Sama patnja pripada isključivo žrtvama. Svaki čitalac je, u tom smislu, osoba koja ostaje po strani. Izdižući se iz pakla, putujući uzvodno Letom prema prisećanju, Dante sa sobom nosi zvuke duša koje pate, ali i znanje da su te duše kažnjene za svoje priznate grehe.282 Duše čiji zvuci odzvanjaju u našoj sadašnjosti su, za razliku od Danteovih prokletih, bez krivice. Mučene i ubijene bez ijednog drugog razloga sem što su postojale, a možda čak ni zbog toga. Zlu nije potreban razlog. Kako da u knjigu, među njene korice, stavimo koristan prikaz nečega što, po svojoj pri279Jov 1:15,16,17, 19, Biblija: Stari i Novi zavet, preveo Bakotić Lujo, Beograd, Metafizika, 2003. 2,0 Amin Maluf, Krstaški ratovi u očima Arapa, prevela Vesna Cakeljić, Beograd, Laguna, 2006. —Prim. prev. 281 Carole Hilenbrand, The Crusades: Islamic Perspectives (New York: Routledge, 2000). 282Dante, Pakao, XXXIV.

202

A lberto M a n g el

rodi, odbija da bude stavljeno, bilo u Manov Čarobni breg bi10 u koji obični molitvenik? Kako se mi, kao čitaoci, možemo nadati da ćemo u rukama držati ciklus sveta i vremena, kada će svet uvek prelaziti preko margina stranice, i jedino čemu ćemo imati pristup jeste trenutak definisan pasusom ili stihom, „birajući“, kao što Blejk kaže, „oblike obožavanja iz poetičnih priča“? I tako se vraćamo na pitanje da 11 knjiga, bilo koja knjiga, može da posluži svojoj nemogućoj svrsi.

Biblioteka noću

Jakobovo ime. Jakob se nije pomerio. Hesler je povikao: „Čekam te! Požuri!“ Jakob se polako okrenuo, pogledao u Heslera i rekao: „Svojih poslednjih trenutaka na ovom svetu, koje mi je podario Svevišnji, ja sam gospodar, a ne ti.“ Potom se okrenuo ka zidu da dovrši molitvu. Zatim je polako složio svoj molitveni šal, dodao gajednom zarobljeniku i obratio se Hesleru: „Sada sam spreman.“283

Portret Jakoba Edelštajna Možda. Jednog dana u junu 1944. godine, Jakob Edelštajn, bivši starešina geta u Terezijenštatu koji je odveden u Birkenau, bio je u svojoj baraci, umotan u molitveni šal, izgovarao jutamju molitvu koju je naučio još davno iz knjige nesumnjivo slične mom molitveniku Gebet-Ordnung. Tek je bio počeo kada je pomčnik šucštafela Franz Hesler ušao u baraku da ga odvede. Njegov sapatnik iz logora, Josef Rozensaft priseća se te scene nekoliko godina kasnije: Iznenada su se vrata širom otvorila i Hesler je uparadirao u Crtež biblioteke u getu u Terezijenštatu. pratnji tri esesovca. Prozvao je Autor AlfredBergel, 27. novembar 1943.

203

283Citirano u Gilbert, The Holocaust.

Biblioteka noču

Biblioteka kao zaborav Ono što je izgubljeno ne može biti uništeno ili uniženo. Petrarka, De sui ipsius et multorum ignorantia

Ako je Noć dete Haosa, onda je Leta ili Zaborav njegovo unuče, rođeno iz užasne zajednice između Noći i Razdora. U šestoj knjizi Enejide, Vergilije zamišlja Letu kao reku čije vode dozvoljavaju dušama da na svom putu ka podzemnom svetu zaborave prethodni oblik u kom su obitavale da bi mogle ponovo da se rode.284 Leta nam dozvoljava da zaboravimo svoja prethodna iskustva i sreću, ali isto tako i svoje predrasude i tuge. Polovinu moje biblioteke čine knjige kojih se sećam, a drugu polovinu one koje sam zaboravio. Sada kad moje pamćenje nije onakvo kakvo je nekada bilo, stranice blede dok pokušavam da ih prizovem u sećanje. Pojedine nestaju iz mog znanja u potpunosti, neprizvane i nevidljive. Druge me zavodnički progone svojim naslovom ili slikom, ili s nekoliko reči uzetih izvan konteksta. Koji roman počinje rečima „Jedne prolećne večeri 1890. godine?“ Gde li sam pročitao da je kralj Solomon koristio ogledalo ne bi li otkrio da li kraljica od Sabe ima maljave noge. Ko je napisao onu čudnu knjigu Flucht in die Finsternis {Bekstvo u tamu), iz koje se jedino sećam opisa za284Publije Vergilije Maron, Djela; Ekloge; Georgike; Enejida, preveo i protumačio Tomo Maretić, Žagreb: Papir-Velika Gorica, 1994. —Prim. prev.

205

mračenog prolaza punog ptica koje mlataraju krilima? U kojoj sam priči pročitao izraz „starudija iz njegove biblioteke“? Na kojoj se naslovnoj strani nalazi zapaljena sveća s debelim pastelnim bojicama na bež papiru? Negde u mojoj biblioteci nalaze se odgovori na ta pitanja, ali sam zaboravio gde. Posetioci me često pitaju da li sam pročitao sve svoje knjige; najčešći odgovor je da sam zasigurno otvorio svaku od njih. Činjenica je da se biblioteka, bez obzira na svoju veličinu, ne mora pročitati u celosti kako bi bila od koristi; svaki čitalac izvlači dobit iz finog balansa između znanja i neznanja, sećanja i zaborava. Godine 1930. Robert Muzil je izmislio posvećenog bibliotekara koji, radeći u bečkoj Carskoj biblioteci, zna svaki naslov te gigantske zbirke. „Interesuje li vas kako sam uspeo da se upoznam sa svakom od ovih knjiga?“ upita zaprepašćenog posetitelja. ,,Ništa me ne sprečava da vam kažem: zato što nisam pročitao ni jednu jedinu!“ Aonda dodaje: „Tajna dobrog bibliotekara krije se u tome da ne pročita ništa od onoga što mu je povereno, izuzev naslova i sadržaja. Onaj ko zabode nos u samu knjigu izgubljen je za biblioteku!... Nikada neće biti u stanju da sagleda biblioteku u celini!“ Pošto čuje ove reči, priča Muzil, posetilac poželi ili da brizne u plač ili da zapali cigaretu - ali zna da su u biblioteci obe opcije zabranjene.285 Ne osećam krivicu u pogledu knjiga koje nisam pročitao i koje možda nikada neću ni pročitati; znam da se moje knjige odlikuju bezgraničnim strpljenjem. Čekaće na mene do mog poslednjeg daha. Ne zahtevaju od mene da se pretvaram da ih sve poznajem, niti me primoravaju da postanem jedan od „profesionalaca u baratanju knjigom“ koje je izmislio Flen O’Brajen, i koji pohlepno sakupljaju knjige ali ih ne čitaju, i koji mogu (kako kaže O’Brajen) da zarade za život ,,baratajući“ knjigama za skromne honorare, i time čine da one izgledaju iščitane, ostavljajući na marginama natpise i komentare ukradene od drugih autora, a između devičanskih stranica pozorišne programe i upotrebljene komadiće papira da obeleže dokle su stigli.286 285Robert Musil, Der Mann ohne Eigenschaften (Berlin: Emest Rovvoholt, 1930). 286Flann O’Brien, ,,Buchhandlung“, u The Best ofM yles (London: Picador, 1974).

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

Edvard Gibon je, dok je pisao o ogromnoj biblioteci i punom haremu rimskog cara Gordijana II u trećem veku, s odobravanjem primetio, „Dvadeset dve zvanično priznate naložnice i biblioteka od šezdeset dve hiljade primeraka svedoči o raznovrsnosti njegovog ukusa; a sudeći po onome što je ostavio za sobom, čini se da je i jedno i drugo bilo namenjeno za upotrebu, pre nego za razmetanje“.287 Bez sumnje, nikome osim možda nekom ludom geniju ne bi palo na pamet da pročita svaku knjigu iz biblioteke sa šezdeset dve hiljade primeraka, stranicu za stranicom, od Abot do Zvingli, memorišući svaku od njih, čak i kad bi takva majstorija bila moguća. Gordijan je sasvim sigumo primenjivao ono što je Samjuel Džonson, šesnaest vekova kasnije, nazvao letimičnim čitanjem. Sam Džonson nije imao reda niti discipline pri čitanju i ponekad nije obeležavao dokle je stigao, i nastavljao tamo gde bi se knjiga otvorila. ,,Ne mislim da je ono“, rekao je, ,,što se nalazi na stranicama koje su zatvorene išta gore od onoga što se nalazi na otvorenim“. Nikada nije osetio potrebu da knjigu pročita do kraja ili da počne od prve stranice. „Ako čovek počne da čita od sredine, i nešto ga povuče da nastavi, nemojte ga prekidati i terati da počne ispočetka. Možda neće osetiti istu želju ponovo“. Smatrao je „čudnim savetom“ terati nekoga da knjigu pročita do kraja. ,,To je isto kao da odlučite da sa svakim s kim se upoznate ostanete u kontaktu ceo život“, objasnio je. Nije tragao ni za posebnim naslovima. Jednostavno bi otvorio prvu knjigu na koju bi naišao. Sreća je, verovao je, dobar savetnik koliko i znanje. Džonsonov opsesivni biograf, Džejms Bozvel, kaže da kada je Džonson bio dečak, „pošto je pomislio da mu je brat sakrio jabuke iza ogromnog folio-izdanja na najvišoj polici u očevoj prodavnici, popeo se da ih dohvati. Jabuke nisu bile tamo, ali se ispostavilo da je folio-izdanje Petrarkino, za koga je pročitao u nekom predgovom da se pominje kao utemeljitelj učenosti. Radoznalost se probudila u njemu pa je s uzbuđenjem seo i pročitao veći deo knjige“. I sam sam imao mnogo takvih susreta.

Zaboravljena izdanja u mojoj biblioteci vode miran, nenametljiv život. A opet, sama činjenica da sam ih zaboravio dozvoljava mi da, ponekad, nanovo otkrijem određenu priču, određenu pesmu, kao da su u potpunosti nove. Otvorim knjigu za koju pomislim da je nikad pre nisam otvorio i naiđem na divnu rečenicu za koju sebi kažem da ne smem da je zaboravim, potom zatvorim knjigu i spazim da je na poslednjim stranicama, jedan mudriji ja, mlađi ja, zabeležio poseban odlomak koji je prvi put otkrio kada mu je bilo dvanaest ili trinaest godina. Leta mi ne može vratiti nevinost, ali mi dozvoljava dajoš jednom budem dečak koji ne zna ko je ubio Rodžera Akrojda, ili koji plače nad sudbinom Ane Karenjine. Počinjem ispočetka, od prvih reči, svestan da ne mogu zaista početi ispočetka; osećam da sam lišen iskustva za koje znam da sam ga već imao, a koje moram ponovo da steknem, poput nove kože. U staroj Grčkoj zmija je bila simbol Lete. No, postoje biblioteke u kojima se zaboravu (ili pokušaju zaborava) teži upravo zato da bi se obeshrabrilo novo otkrivanje. Već pomenute cenzurisane biblioteke, nametljive birokratske biblioteke, školske biblioteke koje teže da dokumentuju jedino ono što akademija smatra istinitim - sve one pripadaju mračnoj i zabušantskoj vrsti. U zanimljivoj knjizi o vrednostima zaborava, nemački naučnik Harold Vajnrih beleži da jedan izvesni naučni način razmišljanja vodi namemom isključivanju, tako da je, na primer, biblioteka učenih publikacija iz koje komisija za dodelu Nobelove nagrade bira svoje dobitnike, ograničena sa sledeća četiri pravila nametnutog zaboravljanja:

206

287 Edvvard Gibbon, The History o f the Decline and Fall o f the Roman Empire, ured napisao predgovor i pogovor David Womersley (London: Allen Lane/The Penguine Press, 1994); Prvi tom, 7. poglavlje.

207

Ono što je napisano na bilo kom drugom jeziku sem engleskom... zaboravi. Ono što je napisano u stilu koji se razlikuje od stila nagrađenog članka... zaboravi. Ono što nije objavljeno u jednom od prestižnih časopisa X, Y ili Z... zaboravi. Ono što je objavljeno pre više od pedeset godina... zaboravi.288

288 Harald Weinrich, Lethe. Kunst und Kritik des Vergessens (Munich: C.H. Beck’sche Verlagsbuchhandlung, 1997).

208

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

Portret Bukera T. Vošingtona Avgcmistanski prodavac knjiga Sah Muhamed Reis u Kabulu

Ako je čitanje veština koja nam dozvoljava da se prisetimo zajedničkog iskustva čovečanstva, onda sledi da će totalitami režimi pokušati da potisnu sećanje koje je sadržano na stranici. U takvim okolnostima, čitalac vodi bitku protiv zaborava. Nakon bombardovanja Kabula 2001. godine Šah Muhamed, bibliotekar i prodavac knjiga, koji je preživeo netoleranciju raznoraznih režima, opisao je svoje iskustvo jednom novinaru.289 Otvorio je svoju knjižaru trideset godina ranije i nekako nalazio način da izbegne krvnike. Njegpva inspiracija da opstane zarad svojih knjiga, rekao je, potiče iz stihova Ferdosija, proslavljenog persijskog pesnika iz desetog veka, iz Šahname: „Kada naiđeš na opasnost, ponekad budi vuk, ponekad jagnje.“ Poslušni Šah Muhamed povezivao je svoje knjige u crveni povez za vreme dogmatskog komunističkog režima, i lepio bele trake preko slika živih stvorenja tokom ikonoklastične vladavine ta289 „Shah Muhammad, libraire,“ u Le Monde (Paris, 28. novembar, 2001). Zanimljivo j to što je godinu dana nakon objavljivanja ovog članka, norveška novinarka Osna Sejerstad objavila svoj prikaz života avganistanskog prodavca knjiga pod naslovom Knjižar iz Kabula. Junak u priči Osne Sejerstad zove se Sultan Kan ali mnogi događaji i citati su identični.

209

libana. „Ali komunisti su spalili moje knjige... A onda su i talibani spalili moje knjige“. Konačno, za vreme poslednje racije u njegovoj knjižari, dok je policija ređala knjige na lomaču, Šah Muhamed se odrekao poslušnosti i otišao u posetu ministru za kulturu. „Uništavate moje knjige“, rekao mu je, „možda ćete uništiti i mene, ali ima nešto što nikada nećete uništiti“. Ministar je upitao šta bi to moglo biti. „Istoriju Avganistana“, odgovorio je Šah Muhamed. Nekim čudom, ostao je pošteđen.

U Sjedinjenim Američkim Državama, pokušaji da se ograniči čitanje kod cme populacije potiče još iz perioda ropstva. Kako bi sprečili robove da se pobune, najvažnije je bilo da ostanu nepismeni. Smatrano je da bi se robovi, ako nauče da čitaju, informisali o političkim, filozofskim i religijskim stavovima koji su proklamovali ukidanje ropstva i pobunu protiv robovlasnika. Stoga su robovi koji su naučili da čitaju, makar i samo Bibliju, bili kažnjavani smrću; pretpostavljalo se da, iako je preobraćanje robova ,,poželjno“,290 znanje o Svetom pismu moglo se usvojiti jedino očima njihovih belih gospodara. Cmački učitelj Buker T. Vošington zabeležio je da je u njegovom detinjstvu „velika želja starijih Ijudi bila da nauče da čitaju Bibliju pre nego što umm. S tim su ciljem ljudi između pedeset i sedamdeset pet godina često išli u večemju školu“.291 Nisu svi belci verovali da će opismenjavanje robova dovesti do pobune; bilo je onih koji su verovali da će, ako robovi nauče da čitaju Bibliju, rezultat biti suprotan; postaće ponizne i poslušne sluge. Čak i pošto je Američko biblijsko društvo počelo da deli Biblije 290Andrew Murray, predgovor za Presbyterians and the Negro: A History (Philadelphia: Presbyterian Historical Society, 1966). 291Booker T. Washington, Up from Slavery (1901).

210

A lberto M a n g el

Biblioteka noću

211

Sudbina Nacionalne biblioteke i Državne arhive u Bagdadu Razglednica sa slikom biblioteke Kosit u Memfisu

oslobođenim robovima u drugoj polovini šezdesetih godina devetnaestog veka, bilo je među belcima, slobodnim misliocima zaduženim za obrazovanje, onih koji su verovali da obrazovanje ne treba da služi kao instrument za dostizanje intelektualne slobode, nego ,,kao osnovna alatka u ublaživanju pretnje pobunom ‘inferiomog i opasnog dodatka državi’“.292 Na američkom Jugu, biblioteke nisu bile otvorene za cmo stanovništvo do ranog dvadesetog veka. Prva takva zabeležena jeste biblioteka Kosit u Memfisu, u državi Tenesi, koja je prihvatila da Institutu Lemojn, školi za cmu decu, obezbedi bibliotekara i zbirku knjiga.293 U Sevemim državama, gde su javne biblioteke otvorile svoja vrata cmim čitaocima koju godinu ranije, strah da će se zako292Janet Duitsman Comelius, „ When I Can Read My Title Clear Literacy, Slavery, andReligion in the Antebellum South (Columbia, SC: University o f South Carolina Press,

1991>-

293Eliza Atkins Gleason, The Southem Negro and the Public Library (Chicago: University o f Chicago Press, 1941).

račiti na zabranjenu teritoriju postojao je do kasnih pedesetih godina prošlog veka. Mladi Džejms Boldvin seća se kako je stajao na uglu Pete avenije i Cetrdeset dmge ulice i divio se „kamenim lavovima koji čuvaju glavnu zgradu Javne biblioteke“. Zgrada mu se činila toliko prostranom da se nije usuđivao da uđe u nju; plašio se da će se izgubiti u lavirintu prolaza i mermemih stepenica i da nikada neće pronaći knjigu koju želi. ,,A onda bi svi“, pisao je kao da sebe posmatra iz budućnosti, ,,svi belci unutra znali da on nije navikao na velike zgrade, ili na mnoštvo knjiga, i gledali bi ga sažaljivo.“294 Zaborav se bibliotekama može nametnuti na razne načine: kao posledica ratnih okolnosti ili proterivanja. Godine 1945. ubrzo po završetku Dmgog svetskog rata, mski oficir pronašao je na napuštenoj nemačkoj železničkoj stanici brojne otvorene pakete prepune ruskih knjiga i papira koje su nacisti sakupili tokom svojih racija. To je, po rečima pisca Ilje Erenburga, sve što je ostalo od čuvene Turgenjevljeve biblioteke, koju je autor Očeva i dece osnovao u Parizu 1875. godine za dobrobit učenika emigranata, a koju je spisateljica 294James Baldvvin, Go Tell It on the Mountain (New York: Alfred A. Knopf, 1953).

A lberto M a ng el

Biblioteka noću

Nina Berberova nazvala „najvećom ruskom bibliotekom u izgnanstvu“.295 Čak ni ti primerci danas ne postoje. Pesnikinja Rahela Korn, koja je pisala na jidišu, i veći deo života provela, kako ona sama kaže, „nasukana u Kanadi“, rekla je da se, pošto je proterana iz svog sela u istočnoj Galiciji, osećala kao neko ko je „primoran da ostavi svoje stvari na brodu koji tone“. Ali oduprla se onome što joj se učinilo kao „nametnuti zaborav“. „Kada si primoran da napustiš svoju zemlju“, rekla je, „svaka biblioteka je izgubljena, osim one koje se sećaš. Pa čak i tu moraš nanovo da iščitavaš u svojoj glavi, neprekidno, da stranice ne počnu da ispadaju“. Njena kći je objasnila kako ih je, ubrzo po njihovom dolasku u Montreal, Rahela primoravala da svako veče ponavljaju pesme Puškina, Ahmatove, Mandeljštama koje je bila naučila napamet, kao da je reč o večemjim molitvama. „Ponekad je ona ispravljala nas, ponekad mi nju“. Ti tekstovi kojih se sećala bili su jedina biblioteka na koju se oslanjala u izgnanstvu.296 Ponekad je biblioteci namemo dozvoljeno da nestane. Aprila 2003. godine angloamerička vojska posmatrala je kako su Nacionalni arhiv, Arheološki muzej i Nacionalna biblioteka u Bagdadu ispremetani i pljačkani. U roku od nekoliko sati veliki deo najstarije zabeležene istorije čovečanstva izgubljen je u zaboravu. Prvi sačuvani primerci pisanih dokumenata stari više od šest hiljada godina, srednjovekovne hronike koje su prethodno preživele pustošenje sledbenika Sadama Huseina; brojna izdanja izuzetne zbirke Kurana čuvanih u Ministarstvu verskih zadužbina - svi su nestali, verovatno zauvek.297 Izgubljeni su rukopisi koje su ispisivali uzvišeni arapski kaligrafi, za koje je lepota spisa morala da odražava lepotu sadržaja. Nestale su zbirke priča poput Hiljadu i jedne noći, koje je irački prodavac knjiga iz desetog veka Ibn el Nadim nazvao večernjim pričama jer se preko dana nije smelo gubiti vreme na čitanje trivijalnih knjiga.298Zvanični dokumenti koji su beležili priče o osmanskim vla-

darima iz Bagdada pridružili su se pepelu svojih gospodara. Nestale su, zauvek, i knjige koje su preživele mongolsko osvajanje iz 1258. godine, kada su osvajačke horde pobacale sadržaj biblioteka u Tigar da bi izgradile most od papira, i voda se obojila u cmo od mastila.299 Nikada više niko neće pratiti duge godine korespondencije koje su detaljno opisivale opasna putovanja iz prošlosti i čudesne gradove zamrznute u vremenu. I nikada niko više neće konsultovati, među tim posebnim primercima, priručnik poput Kada slepi progledaju egipatskog učenjaka E1 Kalkašandija iz četmaestog veka, koji je u jednom od četmaest tomova detaljno objasnio kako je osmišljeno svako slovo arapskog alfabeta, jer je verovao da sve što je napisano neće biti zaboravljeno.300 Mada je znatan broj predmeta u mesecima koji su usledili nakon pljačkanja vraćen u Irak, do kraja 2004. godine veći deo ukradenih knjiga, dokumenata i rukotvorina nije povraćen, uprkos naporima Interpola, Uneska, Međunarodnog saveta muzeja (ICOM)301 i brojnih agencija za kulturu širom sveta. Mnogi nezamenjivi tekstovi i predmeti uništeni su. „Kad se sve uzme u obzir, ono što je vraćeno čini manje od pedeset odsto popljačkanog“, izjavio je dr Doni Džordž, direktor bagdadskog Arheološkog muzeja. „Više od polovine pokradenog materijala i dalje nedostaje, što je neprocenjiv gubitak i za Irak, ali i za celo čovečanstvo.“302

293 Nina Berberova, La disparition de la bibliotheque de Turgeniev (Arles: Actes Su 1999). 296Neobjavljeni intervju s dr Ajrin Kupferšmit, Montreal, 3. maj 2004. godine. 297Robert Fisk, ,,Library books, letters and priceless documents are set ablaze,“ u: Independent (London, 15. april 2003). 298 Irvvin, Night & Horses & the Desert.

299Jabbar Yassin Hussein, Le lecteur de Bagdad (Aude: Atelier du Gue, 2000). 300Johannes Pedersen, Den Arabiske Bog (Copenhagen: Gyldendal, 1946). 301 Intemational Council o f Museums 302Milbry Polk - Angela M.H. Schuster (ur.), The Looting o f the Iraq Museum, Baghdad: The Lost Legacy o f Ancient Mesopotamia (New York: Harry N. Abrams, 2005). 303Luciano Canfora, II copista come autore (Palermo: Sellerio editore, 2002).

212

213

Lučano Kanfora govorio je o značaju dokumentovanja ne samo istorije nestanaka biblioteka i knjiga, nego i istorije svesti o njihovom nestanku.303 On naglašava kako je, na primer, u prvom veku pre n. e. Diodor iz Agirija, dokje komentarisao hronike grčkog filozofa Teopompa o pohodima Filipa I Makedonskog, zabeležio da se cela knjiga sastoji od 58 tomova od kojih se „nažalost, pet nikako ne mogu pronaći“. Kanfora objašnjava da, s obzirom na to da je Diodor veći deo života proveo na Siciliji, dok žali za izgubljenim Teopom-

214

Biblioteka noću

A lberto M a n g el

215

pojedine moći (i opasnosti) koje nam knjige nameću, kao i razloge zašto ih brižljivo čuvamo i plašimo ih se. Pre četiri hiljade godina, naši preci u Mesopotamiji bili su svesni toga. Hamurabijev zakonik - zbirka zakona uklesanih na visoki, tamni, kameni stub koje je doneo vavilonski kralj Hamurabi u osamnaestom veku pre n. e., a koji se danas čuva u Luvru - nudi nam, u pogovoru, poučan primer onoga šta pisana reč može da znači običnom čoveku. Da moćan ne ugnjetava slaboga, da se obezbede siročad i udovice... svoje dragocene reči urezao sam na mojoj spomen-ploči... A ko je taj knez mudar i ako hoće da održi red u zemlji, neka se drži reči koje sam urezao na mojoj ploči... Ugnjetani... neka pročita moj natpis, shvati moje dragocene reči. Moj natpis pokazaće mu njegovo pravo, njegovo srce će se razveseliti.304

Stub s Hamurabijevim zakortikom

povim tomovima, on misli na to da se ne mogu pronaći u lokalnoj zbirci, verovatno istorijskoj biblioteci Taormine. Osam vekova posle Diodora, međutim, vizantijski plemić Fotije, sakupljač enciklopedijske bibliografije pod nazivom Bibliotheka, tj. Biblioteka, primetioje: „Čitali smo Teopompove Hronike, od kojih su sačuvana tek 53 toma.“ Nedostatak koji je primetio Diodor, uočio je i Fotije, tj. svest o odsustvu postala je deo lične istorije dela, postižući ravnotežu, premda malu, sa zaboravom na koji su ovi izgubljeni tomovi osuđeni. Vera u opstanak reči, kao i poriv da se zaboravi ono što reči pokušavaju da pribeleže, stara je koliko i prve glinene tablice ukradene iz Bagdadskog muzeja. Čuvanje i prenošenje sećanja, učenje iz iskustava drugih, posedovanje znanja o svetu i o sebi, predstavljaju tek

304Jean Bottćro, Mesopotamie.

Biblioteka noću

Biblioteka kao imaginacija Lakoje krtjigu snevati, teškoju je pretočiti u reči na papiru. Balzak, Mtizej starina

U mojoj bašti nalaze se dva velika stabla egzotičnog bagrema, tik ispod prozora moje biblioteke. Kad mi leti prijatelji dođu u posetu, sedimo ispod njih i razgovaramo, ponekad preko dana, ali češće uveče. Kad smo u biblioteci, moje knjige nam odvlače pažnju i primorani smo da ćutimo. Ali napolju, u zvezdanoj noći, razgovor je manje ukočen, raznovrsniji je i začuđujuće stimulativan. Ima nečega u prostom sedenju napolju, u mraku, što omogućava nesputan razgovor. Tama podstiče govor. Svetlost je nema, ili, kako je Henri Filding objasnio uAmeliji, ,,Tace]e, gospođo, latinska reč za sveću“305. Tradicija nam kaže da su se reči, a ne svetlo, pojavile prve iz prvobitne tame. Po talmudskoj legendi, kada je Bog počeo da stvaira svet, dvadeset dva slova alfabeta pala su sa njegove zastrašujuće i impresivne krune i preklinjala ga da svoje stvaranje sprovede pomoću njih. Bog je pristao. Dozvolio je alfabetu da izrodi nebo i zemlju u tami, a potom unese prvi zrak svetlosti iz zemljinog jezgra, kako bi prostrujao kroz Svetu zemlju i obasjao celu vasionu.306 Svetlost, tj. ono što mi smatramo svetlošću, kaže ser Tomas Braun, predstavlja 305Henry Fielding, Amelia, 1:10(1752), Šesta i Sedma knjiga u The Complete fVorks o f Henry Fielding, Esq. (London: William Heinemann, 1903). 306Ginzberg, The Legends o f the Jews; Prva knjiga.

217

tek senku Božju, u čijem zaslepljujućem sjaju postojanje reči više nije moguće.307Naličje Boga bilo je dovoljno da zaslepi Mojsija koji je morao da čeka da se vrati u tamu Sinajske gore kako bi svom narodu pročitao zapovesti njihovog Gospoda. Sveti Jovan, hvaljen zbog svoje ekonomičnosti, sumirao je vezu između slova, svetlosti i tame u čuvenoj rečenici: ,,U početku beše Reč.“ Reči svetog Jovana opisuju čitaočevo iskustvo. Kao što je poznato svima koji čitaju u biblioteci, reči sa stranica vape za svetlošću. Tama, reči i svetlost stvaraju delotvomi krug. Reči unose svetlost u biće, a onda žale za njegovom prolaznošću. Pri svetlosti čitamo, u tami razgovaramo. Preklinjući svog oca da se odupre smrti Dilan Tomas je navaljivao: „Besni, besni što svetlost zamire“.308 1 Otelo, u agoniji, pomeša svetlost sveće sa svetlošću života, i vidi ih kao jedno te isto: „Ugasi sveću“, kaže, ,,pa život ugasi.“309 Reči prizivaju svetlost kako bi bile pročitane, ali čini se da svetlost prkosi izgovorenoj reči. Kada je Tomas Džeferson predstavio svetiljku s kružnim plamenom u Novoj Engleskoj sredinom osamnaestog veka, primećeno je da razgovor za svećom osvetljenim stolom nije više vedar kao pre, pošto su se oni koji su voleli da razgovaraju povlačili u svoje sobe da čitaju.310 „Dosta mi je svetlosti“, rekao je Buda odbijajući da izgovori još jednu reč.311 U jednom drugom praktičnom smislu, reči stvaraju svetlost. Mesopotamac koji je želeo da nastavi sa čitanjem pošto se smrači, Rimljanin koji je hteo da se pozabavi svojim papirima posle večere, kaluđer u svojoj ćeliji i učenjak u svojoj radnoj sobi nakon večemjih molitvi, dvoranin koji se povlači u svoju spavaonicu i dama u svoj budoar, dete koje se krije ispod ćebeta da čita posle gašenja svetla svi su palili neophodno svetlo kako bi osvetlili svoj zadatak. U Arheološkom muzeju u Madridu izložena je uljana lampa iz Pompeje pri 307„Sunce je tek tamno priviđenje, a svetlost tek senka Božja.“ Sir Thomas Browne, The Garden o f Cyrus, II. 308 Dylan Thomas, ,,Do Not Go Gentle into That Good Night,“ u Collected Poems 1934-1952 (London: Dent, 1952). 309Šekspir, Otelo, V:2. Preveli s engleskog Živojin Simić i Sima Pandurović, Biblioteka ,,Vijesti“, Podgorica, 2004, str. 448. 310Van Wyck Broks, The Flowerng ofNew England: 1815-1865 (New York: E.P. Dutton & Co„ 1936). 311Christmas Humphreys, Buddhism, (Harmondsworth, Middlsex: Penguin, 1951).

218

A

lberto

M

angel

Biblioteka noću

219

čijoj je svetlosti Plinije Stariji možda čitao svoju poslednju knjigu, pre nego što se spremio da umre u erupciji 79. godine n. e. Negde u Stratfordu, u provinciji Ontario, stoji usamljeni svećnjak koji datira (kako se njegovi vlasnici hvale) iz Šekspirovog vremena; možda je u njemu jednom gorela sveća čiji je kratkotrajni život Magbet video kao odraz sopstvenog. Lampe koje su usmeravala Danteovo čitanje u izgnanstvu u Raveni i Rasinovo usamljeničko čitanje u Por-Rojalu, Stendalovo u Rimu i De Kvinsijevo u Londonu, sve su stvorene od reči koje dozivaju iz korica; sve su bile svetlost koja je pomagala pri rađanju svetlosti. Pri svetlosti čitamo ono što su drugi izmislili, u tami izmišljamo sopstvene priče. Često, ispod moja dva drveta, sedim s prijateljima i opisujem knjige koje još nisu napisane. Punimo biblioteke pričama za koje nismo osetili potrebu da prenesemo na papir. „Zamisliti radnju romana jeste srećan zadatak“, rekao je Borhes jednom prilikom. „Ali napisati je, to je preterivanje.“312 Uživao je da popunjava mesta u biblioteci, koju nije mogao da vidi, pričama za koje se nikad nije ni potrudio da napiše, ali za koje bi ponekad napisao predgovor, rezime ili kritiku. Još dok je bio mlad, rekao je, saznanje da će oslepeti podstaklo ga je da zamišlja složene knjige koje se nikad neće pojaviti u pisanoj verziji. Borhes je od oca nasledio bolest koja je postepeno, bespovratno slabila njegov vid, i lekar mu je zabranio da čita pri prigušenom svetlu. Jednog dana, tokom putovanja vozom, toliko se bio uživeo u jedan detektivski roman da je nastavio da čita, stranicu za stranicom, pri svetlu koje je iščezavalo. Malo pre nego što je voz stigao na njegovu stanicu, ušao je u tunel. Kada je izašao, Borhes nije bio u stanju da vidi ništa drugo do raznobojnu izmaglicu, „vidljivu tamu“ za koju je Milton verovao da predstavlja pakao. U toj tami Borhes je živeo do kraja svog života, prisećajući se priča ili izmišljajući ih, nanovo izgrađujući u svesti Nacionalu biblioteku u Buenos Ajresu ili biblioteku u svom domu kojoj je pristup drugima bio ograničen. Pri svetlosti prve polovine svog života, pisao je i čitao u tišini; u tami druge polovine diktirao je drugima i drugi su mu čitali. 312U razgovoru s autorom.

Horhe Luis Borhes za svojim stolom u Nacionalnoj biblioteci u Buenos Ajresu

Godine 1955. ubrzo posle vojnog puča kada je zbačen diktator, general Peron, Borhesu je ponuđeno mesto direktora Nacionalne biblioteke. Ideja je potekla od Viktorije Okampo, strašne urednice casopisa Sur i dugogodišnje Borhesove prijateljice. Borhes je smatrao da je ,,ludost“ zaposliti slepog čoveka kao bibliotekara, a onda se setio, što je bilo zanimljivo, da su i prethodna dva direktora bila slepa, Hoze Marmol i Pol Grusak. Kada mu je predočena ideja o nameštenju, Borhesova majka je predložila da se prošetaju do biblioteke i razgledaju zgradu, ali je sujevemi Borhes to odbio. ,,Ne, dok ne dobijem posao“,313 rekao je. Nekoliko dana kasnije to se i desilo. Da to proslavi, napisao je pesmu o „veličanstvenoj Božjoj ironiji“ koja mu je istovremeno podarila i „knjige i noć“.314 Borhes je radio u Nacionalnoj biblioteci osamnaest godina, sve do penzije, i toliko je uživao u svom poslu da je skoro sve svoje rođendane proslavio u njoj. U svojoj kancelariji obloženoj drvetom, s visokom tavanicom ukrašenom crtežima cvetova irisa i pozlaćenim zvezdama, sedeo bi satima za malim stolom, leđima okrenut central313Borges, „Autobiographical Notes“ u Njujorkeru. 314Isti, „Poema de los dones,“ u El Hasedoru.

220

A

lberto

M

angel

noj figuri u prostoriji - raskošnom, ogromnom okruglom stolu, kopiji onog koji je nekad pripadao premijeru Francuske, Zoržu Klemansou, a za koji je Borhes smatrao da je suviše napadan. Tu je diktirao svoje pesme i romane, tu su mu njegove sekretarice rado čitale knjige, tu je primao prijatelje, učenike i novinare, i predavao anglosaksonsku književnost. Zamomi, birokratski, bibliotekarski posao prepustio je svom zameniku, naučniku Hoseu Edmundu Klementeu. U mnogim Borhesovim objavljenim pričama i esejima pominju se knjige koje je izmislio a koje se nije ni potrudio da napiše. Među njima su brojne romanse izmišljenog Herberta Kvejna (lik iz esejističkog romana), koji jednu radnju geometrijski razvija sve dok ona ne dobije bezbroj mogućnosti; sjajan detektivski roman Prilaz ElMutazimu koji je napisao „bombajski advokat Mir Bahadur Ali“, a kritike za njega su navodno napisali stvami Filip Gvedala i Sesil Roberts, a objavio podjednako stvami Viktor Golanc u Londonu, dok je predgovor napisala Doroti L. Sejers, ali s izmenjenim naslovom Razgovor s čovekom zvanim El Mutazim: igra s pokretnim ogledalima; jedanaesti tom Prve enciklopedije Tlona, koju je Herbert Eš dobio malo pre smrti u zapečaćenom i preporučenom paketu iz Brazila; dramu Neprijatelji, koju je Jaromir Hladik ostavio nedovršenu ali mu je bilo dozvoljeno da je dovrši u svom umu u dugoj, od Boga odobrenoj sekundi pre pogubljenja; i oktavo izdanje s bezbroj stranica, na čijem su povezu ispisane reči poput „Sveto pismo“ i „Bombaj“, koje je (kako nam Borhes kaže) držao u svojim rukama malo pre nego što se povukao s mesta direktora Nacionalne biblioteke.315 Sakupljanje izmišljenih knjiga drevan je zanat. Godine 1532. u Francuskoj se pojavila knjiga koju je potpisao Alkofribas Nasier, učenjak sumnjivog porekla (anagram za Fransoa Rablea) pod naslovom Užasna i zastrašujuća dela i dostignuća poznatog Pantagruela, kralja Dipsoda, sina velikog diva Gargantue.316 U sedmom poglavlju 315 Isti, ,,Examen da la obra de Herbert Quain,“ ,,E1 acercamiento a Almostasim,“ „Tlon, Uqbar, Orbis Tertuis,“ u El jardin de senderos que se bifurcan (Buenos Aires: Sur, 1941); ,,E1 milagro secreto“, u Ficciones; ,,E1 libro de arena,“ u El libro de arena (Buenos Aires: Emecć, 1975). 3l6Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel, preveo s francuskog Stanislav Vinaver, predgovor napisao Dragan Stojanović, samostalno autorsko prevodilčako izdanje K.

221

Biblioteka noću

vlju druge knjige, mladi Pantagmel, nakon što se ,,nastudirao“ u Orleanu, odlučuje da poseti Pariz i njegov univerzitet. Međutim, pažnju mu ne privlači poznata institucija nego manastir Sv. Viktora jer u njemu pronalazi ,,veličanstvenu“ biblioteku punu čudesnih knjiga. Katalog koji Rable prepisuje dug je pet stranica i uključuje dela poput:

Gargantua.

Slonovske mošnje div-junaka Sladun poroka Tozluci, iliti Čizme trpljenja Kazan velikodušnosti Rableov Gargantua Bunika za vladike Naočari Rimogredaca Predžalba i naricaljka advokata zbog reformacije začina Apologija dotičnog protiv onih koji ističu da kodpape nema mulečine, mada papa ima mulu. Oljuštena stražnjica udovička. Pobožnjačka smrdikavurma od svakojakih otpadaka Mamiprd apotekarski Cm kolač od indulgencija Škembenjarstvo sudskih predsednika.

U pismu koje šalje iz Utopije i u kom savetuje svog sina, Gargantua podstiče Pantagmela da dobro iskoristi svoj dar „što može čovek, smrtan budući, besmrtnim u neku ruku postati“. „Svet je pun naučnika“, piše on, „preučenih nastavnika, biblioteka prostranih da već mislim da ni u doba Platona i Cicerona i Papinijana nije bilo toliko zgode da se uči, kao sad...Vidim već da su današnji hajduci, dželati, probisveti i konjušari sto puta učevniji i izobraženiji no doktori i propovednici moga vremena.“ Biblioteka koju izmišlja Rable verovatno predstavlja prvu „imaginamu biblioteku“ u književnosti. On ismeva (u stilu svojih omiljenih Erazma Roterdamskog i Tomasa Mora) učenjački i monaški svet, ali ono što je važnije jeste to što doVinavera, S. Vinavera, D. Živkovića i Z. Živkovića, Beograd, 1989. str. 179-184. Prim. prev

222

A

lberto

M

angel

zvoljava čitaocu da se zabavi dok zamišlja diskusije i radnje koje se kriju iza tih bučnih naslova. Na jednom od svojih divovskih manastira, Teleme, Rable urezuje moto Fays ce que voudra (Cini po volji). Možda je u svojoj biblioteci u Sv. Viktoru ispisao Lys ce que voudra (Čitaj po volji). Ja sam te reči ispisao na vratima svoje biblioteke. Rable je rođen 1483. ili 1484. godine u blizini Šenona, nedaleko od mesta u kome ja trenutno živim. Njegova kuća se zvala La Deviniere, ili „Prorokova kuća“; njeno prvobitno ime bilo je Les Cravandieres, od cravant, što na turanskom dijalektu znači „divlja guska“. Pošto su guske korišćene za predviđanje budućnosti, ime kuće je promenjeno u čast magičnog dara tih ptica.317 Kuća, pejzaž oko nje, gradovi i spomenici stari poput kule Marman iz jedanaestog veka koju mogu da vidim iz dna svoje bašte, postali su scenografija za ovu gorostasnu sagu. Uspeh Pantagruela (više od četiri hiljade primeraka prodato je u prvim mesecima posle objavljivanja) naveo je Rablea da nastavi avanture svojih divova. Dve godine kasnije objavio je Prejezovito žitije Velikoga Garganute oca Pantagruelova, i još nekoliko nastavaka sage. Godine 1543. crkva je zabranila Rableove knjige, i donela zvanični ukaz kojim je osudila njegova dela. Rable je umeo da čita na latinskom, grčkom, italijanskom, hebrejskom, arapskom i nekoliko dijalekata francuskog; izučavao je teologiju, pravo, medicinu, arhitekturu, botaniku, arheologiju i astronomiju; obogatio je francuski jezik s više od osam stotina reči i nizom fraza od kojih se mnoge još uvek koriste u akadijskoj318 Kanadi.319 Njegova imaginama biblioteka je plod uma, suviše aktivnog da bi se mogao zaustaviti i zabeležiti misli, a njegov ep o Gargantui, zbrka epizoda koja čitaocu dozvoljava slobodu u redosledu čitanja, značenju, tonu, čak i temi. Čini se kao da za Rablea onaj ko izmišlja priču nije obavezan da je učini koherentnom, logičnom ili jasnom. To je (kao što je Didro kasnije razjasnio) čitaočev zadatak, obelež3l7Henri Lefebvre, Rabelais (Paris: Editeurs fran?ais reunis, 1955). 318Akadijci su potomci francuskih kolonista koji su u sedamnaestom veku naselili Akadiju (koja se sastoji od priobalnih kanadskih provincijaNova Škotska, Novi Brunsvik i ostrva Princ Edvard). Premda se danas i akadijski i kvebečki Kanađani smatraju frankofonima, Akadija je osnovana kao poseban geografski region i poseduje sopstvenu kulturu. - Prim. prev 3l9Antonine Maillet, Rabelais et les traditionspopulaires enAcadie (Laval: Less Presses Universite de Laval, 1971).

Šiblioteka noću

223

R ableova ku ća u Šenonu, F rancuska

je njegove slobode. Stare skolastičke biblioteke uzimale su zdravo za gotovo istinu tradicionalnih komentatora o klasicima; Rable je, poput njegovih kolega humanista, doveo u pitanje pretpostavku da je autoritet isto što i znanje. ,,A svest bez savesti“, kaže Garganuta svom sinu, „samo je propast duše“. Istoričar Lisjen Fevr, u svojoj studiji o religioznim verovanjima u Rableovo vreme, pokušao je da zamisli pisca u atmosferi iz šesnaestog veka. „Kakav je bio Rable po prirodi? Nešto poput lakrdijaša... opijao se do mile volje a uveče pisao prostote? Ili možda učeni lekar, humanistički učenjak koji je popunjavao svoju genijalnu memoriju prelepim delovima iz stare...? Ili, još bolje, veliki filozof, priznat od onih poput Teodora Beze i Luja le Karona?“ Fevr pita i zaključuje, „Naši preci su bili srećniji od nas. Oni nisu birali između dve slike.

224

A

lb erto

M

angel

Obe su prihvatili kao jednake, onu poštovanu zajedno s onom drugom“.320 Rable je uspeo da istovremeno očuva i radoznali duh i veru u ono što je on smatrao ustanovljenom istinom. Osećao je potrebu da preispita ubeđenja budala, i da sam procem težinu opštepoznatih istina. Knjige koje je čitao kao naučnik, pime drevnih mudrosti, u njegovom su umu svakako morale biti u ravnoteži s pitanjima ostavljenim bez odgovora i raspravama nikada nenapisanim. Njegova lična biblioteka od pergamenata i papira bila je utemeljena u njegovoj imaginamoj biblioteci zaboravljenih ili zanemarenih tema istraživanja i refleksija. Znamo koje je knjige (prave knjige) nosio u svojoj „prenosnoj biblioteci“, kovčegu koji je nosio svuda sa sobom za dvadesetogodišnjih lutanja Evropom. Lista naslova, zbog koje je neprestano bio u opasnosti od inkvizicije - uključivala je Hipokratove Aforizme, dela Platona, Seneke i Lukijana iz Samostate, Erazmovu Pohvalu ludosti i Morovu Utopiju, pa čak i opasnu, tek objavljenu poljsku knjigu O kruženju nebeskih sfera Nikole Kopemika.321 Knjige koje je on izmislio za Pantagraela sporedna su, ali prećutna tumačenja navedenih knjiga. Kritičar Mihail Bahtin ukazuje na činjenicu da Rableove imaginame knjige imaju svoje korene u parodijama liturgija i komičnim jevanđeljima iz prethodnih vekova. „Srednjovekovna parodija“, kaže Bahtin, „teži da opiše isključivo negativne i nesavršene aspekte religije, crkvene organizacije i nauke. Za te parodičare, sve je, bez izuzetaka, smešno; smeh je univerzalan u istoj meri koliko i ozbiljnost, i obuhvata ceo svet, istoriju, društvo i viđenje sveta. Njihova vizij a sveta j e sveobuhvatna.322 Rableovog Gargantuu nasledile su brojne imitacije u narednom veku. Najpopulamija među njima jeste serija kataloga imaginamih biblioteka objavljenih (u većini slučajeva kao političke satire) u Engleskoj tokom Građanskog rata, poput Parlamentarne biblioteke iz 1653. godine, pripisane seru Džonu Berkenhedu, koja je uključivala 320Lucien Febvre, Leprobleme de l ’incroyance au seizieme siecle: La religion de Rabelais (Paris: Albin Michel, 1942). 321Jean Plattard, Le vie et l ’oeuvre de Rabelais (Paris: Albin Michael, 1942). 322M. M. BaxTHH, Teopnecmeo 0pancya Pa6ne u Hapodnan Kynbmypa cpedneeeKoebH u Peneccanca. M: Xyao>K. j i h t . 1990.

Biblioteka noću

225

Drvorez Gven Raverat koji oslikava sera Tomasa Brauna dok mu Smrt daje inspiraciju

nevažne naslove poput Theopoeia, diskurs kojipokazuje nama smrtnicima da se Kromvel može smatrati bogom,jer je zaboravio na čovečanstvo .323 Iste je godine ser Tomas Urkhart objavio prvi engleski prevod Garganute i Pantagruela, i učeni ser Tomas Braun sastavio je, imitirajući Rablea, traktat koji je nazvao Musaeum clausum, ili Bibliotheca abscondita koja čuva pojedine izvanredne knjige, antikvitete, slike i retkosti različitih vrsta, koje skoro nijedan živi stvor nije video. U tom „Zatvorenom muzeju ili Skrivenoj biblioteci“ nalaze se mnoga čudna izdanja i zanimljivi predmeti: među kojima i nepoznata Ovidijeva pesma napisana na grčkom tokom njegovog izgnanstva u Tomis, Ciceronovo pismo u kom se opisuje britansko ostrvo, referenca na Hanibalov pohod iz Španije u Italiju, rasprava o snovima kralja Mitridata, čudesna zbirka osamnestogodišnje devojke na hebrejskom, grčkom i latinskom jeziku i španski prevod Konfučijevih dela. Među slikama „retkih predmeta“ ser Tomas nabraja „zgodan Primerak deformisanosti izražene na istaknutom čvrstom 323 Edw in H. Carpenter, Jr., Some Libraries We Have Not Visited: A Paper Read at the Rounce & Coffin Club, August 26, 1947 (Pasadena, Califomia: Ampersand Press, 1947).

226

A

lberto

M

Biblioteka noću

angel

licu“ i „Slona koji pleše na trapezu s cmim patuljkom na leđima.“324 Očigledna namera je da se ismeju tadašnja populama verovanja, ali je rezultat blago izveštačen i daleko manje smešan nego njegov uzor. Svaka imaginama biblioteka može se izgubiti u prestižu i pompeznosti akademskog sveta. Jednom prilikom su i prostor biblioteke kao i naslovi knjiga bili vidljivi, ali su same knjige bile imaginame. U Gedshilu (kući o kojoj je maštao kao dete, a koju je uspeo da kupi dvanaest godina pre svoje smrti 1870. godine), Čarls Dikens je sastavio opsežnu biblioteku. Vrata u zidu bila su sakrivena iza oplate postavljene s nekoliko redova lažnih poveza knjiga. Na tim povezima Dikens je razigrano ispisao naslove izmišljenih dela raznih žanrova: Hansardov Vodič ka osvežavajućem snu od prvog do devetnaestog toma, Selijeve Školjke, Modemo ratovanje generala Tome Palčića (poznatog viktorijanskog cirkuskog patuljka), primčnik čuvenog papučića Sokrata o braku, i desetotomni Katalog statua vojvode Velingtona.325

Čarls Dikens u svojoj biblioteci u Gedshilu

324Sir Thdmas Brovvne, „Tract XIII,“ u Certain Miscellany Tracts (London, 325Carpenter, Some Libraries We Have Not Visited.

1684).

227

Kolet, koja je uživala da zblane svoje čitaoce u tridesetim i četrdesetim godinama, priča priču o imaginamom katalogu koji je sastavio njen prijatelj Pol Mason - činovnik iz bivših kolonija koji je radio u Nacionalnoj biblioteci, i ekscentrik koji je svoj život okončao na obali Rajne, pošto je u nos nagurao vunu natopljenu eterom, nakon čega PorMPolaMasom se onesvestio i utopio u plićaku. Po rečima gospođe Kolet, Mason ju je posećivao u njenoj vili na mom i često iz džepova vadio prenosni podmetač za pisanje, nalivpero i mali svežanj praznih kartica. „Šta to radiš?“ upitala ga je jednog dana. ,,Radim“, odgovorio je, „radim svoj posao. Unajmljen sam od odeljenja za katalogizaciju Nacionalne biblioteke. Pravim inventar naslova.“ „0, zar možeš da se setiš svih?“ divila se. ,,Da se setim? U čemu bi onda bila moja zasluga? Radim nešto bolje. Primetio sam da Nacionalnoj biblioteci nedostaju naslovi iz petnaestog veka na latinskom i italijanskom“, objasnio je. „Dok se nekim slučajem ili radom ne popune praznine, habrajam naslove veoma zanimljivih knjiga koje je trebalp napisati... Možda će ovi naslovi sačuvati ugled kataloga...“ „Ali ako knjige ne postoje...?“ ,,Pa“, Mason je odgovorio odmahujući, ,,ne može se od mene očekivati da uradim baš sve/“326 Biblioteke imaginamih knjiga oduševljavaju nas jer nam pmžaju zadovoljstvo stvaranja bez napomog istraživanja i pisanja. Ali su isto tako i dvostruko uznemimjuće - prvo iz razloga što se ne mogu prikupiti, dmgo, što se ne mogu pročitati. Ova obećavajuća blaga moraju ostati zatvorena za sve čitaoce. Svakoj od njih se mo326 “Q u’est-ce que tu fais, Paul?” “Je travaille. Je travaille de mon metier. Je suis attache au catalogue de la Nationale, je releve des titres. ” “Oh.... Tu peux faire cela de memoire? ” "De meemoire? Ou serait le merite? Je fa is mieta. J ’ai constate que la Nationale estpauvre en ouvrages latins et italiens duXVesiecle.... En attendant que la chance et l ’erudition les comblent, j ’inscirs les titres d ’oeuvres extremement interessantes, qui auraient du etre ecrits... qu'au moins les titres sauvent leprestige du catalogue.... ” “Mais... puisque les livres n ’existent pas? ” “Ah! ” dit-il, avec un geste frivole, “je nepeuxpas tout fa ire!” Colette, u Mes apprentissages (Paris: Ferenczi et fils, 1936).

228

A lberto M

a n g el

Biblioteka noču

229

že pripisati naslov koji je Kipling dao nikada nenapisanoj priči o mladom bankarskom službeniku Čarliju Mirsu, „Najlepša priča na svetu“.327A opet, potraga za takvim imaginamim knjigama, iako nesumnjivo bezuspešna, ostaje i dalje privlačna. Koji posvećeni čitalac priča strave i užasa nije sanjao o pronalaženju primerka Nekronomikona,328 demonskog uputstva koje je izmislio Hauard Filips Lavkraft u svojoj mračnoj sagi o Ktulhuu? Po rečima Lavkrafta, roman A lA zif (kako glasi originalni naziv) napisao je Abdul Elhazrad oko 730. godine u Damasku. Godine 950. Teodor Filetas preveo ga je na grčki pod naslovom Nekronomikon, ali je patrijarh Mihailo spalio jedini primerak 1050. godine. Godine 1228. Olaf Manson preveo je original (sada izgubljeni) na latinski.329 Primerak na latinskom navodno je čuvan u biblioteci Univerziteta Miskatonik u Arkhamu, „dobro poznatoj po pojedinim zabranjenim rukopisima i knjigama postepeno sakupljanim tokom vekova, još od početka perioda kolonizacije“. Pored Nekronomikona, te su zabranjene knjige uključivale i „Bezimene kultove Fon Junca, Kult demona konta Derleta, Misterije crva, Priča iz R ’lajha, Sedam tajnovitih knjiga Hsana, Pesme u pratnji dholam , Knjigu o slonovačii Delove sazvežđa Kelaino Ludviga Prina i mnogi drugi, slični tekstovi, od kojih pojedini postoje samo u delovima, razbacani širom planete“.331 Ne sadrže sve imaginame biblioteke imaginame knjige. Biblioteka koju berberin i sveštenik pale u prvom delu Don Kihota\ stmčna biblioteka gospodina Kazaubona u romanu Midlmarč Džordž Eliot, Esenteova snena biblioteka u Uismansovom delu Protiv struje, ubistvena monaška biblioteka u Imenu ruže Umberta Eka... teško da su nedostižne. Ukoliko bi se obezbedili novac i vreme, takve biblioteke

Biblioteka kapetana Nema, ilustracija iz prvog izdanja Dvadeset hiljada milja pod morem

327 Rudyard Kipling, “The Finest Story in the World,” u Many Inventions (London: Macmillan & Co., 1893). 328Nekronomikon se prvi put pominje 1922. godine u Lavkraftovoj priči ,,Gonič“; mesto gde se primerak nalazi detaljno je opisano u priči ,,Festival“. Obe priče se nalaze u zbirci H. P. Lovecraft et. al, Tales o f the Cthulhu Mythos (Sauk City: Arkham House, 1969). 329 H.P. Lovecraft, A History o f the Necronomcon, (Oakman, Alabama: Rebel Press, 1938). 330Dhol je dvostrani bubanj čija je upotreba veoma rasprostranjena u Indiji i Pakistanu. Prim. prev. 331H.P. Lovecraft—August Derleth, “The Shadovv Out of Space,” u The ShutteredRoom (London: Victor Gollancz, 1968).

230

A

lberto

M

angel

iz snova su dostižne. Biblioteka koju Kapetan Nemo pokazuje profesoru Aronaksu u Dvadeset hiljada milja pod morem (s izuzetkom dve knjige koje je napisao sam Aronaks, od kojih tek jedna ima naslov, Ogromna morska prostranstva) jeste ona koju je svaki bogati obrazovani francuski gospodin sredinom devetnaestog veka bio u mogućnosti da poseduje. „Ovde su“, kaže kapetan Nemo, „remek-dela starih i modemih pisaca, to jest, sve najbolje što je čovečanstvo moglo dati iz istorije, pesništva, romana i nauke, od Homera do Viktora Igoa, od Ksenofana do Mišlea, od Rablea do gđe Sand“.332 Sve stvame knjige. Poput svojih sestara od papira i drveta, ni sve imaginame biblioteke ne poseduju samo knjige. Pronađeno blago kapetana Nema obogaćeno je sa još dve zbirke, slika i ,,zanimljivosti“, u skladu s običajima evropskih učenjaka tog doba. Vojvodina biblioteka divljine u Kako vam drago, pronalazi ,,U steni nauk, reč u drvetu,/ Knjigu u žubor-potoku, i dobro/ U svačem nađe“,333 i ne zahteva niti jedan tabak papira ili mastilo. Pinokio, u devetnaestom poglavlju Kolodijevog romana, pokušava da zamisli šta bi sve uradio da ima hiljadu novčića i da je bogati gospodin, i poželi da ima lep dvorac s knjižnicom ,,prepun[e] ušećerenog voća, torti, hljepčića, prženih badema i kolača sa kajmakom“.334 Razlika između biblioteka koje ne postoje u materijalnom smislu, i onih s knjigama i papirima koje možemo da držimo u rukama, ponekad je čudno zamagljena. Postoje stvame biblioteke s čvrstim izdanjima koje se čine imaginamim, jer su nastale iz onoga što je Kolridž nazvao svojevoljnim odbacivanjem neverice. Među takvim ističe se biblioteka Deda Mraza u Pokrajinskom arhivu grada Oulu u sevemoj Finskoj, čija dmga, konvencionalnija imovina datira još iz šesnaestog veka. Od 1950. godine odeljenje finske pošte „Poštanska služba Deda Mraza“ zadužena je da odgovori na skoro 600.000 pisama koja godišnje stignu iz više od sto osamde332Žil Vem, Dvadeset hiljada miljapodmorem, preveo s francuskog Bora Grujić, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1986, 56. - Prim. prev. 333Šekspir, Kako vam drago, u Celokupna dela, Knjiga druga, preveli s engleskog Borivoje Nedić i Velimir Živojinović, napomene Borivoje Nedić, BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad, Beograd.1978,11:1, 139.-P rim . prev. 334Karlo Kolodi, Pinokio, JRJ, Beograd, 2004, 60. —Prim. prev.

Biblioteka noću

231

set zemalja sveta. Sve do 1996. godine pisma su uništavana pošto bi se na njih odgovorilo, ali od 1998. dogovorom između finskih pošta i pokrajinskih vlasti Oulua arhivu je dozvoljeno da izabere i sačuva određeni broj pisama koja stignu svakog decembra, a koja su u većini slučajeva, mada ne isključivo, napisala deca. Oulu je izabran zbog toga što, po finskoj trađiciji, Deda Mraz živi na Korvatunturi, ili na Planini Uho, koja se nalazi u toj pokrajini.335 Dmge biblioteke zaslužuju da budu imaginame iz čudnovatih razloga - poput Doulos evangelističke biblioteke, smeštene na najstarijem prekookeanskom putničkom brodu koji još uvek plovi s teretom od više od pola miliona knjiga i posadom od tri stotine ljudi; ili minijatume biblioteke Ženetuz na jugozapadu Francuske, sasvim sigumo najmanje biblioteke na svetu, smeštene u kolibi od devet kvadratnih metara, bez vode, grejanja, stmje, a koju je osnovao Etjen Dimon Sen-Prest, lokalni farmer koji je pasionirano voleo književnost i muziku, i koji je dugo snivao da svom selu podari mesto u kome se knjige mogu čitati i iznajmljivati. Međutim, nisu sve naše biblioteke potekle iz zemlje snova; pojedine dolaze iz zemlje mora. U proleće 1945. godine, gmpa američkih vojnika 101. vazdušnog odeljenja otkrila je, skrivene u mdniku soli u blizini Berhtesgadena, ostatke biblioteke Adolfa Hitlera, ,,nasumično pobacane u kutije rakije adresirane na kancelara Rajha“.336 Od cele groteskne zbirke, tek 1200 knjiga, s Firerovim ex librisom ili njegovim imenom, ocenjeno je kao vredno čuvanja u Kongresnoj biblioteci U Vašingtonu, na dmgom spratu zgrade Džeferson. Po rečima novinara Timotija Rajbeka, ovaj ratni plen su, što je posebno zanimljivo, zanemarili istoričari Trećeg rajha. Hitlerova prvobitna biblioteka procenjena je na približno 16.000 knjiga, od kojih je skoro 7.000 bilo o vojnoj istoriji, više od 1.000 bili su eseji o umetnosti, skoro 1.000 su bili populami romani, nekoliko hiljada traktata o hrišćanskoj duhovnosti i nekoliko pomografskih priča. Tek nekoliko klasičnih romana pronašlo je svoje mesto u njoj: Guliverova putovanja, Robinzon Kruso, Čiča Tomina koliba i Don Kihot, kao i ve335Podatke ustupila direktorka Pokrajinskog arhiva Oulua, gospođa Vuoko Joki. 336Timothy W. Ryback, „Hitler’s Forgotten Library: The Man, His Books and His Search of God,“ u The Atlantic Monthly (maj, 2003).

232

A

lberto

M

angel

Biblioteka noću

233

vekovima i nikad nenapisane čine obimniju biblioteku nego one koje su rezultat pronalaska štamparije - možda zato što kraljevstvo imaginamih knjiga dozvoljava mogućnost postojanja jedne knjige, još uvek nenapisane, koja ne podleže greškama i manama na koje smo osuđeni. U tami, ispod moja dva drveta, moji prijatelji i ja besramno dodajemo katalozima Aleksandrije cele police pune savršenih knjiga koje do narednog jutra nestaju bez traga.

Hitlerov ex libris

ći deo avanturističkih priča koje je napisao Hitlerov omiljeni pisac Karl Maj. Među knjigama koje se čuvaju u Kongresnoj biblioteci nalazi se i francuski vegetarijanski kuvar u kom je njegova autorka Maja Šarpentje napisala posvetu, Monsieur Hitler, vegetarien,337 i rasprava iz 1932. godine o hemijskom ratu u kojoj je objašnjena upotreba cijanovodonične kiseline, koja će kasnije biti korišćena kao Ciklon B. Teško je makar i pomisliti na rekonstrukciju, s bilo kakvom stravičnom preciznošću, portreta vlasnika te biblioteke. I treba da postoje biblioteke koje mašta prezire samo zbog reputacije njenog čitaoca. Bibliotekama pripisujemo odlike naših nada i košmara; verujemo da razumemo biblioteke prizvane iz senki; razmišljamo o knjigama za koje smatramo da treba da postoje da bi nam udovoljile, i prihvatamo se zadatka da ih izmislimo ne razmišljajući o mogućoj netačnosti ili gluposti, strahu od grča ili blokade pri pisanju, ograničenja vremena i prostora. Knjige o kojima su pripovedači razmišljali 337Gospodinu Hitleru, vegetarijancu. - Prim. prev.

Biblioteka noću

235

Stoga nije nerazumno pretpostaviti da se, u sličnom manim, identitet društva, ili nacionalni identitet, može ogledati u jednoj biblioteci, u zbirci naslova koji, i praktično i simbolično, služe kao naša kolektivna definicija.

Biblioteka kao identitet U knjižnici j e vojvodina dosta široka bila. Vilijem Šekspir, Bura, (I: 2: 109-110)

Imam jedan spisak knjiga za koje osećam da nedostaju u mojoj biblioteci i za koje se nadam da ću ih jednog dana kupiti, i drugi spisak, pre željenih nego korisnih, onih koje bih voleo da imam, ali za koje nisam siguran da li postoje. Na ovoj drugoj listi nalaze se Univerzalna istorija duhova, Opis života u bibliotekama Stare Grčke i Rima, treći detektivski roman Doroti L. Sejers koji je dovršila Džil Paton Volš, Čestertonovo viđenje Šekspira, Averoesov prikaz Aristotela, književni kuvar čiji su recepti zasnovani na imaginamim opisima hrane, Kalderonov Život je san, čiji se prevod na engleski, En Majkls, po stilu, kako mi se čini, savršeno uklapa s izvomim delom, Istoriju ogovaranja, Istinite i necenzurisane memoare izdavačkog života Luiz Denis, temeljno istraženu i dobro napisanu Borhesovu biografiju, viđenje onoga šta se zapravo desilo tokom Servantesovog zarobljeništva u Alžiru, jedan još uvek neobjavljeni roman Džozefa Konrada, dnevnik Kafkine Milene. Možemo da zamišljamo knjige koje bismo voleli da pročitamo iako one još nisu napisane, i možemo da zamišljamo biblioteke pune knjiga koje bismo voleli da imamo, čak i ako su daleko izvan našeg domašaja, jer uživamo da sanjamo o biblioteci koja odražava svako naše interesovanje i sve naše slabosti —o biblioteci koja u svoj svojoj raznovrsnosti i složenosti u potpunosti odražava nas kao čitaoca.

Verovatno je Petrarka bio prvi koji je zamislio da javnu biblioteku treba da finansira država.338 Godine 1326, posle očeve smrti, on napušta studije prava i pristupa crkvi jer smatra da će mu to pomoći u ostvarenju karijere književnika, što će konačno kulminirati dobijanjem pesničkog lovorovog venca na Kapitolu u Rimu 1341. godine. Tokom narednih godina vreme je provodio u Italiji i na jugu Francuske, pišući i sakupljajući knjige, i gradeći neprikosnovenu reputaciju učenjaka. Godine 1353. umoran od nesuglasica na papinskom sudu u Avinjonu, Petrarka se na određeno vreme nastanjuje u Milanu, potom u Padovi i konačno u Veneciji. Ovde ga je dočekao generalni providur koji mu je 1362. godine obezbedio vilu na Rivi delji Skjavoni u zamenu da mu u legat ostavi tada već čuvenu biblioteku.339 Petrarka je pristao, ali pod uslovom da njegove knjige budu „savršeno očuvane... na određenoj lokaciji koja je otpoma na vatm i kišu i koja je svrsishodna“. Premda je skromno tvrdio da njegove knjige nisu niti brojne niti vredne, izrazio je nadu da će „ovaj veličanstveni grad dodati i dmge knjige na račun države, ali i da će pojedinci... slediti taj primer... Na taj način veoma je moguće da se osnuje velika i poznata biblioteka, ravna onim iž antičkog doba“.340 Želja mu je ispunjena nekoliko puta. Umesto s jednom nacionalnom bibliotekom, Italija se ponosi sa njih osam, od kojih dve (u Firenci i Rimu) deluju zajedno kao centralna nacionalna biblioteka. U Britaniji se pojam nacionalne biblioteke razvio kasnije. Nakon rasipanja biblioteka posle raspuštanja manastira po naređenju Henrija VIII, 1556. godine matematičar i astrolog Džon Di, koji je i sam bio vlasnik impozantne zbirke knjiga, predložio je Henrijevoj kćeri, kraljici Meri, da osnuje nacionalnu biblioteku koja bi mogla 338Ovu ideju je predložio K. Hamfriz tokom svojih sjajnih predavanja o Paniciju. Videti K. W. Humphreys, A National Library in Theory and in Practice (London: The British Library, 1987), koju sam dosledno pratio u ovom poglavlju. 339U. Dotti, Vita di Petrarca (Rome —Bari: Laterza, 1987). 340Citirano u Humphreys, A National Library in Theory and in Practice.

A lberto M

236

da sakuplja rukopise i knjige „pisaca iz antičkih vremena“. Predlog je zanemaren iako ga je Društvo antikvara uputilo još nekoliko puta u doba Elizabete I. Treći plan je prezentovan njenom nasledniku, Džejmsu I, koji je prihvatio ideju ali je umro pre nego što je zaživela. Njegov sin, Čarls I, nije bio zainteresovan za to pitanje, uprkos činjenici da su za njegove vladavine redovno angažovani kraljevski bibliotekari da čuvaju nasumično prikupljenu kraljevsku zbirku, mada bez mnogo volje ili uspeha. A onda, 1694. godine, u vreme vladavine Vilijama III, stručnjak za klasicizam Ričard Bentli postavljen je na mesto čuvara kraljevskih knjiga. Zaprepašćen jadnim stanjem knjiga, Bentli tri godine kasnije objavljuje Predlogza izgradnju Kraljevske biblioteke i njeno osnivanje odlukom Parlamenta, u kom je predložio da se novo zdanje izgradi u parku Sent Džejms, s posebnom namenom za skladištenje knjiga, i da treba da dobija godišnje prihode od Parlamenta. Iako je njegova urgencija ostala bez odgovora, Bentlijeva posvećenost nacionalnim knjigama nije umanjena. Godine 1731. kada je jedne noći buknuo požar u Kotonovoj zbirci (koja je sadržala, uz već pomenuto Lindisfamsko jevanđelje, dva najstarija rukopisa Novog zaveta, Sinajski kodeks iz sredine četvrtog veka i Aleksandrijski kodeks iz ranog petog veka), kraljevski bibliotekar je viđen kako istrčava na ulicu ,,s perikom i u spavaćici, s Aleksandrijskim kodeksom ispod ruke“.341 Kao rezultat Bentlijevog predloga, 1739. godine, Parlament je došao u posed veličanstvenih knjiga i predmeta koje je zaveštao ser Hans Sloun, a potom 1753. godine i vile Montagju u Blumsberiju za njihovo skladištenje. Kuću je projektovao arhitekt iz Marseja u takozvanom francuskom stilu, pošto je prva Montagjuova kuća izgorela 1686. godine, samo nekoliko godina nakon završetka gradnje, i imala je brojne sobe pogodne za izlaganje Slounovog blaga, uz dodatnih nekoliko hektara lepih vrtova za posetioce da tumaraju naokolo.342 Nekoliko godina kasnije Džordž II poklonio je svoju kraljevsku zbirku biblioteci - koja je već tada bila poznata pod imenom Britanski muzej. Petnaestog januara 1759. godine, 341 Isto. 342Harris, The Reading Room.

Biblioteka noću

angel

Portret sera Antonija Panicija

237

biblioteka u Muzeju otvorila je svoja impresivna vrata. Na kraljev zahtev, njen sadržaj postao je dostupan celokupnoj javnosti. „Iako je pre svega otvorena da bi je koristili učeni i posvećeni ljudi, kako domaći tako i stranci, tokom svojih istraživanja u nekoliko sfera znanja, a pošto je to i nacionalno zdanje... prednosti koje pruža treba da imaju što opštiji karakter“. Prvih nekoliko godina, glavni zadatak bibliotekara nije, međutim, bio da prave kataloge i traže nove naslove, nego da upućuju posetioce na zbirke muzeja.343

Heroj sage o Britanskoj biblioteci jeste Antonio Panici, poreklom Italijan, prethodno pomenut u vezi s dizajnom čitaonice. Pod pretnjom hapšenjem u Italiji zbog članstva u tajnom društvu Karbonara koje se suprotstavljalo Napoleonovoj vladavini, dvadesetpetogodišnji revolucionar morao je da prebegne u Englesku na sigumo. Nakon kratkog perioda tokom kog je radio kao nastavnik italijanskog, imenovan je za pomoćnika bibliotekara u Britanskom muzeju 1831. godine. Godinu dana kasnije dobio je britansko državljanstvo i promenio ime u Entoni. Kao i njegov zemljak Petrarka, Panici je verovao da je na državi da obezbedi fondove za nacionalnu biblioteku radi svačijeg dobra. „Zelim da“, rekao je u izveštaju koji datira od 14. jula 1836. godine, „siromašni učenik ima jednaka sredstva za zadovoljavanje svoje potrebe za znanjem, da prati svoje naučne težnje, da konsultuje iste autoritete, da razume najzamršenija istraživanja kao i najbogatiji čovek u kraljevini, bar u pogledu knjiga, i smatram da je na vladi da mu obezbedi izdašnu i neograničenu pomoć u tom smislu.“344 Godine 1856. 343Citirano u Humphreys, A National Library in Theory and in Practice. 344Izveštaj Izbome komisije za Britanski muzej zajedno sa zvaničnim beleškama, komentarima i indeksom (London: Donji dom, 14. jul 1836), citirano u Humphreys, A National Library in Theoiy and in Practice.

238

A lberto M

a n gel

Panici je došao na mesto glavnog bibliotekara, i uz pomoć svojih intelektualnih sposobnosti kao i administrativnih umeća transformisao ovu instituciju u jedan od najvećih svetskih kultumih centara.345 Da bi postigao svoj cilj, Panici je isplanirao i započeo pravljenje kataloga biblioteke; izdejstvovao je da se stavi na snagu Zakon o zaštiti autorskih prava,346koji je podrazumevao da jedan primerak svake knjige odštampane u Velikoj Britaniji bude deponovan u biblioteci; uspešno je lobirao za povećanje vladinih fondova, i insistirajući na tome da se zaposleni tretiraju kao državni činovnici u velikoj meri poboljšao uslove rada bibliotekara, koji su sigumo bili zastrašujući. Biograf i esejista Edmund Gos, dobar prijatelj Svinbema, Stivensona i Henrija Džejmsa, zaposlen u biblioteci kasnih šezdesetih godina devetnaestog veka kao ,jedan od najskromnijih ljudi, pripravnik u Odeljenju za odštampane knjige“. Opisao je svoje radno mesto malo pre nego što je Panici uveo poboljšanja, kao pregrejani, ,,izuzetno užasni podzemni kavez, napravljen od metalnih rešetki, prozvan Jazbina... mesto u kom nijednom odgovomom živom biću nije dozvoljeno da danas živi, a gde se prepisivači iz Britanskog muzeja zatvaraju u polutami“.347 Panici je (Gos gaje opisao kao „cmomanjastog starijeg Italijana koji sedi poput pauka u mreži knjiga“)348 želeo da biblioteka Britanskog muzeja bude jedna od najcenjenijih, najbolje vođenih biblioteka na svetu, ali pre svega želeo je da „mreža knjiga“ bude oslonac britanskog kultumog i političkog identiteta. Svoju viziju je precizirao jasnim uslovima: 1. Pažnja Čuvara pre svega Britanske biblioteke mora da bude usmerena najvećim delom ka britanskim delima i delima koja se odnose na Britansko carstvo; njegovu religijsku, političku, književnu, kao i 345Edward Miller, Prince o f Librarians: The Life and Times o f Antonio Panizzi (London: The British Library Publications, 1988). 346Taj zakon je poznat pod imenom The 1842 Copyright Act i odnosio se samo na zaštitu autorskih prava pisaca, dok zakon koji se danas primenjuje nosi naziv The Copyright, Designs and Patents Act 1988, i odnosi se na zaštitu autorskih prava, projekata i patenata. - Prim. prev. 347Edmund Gosse, ,,A First Sight o f Tennyson,“ u Portraits and Sketches (London: William Heinemann, 1912). 348CitiralaAnn Thvvaite u Edmund Gosse: A Literary Landscape (London: Martin Secker and Warbung, 1984).

Biblioteka noču

239

naučnu istoriju; njegove zakone, institucije, opise, trgovinu, umetnost, itd. Sto je delo iz navedenog ređe i skuplje, razumljivo je da se jo š veći napor treba da uloži kako bi se osigurao primerak za biblioteku. 2. Stara i retka izdanja, uključujući i ključna izdanja antičkih klasika, ne treba da se uzaludno traže u ovoj zbirci, kao ni dobra objašnjenja, zajedno s najboljim prevodima na modeme jezike. 3. U pogledu strane literature, likovne umetnosti i nauke, biblioteka treba da poseduje najbolja stručna izdanja radi daljih istraživanja ili korišćenja. U z to, javnost mora da u svojoj nacionalnoj biblioteci pronađe kako masivna, tako i skupa strana dela, poput književnih časopisa, izveštaja naučnih društava, velike zbirke, istorijske ili neke druge, kompletna izdanja dnevnih novina i zbirke zakona i njihovih najboljih tumačenja.349

Panici je Britansku nacionalnu biblioteku video kao portret nacionalne duše. Strana književnost i kulturološki materijal treba da se prikuplja (u tu je svrhu angažovao agente u Nemačkoj i SAD), ali uglavnom zbog poređenja i upućivanja na dmge radove, ili da bi se kompletirala zbirka. Ono što je Paniciju bilo važno jeste da svaki aspekt britanskog života i misli bude prezentovan, i time biblioteka postane izlog same nacije. Jasno je znao šta nacionalna biblioteka treba da bude; ali ne toliko jasno kako da se koristi. Pošto je čak i kapacitet nacionalne biblioteke ograničen u pogledu prostora, da li onda takva institucija treba da bude poslednje pribežiste? Tomas Karlajl se žalio da svi i svako koristi biblioteku u svrhe koje ni na koji način nisu vezane uz istraživanje i učenje. ,,Verujem“, pisao je, ,,da ima nekoliko maloumnika koji dolaze u Britanski muzej da čitaju. Obavestili su me da ima nekoliko takvih koje su poslali njihovi prijatelji da bi tu gubili vreme.“350 Panici je želeo da biblioteka uvek bude dostupna svakom „siromašnom učeniku“ koji želi da zadovolji svoje „potrebe za znanjem“. Da li iz praktičnih razloga, međutim, nacionalna biblioteka treba da bude dostupna samo čitaocima (učenicima ili dmgima) koji nisu uspeli da željenu knjigu pronađu u javnim bibliotekama? Treba li da 349Citirano u Humphreys, A National Library in Theory and Practice. 350Citirano u Harris, The Reading Room.

240

A

lberto

M

Biblioteka noću

an gel

obezbedi uobičajene usluge običnom čitaocu, ili treba da funkcioniše kao arhiva i poslednje utočište, s obzirom na to da se određena knjiga, zbog retkosti ili jedinstvenosti, ne može šire distribuirati? Do 2004. godine Britanska biblioteka izdavala je članske karte samo onima koji su mogli da dokažu da to što traže .nije dostupno nigde drugde, pa čak i tada, jedino istraživačima koji su mogli da obezbede dokaz o svom statusu pismom preporuke. Komentarišući program ,,dostupnosti“ koji je ukinuo ograničenje da neko mora biti ,,istraživač“ u septembru 2005. godine, jedan čitalac je nesvesno izrazio Karlajlovu žalbu: „Svakog dana biblioteka je pretrpana, osim ostalog, i ljudima koji tu spavaju, učenicima koji rade svoj domaći, bistrim mladim stvorovima koji pišu filmski scenario - zapravo, onima koji rade sve osim da koriste knjige iz biblioteke“.351 Osnovna funkcija nacionalne biblioteke još uvek je pod znakom pitanja. Danas, elektronska tehnologija može da otvori nacionalnu biblioteku većini čitalaca u njihovim domovima i da obezbedi međubibliotečku razmenu; time se ne proširuje samo prostor namenjen za čitanje van zidova biblioteke, nego se i same knjige mešaju i dopunjuju s onim iz drugih. Na primer: želim da potražim određene informacije o zanimljivoj temi sirena u mitologiji u delu Sirene Žorža Kastnera, objavljenom u Parizu 1858. godine. Ubrzo saznajem da velika gradska biblioteka grada Poatjea ne poseduje primerak. Moj bibliotekar se ljubazno nudi da knjigu potraži u najbližoj biblioteci i otkrije (zahvaljujući sistemu elektronskog kataloga) da se jedini primerak u Francuskoj nalazi u Nacionalnoj biblioteci. Zbog svoje retkosti, knjiga se ne može iznositi, ali se može fotokopirati. Biblioteka u Poatjeu može da zatraži da se napravi ukoričena fotokopija koja će biti zavedena u njihov katalog, a koju ja potom mogu da iznajmim. Sistem, mada ne savršen, dozvoljava mi pristup pojedinim najređim izdanjima u nacionalnom posedu - pa i više od toga, gomilama knjiga u drugim zemljama zahvaljujući međubibliotečkom sporazumu. S obzirom na činjenicu da je knjiga Sirene stara i ne podleže zakonu o zaštiti autorskih prava, može se skenirati i staviti u jedan 351 Judith Flanders, „The British Library’s Action P l a n u Tajmsovom književnom do datku (London, 2. septembar 2005).

241

od virtuelnih sistema biblioteke, tako da mogu da je preuzmem i odštampam, uz plaćanje takse čime se odobrava štampanje sa servera. Ovaj naizgled novi sistem podseća na jedan drugi, ustanovljen pre nekoliko vekova u srednjovekovnim univerzitetima, na kojima je bilo dozvoljeno da tekst, koji nastavnik preporuči, prepisivač koji ima svoju radnju van univerzitetskih zidova prepiše, i studentima naplati za svoje usluge. Kako bi u najvećoj mogućoj meri sačuvale originalnost klasičnih tekstova, univerzitetske vlasti su izmislile taj genijalni metod. Pažljivo pregledani rukopisi pozajmljivani su „stalnim osobama“ koje su ih, za fiksnu cenu ili taksu, slali na prepisivanje kako bi oni lično došli u posed teksta da bi ga dalje prodavali, ili iznajmljivali studentima koji su bili suviše siromašni da plate svoj primerak, a koji su onda sami prepisivali. Originalni tekst (exemplar) nije pozajmljivan u celosti, nego u delovima (peciae) koju su vraćani stalnoj osobi nakon prepisivanja; ta bi ih osoba potom ponovo iznajmljivala. Kada su postavljene prve štamparske prese, univerzitetske vlasti su ih smatrale korisnim tek toliko koliko im mogu omogućiti brže i preciznije prepisivanje.352 Liban je zemlja koja se ponosi sa najmanje dvanaest različitih religija i kultura. Ipak, Nacionalna biblioteka još je prilično mlada i datira iz 1921. godine, kada je vikont Filip de Tarazi, libanski istoričar i bibliofil, donirao svoju zbirku državi s jasnim uputstvima da treba da postane „srž onoga što će postati Velika biblioteka Bejruta“. De Tarazijeva donacija sastojala se od 20.000 odštampanih izdanja, brojnih vrednih rukopisa i prvih izdanja nacionalnih dnevnih novina. Tri godine kasnije, da bi se zbirka uvećala, vladinim dekretom osnovan je pravovaljani depozitami sistem (koji zahteva da jedan primerak svake odštampane knjige bude deponovan u biblioteci) i pod jurisdikcijom Ministarstva za obrazovanje zaposleno je osam službenika. Za vreme građanskog rata koji je opustošio zemlju sredinom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, Nacionalna biblioteka je u nekoliko navrata bila bombardovana i poharana. Godine 1979. posle četiri godine ratovanja, vlada je zatvorila 352 1958).

Lucien Febvre - Henri-Jean Martin, L'apparition du livre (Paris: Albin Michel,

242

A

lberto

M

angel

zgrade i uskladištila sačuvane rukopise i dokumenta u sef Nacionalnog arhiva. Savremene štampane knjige odložene su u posebnu zgradu između 1982. i 1983. godine, ali je i ta lokacija pretrpela teško bombardovanje, a knjige koje su utekle pucnjevima, oštetila je kiša i najezda insekata. Konačno, po okončanju rata, i uz poipoć grupe eksperata iz Francuske Nacionalne biblioteke, 1994. godine urađeni su planovi da se od sačuvane zbirke sačini nova biblioteka nanovoj lokaciji. Poseta libanskim spasenim knjigama predstavlja melahnoličan doživljaj. Očigledno je da je Libanu potrebno još mnogo pomoći oko dezinfekcije, restauracije, katalogizacije i odlaganja svoje zbirke. Dela su uskladištena u modeme prostorije u zgradi carina koja je i suviše blizu mora da bi se mogla uspešno sprečiti vlaga. Gomila službenika i volontera prelistava hrpe štampanog materijala i slaže knjige na police; stručnjaci će odlučiti koje su vredne restauracije, a koje se moraju odbaciti. U drugoj zgradi, bibliotekar specijalizovan za stare tekstove pregleda orijentalne rukopise, od kojih pojedini datiraju još iz devetog veka, kako bi ocenio stepen oštećenja, i označava svaki deo oznakom u boji, od crvene (u najgorem mogućem stanju) do bele (potrebne manje popravke). Očigledno je, međutim, da niti osoblje niti fondovi nisu dovoljni da se obavi ovaj ogromni zadatak. Ali postoji i pozitivna strana. Sada iseljena zgrada, koja je ranije bila sedište Pravnog fakulteta Libanskog univerziteta u Bejrutu, određena je za sedište nove Nacionalne biblioteke, i trebalo bi da uskoro bude otvorena za javnost. U svom izveštaju o projektu, pročitanom u maju 2004. godine, profesorka Mod Stefan-Hašem, savetnica ministra za kulturu, naglasila je da biblioteka zapravo može da „pomogne u pomirenju višestruke realnosti“, time što će spojiti sve kulturološke pravce u Libanu. Projekat nacionalne biblioteke Libana oduvek su branili, podržavali i favorizovali svi naši intelektualni bibliofili, ali je do sada svaki od njih projekat prilagođavao sebi, obeležavajući ga sopstvenim snovima i ličnim vizijama naše, po mnogo čemu, napaćene kulture. M ogao bi, međutim, da postane projekat našeg celokupnog društva, javni projekat u kom se cela država mora angažovati, naročito zbog njegove

Biblioteka noću

243

Knjige nacionalne biblioteke Libana

nesumnjivo političke dimenzije. N e treba da se svede na prosto sakupljanje knjiga, ili na novo građenje institucije po uzoru na druge biblioteke u svetu. To je politički projekat libanskog pomirenja, očuvanja sećanja o priznatosti od strane drugih, što će se postići pravljenjem inventara i beležaka, kao i priznanjem vrednosti njihovih dela.353

Da li biblioteka može da odražava višestrakost identiteta? Moja lična biblioteka - postavljena u malom francuskom selu i bez očiglednih veza, sastavljena od delimičnih biblioteka sakupljenih u Argentini, Engleskoj, Italiji, Francuskoj, Kanadi i na Tahitiju tokom godina peripatetičkog života - poprima priličan broj promenljivih identiteta. Ja sam, u određenom smislu, jedini stanovnik te biblioteke, i stoga mogu da polažem pravo na njenu imovinu. Pa opet, moji brojni prijatelji poistovetili su se s ovom skrpljenom bibliotekom i time je delimično učinili svojom. Mora da, zbog svoje kaledioskopske prirode, svaka biblioteka, koliko god da je privatna, svakome ko je istražuje nudi odraz onoga što taj neko traži, primamljivi delić 353 Maud Stephan-Hachem, La Bibliotheque du Liban, entre les aleas de l ’histoire et l ’acharnement de quelques uns. (Paris: Bulletin des bibliotheques de France, ENSSIB, januar 2005).

244

A

lb e r t o

M

angel

onoga što osećamo da predstavljamo kao čitaoci, kratkotrajni uvid u skrovite delove sopstvene ličnosti. Emigrante često privlače biblioteke jer žele da nauče više o svojoj novoj domovini, ne samo o njenoj istoriji, geografiji i književnosti, njenim važnim datumima, mapama i narodnim pesmama nego i o opštim principima kako ta zemlja vidi sebe i kako se organizuje, kako deli svet i kako ga katalogizuje - svet koji uključuje doseljenikovu prošlost. Javna biblioteka okruga Kvins u Njujorku najposećenija je biblioteka u Sjedinjenim Državama, s protokom od preko petnaest miliona knjiga, audio i video kaseta godišnje - uglavnom među doseljenicima, s obzirom na to da, pored engleskog, skoro polovina stanovnika Kvinsa kod kuće govori drugim jezikom, a njih više od trećine rođeno je u stranoj državi. Bibliotekari govore ruski, hindu, kineski, korejski, gudžarati i španski, i u stanju su da novim čitaocima objasne kako da dobiju vozačku dozvolu, surfuju po intemetu i nauče engleski. Najtraženiji naslovi su prevodi petparačkih romana na matemje jezike doseljenika.354 Biblioteka u Kvinsu možda nije skladište kulture jedne nacije kakvo je Panici imao na umu, ali je postala jedna od brojnih biblioteka koje odražavaju višestruki, vrtložni, izazovni identitet jedne zemlje i epohe.

354Blaine Harden, „For Immigrants, U.S. Still Starts at a Library,“ u International Herald Tribune (Paris, 19. april 1998).

Biblioteka kao dom Svet (koji drugi nazivaju Bibliotekom)... Horhe Luis Borhes, Vavilonska biblioteka

Izvan nacionalne biblioteke bilo koje nacije nalazi se biblioteka veća od svih, jer sadrži svaku pomenutu: nepojmljivo prostrana i idealna biblioteka svih knjiga do sad napisanih, i onih koje postoje tek kao mogućnosti, koje će se tek pojaviti. Ova kolosalna akumulacija biblioteka zasenjuje svaku pojedinačnu zbirku knjiga, pa opet nalazi se u svakom pojedinačnom izdanju tih biblioteka. Moje izdanje Odiseje, koju je ,,na engleski preveo Tomas Edvard Šo“ (poznatiji pod imenom Lorens od Arabije), odjekuje unazad sve do Aleksandrije i strogih primedbi Aristarha, kao i unapred do bogate biblioteke Odiseja koju je prikupio Džordž Stajner u Zenevi, i do raznih džepnih izdanja Homera koja je poslao anonimni čitalac iz Montevidea da bi se nanovo izgradila Sarajevska biblioteka. Svaki takav čitalac čita različitu Odiseju, i njihova tumačenja iznose Odisejeve avanture mnogo dalje izvan granica Ostrva blagoslovenih, sve do beskonačnosti. Za mene je, od svih Odisejevih priča najpotresnija ona o njegovom povratku. Sirene, kiklopi, čarobnica Kirka i njene čini sve su to fantastična čuda, ali starac koji plače kad ugleda obalu koju prepoznaje i pas kome srce prepukne ispred nogu svog gospodara koga prepoznaje, izgleda uverljivije i vrednije divljenja nego sva ostala čuda. Devet desetina poeme sastoji se od iznenađenja, deseta je spoznaja.

246

A

lb erto

M

Biblioteka noću

angel

247

Šta je taj povratak? Moglo bi se reći da svet posmatramo na dva načina - ili kao stranu zemlju ili kao domovinu - i da naše biblioteke odražavaju oba ova oprečna stanovišta. Dok lutamo svojim knjigama i nasumice biramo jednu s police i počinjemo da je listamo, ono što je na stranicama ili nas začudi zbog ogromne razlike između toga i našeg iskustva ili nam pruži utehu zbog sličnosti. Agamemnonova pohlepa ili blagost Kimovog lame za mene su krajnja nepoznanica, Alisina smetenost ili Sinbadova radoznalost iznova i iznova odražavaju moja lična osećanja. Svaki čitalac je ili lutalica koja zastajkuje ili putnik koji se vratio kući. Duboka noć. Napolju lije kiša. Ne mogu da spavam. Odlazim u svoju biblioteku, uzimam knjigu s police i čitam. U udaljenom zamku s napuklim zidovima, mnoštvom senki i hladnim vetrom koji duva kroz pukotine na grudobranima i prozorima koji se otvaraju prema spolja, živeo je jedan grof koji je imao mnogO leta i bio nadaleko poznat. Njegovo poznavanje sveta uglavnom potičeJz knjiga, i siguran je u svoje mesto u istoriji. Taj aristokrata ima puno pravo da bude ponosan jer: u našim žilama teče krv mnogih hrabrih rasa koje su se poput lavova borile za plemstvo. Ovde, u kovitlacu evropskih naroda, ugarsko pleme donelo je sa Islanda ratnički duh koji su im podarili Tor i Odin, a koji su njihovi Berserkeri ispoljavali s takvom okrutnošću na obalama Evrope, kao i Azije i Afrike, da su tamnošnji ljudi pom islili kako su među njih došli sami vukodlaci... Kada je iskupljena velika sramota m og naroda, sramota Kosova, kada su stegovi Vlaha i Mađara pali pod polumesecom; zar nijepripadnik moje rase bio taj koji je kao vojvoda prelazio Dunav i tukao Turke na njihovoj zemlji! To je bio pravi Drakula!355

Posed grofa Drakule nalazi se u Transilvaniji. To je njegov umbilicus mundi, središte njegovog sveta, pejzaž koji hrani njegovu maštu, ako ne i njegovo telo, pošto mu kako vreme odmiče postaje sve teže da pronađe svežu krv u svojim rodnim planinama i primoran je 355 Bram Stoker, Drakula, prevela sa engleskog Mirjana Živković, Tisa - Beograd, 2002, str. 37. - Prim. prev.

Portret iz sedamnaestog veka Vlada Drakule ili Vladislava Drakule, nedavno otkriven u Virtemberškoj nacionalnoj biblioteci u Nemačkoj

da traži hranu van svoje zemlje. „Čeznem da prođem kroz gužvu na ulicama u vašem moćnom Londonu“, kaže grof, ,,da se nađem usred vrtloga i užurbanog čovečanstva, da podelim s njim život, njegove promene, njegove smrti i sve ono što ga čini takvim kakav jeste“.356 Ali kud god da Drakula otputuje, ne može u potpunosti da se odvoji od svog doma. Knjige na njegovim prašnjavim policama beleže njegovu dugu istoriju; nijedna druga biblioteka ne drži dugo njegovu pažnju. Njegov zamak s bibliotekom njegovih predaka njegov je jedini pravi dom, i sa sobom uvek mora da ima kutiju (ili kovčeg) pun svoje rodne grude u kojoj je pustio duboke korene. Poput Anteja, on mora dotaći svoju majku zemlju ili umreti. Odlažem roman Brama Stokera i posežem za drugom knjigom, nekoliko polica iznad. Ona priča priču o drugom putniku, čije monstruozne karakteristike knjiga samo nagoveštava ali nikada u pot356Isto, str. 27.

AlfBERTO MANGEL

Biblioteka noću

punosti ne otkriva. Poput grofa Drakule, i ovaj lutalica je usamljeni gospodin koji je odlučan u svojoj nameri da ne služi nikome, ali za razliku od grofa, on nema nikakvih iluzija o svom aristokratskom poreklu. On nema doma, nema korena, nema predaka. „Nemam ni novca, ni prijatelja, niti ikakve imovine“,357 kaže on. Luta svetom poput izgnanika iz ničije zemlje; oh je građanin sveta jer nije građanin nijednog mesta. „Zadovoljan sam time što ću patiti sam sve dok budu trajale moje patnje“,358 kaže rezignirano. Uči pomoću knjiga, sakupljajući u svom umu čudnovatu i raznovrsnu biblioteku. Njegova prva čitanja su indirektna, sluša porodicu seljana dok čitaju naglas, nekako neuverljivo, filozofsku raspravu o univerzalnoj istoriji, Konstantina-Fransoa Volnija Ruševine carstava. „Pomoću tog dela“, objasnio je, „stekao sam površno znanje istorije, i pregled nekoliko carevina koje sada postoje na svetu. Ona mi je omogućila da upoznam običaje, vladavine i religije raznih naroda na zemlji.“ Cudi se kako čovek može da bude „toliko moćan, pun vrlina i velikodušan, a u isto vreme tako poročan i sitan?“ Na to pitanje ne pronalazi odgovor, i premda oseća da „nije istog porekla kao ljudi“,359 on voli čovečanstvo i želi da pripada carstvu ljudskog. Izgubljeni kofer pun odeće i knjiga pruža mu šansu za dalje čitanje: Miltonov Izgubljeni raj, Plutarhovi Životi, Geteovi Jadi mladog Vertera. Od Vertera saznaje šta je to „seta i potištenost“, od Plutarha „uzvišena misao“. Ali Izgubljeni raj kod njega izaziva čuđenje. „Ipak, dok sam čitao“, kaže on, „mnoge stvari sam primenjivao na svoja lična osećanja i položaj. Nalazio sam da sam sličan, a ipak u isto vreme neobično različit od ljudi o kojima sam čitao i onih čiji sam razgovor pratio. Saosećao sam sa njima i donekle ih razumevao, ali moj duh je bio nerazvijen. Ja nisam ni od koga zavisio i ni uz koga nisam bio vezan.“360 Uprkos tome što je pronašao naznake svoje lične priče u priči o posrnulom Adamu, ovaj zaprepašćeni čitalac otkriva da, bez obzira na to koliko čita, za njega nema mesta u biblioteci ljudi. I bez obzira na njegovu želju da bude deo univerzalne publike, ovaj građanin sveta biće pro-

ganjan od sveta, prezren kao stranac u svakom smislu, kao stvorenje neprihvatljivo u svakom društvu. Očajan, prestrašen i omražen, prouzrokovaće smrt svog tvorca i konačno će se čudovište doktora Frankenštajna izgubiti zauvek u ledu Sevemog pola, unutar zaleđenog praznog lista poznatog pod imenom Kanada, spremišta brojnih svetskih fantazija. Frankenštajnovo čudovište istovremeno je i stranac ali i pravi građanin sveta; on je tuđinac u svakom pogledu, užas za pogled, a s druge strane u sebi ima brojne ljudske karakteristike. Dok poput deteta po prvi put saznaje prirodu sveta i sopstvenu prirodu, predstavlja arhetipskog lector virgo, rajioznalo biće koje je voljno da uči s otvorene stranice, posetilac biblioteke sveta koji nema nikakve predrasude niti iskustvo koji bi dali ton njegovom čitanju. Kada čudovište ulazi u kolibu slepog pustinjaka, izgovara sledeće reči: „Izvinite što smetam... Ja sam putnik željan malo odmora.“ Pošto je putnik za kog ne postoje granice, nacionalnosti ili prostoma ograničenja i ne pripada nikud, čudovište se mora izviniti što ulazi u svet u koji nije došlo svojom voljom, voznesen iz tame, po rečima Miltonovog Adama.361 Reči „Izvinite što smetam“, nepodnošljivo su dirljive. Za Frankenštajnovo čudovište, svet onakav kakav je opisan u knjigama monotematski je; sva izdanja potiču iz iste biblioteke. Unatoč tome što on putuje iz mesta u mesto - Švajcarska, Orknijska ostrva, Nemačka, Rusija, Engleska i divljine Tatarije - on ne uočava osobenosti tih društava nego njihove zajedničke karakteristike. Za njega je svet lišen skoro svih obeležja. Razmišlja u apstrakcijama, iako o pojedinostima uči iz različitih istorijskih knjiga. „Čitao sam o ljudima koji su se bavili državnim poslovima, vladali drugim ljudima ili ih ubijali. Osećao sam kako se u meni rađa velika žudnja za vrlinom i odvratnost prema poroku, ako sam razumevao značenje ovih reči, koje su se, kako sam ih ja primenjivao, odnosile samo na

248

357 Meri Šeli, Frankenštajn, prevela s engleskog Slavka Stevović, Utopija, Beograd 2004, 108 - Prim. prev. 3SSIsto, str. 283 359Isto, str. 108. 3a'lsto, str. 118.

249

361 Ove reči („Tražih li od tebe, Tvorče, od gline/ Da sazdaš me Čovekom, molih li te/ iz tame da me vozneseš?") potiču iz Izgubljenog raja, X: 743-745 (preveo sa engleskog Darko Bolfan, prepevao Dušan Kosanović, predgovor, napomene i komentari D. Bolfan i D. Kosanović, „Filip Višnjić“, Beograd, 2002, str. 426), i stavljene su kao epigraf na prvu stranu prvog izdanja Frankenštajna Meri Šeli. Lenard Vulf, koji je pisao napomene za roman Meri Šeli, rekao je sledeće o monstrumovim dirljivim, savršenim rečima: „Kao epigraf (ili epitaf) čovečanstva, ‘Izvinite što smetam’, jeste neprevaziđeno.“

250

A

lberto

M

Biblioteka noću

angel

Ševalijeova ilustracija za izdanje Frankenštajna ili Modernog Prometeja Meri Seli iz 1831. godine

zadovoljstvo i bol“.362 No, na kraju će se ove lekcije pokazati beskorisnim. Ljudske biblioteke, kako će čudovište samo zaključiti, sadrže knjige koje su njemu strane. Osećati se kao kod kuće na jednom mestu i osećati se kao kod kuće u celom svetu jesu dva viđenja koja mogu biti doživljena kao nešto negativno. Grof Drakula veruje jedino svojoj biblioteci. Diči se time što je 6ojixp (bojar, pripadnik ruske aristokratije), i što može da s prezirom nabroji mnoge nacije kojima ne pripada. Frankenštajnovo čudovište, s obzirom na to da ne poseduje sopstvenu biblioteku, traga za svojim odrazom u svakoj knjizi na koju naiđe, pa ipak ne uspeva da prepozna svoju priču na tim ,,stranim“ stranicama. No, mogućnost šireg i intenzivnijeg doživljaja oduvek postoji za svakog od njih. Seneka, odražavajući shvatanja stoika, u to vre362Meri Šeli, Frankenštajn, str. 118-119. - Prim.prev.

251

me stara više.od četiri stotine godina, poricao je činjenicu dajedino knjige naših savremenika i sugrađana treba da smatramo značajnim. Po Senekinim rečima, možemo da izaberemo iz bilo koje biblioteke bilo koje knjige koje želimo da zovemo švojim; svaki čitalac, kaže on, može da izmisli svoju prošlost. Primetio je da je opšteprihvaćena pretpostavka - da roditelje ne biramo sami - zapravo netačna; mi imamo moć da sami izaberemo svoje pretke. „Evo porodica plemenitog porekla“, piše on pokazujući prema svojoj polici za knjige. „Izaberi kojoj želiš da pripadaš. A činom usvajanja nećeš dobiti samo prezime, nego i pravu imovinu, i na njoj nećeš morati da štediš i škrtariš: što je više budeš delio, postajaće veća... To je jedini način na koji možeš produžiti svoj smrtni vek, umesto što pokušavaš da ga pretvoriš u besmrtni.“ Svako ko to shvati, tvrdi Seneka, ,,ne podleže ograničenjima čovečanstva; raspolaže celokupnim vremenom, poput Boga. Da li je vreme prošlo? On ga čvrsto drži u svom sećanju. Da li je sada sadašnje vreme? On ga koristi. Da li tek treba da nastupi? On ga preduhitri. Stapanjem svih vremena u jedno, njegov život čini dužim“.363 Za Seneku, superiomost nije bitna (Plutarh je ismevao one koji su smatrali da je mesec u Atini superioran u odnosu na onaj u Korintu364), nego zajedništvo, kada sva ljudska bića dele jedan zajednički razum pod jednom božanskom rečju. Kao posledica toga, proširio je lično poimanje sebe toliko da obuhvati ne samo porodicu i prijatelje nego i neprijatelje i robove, varvare i strance, i konačno celo čovečanstvo. Vekovima kasnije, Dante je tu definiciju primenio na sebe: „Kao što ribe imaju vodu, ja imam svet za svoj dom.“365 Dodao je još i to da iako voli svoju rodnu Firencu toliko da je pristao na izgnanstvo zbog nje, s potpunom iskrenošću može da tvrdi da, pošto je pročitao dela mnogih pesnika i proznih stvaralaca, zemlja je puna drugih mesta, plemenitijih i lepših od nje. Njegova čvrsta vera u kosmopolitsku biblioteku dozvolila je Danteu da potvrdi svoj nezavisni nacionalni identitet, ali isto tako da ceo svet vidi kao svoje nasleđe i svoje 363 Seneka, „O kratkoći života“, (De Brevitate Vitae) [u The Stoic Philosophy o f Seneca.] 364Plutarh, Moralia, Četvrta knjiga. 365 Dante, „O pisanju na vulgamom jeziku“, [De vulgari eloquentia. (Milan: Garzanti, 1991).]

252

A

lb erto

M

angel

Biblioteka noću

253

Kosmopolitska biblioteka leži u središtu jevrejske kulture. Za Jevreje, rođene unutar okvira usmene tradicije, paradoksalno, Knjiga - otkrivena reč Božja - jeste centar njihovog intelektualnog i religijskog doživljaja. Za njih je Biblija biblioteka za sebe, najpotpunija i najpouzdanija biblioteka koja postoji, ona koja nadživljava i obuhvata sve, ukorenjena u vremenu i samim tim postojana u svakom; prošlom, sadašnjem i budućem. Njene reči poseduju veću težinu nego sve pošasti vremena i ljudske promenljivosti, pa su tako čak i posle uništenja Drugog hrama 70. g. n. e., rabinski učenjaci jevrejske dijaspore u svojim udaljenim sinagogama razmatrali, onako kako Knjiga nalaže, fizička pravila ponašanja iločljiva unutar zgrade koja više fizički ne postoji.367Verovanje da je u biblioteci istina veća nego ona u vremenu i prostoru u kom postojimo: to je intelektualna i duhovna privrženost za koju se borio Seneka. Taj su argument zastupali i arapski učenjaci iz srednjeg veka, za koje su biblioteke postojale i ,,u vremenu, oživljavajući prošla grčka i arapska vremena kao uzorne kulture, i u prostoru, spajajući što je rasuto i približavajući što je razdvojeno... Nevidljivom su povratili vidljivost, i tražili način da objasne svet“.368 Žan-Žak Ruso nije imao, čvrst stav u pogledu tog ekumenskog viđenja. U Emilu tvrdi da rečipatrie (domovina) i citoyen (građanin) treba izbrisati iz svakog modemog jezika. Ali je isto tako naglašavao „ne uzdajte se u one kozmopolite, koji u svojih knjigah traže dužno-

sti u daljini, kojih im se neće vršiti u blizini. Ima filozofa, koji ljube Tatare samo zato, da ne moraju ljubiti svojih susjeda“ .369 Negde sredinom sedamnaestog veka, pesnik Tomas Trahem napisao je nešto što se danas može smatrati preuranjenim odgovorom Rusou, u rukopisu koji je ostao neobjavljen dve stotine pedeset godina, sve dok ga slučajno nije otkrio jedan radoznali kolekcionar na štandu knjiga u Londonu i platio nekoliko centi. Trahem je napisao: „Nikada nećeš istinski uživati u svetu, dok more teče tvojim venama, dok si ogmut nebesima, i krunisan zvezdama: a sebe posmatraš kao jedinog naslednika celog sveta, i čak više od toga, jer se i ostali ljudi vide kao njegovi jedini naslednici“.370 Ideja o kosmopolitskoj prošlosti bila je prisutna mnogo vekova, možda sve dok prerafaeliti nisu uveli ideju anahronizma, prepreku koja razdvaja ono što pripada našoj sadašnjosti od onoga što pripada prošlim vremenima. Za ser Tomasa Brauna ili za Erazma Roterdamskog, Platon i Aristotel bili su kolege sagovomici. Platonske i aristotelovske ideje obnovljene su u umovima Montenja i Petrarke, a dijalog nastavljen generacijama kasnije, ali ne na vertikalnoj vremenskoj skali nego na horizontalnoj ravni, duž istog kružnog toka koji vodi ka znanju. „Sta god da je realnost značila našim precima, to i dalje postoji, i skriveno je u svakoj vrsti umetnosti“, kaže car Oktavijan Avgust u Vergilijevoj smrti Hermana Broha.371 „Kao da dolazi do metempsihoze“, piše ser Tomas Braun 1642. godine, ,,i duša jednog čoveka pređe u drugog, i verovanja zaista nađu, posle nekoliko Zemljinih revolucija, ljude i umove slične onima u kojima su prvobitno obitavali. Kako bismo sebe ponovo videli, ne treba da tragamo jedino po Platonovom dobu: svaki čovek nije jedan jedini; bivalo je toliko Diogena i Timona, ali tek nekoliko s tim imenom; ljudi se nanovo proživljavaju, svet je sada kakav bejaše u vremenima prošlim; tada ne postojaše ni jedan, ni drugi, ali je posto-

366Erazmo Roterdamski ,,Adađo“ (Festina lente), [u Ausgewahlte Schriften, (ur.) W. Welzig (Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1967-1969), II:I:I.] 367Steven Wilson, Related Strangers: Jewish-Christian Relations, 70 to 170 CE (Philadephia: Fortress Press, 1995) 368„Alors que dans la modalite du temps, elle presentifiait l ’Antiquite grecque et arabe comme modeles culturels examplaires, dans celle de l ’espace, elle s ’acharnait a reunir ce qui etait disperse e ta rapprocher ce qui etait eloigne. " „ Rendre visible l 'invisible... ce souci de possession du monde. " Touati, L ’armoire a sagesse.

369 „Defiez-vous de ces cosmopolites qui vont chercher loin dans leurs livres des devoirs qu ’ils dedaignent de remplir autour d'eux. Telphilosophe aime les Tartares, pour etre dispense d ’aimer ses voisins.“ Žan-Žak Ruso, Emil ili o vaspitanju, Prvi dio, Prva knjiga, s francuskog preveo Ivan Širola, Nakladom hrvatskog pedagoško-književnog sbora - Zagreb, 1887, str. 10.-P rim . prev. 370Thomas Traherne, Centuries o f Meditations (London, 1908); 1:29. 371 Herman Broch, Der Tod des Vergil (1945).

mesto porekla. Za kosmopolitskog čitaoca domovina nije u prostoru, razdeljenom političkim granicama, nego u vremenu, koje ne poseduje granice. Upravo je zbog tog razloga Erazmo Roterdamski, dva veka posle Dantea, pohvalio Alda Manucija, velikog venecijanskog štampara, što je č\taocima obezbedio „biblioteku bez zidova“, u vidu svog oktav izdanja klasika.366

254

A lberto M

a n gel

jao jedan koji beše njemu jednak, i on je, kao što i pre beše, njegovo ’ja ’ nanovo proživljeno“.372 Za Brauna se prošlost oživljava čitanjem i razmišljanjem: prošlost je polica s knjigama dostupna svima, beskonačni izvor onoga što potom postaje naše činom dostojnog prisvajanja. Ovde ne postoje autorska prava, niti zakonska ograničenja, nema drvene ograde sa znakoni „Privatni posed. Ne prilazi“. Bliži našem vremenu, filozof Ričard Rorti, zaključio je iz Braunovog kosmopolitskog viđenja istorije sledeće: „Najbolje čemu se prorok ili demijurg mogu nadati jeste da će reći ono što je već toliko puta izrečeno, ali za nijansu bolje“.373 Prošlost je rodna zemlja za jednog kosmopolitu, univerzalna domovina, beskonačna biblioteka. U njoj (po mišljenju ser Tomasa Brauna) leži naša nada u postojanje podnošljive budućnosti. Negde u isto vreme dok je Braun pisao te reči u svojoj knjizi Religio Medici, Gabrijel Node je u svojoj knjizi Saveti za osnivanje biblioteke, uživao u bogatstvu koje pruža biblioteka: I Ako je moguće da se na ovom svetu uživa u određenom vrhovnom dobru, određenoj savršenoj i potpunoj sreći, verujem da nema ničeg poželjnijeg od dijaloga i plodne i prijatne zabave koju mudar čovek može da pronađe u jednoj Biblioteci, i da nije toliko čudno posedovati Knjige, ut illi sint coenationum ornamenta, quam ut studiorum instrumenta. I pošto se s punim pravom može nazivati kosmopolitom ili građaninom celog sveta, on može da spozna sve, vidi sve i ne izostavi ništa; ukratko, pošto je on apsolutni vlasnik tog zadovoljstva, može da ga koristi kako mu drago, uzme ga kad god poželi, razgovara s njim koliko želi, i bez prepreka, bez napornog rada ili truda m ože da nauči i da sazna skoro sve najvažnije karakteristike svega što jeste, što j e bilo i što će biti/na zemlji, na vodi i na najskrovitijim m estima nebesa.374

372 Sir Thomas Browne, Religio Medici, uredio i napisao predgovor Geoffrev Keynes (London: Thomas Nelson & Sons, 1940); 1:6. 373Richard Rorty, „The Inspirational Value of Great Works of Literature,“ u Raritan, godina XVI. br. 1 (New Brunswick, NJ: 1996). 374Naude, Advis pour dresser une bibliothegue.

Zaključak Knjige su ono najbolje što posedujerfio u životu, one su naša besmrtnost. Duboko žalim što nikad nisam imao svoju ličnu biblioteku. Varlam Tihonovič Šalamov, Moje biblioteke

Uvek želimo da smo u stanju da se sećamo više i verujem da ćemo nastaviti da pletemo mreže da bismo uhvatili reči u nadi da će se na određeni način, zbog same količine akumuliranih reči, u knjizi ili na ekranu, naći zvuk, izraz, zapisana misao koja će nositi težinu odgovora. Svaka nova tehnologija poseduje prednosti u odnosu na prethodnu, ali joj obavezno nedostaje i nešto od karakteristika prethodne. Prisnost, koja bez sumnje stvara prezir, stvara i utehu; ono što je nepoznato stvara nepoverenje. Moja baka, rođena u ruskom selu krajem devetnaestog veka, plašila se da koristi novi izum poznat kao telefon kada se prvi put pojavio u susedstvu u Buenos Ajresu, jer joj, kako je sama rekla, nije omogućavao da vidi lice osobe s kojom razgovara. „Odmah pomislim na utvare“, objasnila je. Elektronski tekst koji ne zahteva postojanje stranica može da prijateljski egzistira uz stranicu koja ne zahteva postojanje struje; one ne treba da isključuju jedna drugu u pokušajima da nam što bolje služe. Ljudska mašta nije monogamna niti takva treba da bude i ubrzo će se pojaviti nova pomagala uz računare koji se trenutno nalaze pored naših knjiga u mulitmedijalnoj biblioteci. Ako je Aleksandrijska biblioteka simbol naše ambicije da budemo sveznajući, Veb je simbol naše ambicije da budemo sveprisutni; biblioteka koja je sadr-

256

A

lb e r t o

M

angel

žala sve postala je biblioteka koja sadrži sve i svašta. Aleksandrija je sebe skromno videla kao centar kruga ograničenog znanim svetom, veb, poput definicije Boga prvi put zamišljene u dvanaestom veku,375 vidi sebe kao krug čiji je centar svugde a obod i ne postoji. Pa opet, novi doživljaj beskonačnosji nastao kao posledica postojanja Veba nije umanjio stari osećaj beskonačnosti nadahnut starim bibliotekama; samo mu je pripisao određenu vrstu dodirljive nedodimosti. Možda će se pojaviti nova tehnologija prikupljanja informacija pored koje će Veb izgledati sasvim običan i jednostavan u svoj svojoj prostranosti, poput vremešnih zdanja koja su nekad bila dom nacionalnim bibliotekama u Parizu i Buenos Ajresu, Bejrutu i Salamanki, Londonu i Seulu. Čvrste biblioteke od drveta i papira, ili one od sablasno treperućih ekrana, stoje kao potvrda naše snažne vere u vanvremenski, dalekosežni red koji nejasno predosećamo ili opažamo. Tokom pobune Čeha protiv Nacista u maju 1945. godine, kada su ruske trupe ušle u Prag, bibliotekarka Elena Sikorska, sestra Vladimira >jabokova, primetila je da nemački oficiri, koji su se sada povlačili, msu vratili nekoliko knjiga koje su pozajmili iz biblioteke u kojoj je radila. Ona i jedan njen kolega odlučili su da potraže utekla izdanja, i započeli su misiju spasavanja duž ulica niz koje su se raski kamioni pobedonosno probijali. „Stigli smo do kuće nemačkog pilota koji je prilično smireno vratio knjige“, pisala je svom bratu nekoliko meseci kasnije. „Ali već su bili zabranili prelaz preko glavnog puta, a svuda okolo bili su Nemci s mitraljezima“,376 žalila se. Usred zbrke i haosa, čini se da joj je bilo važno da očuva uzaludni napor biblioteke da uspostavi red, koliko je god to moguće. Koliko god nam se san o saznatljivom svetu sačinjenom od papira činio privlačnim i onaj o kosmosu sačinjenom od reči činio razumnim, biblioteka nam, čak i ona ogromna u pogledu veličine ili ambiciozna i beskonačna u pogledu dometa, ne može da ponudi ,,stvami“ svet, u onom smislu u kom je stvaran svakodnevni svet patnje ili sreće. Umesto toga, nudi nam prihvatljivu sliku onog stvamog sveta 375FJ libro de los veinticuatrofilosofos, (ur.) Paolo Lucentini (Madrid: Siruela, 2000). 376 Zahvaljujem Edgaru Kozarinskom na ovoj informaciji. Vladimir Nabokov —Elena Sikorska, Nostalgia, pismo od 9. oktobra 1945. godine (Milano: Rosellina Archinto, 1989).

tfiblioteka noću

257

koji nam (po rečima francuskog kritičara Žana Rodoa) „ljubazno dozvoljava da ga zamislimo“,377 kao i mogučnost doživljaja, i saznanja nečega, i prisećanja na nešto nagovešteno u određenoj priči ili naslućeno u određenom poetskom ili filozofskom razmatranju. Sveti Jovan, u trenutku zbunjenosti, poručuje nam da ne volimo svet ili predmete koji postoje u njemu „Jer sve što je na svijetu, tjelesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od oca, nego je od ovoga svijeta“,378 Ta opomena je u najboljem slučaju paradoksalna. Naše skromno i zadivljujuće nasleđe jeste svet i samo svet, čije postojanje neprestano proveravamo (i dokazujemo) tako što sebi pričamo priče o njemu. Sumnja da smo mi i svet napravljeni po liku nečega čudesno i haotično koherentnog iznad našeg razumevanja, kog smo takođe deo; nada da naš eksplodirani kosmos i mi, njegova zvezdana prašina, imamo neiskazivo značenje i red, ushićenje dok prepričavamo staro tumačenje sveta poput knjige koju čitamo i u kojoj smo i mi pročitani; misao da ono što znamo o realnosti jeste tvorevina satkana od jezika - sve to pronalazi svoje materijalno postojanje u tom autoportretu koji nazivamo bibliotekom. I naša ljubav prema njoj, i naša strast da je još više razotkrivamo, i naš ponos na njena dostignuća dok preturamo po policama punih knjiga koje obećavaju još više ushićenja, uprkos svim patnjama i tugama ovog života jesu tek neka od naših najsrećnijih, najdirljivijih dokaza o posedovanju intimnije, utešnije, i možda iskupljujuće vere u red koji se nalazi u pozadini ludila koje nam neko ljubomomo božanstvo može da poželi. U svom romanu Plavi cvet, Penelopi Ficdžerald kaže: „Ako priča započinje pronalaskom, onda se mora završiti potragom.“379 Priča o mojoj biblioteci svakako je započela pronalaskom: pronalaskom mojih knjiga, pronalaskom mesta na kome ću ih odložiti, pronalaskom mira u osvetljenom prostoru pod okriljem tame napolju. Ali ako se priča mora završiti potragom, nameće se pitanje: potragom za čim? Nortrop Fraj je jednom primetio da, da je kojim slučajem 377 „La prćsence de la biblioteque est le signe que l’univers est encore tenu pour pensable.“ Jean Roudaut, Les dents de Berenice: Essai sur la representation et l ’evocation des bibliotheques (Paris: Deyrolle Editeur, 1996). 378Prva saboma poslanica Svetog Jovana Bogoslava, 2:16. 379Penelope Fitzgerald, The Blue Flower (London: HarperCollins, 1995).

A

258

lberto

M

angel

bio prisutan na Hristovom rođenju, ne veruje da bi čuo anđele kako pevaju. „Razlog tome jeste činjenica da ih ne čujem ni sada, a nema razloga da verujem da su prestali da pevaju.“380 Stoga, ja ne tragam za otkrovenjem bilo koje vrste, jer šta god da mi se kaže, obavezno je ograničeno onim šta sam u stanju da čujem i razumem. Niti za znanjem iznad kog mi je, na određeni tajni način, sve već poznato. Niti za prosvetljenjem, prema kom svesno ne mogu da težim. Niti za iskustvom, jer u krajnjem slučaju mogu biti svestan jedino onoga što se već nalazi u meni. Za čim onda tragam na kraju priče o svojoj biblioteci? Za utehom, možda. Možda za utehom.

Izjava zahvalnosti Oni koji čitaju, oni koji nam govore šta su pročitali, Oni koji šumno okreću stranice svojih knjiga, Oni koji imaju moć nad crvenim i crnim mastilom, inadslikama, Oni su ti koji nas predvode, vode i pokazuju put. Astečki kodeks iz 1524. Vatikanski arhiv

38l’Northrop Frye, Notebooks.

Tokom pisanja ove knjige mnogo sam se zadužio. Abecednim redom, koji je tako drag bibliotekama, svoju zahvalnost upućujem: Svojim prijateljima i kolegama Inis Batur, Andersu Bjomsonu, Antoanu Buladu, Robertu Kalasou, Huanu Gustavu Kobo Bordi, Vivijan Flamen, Diteru Hajnu, Krisu Heršdorferu, Patris Zone, Mari Korej, Ričardu Landonu, Liliji Moric Svarc, IberuNisenu, Felisidad Orkin, Lusi Pabel i Grotvaltu Pankovu, Dominiku Paponu, Fabrisu Patou, Arturu Ramonedi, Silviani Sambor, Albertu Ruj Sančezu, Mod Stefan-Hašem, Zan-Lik Teradiosu. Osoblju londonske Biblioteke i Mediateke iz Poatjea, kao i An-Katrin Zutermajster i Silviji Kimeje iz Kantonalne i univerzitetske biblioteke u Lozani. Svojim agentima, Mišelu Lapotru iz Pariza, Giljermu Šavelzonu iz Barselone, Rut Vajbel iz Ciriha, Brusu Vestvudu i Nikol Vinstenli i osoblju „Vestvud kriejtiv artist“ u Torontu.

260

A lberto M

a n gel

Đini Goreli čije je kritičko, neumoljivo, pedantno čitanje knjigu oslobodilo brojnih grešaka i besmislica. Dirdri Molini, zbog svih napora koje je uložila dok je pratila knjigu od rukopisa do štampe. K. S. Ričardsonu na još jednom neverovatnom rešenju korica. Libi Beri na izvrsnoj korekturi. M išel Makalsi, na njenom opsežnom fotoistraživanju. Barniju G ilm ora/ia preglednom Indeksu. Mojim urednicima, Roselini Arkinto, Hans-Jirgenu Balmesu, Valeriji Čiompi, Karmen Kriado, Hej Koningsveld, Luiz Švarc, Mari-Katrin Vaher i, najviše, i uz kršenje abecednog reda, Luizi Denis. Najzad, duboko sam zahvalan fondaciji S. Fišer iz Berlina i Fondaciji Sajmon Gugenhajm iz Njujorka na finansijskoj pomoći tokom proteklih godina, bez kojih bi ova knjiga, nesumnjivo, polako bledela u budućnosti.

Ilustracije

Strane 8 i 9 Biblioteka Abi Varburg, autorova zbirka; str. 13 natpis, autorova zbirka; str. 20 gore Prezbiterijanska biblioteka, autorova zbirka; dole biblioteka Nacionalnog liceja Buenos Ajresa, autorova zbirka; str. 22 vitraž, autorova zbirka; str. 23 Biblioteka u Sisingherstu, autorova zbirka; str. 24 Brod-palata, fotografija pribavljena Ijubaznošću www. downtheroad. org ’The Ongoing Global Bicycle Adventure’; str. 26 Montenjova kula, fotografija Majkla Simpsona; str. 30 Vavilonska kula, copyright ©Britanska biblioteka, Egerton, 1894; str. 32 Aleksandrijska biblioteka, Mohamed Nafea / Bibliotheca Alexandrina; str. 43 Pipsova vitrina za knjige, ljubaznošću http://www. furniturestvles. net/european/english/misc/oakbookcase-pepvs. jpg: str. 49 literatura de cordel, autorova zbirka; str. 52 Jungle Dadijen, ©Zbirka Vozon, deo o Istočnoj Aziji, Univerzitet Komel; str. 59 gore polica sa svitcima, autorova zbirka; dole M elvil Djui, © 2003, iz Enciklopedije bibliotečkih i informacionih nauka Vinfrida B. Lidermana. Upotrebljena sa dozvolom Ratlidž/Tejlor i Fransis grupe, LLC; str. 67 Bibliotečke stepenice, preuzeto iz: Persi D. Makvejd, Rečnik engleskog nameštaja (Vepingers Fols, N. Y ., 2000), str. 390; str. 71, stan Patrisa Mura, Ijubaznošću http://www. gothamist. com/archives/2004/01/06/dipsophobia. php: str. 72 Kongresna biblioteka, Džim Higins, Kongresna biblioteka; str. 74 Knjiga strašnog suda, Nacionalni arhiv, ref. E31/1, E31/2; str. 78 levo naslovna strana, autorova zbirka; desno, primerak stupe, © Kustosi biblioteke Čester Bejti, Dablin; str. 83 ,,Pisanje“ Biblioteka retkih knjiga Tomasa Fišera / Univerzitet Toronta; str. 87 Biblioteka u Volfenbitelu, unutrašnjost rotunde; str. 88 Asurbanipal, © Kustosi Britanskog muzeja; str. 93 Karikatura Karnegija, ljubaznošću HarpWeeka; str. 95 Karnegijev Ex libris, fotografija, Dž. Blejki; str. 98 Spaljivanje knjiga u Varšavi u državi Indijani, SAD, Tajms-Junion; str. 101 Spaljivanje knjiga, crtež, autorova zbirka; str. 102 Natpis upozorenja, autorova zbirka; str. 107 Nadbiskup Huan de Zumaraga, Ijubaznošću http://www. latinamericanstudies. org/juan-zumarraga. htm: str. 116 Referentna biblioteka Toronta, Gradska biblioteka Toronta; str. 118 gore Kraljevska biblioteka, copyright © Britanska biblioteka, 60. g.

262

A lb e rto M a n g e l

12; dole Katalonska biblioteka, fotografija, Seren Lauridsen, 2006; str. 119 (gore) Slobodni univerzitet, © Foster i partneri; dole Nacionalna biblioteka Francuske, © Dominik Pero / SODRAC (2006); str. 120 gore Osnova biblioteke u Volfenbitelu, Lambert Rozenbuš, Volfenbitel, nekadašnja rotunda biblioteke, Proporcije po Serliou, Primo Libro Geometria p 13v, Nikolini Vinetia (1551) Industrijski dizajn 04, Tomas Helms Ferlag Šverin 2000, str7; dole Plan biblioteke jednog karolinškog manastira, autorova zbirka; str. 122-123 Buleov fantastični plan idealne biblioteke, autorova zbirka; str. 124 Sala Labrust, fotografija: Dijane Aseo Griliš © Biblioteka: imutrašnja dram a (University o f M exico Press, 1996); str. 126 Čitaonica, autorova zbirka; str. 127 Panicijev crtež, autorova zbirka; str. 128 Rafovi, autorova zbirka; str. 130 Mikelanđelova skica, autrova zbirka; str. 134-135, Stepenište, Laurencijana, n. 226/2006, vestibil, (M ikelanđelovo stepenište) /mikrofilm; str. 137 OsnovaPergamske biblioteke, autorova zbirka; str. 142 Biblioteka Abot, David Sovur / agencija VU; str. 145 Pećine Dunhuanga, ljubaznošću www. worldtravelgate. net: str. 146 Dijamantska sutra, copyright © Britanska biblioteka, Or 8210/P. 2; str. 153 Kiplingov portret, Kongresna biblioteka, Zbirka Karpenter Kipling, (LC-USZ62 - 59457); str. 162 Freska Strašnog suda, fotografija: Tomas Halon Holbert; str. 164 Abi Varburg, fotografija: Institut Varburg; str. 174 Panel ,,Mnemosina“, Abi Varburg, Mnemosina Atlas, panel 32: ,,Moreska“, fotografija: Institut Varburg; str. 177 Robinzon Kruso, autorova zbirka; str. 189 „Magareća biblioteka“, © Oskar Monsalve, 2005; str. 192 Nemački molitvenik, autorova zbirka; str. 196 Birkenau, Ruski državni arhiv filma i video dokumenata; str. 202 gore Jakob Edelštajn, Slika Jakoba Edelštajna, neg. 5144 © Jevrejski muzej u Pragu; dole biblioteka u getu u Terezijenštatu, autorova zbirka; str. 208 Sah Muhamed Reis, fotografija Ole Bertelsen, TV2, Netavisten, Norveška; str. 209 Buker T. Vošington, Čejniz Studio, Hempton, Virdžinija, 1903; str. 210 Biblioteka Kosit, Posebne zbirke, Biblioteke Univerziteta Merilend; str. 211 Biblioteka u Bagdadu, Džoel Preston Smit, www. joelprestonsmith. com: str. 214 Hamurabijev zakonik, ljubaznošću http://emplozees. oneonta. edu/farberas/arth/Images/ARTH200/politics/hammurabi. jpg: str. 219 Borhes, © Eduardo Komesana; str. 221 Gargantua, C Lebrecht Music & Arts; str. 223 Rableova kuća, autorova zbirka; str. 225 Ser Tomas Braun, Gven Rejvret, Ser Tomas Braun, 1910, © DACS/SODART 2006; str. 226 Dikens, Kongresna biblioteka, Odeljenje otisaka i fotografija, (LC-USZ62 117829); str. 227 Pol Mason, autorova zbirka; str. 228 Biblioteka Kapetana Nema, autorova zbirka; str. 232 Hitlerov eks libris, Zbirka Trećeg rajha, Odeljenje retkih knjiga i posebnih zbirki, Kongresna biblioteka; str. 237 Ser Antoni Panici, Istorija u slikama, Eliot & Fraj, 1870; str. 243 Knjige Nacionalne biblioteke u Libanu, autorovazbirka; str. 247 Drakula, autorova zbirka; str. 250 Frankenštajn, autorova zbirka.

Indeks

A Abdelrahman, 161 Ahmatova, Ana (Akhmatova, Anna) 212 Ajzner, Vil (Eisner, Will) 186 alfabetska organizacija, 24, 44, 51, 53-55 Amanati, Bartolomeo (Ammanati, Bartolomeo) 137 Amnesti intemešenel, 113 Andersen, Hans Kristijan (Anderson, Hans Christian) 43 Apdajk, Džon (Updike, John) 94 Arheološki muzej (Bagdad); pustošenje 212-213 Arhimed, 36 arhiviranje, kao čin nade, 15 Aristarh iz Samotrake, 245 Aristofan iz Bizanta 100 Aristotel, 29,40,161,178-179,293,317 Asurbanipal (kralj) 99-100; stele, 88 Atenej iz Naukrata, 35 Atvud, Margaret (Atwood, Margaret) 54,197 Avgustin, Sveti, 47, 178 Avicena /Abu Ali Husein ibn Abduiah ibn Sina 56

B Bahtin, Mihail (Bahktin, Mikhail) 224 Balzak, Onore de (Balzac, Honorć de) 216

Barton, Robert (Burton, Robert) 15 Batin, Patriša (Battin, Patricia) 72 Bejker, Nikolson (Baker, Nicholson) 71-72, 77 Beker, Mej Lamberton (Becker, May Lamberton) 43 Beket, Samjuel (Beckett, Samuel) 199 Bekford, Vilijam (Beckford, William) 25 Benedikt XVI (papa). Videti Racinger, Jozef (kardinnal) (Ratzinger, Joseph) Bentli, Ričard (Bentley, Richard) 236 Benjamin, Valter (Benjamin, Walter) 24,46, 183, 185 Berberova, Nina (Berberova, Nina) 212

Berkenhed, Ser Džon (Birkenhead, Sir John)224 besmrtnost, iluzije, o, 35-36 biblioteka (autorova). Videti i radna soba (piščeva); pribavljanje za, 26-27; u detinjstvu, 42-43 ;opis, 22-25,45; noću, 22-28,160; organizacija, 45-47, 54,62-63, 65-66, 149, 160; poreklo, 18-23, 115, 116, 117; fotografija, 20 biblioteka. Videti i biblioteke; biblioteka (autorova); u Opatiji svetog Galena (Švajcarska) 121; Abija Varburga, 5-6, 168-170, 172-173, 175; Aleksandrijska (drevna) 29,

264

A

lberto

M

Biblioteka noću

a n gel

iskopavanje, 57-58; Pergamska, 30-40, 53, 57, 256; Aleksandrij137, 138; Petrarkina 235-236; Poska (nova) 31, 32, 74-75; Altorpoatje 240; Javna biblioteka okruga va, merdevine u, 67; Ambrozijana Kvins (Njujork) 243; Kraljevska (stara; Milano) 121; Katalonska biblioteka Francuske, 124; Prezbibiblioteka (Barselona) 118, 121; terijanska biblioteka, 20 San FranBiblioteka Francuske, 119, 121; sisko, 71; Šolem Alehem (Poljska) Nacionalna biblioteka (Pariz) 227, 193; Sisingherst (Dugačka dvora2 4 0 ,124,128; Biblioteka svete Gena) 23; Stanford, 75; Geto u gradu noveve, 129; Bodleana, 75; BritanTerezijenštatu, 282; Referentna biski muzej, 48, 72, 129-130, 126, blioteka u Torontu, 116, 120; Tur147, 148, 236-240; Bakingamska genjevljeva (Pariz) 211; Hemijski palata, 118,121; Budističke pećine institut u Torinu, 102; Vatikanska, (Mogao, Kina) 143-144; Buhara, 69; Volfenbitel 120, 121 56; Kamegi (Džekson, Misisipi) 94; Kamegi (čitanje, Pensilvanija) bibliotekari; herojski, 71-72,256-183; njihova pravila, 95, 98, 102 94; Karolinski manastir, 120; Pom- ; pidu centar (Pariz) 117; kineska biblioteke. Videti i arhiviranje; knjige; Biblioteka [naziv]; biblioteka carska, 50; Nacionalni licej, Bue(autor); sećanje, biblioteke I - stanos Ajres, 20, 22, 101; Kongresna re; drevne, 30-31; uticaj arhitektu(Sjedinjene Američke Države) 31, re na, 116-139; katalozi i, 55—58; 47-48 , 71, 72, 76-77, 231; Kosit kineske, 50-53; koncentracioni lo(Memfis, Tenesi) 210, 210-211; gor, 195-196; kao uteha, 258; unišĐoulos, brod-knjižara, 231; u Ebli tavanje, 104-106; dokumentovanje (1880. pre. n. e.) 138; Deda Mraz nestanka, 213; elektronska/virtu(Finska) 231; Fatimidska (Kairo) alna. Videti i veb, 28, 45, 73-77, 111; Trajanov fonim (Rim); Uni113, 184-185, 186; kao isključive, verzitet u Frajburgu, 121;Slobodni 28-29, 69, 72, 97-113; osećanja univerzitet (Berlin) 119, 121; Žeprema i unutar, 16—17; kao stranetuz, 231; Korvinijana, 111; Abot ne zemlje, 246; budući, 188-189; (Mauritanija) Čitaonica, 142 142; kao dom, 246; imaginame. Videti Harvard, 75; „Herzog Avgust“ i knjige, imaginame, 229-230; kao (Volfenbitel) 86, 87; Hitlerova, uvod u nacionalnu kulturu, 243; 231; Carska (Beč) 205; Italijanska ograničenja, 38; mentalne i fluidnacionalna, 236; Lorencijana (Fine, 162-163; kao ogledalo prema renca) 130, 130-131; Mikelanđesvetu, 256-257; unutrašnji principi loVo stepenište u, 134-135; Libanoiganizacije, 16, 43-63, 163-165, ska nacionalna, 241-243; London, 167-183; kao mesta sećanja, 38-39, 47; Lublin, Ješiva (Lublin Yeshiva) 163, 166, 168; prenosne i transpor147; Nacionalna u Bagdadu, pljačtovane, 188, 189; prostomi izazovi kanje, 211, 212-213, Nacionalna u, 66-73; kao skup asocijacija, 168 Buenos Ajresa, 218; Kapetan-Nekao simboli važnosti, 89-96 mova podmomica, 228; NjujoršBilov, fon Bemhard (Bullow, Bernhard ka javna